Slučaj Ugričić - o jednoj zaboravljenoj aferi

Naša javnost svakodnevno je premrežena mnoštvom stvarnih ili fingiranih afera. Nijedna oblast društva nije pošteđena velikih afera koje pune stranice naših ne samo tabloidnih medija. Opšta je ocena da je istraživačko novinarstvo u velikoj defanzivi i krizi i ono se javi samo više kao incident nego što ima ozbiljnu podršku u medijskoj i kulturnoj politici. Zato afere niču kao pečurke posle posle kiše i nestaju iz vidokruga naše javnosti pre nego što se osušila štamparska boja.

Mediji proizvode i prenose afere kao na medijskoj traci i one služe samo kao sredstvo za podizanje ili održavanje tiraža što i proizilazi iz sveopšte vladavine komercijalizacije u našoj medijskoj i kulturnoj sferi. Međutim, ima i medijskih priča koje se provlače godinama, ali one više svedoče o nemoći naše državne politike da reši mnoge kontroverzne i otvorene slučajeve (ubistva novinara, sudski procesi koji traju u nedogled, slučajevi pljačkaške privatizacije). Tako smo često u prilici da prisustvujemo prigodnom otvaranju već zaboravljenih ili potisnutih afera i to prevashodno u političke svrhe ili u vreme kada se zahuktavaju izborne kampanje.

Ni svet naše kulture nije lišen ovog sindroma afera koje se najčešće svode na građanski profilisane odbrane slobode izražavanja, kulturnih ustanova od nasrtaja politike ili kritiku nedoslednosti u vođenju kulturne politike. Odbrana prava na slobodno izražavanje mišljenja bivšeg upravnika Narodne biblioteke Srbije bila je svakako jedna od najvećih afera u kulturnom životu Srbije u poslednje vreme. To se predstavljalo kao odlučna bitka za odbranu prava na kritičko mišljenje državnog činovnika bez obzira na to što je pružio podršku piscu koji je između ostalog pozivao na nasilje prema tadašnjem rukovodstvu naše države. Nakon smenjivanja Sretena Ugričića ova afera je otišla u zaborav a veliki borci za neprikosnovenu slobodu mišljenja i poštovanje ljudskih prava prebacili su se na druga polja svoga delovanja (stalna borba protiv srpskog nacionalizma, borba protiv rasizma i fašizma u Srbiji i odbranu Parade ponosa).

Međutim, ako se pogledaju činjenice koje su se pojavile u našoj javnosti nakon što je smenjen Sreten Ugričić sa mesta upravnika Narodne biblioteke Srbije zbog svog slobodno izraženog mišljenja onda se opravdano postavlja pitanje zašto se ta naša slobodoumna liberalno-demokratska i građanska javnost okupljena i oko Foruma nezavisnih pisaca nije oglasila kada su obelodanjeni u magazinu Nedeljnik poražavajući podaci o stanju u Narodnoj biblioteci Srbije. Ali za njih je očigledno jedino važno da su se oglasili kada je trebalo braniti ugroženu slobodu izražavanja i mišljenja Sretena Ugričića ali nije u njihovom posvećenom domenu odbrana ugroženih i devastiranih kulturnih vrednosti i preispitivanje upravničkog delovanja njihovog ugroženog člana i štićenika Foruma nezavisnih pisaca. Njih na to ne može da pokrene ni tako mučna i ponižavajuća činjenica da se legat rukopisa Miloša Crnjanskog koji je on zaveštao Narodnoj biblioteci Srbije čuva u raspadnutim kutijama ili u plastičnim kesama a njegov kofer nije očišćen od prašine više od dvadeset godina. U ovoj biblioteci više nema mesta za kvalitetno skladištenje knjiga a mnogo vrednih izdanja stoji na zarđalim policama, dok se periodika, novine i publikacije čuvaju u potpuno neprikladnim uslovima. Za „umetničku“ instalaciju sačinjenu od 50 tomova recikliranih bibliografija plaćeno je 10.000 evra. Pri tome veliki broj izuzetno vrednih umetničkih dela naših velikih umetnika sklonjen je u podrum.

Posebno je pitanje na koji način je vršena revizija fonda i kako se desilo da vredne knjige završe u kontejnerima. Uništeno je tako više od 1000 knjiga od kojih nekoliko desetina veoma vrednih inkonabula i rukopisnih knjiga. Stanje depoa Narodne biblioteke Srbije je veoma teško tako da ne postoji mogućnost da oni budu otvoreni za javnost. Uslovi za čuvanje najvrednijih i najvažnijih knjiga koje čine osnovu našeg književnog i kulturnog nasleđa su veoma loši. Način dugogodišnje obnove Narodne biblioteke Srbije otvara mnogobrojna pitanja i mada je potrošeno 4,2 miliona evra nisu stvoreni uslovi za kvalitetno čuvanje i funkcionisanje knjižnog fonda, već se ova obnova više odnosila na uređivanje korisničkog dela biblioteke i na evropske projekte koji nisu nikada realizovani.

Po rečima ljudi odgovornih za stručni aspekt delovanja a čija mišljenja i ocene smo mogli da čujemo tek nakon smenjivanja slobodoumnog upravnika Sretena Ugričića, veoma značajne odluke koji su se ticale najvažnijih pitanja rada ove izuzetno bitne nacionalne kulturne ustanove donošene su mimo stručnog veća Biblioteke a srce ove kuće, njen trezor, gore izgleda nego „najgore ofucana novobeogradska garaža. U tom trezoru se čuva Miroslavljevo jevanđelje, više od 350 najvrednijih srpskih knjiga. U tom trezoru gotovo da nema klime“. Pri tome Narodna biblioteka Srbije nema propisano uređen sistem protivpožarne zaštite. Postoje i ozbiljne naznake da je nekadašnji upravnik Narodne biblioteke Srbije svojim delovanjem dolazio u otvoreni sukob interesa. Sve te činjenice koje govore o izuzetno nepovoljnom stanju u „renoviranoj“ Narodnoj biblioteci Srbije objavljene u tekstovima u poslednje vreme koji ukazuju na razarujuće posledice dugogodišnjeg upravnikovanja sada etabliranog i istaknutog borca za slobodu mišljenja i izražavanja nisu izazvale adekvatno reagovanje naše javnosti i državnih institucija u Srbiji ali ni naše liberalno-demokratske kulturne javnosti koja se inače tako zdušno borila za ugrožena ljudska i građanska prava Sretena Ugričića.

Jedino je izvesno da gorku satisfakciju imaju oni kulturni i javni poslenici koji su na vreme ukazivali na razorne posledice do kojih je dovelo dugogodišnje rukovođenje bivšeg upravnika nacionalne biblioteke. I oni stručni i kompetentni ljudi koji rade u ovoj biblioteci nisu mogli da učine ništa jer sve dok je neko kod nas na vlasti on je apsolutno nedodirljiv i ništa se ne može učiniti da se spreče pogubne posledice njegovog upravljanja. To i jeste naš osnovni ne samo problem, što svaka vlast ne podleže sudu stručne javnosti, već deluje kao nedodirljivi mehanizam koji može da se dovede u pitanje tek kada se vlast promeni na izborima. Tako je u svim oblastima društva a ni kultura nije van ovakvog pogubnog obrasca. Tako je još jedna velika afera otišla u zaborav a Narodna biblioteka ostala da i dalje tavori opterećena mnogobrojnim problemima koji će se teško rešavati jer kultura prva strada u vreme današnje sve veće ekonomske i socijalne krize.