Srpska kulturna revolucija

Oslobođeni TV

S jedne strane, trebalo je naći zamenu za komunizam koji nas je pre držao na okupu, pa je onda, zbog žurbe, sve drugo dolazilo u obzir. Tako, slavilo se praktično sve što je uspevalo da dođe pod ruku: slobodno tržište, hiljadugodišnja nacionalna tradicija, demokratija, religija. S druge strane, moralo se jedinstvo održati i preko neprijatelja, konstitutivnog „Drugog“, koji, po onom šmitovskom (Schmitt) modelu,[1] jeste osnova za identitet jedne državne zajednice – preko „Drugog“ s kojim se sukobljavamo, „Drugog“ koji je onaj-koji-nije-ono-što-mi-jesmo vidimo šta-zapravo-mi-jesmo. A dok je ostatak sveta kao svoje antagonističke konstitutivne „Druge“ imao „razvijene“ i „nerazvijene“ demokratije, mi smo imali jedni druge – Srbi Hrvate, Hrvati Srbe, Srbi i Hrvati Slovence, Srbi kosovske Albance itd. Može se reći da smo žurili, pa nije bilo vremena da se i mi podelimo na „razvijene“ i „nerazvijene“ zemlje-koje-su-bivše-republike-SFRJ, a može se reći i da nismo ni mogli, jer smo, kao bivši delovi jedne komunističke, totalitarne tvorevine, prvo morali da se dokažemo demokratskom svetu, da se izborimo za nagradu koja, sad kad se sa distance pogleda, izgleda kao ona iz filma Gorštak, naime, nagrada koju „može imati samo jedan“. Trebalo je da prvo pokažemo da smo slobodni od komunističkog nepoštovanja vere, tradicije i svega ostalog što se uzima za zla komunističkog režima, pa da tek onda konkurišemo za svoje mesto u demokratskom svetu. A gde je pokazivanje, tu su i mediji i tu je i kultura. Ništa bolje od medija da se svima objave takve radikalne promene.

Najveći problem je bio u tome što se tu radilo o vremenu, pa se tako stvorio, pa da se poslužimo psihoanalitičkim žargonom, jedan super-ego pritisak koji se uvećavao sve više sa zahtevima da se pojavimo kao oni koji su do kraja raskrstili sa socijalizmom. Trebalo je pokazati što jasnije, više od onog „Drugog“, da smo baš mi ti koji zaslužuju nagradu.

Što se Srbije tiče, činilo se (i, kako stvari stoje, još uvek se čini) da do nagrade vode dva puta: jedan je onaj koji vodi preko odbacivanja bukvalno svega iz srpske prošlosti, krenuvši od najskorije, komunističke prošlosti, pa sve do one srednjovekovne, dok je drugi put onaj koji suprotstavlja dokomunističku prošlost, kao autentičnu, onoj komunističkoj i neautentičnoj.

Srpski mediji su se, tako, rasporedili u dva tabora. Opet šmitovski, radilo se o dva zaraćena tabora, od kojih je svaki onom drugom bio „konstitutivni Drugi“. Pa se nije bez razloga o pobornicima onog puta koji zahteva radikalno čišćenje od sve prošlosti počelo govoriti kao o „drugoj Srbiji“ – tu je ipak reč o konceptu države unutar države, jer se ima neprijatelj. Ne tek konkurent, ne neko s kim se takmičimo, već baš neprijatelj, kog treba uništiti, istrebiti. Neprijatelj, koji se redukuje na nešto podljudsko ili neljudsko i spram koga treba zasnovati jednu zajednicu koja će biti suprotnost neprijateljevoj zajednici.

Paradigmatski primer ovoga dao se videti u noći koja je sledila posle večernjeg protesta zbog otcepljenja Kosova, 18. februara 2008, kada su se komentatori televizije B92, uz snimke zbivanja na beogradskim ulicama nakon velikih nemira na protestu, zadržavali na jednoj reči koju su opsesivno ponavljali: „đubre“. Sa jednim neizmernim uživanjem u gađenju, u zgražavanju, reč „đubre“ ponavljala se kao da je u njoj sadržan sav smisao onih koji su protestovali. „Oni koji su protestovali zbog otcepljenja Kosova onečistili su beogradske ulice“ – to je bila „sublimna poruka“ koja se odašiljala sa televizije B92, a koja se nije dala promašiti ako se te noći gledao ovaj program. Iz tog gesta spikera B92 da se iščitati jedna ne baš laskava analogija: baš kao što je boljševik ili Jevrejin za prosečnog Nemca tridesetih godina 20. veka bio ne neki konkurent već nešto podljudsko, nekakvo ljudsko đubre, tako se i onaj koji je protestovao zbog otcepljenja Kosova za komentatore B92 pojavljivao ne kao neko već kao nešto, da ne kažemo kao nešto što je deo jednog đubrišta – đubrišta prošlosti, koje bi najbolje bilo ako ne baš sasvim uništiti a ono bar sakriti negde, kao što se deponije sakrivaju od pogleda građana.

B92 je, ako sudimo po ovom primeru, ali i ne samo po njemu, verovatno najmilitantnija televizijska kuća u Srbiji, a to se da videti i u njihovim vestima, koje spikeri te TV kuće isporučuju sa jednom neviđenom ozbiljnošću, neretko i sa besom koji se jedva dâ zaustaviti dok preko jezika prevaljuju neku vest. Poruka koju B92 i ostali „drugosrbijanski“ mediji imaju da poruče svojim gledaocima jeste da se nalazimo u vremenu žurbe, da je krajnje vreme već prošlo i da moramo biti kivni kako na druge, tako i na sebe što još uvek nismo uspeli da se očistimo od mrlja prošlosti. Tu imamo vanredno stanje, a imamo i neprijatelja kog treba iskoreniti, dakle, imamo sve što treba da bismo, makar po Šmitu, govorili o jednoj volji za državnost.

Nasuprot televizijskoj kući B92, imali smo, i još uvek imamo, one medije kojima iz prošlosti ne odgovara samo ona komunistička, a koji se trude da nanovo uspostave nešto što je komunističkoj eri prethodilo. Tu pre svega treba pomenuti televizijsku kuću Pink, od „drugosrbijanskih“ medija često nazivanu „leglom neukusa“ i „srpskog nacionalizma“. Televizija Pink, sa svojim muzičkim emisijama, kvizovima, pa i sa informativnim emisijama, ne odudara ni po čemu od, recimo, jedne prosečne italijanske ili nemačke TV stanice. Reč je o jednom postmoderno koncipiranom TV programu koji je sasvim po meri ere postpolitičkog. Kad je muzički program TV Pinka u pitanju, tu imamo islamski melos koji se prepliće sa pop-melodijama karakterističnim za muziku osamdesetih i devedesetih sa Zapada, a nemamo (kako bi to mnogi kritičari TV Pinka voleli da imamo) tek stereotipe o „balkanskom merakliji okruženom mutavim devojčurama“, već imamo i raspojasane „turbo-folk“ dive, od kojih neke flertuju sa tradicijom i sa konzervativizmom, pa na svojim (silikonskim) grudima nose zlatne krstove, što u najmanju ruku svedoči o jednom pomeranju koje stereotipe o konzervativizmu i o tradiciji prosto ne može a da ostavi netaknutima. Jer daleko od toga da se tu radi o pogledu unazad – tu se gleda napred, pa se i „meraklijska“ kultura i sve ostalo smatra dobrodošlim samo ako se upakuje kao proizvod koji se može prodati. Tako se čitava slika koju sa Pinka dobijamo svodi na utisak jednog postmodernog antiglobalizma (jer se tu operiše sa „domaćim“, sa „folkom“, onim što „ovaj narod odavde voli“, a što je, istovremeno, ni manje ni više nego „nacionalni brend“) sastavljenog po meri svetskih modnih trendova. Pink je, pa da napravimo odgovarajuću paralelu, na istoj onoj mentalnoj talasnoj dužini na kojoj je i seoski turizam kakav Emir Kusturica, još jedan srpski postmoderni antiglobalista koji se bavi nacionalnim brendovima, promoviše u svom „etno-parku“, Mokroj Gori, ili pak kakav je Kusturica pokušao da promoviše svojim projektom linije sokova pod nazivom „Revolucija“ (simptomatičan pokušaj da se počne sa proizvodnjom artikla sokova koji bi, zavisno od boje, nosili ime nekog „revolucionara“ – koji je revolucionaran po Kusturičinim merilima – pa je tako trebalo da imamo sok „Josip Broz Tito“, „Če Gevara“, „Fidel Kastro“, ali i „Draža Mihajlović“). Nacionalizam po meri globalnog kapitalizma, u kojoj se sve nacionalno depolitizuje i prikazuje tek kao jedan igrač u igri „bogatstva razlika“. Pa tako, tamo gde B92 pokušava da se dokaže demokratskom svetu putem rešenosti, besa, militantnosti, Pink to radi na sasvim drugi način, preko depolitizovanog pan-balkanstva. Tamo gde se na B92 uživa u besu i gađenju, na Pinku se uživa u raspojasanom narodnom veselju.

Možda najbolji primer koji kontrira onoj poznatoj „drugosrbijanskoj“ tezi o totalitarnom (totalitarnom u onom orvelovskom smislu, gde imamo zavedene mase kojima neko diktira šta treba da rade, te kojima se svako odstupanje od diktiranoga oštro sankcioniše) karakteru svih srpskih medija koji nisu u „drugosrbijanskom“ taboru jeste onaj televizijske kuće Beli Manastir koja je radila za vreme ratova devedesetih, kada je Beli Manastir bio grad u okviru onoga što se tada zvalo „Srpska Krajina“. TV program TV Belog Manastira bio je skoro isključivo koncipiran od muzike i filmova. Muzički spotovi koji su se tu puštali išli su od krajiških ratnih pesama, preko „turbo-folka“, sve do najnovijih spotova DŽenet DŽekson. Filmovi koji su se puštali preko dana bili su ili stari domaći filmovi ili holivudski hitovi najskorijeg datuma, puštani sa piratizovanog VHS snimka. A filmovi koji su se puštali posle – ne čak ni ponoći, već nakon deset-jedanaest časova uveče – bili su pornografski, i često nisu bili ograničeni samo na heteroseksualni pornografski podžanr. Tu su se dale videti scene seksa sa životinjama, ali i sa istim polom, ženskim, ali neretko i muškim,  puštali su se filmovi gde imamo nekoliko muškaraca od kojih neki imaju silikonom uvećane grudi i dugačku kosu, našminkana lica, itd. Dakle, TV Beli Manastir ne samo da nije bio neka ultrasrpska konzervativna televizija, već je tada u izvesnom smislu bio najliberalnija TV stanica u regionu, zahvaljujući kojoj su mnogi tek počinjali da budu svesni određenih seksualnih sloboda za koje ranije nisu ni znali da uopšte postoje.

Ovo bi, ukratko, bile neke najistaknutije figure veneris srpske TV produkcije od devedesetih naovamo. Od svih TV stanica u Srbiji, po ovoj opštoj žurbi da se što pre i što bolje pokaže kako svi uživamo, izdvajala se i još uvek se, u moru privatnih televizija koje nam sve redom pokazuju kako treba da uživamo, bilo da orgijamo u militantnoj mržnji, bilo u narodnoj muzici, veselju, nacionalnoj razlici, itd., RTS, dakle, državna televizija. RTS je jedina TV kuća koja je od devedesetih naovamo održavala visok stepen profesionalnosti. I to se videlo i po osvetljenju i po spikerima i po produkciji i izboru emisija i po izboru filmova i po programskoj šemi koja je jedina tokom svih ovih godina prikazivala i političke i naučne i kulturne i obrazovne emisije. A RTS je ujedno i jedina TV stanica koja „nije raskrstila s prošlošću“ – sve druge su to, na ovaj ili onaj način, pokušavale i u mnogo slučajeva uspevale da urade. A zato što je taj zahtev – taj super-ego zahtev – za „novim“, za do-sada-neviđenim, za spektakularnim (pa, bilo da je reč o promovisanju evropskih, bilo o promovisanju nacionalnih vrednosti, sve je moralo da direktno, znači, spektakularno donosi uživanje u „oslobođenju od komunističkog totalitarizma“), po definiciji neispuniv (jer uvek traži još, uvek traži više) – nikad se nije uživalo koliko se moglo i htelo, jer „uvek može više“ – svi ovi ostali programi uglavnom su bili i ostali prazni, bez ikakve materije koju bi artikulisano mogli predstaviti ili bar neartikulisano nagovestiti. Sa zahtevom za „novim“, za „postkomunističkim“ ostajalo se tek na praznom performativu, koji se zadržavao na šarenilu koje je nevešto prikrivalo tu prazninu. RTS se, na sreću, nije uhvatio u tu zamku. Profesionalci koji su radili emisije na toj TV kući za vreme socijalizma u velikoj meri su bili prisutni i za vreme devedesetih, a i posle devedesetih. Neretko se čulo za vreme devedesetih kako je RTS „dosadan“, jer ne nudi „ništa novo“, te se o RTS-u pričalo i kao o „bastionu“ – što je, u iskušenju smo ovde da kažemo, i bio, ali je bio bastion kulture i profesionalnosti. Krenuvši od kulturnih, obrazovnih i informativnih emisija koje su i dalje na RTS-u rađene na višem stepenu profesionalnosti nego na svim ostalim srpskim televizijama, sve do svega ostalog na ovom TV programu, jasno je da RTS ima šta da pokazuje. 

Opet, naravno da nisu stvari crno-bele i da sigurno neko ko uzme da se detaljno bavi promenom kadrova ili suptilnim izmenama programskle šeme itd., može svašta da nađe i u istoriji RTS-a. Ali, kakav-takav, bio je i ostao najbolja i nažalost jedina TV stanica u Srbiji koja ne pokušava da pleni šarenilom a da u isto vreme ipak privlači gledaoca sadržajnošću svog programa.

Da pokažemo da nismo cinični kada prelazimo preko pogrešnih poteza koje je RTS napravio, pomenućemo samo jedan primer. Prethodno je rečeno da se RTS nije čistio od ostataka prošlosti, ili da bar to nije radio u velikoj meri. Ali ipak, nije da to uopšte nije rađeno. Ako je po nečemu RTS bila izuzetna televizijska kuća i to ne samo po standardima koji su usledili posle raspada SFRJ, a ne čak ni pre, dakle, za vreme SFRJ, već izuzetna po najvišim standardima svih svetskih TV stanica, onda je to je bila produkcija TV drama i TV serija kakvom se malo koja druga svetska televizijska kuća mogla pohvaliti. A ta i takva TV produkcija mogla je da bude tolika samo uz uslov da je to što se pravilo bilo stvarno dobro, pa da neko hoće to da u tolikoj meri i gleda. A da bude toliko gledana, TV produkciji kod nas je obezbeđivalo domaće glumište. Valjda nijedna filmska i TV produkcija nije imala toliko zvezda, ali ne zvezda u onom patetičnom smislu, zvezda koje to postaju tek uz ogroman propagandni aparat pa im se dâ crveni tepih i limuzina kad već nemaju ništa drugo što će da učini da se pojave kao zvezde, već zvezda koje su zvezde među narodom, običnim ljudima. Kada je Ranko Munitić napravio seriju TV intervjua koja je brojila preko stotinu epizoda – jer imalo je tu s kim da se priča, da ne počnemo sada da nabrajamo sve, od Miodraga Petrovića Čkalje, Mire Stupice, Rahele Ferari, Danila Bate Stojkovića do svih ostalih – seriju koja se, primereno, zvala „Veče sa zvezdama“, onda je ta serija emitovana neko vreme, naime, sve dok nekome nije počelo da smeta što se „jedan Hrvat kiti srpskim zvezdama“.[2] Nakon toga, serija je skinuta sa programa. Ali se povremeno vraćala uz niz peripetija, da bi na kraju ipak, na sreću, bila čitava emitovana. To skidanje sa programa ove serije je bez ikakve sumnje jedna mračna epizoda, utoliko mračnija što nikome drugom ni pre ni posle Munitićevog TV projekta nije palo na pamet da se poduhvati ičeg sličnog. I tu, u ovoj epizodi, ne može a da se ne prepozna jedan par ekselans potez onoga što ovde ironično nazivamo „srpskom kulturnom revolucijom“. Em što neko ko nije Srbin pravi emisije o velikim srpskim glumcima pa prvo to bode oči, em što se nijedan Srbin ne hvata ničeg sličnog. U istom potezu tu se pokazuje da nekome ko vodi računa o tome šta ljudi u Srbiji treba da gledaju na svojim TV prijemnicima smeta ne-Srbin, ali mu, zbog očiglednog zapostavljanja vlastite kulturne baštine te osujećivanja jednog projekta koji se tom baštinom bavi, smeta uopšte sve što je u Srbiji pravljeno za vreme dok je Srbija bila jedna od republika SFRJ. Šta je to nego pokušaj jednog revizionističkog gesta, po strukturi nalik onome u, recimo, kineskoj kulturnoj revoluciji, kada se uništavalo sve što je makar i izdaleka podsećalo na prošlo doba, doba „bivših ljudi“ kako se to govorilo u Kini. Opet, ovakvi primeri, kad je RTS u pitanju, i kad je uzet generalno, nisu brojni, ali nije nimalo nebitno što su zahvatili čak i RTS, pa ovde stojimo iza rečenog da se radi o TV kući koja, opet, uglavnom, nije „raskršćavala sa prošlošću“, uprkos primerima kao što je malopre navedeni. U svakom slučaju, uprkos ovakvim primerima, RTS je održao izvestan nivo ispod kog se ni dan-danas nije spustio.

Međutim, sa naletima privatnih televizija, RTS je postao „samo jedan od mnogih“, jedna konkurentska firma na tržištu prepunom drugih konkurentskih firmi. Državna televizija, kao uopšte i čitav neprivatizovani sektor, da ne kažemo „društveni sektor“, u nekomunističkoj Srbiji prepušten je hirovima tržišta, što će se, bez sumnje, sve više odražavati na kvalitet tog programa. Uz rizik da se ovde zvuči patetično, postavlja se pitanje da li će nam te kada će nam dosaditi šarenilo koje se mahom nudi na svim ostalim domaćim TV programima?

Oslobođena filmska i video produkcija

Početkom devedesetih, kada se raspala ne samo Jugoslavija već i, naravno, čitava jugoslovenska filmska produkcija, strani filmovi koji su dolazili u srpske bioskope i na srpske TV ekrane uglavnom su bili malobrojni, pa se u Srbiji povelo za nečim što je od srpske piraterije tada bilo kršteno kao „robinhudovska praksa“, što je trebalo da znači kako se na kino-planu bore „siromašni i mali“ protiv „velikih i bogatih“. Ono što govori suprotno od onoga što bi se htelo ovakvim kvazilevičarskim tumačenjem piraterije jeste crna ekonomija na filmskom tržištu koja je u to doba počela da cveta, pa je praktično svaka ulica imala po jedan video-klub (koji je, pak, vodio mali snalažljivi privatnik koji se brzo otreznio od totalitarnog dogmatskog socijalističkog dremeža i preko noći i bez problema uplovio u vode privatnoga preduzetništva) koji je bez problema izdavao piratske snimke. Sa naletima opšteg oduševljenja novostečenom slobodom, tako su dolazili, konačno, do izražaja svi oni „sposobni ljudi koje je sistem do tada sprečavao da ostvare svoje potencijale“. Ono što je tu stvarno bilo kvarno jeste nedoslednost – nedoslednost jednog takvog divljeg kapitalističkog projekta koji bi hteo kapitalizam bez pratećih otežavajućih okolnosti ili posledica. Jer piraterija ne samo da ne odmaže kapitalističkom poretku, kako se to inače misli, već ga u velikoj meri pospešuje – neko ko nije uložio ništa u proizvodnju, prodaje proizvod i tako dobija čistu zaradu bez imalo ulaganja. Jedini ko tu dobija jeste kapitalista – pa nije bitno da li je krupan ili sitan, kao što je bio slučaj sa snalažljivim malim privatnicima iz tadašnjih lokalnih video-klubova.

Kada su se stvari malo vratile pod kontrolu i kada je video-izdavaštvo počelo da funkcioniše regulisanije, onda se u Srbiji počelo sa izdavanjem filmova na video-kasetama uz autorska prava. Što se čitave jugoslovenske filmske produkcije tiče, ona je, kad su u pitanju ostale bivše republike SFRJ, bila i te kako zanemarivana. Tako, imamo i slučajeve „Hrvatske/Slovenačke/itd. kulturne revolucije“ u kojima se potpuno zanemaruju filmske tekovine SFRJ. Ali takav slučaj nije bio i u Srbiji kad je video-izdavaštvo u pitanju. U Srbiji su se na videu izdavali filmovi nezavisno od toga da li su u njihovoj produkciji učestvovali Hrvati, Slovenci, Makedonci, itd. Srpsko video-izdavaštvo je bilo voljno da objavi sve do čega je moglo da dođe iz kino-produkcije bivše SFRJ. Međutim, ti filmovi kao da su izdavani ne da bi se gledali, već da se ne bi gledali. Kao da su izdavani da bi bili primer kako ne treba. Jer generacije filmskih stvaralaca koje se pojavljuju u Srbiji nakon raspada SFRJ kao da na tekovine jugoslovenske filmske produkcije gledaju kao na „minulo zlatno doba“. Odjednom, u zemlji koja je iza sebe imala stvaraoce kao što su Aleksandar Petrović, Živojin Pavlović, Dušan Makavejev i mnogi drugi veliki filmski autori, počinju da se prave filmovi koji ne izgledaju nikako drukčije do kao nevešte kopije holivudskih filmova. Dobijamo, tako, produkte koji su oponašanje holivudske tinejdžerske komedije (Mi nismo anđeli), oponašanje holivudskog istorijskog filma (Boj na Kosovu), oponašanje holivudske antiratne drame (Lepa sela lepo gore pričaju svoju priču onako kako se, makar na prvu loptu, misli da bi je, recimo, Volter Hil ispričao, a ne kako bi je, recimo, ispričao Živojin Pavlović), pa u novije vreme i oponašanje francuskog filma iz devedesetih (Čarlston za Ognjenku).

Opet, super-ego pritisak da se preko noći u Srbiji stvori kinematografija koja neće imati ništa sa jugoslovenskom produkcijom ne uspeva ne samo da stvori bilo šta novo, već čak ni ne uspeva da se obračuna sa starim, što je takođe jedan od zadatih ciljeva jednog ovakvog nacionalnog i kulturnog preporoda. Tako jedan od najnovijih srpskih filmova, Beogradski fantom, u kom se (po ko zna koji put i zato krajnje ignorantski, kao da nismo u Jugoslaviji imali tako nešto kao što je bio Crni talas) kritikuje „totalitarizam komunističkog režima“ i to tako što se pokazuje jedna „mlada slobodna individua“ koja prkosi sistemu tako što preko noći vozi poršea i ne poštuje saobraćajne propise. Dok bi, na primer, jedan prisebni antikomunista takvu priču iskoristio da pokaže kako je taj sistem bio toliko zao da je, recimo, sopstvenog agenta uposlio da vozi poršea kako bi zavedenom narodu obezbedio privid alternative, srpski filmski antikomunisti, budući da su daleko od prisebnosti usled histeričnog grča da odgovore na super-ego zahtev koji ih tera da produkuju „nešto novo“, ni ne pomišljaju na tako nešto, već ostaju na jednodimenzionalnoj kritici totalitarizma koja efektivno ne postiže ništa drugo osim da izmami po neki sažaljivi osmejak. Pitanje je naravno – čiji? Jer ovakvi filmovi nikoga ko je živeo u SFRJ ne mogu da nateraju da počne da preispituje svoj odnos prema bivšoj zemlji. Eventualno mogu da služe da se dâ signal nekom napolju – signal koji govori da se neko ovde distancira od užasa komunističkog režima, i ništa više.

A ako je Beogradski fantom primer kako neko nije uspeo da se uspešno (da ne kažemo „kritički“ jer nije fer prema manje nego neambicioznim zahtevima ovog filma) osvrne na skoro prošla vremena, onda da se prisetimo i filma koji pokušava da glorifikuje dalju srpsku prošlost, čuvenog (ali po zlu) filma Boj na Kosovu. Tehnički krajnje neprofesionalno izveden (sve sa legendarnim kombajnom u daljini koji se može videti u jednoj sceni), dramski krajnje izveštačen, taj film, očigledno pravljen po narudžbi a ne iz bilo kakvog autorskog oduševljenja srpskim epom, već u vreme kada je izašao nije bio ozbiljno shvaćen od publike. Pa da se onda tu setimo i jednog filma koji jeste uspeo da se nosi sa srpskom epskom poezijom i da je predstavi u najboljem svetlu uprkos problemima koji iskrsavaju jedan za drugim kad se na film pokušava preneti nešto iz narodne pesme (a posledice mogu biti katastrofalne, što nam pokazuju brojni holivudski filmovi „inspirisani“ Homerovim epovima): Banović Strahinja, film Vatroslava Mimice. Banović Strahinja, rađen u socijalističko doba, i to još rađen od strane jednog Hrvata. Pa još i sa internacionalnim zvezdama. Kad se ovako kaže, kad se nabroje okolnosti u kojima je film nastao, izgleda kao da je sve bilo protiv njega, ako se zdravorazumski pogleda – em je tu Hrvat, em su tu Nemci i Italijani, em socijalizam. Ali iz toga nastane odličan film. Otprilike kao što je jedan od najboljih filmova o pravoslavlju, Andrej Rubljov, napravljen u SSSR-u, a nikako ne u Rusiji oslobođenoj komunizma, samo još veće čudo. Opet, Banović Strahinja, baš kao i Andrej Rubljov, nastao je zato što se neko dugo i strpljivo bavio tim filmom, zato što je razmislio o temama i likovima i o tome kako će da ih predstavi, a ne zato što je neko poručio taj i takav film.

Ovde, kada kažemo da je „neko poručio...“ možemo da razmatramo ko (pa tako možemo da, na primer, preko toga kome se obraća vidimo ko stoji iza Kusturičinih portreta Balkanaca kao razuzdanih primitivaca), ali je to manje važno. Važno je zapravo ne ko, već šta, u smislu da iza toga stoji taj pritisak da se izađe s nečim autohtonim, izvornim, „pravim“, onim što je „komunizam zabranjivao“. Važno je da smo, ako prihvatimo kao činjenicu da je ranije u SFRJ postojala neka cenzura koja je onda bila manifestacija jednog totalitarizma, da vidimo da danas u Srbiji isto tako imamo jedan totalitarni diktat koji nalaže da se, ako se već mora prići bliže tekovinama SFRJ, onda to obavezno mora da se radi sa velikom dozom cinizma, te da, ako se obrađuje neka istorijska, tradicionalna tema ili pak neka urbana tema, onda to mora da se radi sa nekim hinjenim oduševljenjem, pa nije bitno da li neko ima tu bilo šta čime može da se oduševi. Prosto, mora da se oduševi. Crni gruja, TV serija u kojoj se zauzima cinična i trijumfalistička pozicija u odnosu na srpsku istoriju, i Boj na Kosovu, u kom se izveštačeno patetično, sve sa filmskim diletantizmom glorifikuje srpska prošlost, jesu tako samo dve strane iste medalje.

Ako je odsustvo trezvenosti, kritičnosti i analitičosti karakteristično za jedan totalitarni režim, onda da vidimo još i kako medijska i filmska teorija i istorija danas stoje u Srbiji. A da ne stoje nikako, jasno pokazuje to što se zatvorio Institut za film, što smo u SFRJ imali veliki broj časopisa koji su se bavili filmskom teorijom a danas nemamo nijedan, te što mali broj zaljubljenika tu i tamo pokušava da izađe s nekim iole analitičnijim filmskim prikazom, ali što zapravo uglavnom nema gde to da objavi. A onda, kad se pogleda prošlost, vidi se kako se sa prljavom vodom prosula i beba. U SFRJ, doduše u Zagrebu ako je to nekom bitno, na zagrebačkoj televiziji, postojala je emisija „3,2,1... kreni“ čiji su gosti bili Orson Vels, Fransoa Trifo, Klod Šabrol i mnogi drugi najveći svetski filmski autori. Postojali su časopisi Film, Film danas, Filmska kultura, Filmske novine, Filmske novosti, Filmski zabavnik, Kino-oko, Sineast, YU-film danas, svi specijalizovani za filmsku kritiku. Odjednom, sa raspadom SFRJ došlo je i do – ne propasti, jer zemlja kao što je SFRJ koja je bila toliko filmski obrazovana ne može da prestane to da bude preko noći – progona filmske kritike.

Još jedna mračna epizoda, koja se tiče ranije pomenutog Ranka Munitića, profesionalca koji je mnogo godina bio na sceni jugoslovenske filmske i TV kritike, opet je tu primer. Početkom dvehiljaditih Munitić je pokušavao da nađe izdavača za antologiju tekstova o filmu objavljivanih u Beogradu, pod naslovom Beogradski filmski kritičarski krug, kojim se svedoči o srpskoj filmskoj kulturi koja datira od samog početka filma (Pavle V. Vujić u Srpskim novinama 1896. objavljuje „Najnoviji fotografski iznalazak – kinematograf“, a za njim idu ozbiljni tekstovi koji analiziraju film kao umetnost, a čiji je autor Boško Tokin, koji dvadesetih godina 20. veka piše u Beogradu, pa onda tekst Miloša Crnjanskog koji piše o filmu kod nas, a u jednom drugom tekstu se bavi nemačkim ekspresionizmom, pa tekstovi Aleksandra Vuča, i tako dalje, sve do autora iz socijalističkog doba).[3] Za jednu takvu zbirku tekstova, koju se niko drugi nije setio da napravi, Munitić tada ne nalazi sredstva ni u Jugoslovenskoj kinoteci niti ih dobija od silnih „kulturnjačkih“ NVO organizacija, ne nalazi ih nigde u Beogradu, pa na kraju knjigu izdaje delom uz pomoć Niškog kulturnog centra, a delom sâm.[4] A kad neko mora sâm da plaća da bi izdao nešto što na ovaj način svedoči o kulturi, čak o nacionalnoj kulturi, i to čak u doba kada je nacionalizam odobravan i podstican sa sviju strana, onda je jasno u kakvom se stanju ta kultura nalazi. A jasno je i ko su njeni pravi prijatelji, te ko su „prijatelji“. I jasno je i koliki je domet i šta je cilj nečeg takvog kao što je „srpska kulturna revolucija“.

Izlaganje na naučnom skupu "Kultura i mediji u (post)globalnoj eri", koji je 04. jula 2009. organizovalo Uredništvo NSPM