Sociopatski mediji

Ovaj citat možda na najsažetiji način objašnjava suštinu savremenih medija.

Nije vest ono što je normalno i svakidašnje, nego nenormalno i nesvakidašnje.

Iako se može činiti da se ovaj tekst bavi samo domaćim medijima, on se bavi savremenim medijima uopšte, i suštinski razarajućom ulogom koji oni igraju po društvo i društvene veze. Ta razarajuća uloga je možda najistaknutija u tzv. „zapadnim“ zemljama, kao i društvima koje su trude da imitiraju njihov model življenja (u koje spada i naše). Korozivna uloga medija ne leži toliko u nekom izvoru njima spoljašnjem (poput struktura moći) kao što bi neko pretpostavio, nego u samoj njihovoj prirodi i logici koju ti mediji prate u dobu liberalnog kapitalizma. U ovom tekstu reč „mediji“ se prvenstveno odnosi na novine, časopise i televizijske programe.

Elektronski i štampani mediji su za veliku (ako ne i apsolutnu) većinu ljudi najvažniji i jedini izvor informacija. Svaka informacija, na ovaj ili onaj način, nosi određenu poruku onome kome se saopštava. Neke od tih informacija mogu biti korisne u praktičnom smislu, poput vremenske prognoze, informacije o saobraćaju, promenama cena, izmenama zakona, kulturno-obrazovnim dešavanjima..itd. Ali šta je sa informacijama, poput onih: „ubio ženu pa sebe“, „silovao devojku“, „mučio psa“, „ubila bebu“, „fudbaler H prevario svoju ženu sa manekenkom“...i dr? Šta uopšte bilo ko od nas ima od takvih imformacija, i čemu nam one uopšte služe?

Da nas zabave ili opuste od dnevnih briga?

Da nas obrazuju?

Da budemo svesni da među nama ima ubica, lopova, čedomorki, varalica i dr?

Velika većina nas je toga svesna, bez da nam mediji to saopštavaju, kao što su ljudi bili svesni tih pojava i pre postojanja medija.

Verno prenošenje informacija za medije nije primarna stvar, nego prenošenje informacije na takav način koji će omogućiti prodaju.

Koja je svrha da se nama saopštava svaki incident ili patološka pojava u društvu na dnevnoj bazi?

Ili takve vesti imaju za cilj određenu poruku, koja izlazi iz okvira puke informisanosti?

Ovo se odnosi kako na „crnu hroniku“, ali nažalost, isto tako i na „zabavu“, jer kad se bolje pogleda između njih i nema suštinske razlike, bez obzira na formalne razlike.

Da vidimo...

Cilj svakog medija je pre svega gledanost i prodaja.

Da bi se postigli ti ciljevi, mora se privući pažnja mogućeg potrošača.

Najlakši metod postizanja tog cilja je podilaženje niskim strastima potrošača i sklonost ka senzacijama.

Dakle, cilj medija nije istina, nego profit, opstanak i uvećavanje moći samih medija.

Verno prenošenje informacija za medije nije primarna stvar, nego prenošenje informacije na takav način koji će omogućiti prodaju.

Te informacije se ne tiču pojava koje su uobičajne i normalne, jer su uobičajne i normalne pojave dosadne, pa samim tim nisu dobre za privlačenje pažnje.

Isto tako normalno igranje društvenih uloga je takođe nezanimljivo. Koga uopšte zanima što neki roditelj savesno brine o svojoj deci, što deca poštuju roditelje, što se neko nesebično žrtvuje za nekoga? Da, to jesu vesti, ali dosadne vesti. Prave vesti su one koje šokiraju, a u normalnosti nema ničeg šokantnog.

Ovo odslikava sociopatsku prirodu medija.

Ono što prodaje novine nisu normalne i svakodnevne stvari, nego patološke pojave koje redovno postoje u malom procentu u svakom društvu.

Ono što prodaje novine nisu normalne i svakodnevne stvari, nego patološke pojave koje redovno postoje u malom procentu u svakom društvu. Mediji se neće baviti normalnim stvarima i normalnim ulogama koje ljudi igraju u društvu, nego njihovom patologijom i nenormalnošću.

U tome je takođe, društveno korozivna priroda medija.

Oni pojave sa ivice društva, male incidente, patološke i nenormalne pojave pretvaraju sistematskim ponavljanjem u nešto svakodnevno, često i normalno.

Iako većina očeva ili majki voli svoju decu i žrtvuje se za njih svakodnevno, mediji se ne bave time nego kada neki otac siluje svoje dete ili majka ubije svoju decu.

Time mediji stvaraju nepoverenje i podrivaju tradicionalnu ulogu roditelja, isključivo se baveći patološkim pojavama (kojih uvek ima) i postupno stvarajući utisak da je roditeljstvo kao takvo negativna pojava. Samim tim se korak po korak stvara odbojnost prema roditeljstvu kao takvom.

Isto tako mediji se neće baviti da li je neki sveštenik dobar čovek koji savetuje i pomaže svoje bližnje ili naporno radi na održanju crkve, već da li je nešto ukrao ili da li je pedofil, čime se stvara utisak da su svi sveštenici lopovi ili pedofili. Mediji neće pričati o napornom naučnom radu akademika ili njihovom doprinosu društvu, nego da li je neki akademik imao veze sa ratnom propagandom iz 90-ih ili o njegovim političkim sklonostima. Mediji neće toliko pričati o tome da li se neki vojnik hrabro žrtvovao za svoju zemlju, nego da li je neki vojnik učestvovao u ratnim zločinima. Mediji se neće baviti o lekarima koji pomažu ljudima, nego o lekarima koji ubijaju pacijente. Mediji se ne bave time da li neki pevač ili pevačica lepo pevaju, nego koliko su razgolićeni ili kakav su skandal napravili. Pored toga, takva priroda medija prisiljava pevače i javne ličnosti upravo da se manje bave svojim poslom i talentom a da se više bave skandalizovanjem, jer je to jedini način da postanu popularni, zato što je takva medijska atmosfera.

Time se podriva normalna percepcija i uloga roditelja, sveštenika, akademika, vojnika, pevača i sl. obrčući te uloge u njihovu suprotnost.

Dakle uloga medija je popularizacija društvene patologije,nenormalnosti i prikazivanje tradicionalnih uloga u društvu isključivo kroz patološku prizmu, čime se podriva moralni kredibilitet tih uloga, dovodeći ih u pitanje.

Kroz isključivo prikazivanje patološke manjine unutar tih tradicionalnih uloga i institucija stvara se utisak da je ta manjina ustvari većina i da je takvih pojava "sve više i više".

Mediji se neće baviti normalnim stvarima i normalnim ulogama koje ljudi igraju u društvu, nego njihovom patologijom i nenormalnošću.

Pored toga, mediji kroz takvo izveštavanje svakog normalnog čoveka prevaraju u potencijalnog devijanta, i čine da on druge ljude oko sebe posmatra na takav način uništavajući poverenje među ljudima.

Sa druge strane ti isti mediji patološke i suštinski protivdruštvene pojave koje ne spadaju u „crnu hroniku“ i kriminal pretvaraju u novu svakodnevicu i postavljaju standard kako se treba ponašati.

Kada hiljadu ljudi ćuti, a jedan se dere..onda se samo on primećuje od tih hiljadu i postaje njihov glas. Tako i mediji od nenormalnosti prave normalnost i svakodnevnicu, čime podrivaju i demorališu društvo.

Naše shvatanje i doživljavanje društva je sve više vezano za medije koji nam stvarnost predstavljaju na određen način. Takvo doživljavanje stvarnosti utiče na naše ponašanje i na naš odnos sa drugim ljudima.

Neko može da kaže: „Ali sam narod traži te senzacije“. Postavlja se pitanje šta je taj famozan „narod“? Javno mnenje je u savremenom svetu upravo predstavljeno tim medijima, pa imamo slučaj zanimljive logike. Narod navodno hoće nešto od medija, ali ono što narod hoće ne čujemo od naroda nego od tih medija.

Da li narod piše peticije i pravi proteste medijima da bi puštali određene vesti i štampali određene članke, ili mediji senzacije i patološke pojave serviraju tom istom narodu koji to pasivno prihvata?

Povlađivanjem niskim strastima publike se stvara medijska potreba za još jačim i ekstremnijim senzacijama, jer one prethodne postaju svakodnevnica - tako da predhodne senzacije i društvene patologije postaju dosadne i obične (a samim tim medijski neisplative), što budi potrebu medija da serviraju još jače i ekstremnije.

To je isto kao kad diler droge sistematski navlači nekog na narkomaniju, da bi prodao drogu, pa kada ga je navukao, tvrdi da on prodaje drogu samo zato što ta „navučena“ osoba to traži od njega. Iako on lično ne prisiljava svoju žrtvu na drogu, on je svojim ponašanjem na to navodi. A niko ne tvrdi da dileri droge nisu kriminalci.

Ako je ponašanje takvog dilera kriminalno i licemerno, šta onda možemo da zaključimo iz ponašanja medija?