Smrt mačizma

Era dominacije muškaraca približava se kraju. Ozbiljno. Godinama, svet je bio svedok velike tranzicije moći od muškaraca ka ženama. Danas, velika recesija ovaj evolutivni proces pretvorila je u revolucionarni. Posledica toga neće samo biti smrtonosni udarac mačo muškom klubu po imenu finansijski kapitalizam, koji je doveo svet do trenutne ekonomske katastrofe, već i kolektivna kriza za milione i milione radnih muškaraca širom planete.

Samrtne ropce mačizma lako je naći ako znate gde treba pogledati. Uzmite, na primer, skoro neverovatno nesrazmeran uticaj koji trenutna kriza ima na muškarce – a koji je toliki da je među nekim ekonomistima i upućenijim delovima blogosfere ova recesija poznata kao "on-cesija" (“he-cession”). Prema podacima Biroa za statistiku rada SAD, više od 80% otkaza u Sjedinjenim državama od novembra naovamo pogodilo je muškarce. Cifre su otprilike slične i kada je Evropa u pitanju, što iznosi oko 7 miliona nezaposlenih muškaraca više nego što ih je bilo pre recesije samo u SAD i Evropi, budući da ekonomski sektori u kojima tradicionalno dominiraju muškarci (građevinarstvo i teška industrija) doživljavaju ozbiljniji i brži pad nego ono kojima dominiraju žene (državna uprava, zdravstvo i obrazovanje). Sve u svemu, očekuje se da će do kraja 2009, svetska recesija ostaviti čak 28 miliona muškaraca bez posla širom planete.

Stvari za muškarce samo će biti još gore, jer recesija pogoršava muke koje je globalizacija već uzrokovala. Alan Blajnder, ekonomista sa Prinstona procenjuje da između 28 i 42 miliona radnih mesta Amerikanaca može biti izmešteno izvan granica. Što je još gore, muškarci sve više zaostaju u pogledu sticanja kvalifikacija koje su neophodne za uspeh u ekonomijama zasnovanim na znanju, koje će gospodariti svetom nakon recesije. Uskoro, na dva muškarca sa završenim koledžom u SAD dolaziće tri žene, a isto tako nepovoljan ishod očekuje se i u ostatku razvijenog sveta.

Naravno, mačo je stanje uma, ne samo pitanje radnog statusa. A što su muškarci ozbiljnije pogođeni „on-cesijom“, to su manje sposobni da se izbore sa ozbiljnim i dugotrajnim psihološkim posledicama gubitka posla. Kako se navodi u "American Journal of Public Health", "finansijski aspekt nezaposlenosti" ima značajnije posledice po mentalno zdravlje muškaraca nego žena. Drugim rečima, pripremite se za mnogo nesrećnih momaka, kao i za sve loše svari koje iz toga proishode.

Kako se kriza razvija, sve više uticaja imaće i na oblast politike. Pogledajte kakav odgovor biračkog tela počinje da se formira kao odgovor na globalnu katastrofu. Kada je propala islandska ekonomija, birači ove zemlje učinili su ono što nijedna zemlja nikada nije: ne samo da su svrgli mušku elitu koja je previdela nastanak krize, već su za premijera imenovali prvog lidera koji se otvoreno deklariše kao lezbejka. Kako je rekla Hala Tomasdotir, žena na čelu jedne od retkih banaka koje su ostale solventne, to je bio savršeno razuman odgovor na "takmičenje penisa" u investicionom bankarstvu kojim dominiraju muškarci. "Devedeset devet procenata njih išlo je u istu školu, vozi iste automobile, nosi ista odela, i ima iste stavove. Oni su nas doveli u ovu situaciju – i odlično su se proveli dok su to radili", požalila se Tomasdotirova "Špigelu". Ubrzo je i mala, dugovima opterećena Litvanija krenula istim putem, izabravši prvu ženu predsednika, iskusnu ekonomistkinju sa crnim pojasom u karateu po imenu Dalija Gribauskat. Na dan kada je pobedila, vodeće dnevne novine u Vilnijusu kao naslovnu vest objavile su : "Litvanija je odlučila: zemlju će spasiti žene".

Iako neće sve države odgovoriti na krizu izbacivanjem muških nesposobnjakovića, povratni udar je stvaran i globalan. Ekonomska kriza verovatno će dramatično ubrzati veliku tranziciju moći od muškaraca ka ženama, kako sve više ljudi bude shvatalo da se agresivno i riskantno ponašanje koje je muškarcima omogućilo da se ušanče na pozicijama moći, poznato kao mačo kult, pokazalo kao razorno i neodrživo u globalizovanom svetu.

Zaista, sada se može reći da najtrajnije nasleđe velike recesije neće biti smrt Volstrita. Niti smrt finansija. A neće biti ni smrt kapitalizma. Ove ideje i institucije nastaviće da žive. Ono što neće preživeti jeste mačo. A izbor koji će muškarci morati da naprave, bilo da prihvate ili se suprotstave novoj istorijskoj činjenici, imaće odsudni uticaj na čitavo čovečanstvo – na žene isto koliko i na muškarce.

Već nekoliko godina prihvaćena je činjenica koju su bihejvioralni finansijski ekonomisti Bred Berber i Terens Odin upečatljivo demonstrirali 2001, a to je da je od svih faktora koji mogu biti u korelaciji sa preterano samouverenim ulaganjem na finansijskim tržištima, a gde spadaju starost, bračni status i slično – najuticajniji posedovanje Y hromozoma. A sada se ispostavlja da su mačo muškarci iz izrazito muškog sektora globalnih finansija ne samo stvorili uslove za globalni ekonomski kolaps, već su im u tome pomagali njihovi uglavnom muški pajtosi u vlasti, čija je politika, svesno ili ne, samo veštački uduvavala vetar u jedra mačizma.

Jedan od takvih primera jeste mehur na tržištu nekretnina, koji je sada najžešće eksplodirao na Zapadu. Taj mehur zapravo je predstavljao ekonomsku politiku koja je prikrivala pogoršanje prilika za muškarce iz radničke klase. U SAD, cvetanje građevinskog sektora stvorilo je relativno visoko plaćene poslove za relativno nisko obrazovane muškarce koji su sačinjavali 97,5% njegove radne snage, sa prosečnih 814$ nedeljno. Nasuprot tome, poslovi u zdravstvu, gde dominiraju žene donose oko 510$ nedeljno, a u trgovini oko 690$ nedeljno. Prema podacima Biroa za statistiku rada, mehur na tržištu nekretnina doneo je skoro 3 miliona novih poslova na izgradnji stambenih objekata koji inače ne bi postojali. Druge oblasti koje su doživele rast, a kojima takođe dominiraju muškarci bile su nekretnine, proizvodnja cementa, špediterstvo i arhitektura. Dobre plate u građevinarstvu pružile su muškarcima priliku da zadrže ekonomsku nadmoć u odnosu na žene. Kada se nadležni upitaju zašto ništa nisu učinili da zaustave rast mehura na tržištu nekretnina, oni po pravilu navode činjenicu da je sektor nekretnina bio snažan zamajac zapošljavanja. Zaista, podrška mačizmu pružala je sve moguće vrste koristi, i probušiti taj mehur značilo bi izvršiti političko samoubistvo.

A ipak, mehur na tržištu nekretnina je tek poslednji u dugom nizu pokušaja da se pruži podrška mačizmu, od kojih je, kako tvrdi istoričarka Gvendolin Mink, najveći bio Nju dil. Na vrhuncu Velike depresije, 1933. godine, 15 miliona Amerikanaca bilo je nezaposleno, što znači da su 75% nezaposlenih činili muškarci. To je uzdrmalo model porodice u kojoj muškarac donosi hleb na sto, i postojao je veliki pritisak da se taj model vrati. Nju dil, usredsredivši se na stvaranje poslova za muškarce, učinio je upravo to. Statusni simbol za muškarca postalo je držanje žene u kući, njenim izolovanjem od tržišta rada, što je najpotpunije ostvareno u posleratnoj nuklearnoj (roditelji + deca, p.p.) porodici. Na ovaj način, smatra istoričarka Stefani Kunc, Velika depresija i Nju dil ojačali su tradicionalne uloge polova. Ženama je obećana ekonomska sigurnost u zamenu za pomoć države ojačavanju muških pozicija moći.

Danas, ova stara pogodba se više ne drži, i nema te državne intervencije koja može da je obnovi. Zaista, ekonomski stimulacioni paket u SAD ne podseća previše na program javnih radova u stilu Nju dila. Uprkos prvobitnoj priči da će paket staviti naglasak na infrastrukturne projekte sa fizičkim poslovima, brze pruge i ostale poduhvate koji bi potpomogli sektore ekonomije kojima vladaju muškarci, mnogo više novca – direktno ili indirektno – ide obrazovanju, zdravstvu i drugim javnim sektorima. U SAD, žene već sačinjavaju skoro polovinu naučnika u oblasti biologije i medicine i skoro tri četvrtine radnika u zdravstvu. Niko drugi do samog predsednika Baraka Obame zauzeo se za tranziciju moći od muškaraca ka ženama. Obama je u „Njujork tajmsu“ rekao da, mada poslovi u građevinarstvu i proizvodnji neće sasvim nestati „oni će sačinjavati manji procenat ukupne ekonomije“. Kao rezultat toga, rekao je, „žene će biti hranitelji isto koliko i današnji muškarci, ako ne i više nego oni“.

Sve ovo znači da razgoropađenog, i od društva preterano podržanog mačo muškarca sada smenjuje nezaposleni mačo bez životnog smera – što je drugačiji, ali moguće isto toliko razoran fenomen. Dugi periodi nezaposlenosti su ozbiljan uzrok alkoholizma, naročito za muškarce između 27 i 35 godina, pokazuje prošlogodišnja studija objavljena u „Social Science & Medicine“  A mačo gubitnici globalizacije mogu da zaborave i na ženidbu: „među radnicima čiji se poslovi u najvećoj meri sele preko mora ili ih zamenjuju kompjuterski čipovi, sve je manje njih koji misle da se mogu oženiti“ kaže sociolog Endru Čerlin. Tako da uticaj braka na disciplinovanje mladih muškaraca nastavlja da slabi.

Naravno, muškarci koji piju, osećaju se kao da su proglašeni za staro gvožđe, i koji čeznu za svojim izgubljenim mačo identitetom, već su uobičajena stvar u opustošenim post-industrijskim pejzažima širom sveta, od američkog „Pojasa rđe“ (posustali industrijski pojas na severoistoku SAD, p.p.) preko post-sovjetske olupine Putinove Rusije, pa do megalopolisa na Bliskom Istoku. Ukoliko ova recesija potraje, a većina veruje da hoće, masovna psihička trauma nezaustavljivo će se širiti.

Kako će se razvijati ova tranzicija ka post-mačo svetu? To zavisi od izbora koji muškarci budu napravili, a njih ima samo dva.

Prvi je adaptacija: muškarci će prihvati žene kao sebi jednake partnere i usvojiti nove kulturne senzibilitete, institucije i pogodbe koje iz njih proishode. To ne znači da će se svi muškarci na Zapadu pretvoriti u metroseksualce, a da će popularnost fudbala i prodaja piva opasti. Međutim, usled smrti mačoa, možda će se roditi novi model muškosti, naročito među nekim obrazovanim muškarcima koji žive na bogatom Zapadu.

Ekonomistkinja Betsi Stivenson opisala je propadanje stare vrste braka, u kome su muškarci bili specijalizovani za tržište rada dok su žene brinule o deci. Na uštrb njega, pojavljuje se „potrošački“ brak „u kome oboje jednako doprinose proizvodnji putem tržišta rada, a udružuju se na osnovu zajedničkih želja u pogledu potrošnje i životnih stilova.“ Ovakvi brakovi duže traju, i u njima se kućni poslovi ravnomernije raspoređuju.

Nije slučajno što se veća prilagodljivost obrazovanih muškaraca porodičnom životu takođe proteže i na ekonomski život. Ekonomista Erik D. Guld otkrio je 2004. godine da brak na muškarce (naročito na one sa niskim primanjima) utiče tako što ih čini ozbiljnijim u pogledu karijere – oni će više učiti, više raditi i težiti kancelarijskim pre nego fizičkim poslovima. Ova vrsta prilagođavanja muškaraca mogla bi biti povod za optimizam, ali ona nije sasvim dokazana.

Ipak, za muškarce postoji i drugi izbor – otpor. Muškarci mogu da odluče da se suprotstave smrti mačizma, žrtvujući sopstvene izglede u nastojanju da odlože kraj moćnog istorijskog trenda. Za ovo postoji mnogo primera. Zaista, oni muškarci koji nemaju priliku da svoj bes oslobode na konstruktivan način, mogu postati izvor gadnog ekstremizma; setite se na primer KGB nostalgičara u Rusiji ili regruta džihada u potrazi za izgubljenom čašću. A na Zapadu postoji još mnogo muškaraca koji žele da se „ispreče na put istoriji, vičući stoj.“ Uprkos ovakvim momcima, zemlje Zapada ovog puta uglavnom ne pokušavaju da očuvaju staru neravnopravnost mačo poretka.

Zapravo, izbor između prilagođavanja i otpora možda će se iscrpeti u geopolitičkoj podeli: dok se severnoamerički i zapadnoevropski muškarci budu većinom – ako ne i svim srcem – prilagođavali novom poretku jednakosti, njihovi saborci u rastućim džinovima Istočne i Južne Azije, da ne pominjemo Rusiju, a to su sve mesta na kojima žene još uvek trpe brutalno ugnjetavanje, mogli bi čak da se kreću ka još većoj polnoj nejednakosti. U tim društvima, državna moć neće biti korišćena da potpomogne interese žena, već da mačizam održava u životu.

Pogledajte Rusiju, gde se tokom poslednje decenije upravo odvijaju takvi pokušaji. Iako u Rusiji ima 10,4 miliona žena više nego muškaraca, to se nije odrazilo na političke i ekonomske odnose moći. Nakon propasti Sovjetskog Saveza, ideal ženske jednakosti skoro je sasvim odbačen, i mnogi Rusi su oživeli kult domaćice sa punim radnim vremenom (a Putinova vlada čak nudi nagradne isplate ženama koje će da rode). Međutim, ruski muškarci, dokrajčeni haosom usled raspada Sovjetskog Saveza i decenijom ekonomske krize, jednostavno nisu bili u stanju da se prilagode. „Bilo je uobičajeno da muškarac padne u depresiju i provodi dane na ležeći na kauču, pijući i pušeći“, primećuje moskovski pisac Maša Lipman. Između užasno visoke stope mortaliteta, zatvora, alkoholizma i lošeg obrazovanja, samo je šačica ruskih muškaraca bila u mogućnosti (ili želela) da bude jedini hranitelj u porodici.

Prekaljenim ruskim ženama nije ostalo ništa drugo osim da rade, istovremeno bivajući prinuđene da prihvate astronomsku količinu seksualne eksploatacije na poslu, i teško licemerje u kući. Kako je zaključila Elena Mezenceva iz Moskovskog centra za rodne studije, u Rusiji je zaposlen veći procenat žena nego u gotovo bilo kojoj drugoj zemlji, ali nakon 2000. godine, one zarađuju polovinu sume koju muškarac dobija za isti posao. Sve to vreme, Putin je pomagao i podržavao muškarce, pretvorivši njihovu nostalgiju za izgubljenim mačizmom sovjetskih vremena u čitavu ideologiju.

Ovo je jedan košmarni scenario za mogući ishod smrti mačizma, dok se druga vrsta pretećeg raspleta odvija se u Kini. Ekonomski stimulacioni paket vredan 596$ koji je donela ova zemlja mnogo više liči na program javnih radova koji je sadržao Nju dil od bilo čega što je predlagala Demokratska stranka SAD. Dok su lavovski deo američkih stimulacionih dolara odvukli zdravstvo i obrazovanje, više od 90% kineskog paketa odlazi na građevinarstvo: jeftine domove, autoputeve, železnice, brane, sisteme prečišćavanja, elektrane, aerodrome i još mnogo toga.

Ovo pomahnitalo trošenje trebalo bi da popravi katastrofalnu štetu koja je nastala gubitkom poslova u kineskom izvoznom sektoru proizvodnje. Kineska komunistička partija već dugo vidi kineskih 230 miliona pečalbara (radnika-migranata), od kojih su dve trećine muškarci, kao potencijalni uzrok političkih nemira. Na desetine miliona njih već je izgubilo poslove u proizvodnji, i za sada su se pokazali nevoljnim ili nesposobnim da se vrate u svoje zavičajne provincije.

Baš kao što je mehur na tržištu nekretnina u SAD nastao u cilju podrške muškarcima, tako je kineska ekonomska putanja poslednje dve decenije bila duboko povezana sa naporima da se izađe na kraj sa pretnjom koju je predstavljala ogromna pečalbarska populacija zemlje. Ekonomista sa MIT-ja Jašeng Huang smatra da je tokom prve decenije ekonomskih reformi Denga Ksjaopinga kineska unutrašnjost doživela izvanredan ekonomski rast i rast preduzetništva, dok su sledeće dve decenije predstavljale period opadanja ekonomije kineskog sela, uz istovremenu strategiju razvijanja kineskih obalnih gradova. Državna preduzeća i multinacionalne korporacije uživale su darežljive dotacije, poreske olakšice i druge nezvanične pogodbe, a zauzvrat su zapošljavale milione migranata. Ovo je pospešilo unutrašnje seobe u Kini, jer su milioni ljudi pobegli iz seoske bede u potrazi za privremenim poslovima u gradovima, ali su kineske elite, nakon pobune na Tjenanmenu, to videle kao dobrodošao način da se odbrane od gradskih nemira.

Danas je međutim teško sagledati na koji način će kineske vođe bezbedno da se reše ove pogodbe. Stvari još gorom čini polno disproporcionalna kineska populacija, sa 119 rođenih dečaka na svakih 100 devojčica, u zemlji koja je već doživela nasilne proteste svojih sve otuđenijih mladih muškaraca. Naravno, moguće je da će Kina kanalisati višak mačo energije na neki koristan način, u smeru preduzetništva, i stvoriti od zemlje globalni izvor radikalnih inovacija, sa svim vojnim implikacijama koje iz toga slede. Ako je suditi po kineskom stimulacionom paketu, Peking će najverovatnije raditi na jačanju gradske industrijske ekonomije, budući da bi, ukoliko ovo utočište mačoa doživi krah, to moglo da se desi i Komunističkoj partiji.

Možda je primamljivo misliti da je smrt mačizma samo ciklična korekcija, i da će alfa mužjaci iz finansijskog sveta uskoro opet biti na poslu. Primamljivo, ali pogrešno. „Takmičenje penisa“ koje je omogućeno neograničenim dokapitalizacijama, sumnjivim finansijskim instrumentima i čistim, nerazblaženim kapitalizmom, sada će konačno biti zauzdano.

„On-cesija“ pruža tačke slaganja među ljudima koji se uobičajeno ne smatraju srodnim dušama, od bihejvioralnih ekonomista do feminističkih istoričara. I dok mnogi krive muškarce za trenutni ekonomski haos, jedna od glavih tema jeste uticaj recesije na žene. A taj uticaj je stvaran. Žene su i pre recesije imale veću globalnu stopu nezaposlenosti, a imaju je i sada. To mnoge navodi da se slože sa izveštajem Ujedinjenih nacija koji je objavljen ranije ove godine: „Ekonomska i finansijska kriza stavlja nesrazmerno veliki teret na žene, koje su često zaposlene u ugroženim sektorima i primaju niže nadoknade za nezaposlene i nižu socijalnu pomoć, a imaju i slabiji pristup i kontrolu nad ekonomskim i finansijskim resursima.“

Ova briga je opravdana, i nije nespojiva sa činjenicom da će se milijarde muškaraca širom sveta, a ne samo par osramoćenih bankara, osećati sve izgubljenijim u novom svetu koji se gradi iz trenutne ekonomske ruševine. Kako žene budu počele da pridobijaju više društvene, ekonomske i političke moći, koje su im dugo bile uskraćivane, to će proces sve više ličiti na pravu revoluciju kakvu ljudska civilizacija nikada nije iskusila.

To ne znači da će žene i muškarci međusobno ratovati preko barikada. Sukob će poprimiti suptilniji oblik, a glavno bojno polje biće u srcima i glavama. Ali, nemojte se zavaravati – osa globalnog sukoba u ovom veku neće biti ratne ideologije, geopolitička nadmetanja ili sudari civilizacija. To neće biti ni rasa ni etnicitet. To će biti pol. Svet nakon smrti mačizma još nismo videli. Ali možemo da očekujemo da će prelazni period biti mučan, krivudav i potencijalno veoma nasilan.

(http://www.foreignpolicy.com/articles/2009/06/18/the_death_of_macho)

Prevela Jovana Papan