Sliku Klintonovu ljubim

Zagrljaj dve „svetske a naše“ teniske zvezde sa bivšim „američkim a svetskim“ predsednikom, čija je administracija bombardovala Republiku Srpsku i Srbiju, ovekovečen je na revijalnom turniru u Njujorku, održanom početkom marta u čast nekadašnje šampionke Bili DŽin King. Na turniru su, uzgred budi rečeno, učestvovale samo četiri igračice – Jelena, Ana i sestre Vilijams, Venus i Serena.

Prizor dve rođene Beograđanke kako nasmejane poziraju sa Klintonom nikoga nije ostavio ravnodušnim i ekspresno je izazvao lavinu reakcija na ovdašnjim internet prostorima. Ubedljiva većina reakcija izrazito je osuđujuća po Anu i Jelenu, čiji su gest Srbi, barem oni verzirani da komentarišu vesti i događaje na globalnoj mreži, masovno doživeli kao nacionalnu uvredu, izdaju i sramotu. Istina, bilo je i komentara čiji se autori izvinjavaju teniserkama što potiču iz ovako primitivnog naroda koji ne može da prevaziđe prošlost, te onih u kojima se tvrdi da je Srbiju bombardovao Milošević a ne Klinton (?!), ali su ostali u jasnoj manjini.

Može se sa sigurnošću pretpostaviti da određena količina pristiglih reakcija nije ni objavljena, jer su moderatori sajtova svakako cenzurisali sadržaje koji su izlazili iz granica pristojnog, a kojih je nesumnjivo bilo, s obzirom na to koliko je tragičnih posledica politika Bila Klintona i njegovog kabineta ostavila na nebrojene građane Srbije, pa i državu Srbiju u celini.

Ćutanje je zlato?!

Dakle, fotografija koja govori ne hiljadu reči nego hiljadu uvreda, ekspresno je dobila odgovarajuću reakciju srpske javnosti. Sama reakcija, međutim, nije proizvela maltene nikakav odjek, što je fenomen koji možda zaslužuje i ozbiljniji osvrt nego odluka dve teniserke da se slikaju sa čovekom čije su bombe umalo došle glave i njima lično (Ana je u nekoliko intervjua pričala kako je te 1999. godine trenirala u praznom bazenu uz zvuke sirena za vazdušnu opasnost), ili njihovim najbližima (Jelena se, takođe u više navrata, javno prisećala koliko je za vreme NATO agresije, sa Floride gde je trenirala u akademiji Nika Bolitijerija za teniske talente, strepela za živote svojih roditelja i brata).

Na celu galamu koja se podigla oko sporne slike, Jelena Janković i njeni savetnici za odnose sa medijima odgovorili su onako kako u svakom PR udžbeniku stoji da se nikako ne sme odgovoriti – potpunim ignorisanjem i ćutanjem. U Jelenino ime, niko nije uputio ni slovo svima onima koji su se proteklih dana zaklinjali da više neće pratiti njene mečeve, iako su do sada ustajali i u pola noći ne bi li navijali za nju. Ni izvinjenja, ni objašnjenja, ni pokajanja, daleko bilo! Niko od njenih saradnika, prijatelja ili poslovnih partnera, onih čije proizvode reklamira na srpskom tržištu, nije je ubedio da bi bilo dobro da pokuša da spasi nešto od popularnosti koja joj je, to je barem nesumnjivo, drastično opala...

Bil sa velikim „P“

Srećom po Jelenu, njeno ćutanje sada može da izgleda i kao pametan potez, jer tu je i Ana Ivanović, sa svojim timom za odnose sa javnošću, koji je uspeo u nečemu što je delovalo nemoguće – da dodatno razbesni Anine zemljake. Na Aninom zvaničnom sajtu je fotografija, sa koje je za tu priliku potpuno isečena Jelena Janković (tek da više ne bude dileme koliko su „idilični“ međusobni odnosi njih dve), plasirana udarno, uz propratni tekst u kojem se navodi sledeća izjava same teniserke:

- Bila mi je velika čast da se upoznam sa Predsednikom Klintonom (sa sve velikim „p“ – M. Z). On je veoma zabavan sagovornik i definitivno voli ovaj sport.

A nekoliko dana kasnije, pošto je beogradski dnevni list „Pres“ poslao Aninom timu nekoliko pitanja vezanih za grljenje s Klintonom, njen PR menadžer, izvesni Švajcarac Gevin Versi, dostavio je saopštenje koje u celosti glasi ovako:

- Uobičajen je protokol da se igrači koji učestvuju na sportskim događajima upoznaju sa javnim ličnostima i uglednim gostima koji ih posećuju. U stvari, Bil Klinton je bio mali deo događaja, jer je između dva polufinala održao govor u čast Bili DŽin King. U ovom slučaju, od sve četiri igračice očekivalo se da se upoznaju sa Predsednikom Klintonom (sa sve velikim „p“ – M. Z). To je bilo organizovano na brzinu i Ana je, kao i ostale tri žene, pristala da se upozna sa njim. Naravno da Ana nije zaboravila prošlost. Kao što pominjete, preživela je NATO bombardovanje i često priča o svom iskustvu iz tog perioda. Koliko ja razumem, 13 država je učestvovalo u NATO bombardovanju. To uključuje Veliku Britaniju, Kanadu, Belgiju, Španiju, Nemačku, Francusku... praktično svaku zemlju u kojoj se Ana, Jelena, Novak, Janko, Nenad i ostali takmiče. Na svakom turniru prisutni su državnici i igrači se često upoznaju i fotografišu sa njima. Ana ne veruje da bi trebalo mešati sport i politiku.

Teorija zavere

Ako Ivanovićevoj jednog dana padne na pamet da tuži Versija za narušavanje ugleda, ovo saopštenje nudiće joj jake argumente! Čovek koga plaća da vodi računa o njenoj slici u javnosti, u svega par nevešto sklepanih rečenica izrekao je gomilu besmislica koje je čak i previše lako izvrnuti ruglu. Prva, mada hronološki poslednja, jeste „mudrost“ o tome kako ne treba mešati sport i politiku. Versi to poručuje narodu koji je ozlojeđen upravo zbog toga što se Ana, sportistkinja, slikala sa Klintonom, čovekom koji će, ako zanemarimo da je dokazani preljubnik i nedokazani saksofonista, u istoriji ostati upamćen prvenstveno kao političar, odnosno, da upotrebimo Versijev pravopis, kao Predsednik. Drugo, Versi tvrdi da Ana nije zaboravila prošlost, ali je izgleda ubeđen da Srbi jesu, pa ih podseća da je „koliko on razume, u bombardovanju učestvovalo 13 zemalja“! Da nije drsko, bilo bi bezobrazno... Treće, Versi optužuje sve koji su se naljutili na njegovu štićenicu da su licemeri, jer se ne ljute na ostale tenisere koji igraju po onih 13 zemalja. Kao da je Ani iko zamerio što igra turnire u Americi... Četvrto, odjednom se setio da su se s Klintonom, osim Ane, upoznale i ostale učesnice turnira. Dakle i Jelena Janković, ista ona koja je na Aninom sajtu isečena sa fotografije. Samim tim i sestre Vilijams, za koje, začudo, osim Versijeve izjave, ne postoji bilo kakav dokaz da su Klintonu prišle na puškomet. I Venus i Serena imaju svoje sajtove, ni na jednom od njih uopšte se ne pominje bilo kakvo upoznavanje ili druženje s predsednikom... pardon, Predsednikom, a kamo li da je još okačena bilo kakva slika!

Peto, Versi insinuira da je upoznavanje i ćaskanje s Klintonom bilo neka vrsta obaveze za sve učesnice turnira. Tačnije, da je to neizbežno za sve učesnike svih turnira, koje prosto opsedaju bivši predsednici i Predsednici, nezajažljivo terajući jadne igrače da s njima poziraju. Ovim je, da budemo iskreni, Versi malo prevazišao sebe, pošto je taj njegov „trik“ nešto teži za prozreti od prethodnih. Jer, tu se dotičemo večito aktuelne „teorije zavere“, po kojoj obični smrtnici – Ana u ovom slučaju, Molder i Skali u „Dosijeu Iks“, a Srbija recimo u svetskoj politici i naročito evropskim integracijama – ne smeju da narušavaju pravila igre koja postavljaju „oni odozgo“, inače će proći kao bosi po trnju. Čak i među onima koji danima osuđuju Jelenin i Anin gest, ima onih koji ih delimično pravdaju time da su „verovatno morale da se slikaju jer su ih organizatori doveli pred svršen čin“, pa ta Versijeva argumentacija možda i uspe nekoga da gane.

Ali, hajde da vidimo kako se u Americi organizuju događaji koji su, po svim parametrima, daleko značajniji od revijalnog teniskog turnira. Na primer, dodela „Oskara“: Marlon Brando je odbio da primi statuu za ulogu u „Kumu“, protestujući protiv kulturnog genocida nad Indijancima u holivudskim filmovima; isto se poneo i DŽordž Skot, koji je doveo u pitanje samu svrhu „Oskara“, odbijajući ga jer ne želi da se takmiči sa kolegama glumcima; pa i Šon Pen svako izlaženje da primi ovu nagradu, a sve su mu češća u poslednje vreme, iskoristi za neko političko-društveno predavanje koje je mimo protokola (pri tom, nisu sva po ukusu svemoćnog gej lobija, poput ovogodišnjeg); da ne pominjemo skandal majstora Majkla Mura... Ako na takvim svečanostima, u kojima je u igri daleko veći ulog nego na revijalnom turniru, osobama za koje se zna da su sklone ispadima niko ne sugeriše šta smeju a šta ne da kažu ili urade, zar je moguće da dvema teniserkama neki supertajni agenti narede da se fotografišu sa bivšim predsednikom, makar on bio i bivši Predsednik?!

Da li je, u krajnjem slučaju, Vladi Divcu falila dlaka s glave što je, uoči američkih izbora 2000. godine, prvih u SAD na kojima je imao pravo glasa, javno poručio da će zaokružiti DŽordža Buša, jer Alu Goru ne može da oprosti što je bio u administraciji koja mu je bombardovala otadžbinu?!

To će ih uplašiti!

Jelena Janković i Ana Ivanović, dakle, ni na koji način se nisu potrudile da iole poprave utisak koji je njihovo slikanje s Klintonom ostavilo na njihov narod. Ali, tu nije kraj priče koja, po taj isti narod, mora da ima tužan kraj. Jer, ni naši predstavnici za odnose sa javnošću, tj. naši mediji, nisu u celom ovom slučaju reagovali ništa energičnije nego Jelenin, niti dobronamernije nego Anin PR tim. Od tiražnijih dnevnih listova u Srbiji, samo je „Pres“ skandaloznoj fotografiji posvetio tretman udarne teme, koji je opravdan sledećim podatkom: prvog dana, na tu vest komentare je poslalo više od 520 posetilaca „Presovog“ sajta, a sutradan, kada je objavljeno i Versijevo saopštenje, stiglo je još preko 200 reakcija. Ovi brojevi nisu i konačni, jer komentari verovatno stižu i dalje, ali su i sami za sebe dovoljni da temu „prvi put s Klintonom na slikanje“ svrstaju među rekordere po reakciji čitalaca. Snažan odjek slika je izazvala i na sajtu „Blica“, iako je tamo propraćena omanjim, protoklarnim tekstom, potpuno nekritičnim prema potezu teniserki – okačeno je više od 100 komentara posetilaca, što je četiri do pet puta više nego što je pristiglo i na jedan drugi „Blicov“ tekst proteklih dana.

Čak i da zanemarite internet reakcije, nemoguće je ne primetiti da je fotografija Jelene Janković i Ane Ivanović sa Bilom Klintonom postala nešto o čemu se priča na ulici, na pijaci, po kafićima i megamarketima... Ipak, za srpske medije to kao da je tabu tema, koju valja izbeći po svaku cenu, jer osim jasnog kritičkog osvrta u „Presu“, mlakog i maltene pohvalnog pominjanja u „Blicu“ i jednako neubedljivog članka u „Kuriru“, u ovdašnjim štampanim i elektronskim glasilima upadljivo je zaobiđena.

Da li su se mediji koji su ostali uzdržani u stvari ogradili od priprostog zadiranja u nečije pravo da se slika s kim želi? Teško, jer tamo gde je tema i pokrenuta, naišla je mahom na reakcije koje se nikako ne mogu svrstati u priproste. Štaviše, uprkos neminovnoj poplavi negativnih emocija koje svako pominjanje Bila Klintona izaziva kod prosečnog Srbina, zavidan broj reakcija na fotografiju bio je, iako oštar, potkovan jasnim stavovima („Taj čovek je ratni zločinac“), nepobitnim činjenicama („Zvala se Milica Rakić i imala je samo tri godine“), zanimljivim poređenjima („Šta bi bilo da se neki američki sportista slikao sa Bin Ladenom“) i logičnim pitanjima („Da li bi se i sa Tačijem slikale, ako se ispostavi da je i on zanimljiv sagovornik i da voli tenis?“) A našlo se i nešto humorističkih bravura, poput sledećih poruka: „Smirite se, ljudi, ovo je samo kasting za novu Moniku Levinski“; „Deco, a gde su mu ruke?“; „Ja mu nenaoružan ne bih prilazio“; „Au, nadrljali smo, kad ga vidi sa ove dve Hilari će opet da nas bombarduje“...

Ipak, iako direktna, nedvosmisleno osuđujuća, a opet pretežno civilizovana, uvređenost „običnog sveta“ u ovom slučaju, kao i mnogo puta do sada, ostala je bez ikakve podrške kod onih koji, na ovaj ili onaj način, utiču na javno mnenje. Bez obzira na to da li ih plaćaju Ana Ivanović i Jelena Janković, ili srpski čitaoci svakog dana na kioscima... Dok ne ustanovimo zašto je to tako, od svih komentara na „foto nedelje“ verovatno će najupečatljiviji ostati onaj ironični, kojim je nekoliko „internetdžija“, očigledno punih razumevanja za Anin i Jelenin gest, odgovorilo na mnogobrojne pozive da srpska publika ubuduće bojkotuje ove dve teniserke: „To će ih sigurno uplašiti!“