Šta sve možeš u Srbiji kad si Divac

Kada se neko zove Vlade Divac, ne može da mu bude lako da se prošeta ni kroz padeže (da li smo pitali VLADU Divca ili VLADA Divca, večita je novinarska dilema), a kamoli kroz srpsku javnu scenu, na kojoj poodavno vlada neuporedivo veća zbrka nego u gramatici. Ovaj gorostas komplikovanog imena i planetarno slavnog prezimena, posle nekoliko neuspelih pokušaja, najzad je došao do ozbiljne društvene funkcije u otadžbini – u utorak, 24. februara, izabran je za predsednika Olimpijskog komiteta Srbije – ali na takav način da je njegov protivkandidat i dosadašnji predsednik Ivan Ćurković, za čiji trogodišnji mandat je i sudski utvrđeno da je bio potpuno nezakonit, našao za shodno da mu drži moralne pridike, pre nego što mu je prepustio čelnu poziciju srpskog sporta.

Drugačiji, tačnije, spretniji izbor Divca na funkciju, nije ni bilo realno očekivati, ako se uzme u obzir šta „sveznajuća“ čaršija već mesecima unazad priča – da su iza košarkaškog velikana, u ovom izbornom procesu, stale brojne političke strukture naše zemlje. I to ne zato što im je previše stalo do srpskog sporta, o kojem brinu taman koliko i o ostalim stvarima koje mogu da usreće narod, već zato što su htele da sklone Divca iz „svoje arene“, odnosno politike, gde bi im u skoroj budućnosti možda predstavljao ozbiljnu pretnju.

DRŽAVNI PRIORITET

Teorija da je državni vrh, glavom i bradom, izdejstvovao postavljanje Divca na čelo OKS, više ne proističe samo iz pukih nagađanja, ili kuloarskog rekla-kazala. Izjave poraženog Ćurkovića, ali i nekih njegovih saradnika, date za vreme i neposredno posle burne izborne sednice, nude dovoljno dokaza da je izvršna vlast vrlo direktno uzela učešće u celom procesu.

Ključna rasprava na sednici vodila se oko načina glasanja: Ćurkovićev tabor zalagao se da ono bude obavljeno tajno, dok je Divčeva struja predlagala javno izjašnjavanje. Upućeni su odavno tvrdili da će od toga zavisiti i ishod glasanja, jer, ukoliko bude javno, Ćurković nema šanse protiv mlađeg „izazivača“, dok bi tajno izjašnjavanje najverovatnije zadržalo Ćurkovića na mestu predsednika. Statut OKS-a dozvoljavao je i jednu i drugu mogućnost, ali za različite slučajeve: ako postoji samo jedan kandidat, glasa se javno; ako je više kandidata, glasa se tajno. Posle duže rasprave koja se povela o načinu izjašnjavanja, bilo je, međutim, jasno da je Divčeva struja brojnija i da su Ćurkoviću „odbrojani sati“, pa je ovaj rešio da preduhitri javno glasanje. Najpre je zatražio 15-minutnu pauzu, a onda i saopštio ne previše iznenađujuću odluku da se povlači iz izborne trke i da ostavlja Divca kao jedinog kandidata. Povlačenje je obrazložio time da mu „moral ne dozvoljava da učestvuje u ovakvom kršenju zakona i načela Međunarodnog olimpijskog komiteta“ i da želi da poštedi OKS daljih skandala. A zatim je dodao:

- Nemam ništa protiv Divca, ali imam protiv ljudi koji ga guraju. Na mene je danima vršen pritisak da se povučem, ali mislio sam da je to deo kampanje. Sada je jasno da je izbor predsednika državni prioritet i da za mene ovde nema mesta – rekao je Ćurković i napustio salu.

Još jasniji bio je Borislav Pelević, predsednik Kik-boks saveza Srbije (i kum Željka Ražnatovića Arkana), koji je članove Skupštine OKS nedvosmisleno optužio da su sledili političke direktive:

- Znam da je bilo sastanaka u Palati federacije na kojima je bilo 35 delegata i gde su dobili instrukcije kako da glasaju! Mislim da je ovo loš dan za naš olimpijski komitet i naš sport, jer je izvršeno pravno nasilje.

PRITISCI SA VRHA

Odlazak Ivana Ćurkovića sa najznačajnije funkcije u srpskom sportu teško da može da bude „loš dan“. Ne samo zbog toga što je za njegovog mandata srpski sport pao na prilično niske grane (to čak i nije prvenstveno njegova „zasluga“), već i zato što je i njegov dolazak na tu poziciju, pre skoro četiri godine, bio skandal sam po sebi. Tada je njegova struja, koju je logistički predvodio svemoćni Žarko Zečević, pod vrlo sumnjivim okolnostima smenila Filipa Ceptera, biznismena koji je samo koji mesec pre toga na izborima porazio Dragana Kićanovića. Cepter je zbog toga pokrenuo tužbu pred opštinskim sudom u Beogradu, koji je tek decembra prošle godine doneo presudu – u njegovu korist!

Ćurković je, dakle, krajnje nelegalno predsednikovao olimpijskim komitetom sve ovo vreme, pa je njegovo obrazloženje da se iz trke protiv Divca povlači iz moralnih razloga izazvalo podsmeh kod mnogih u sali.

Ali, dok je pričao o pritiscima i pretnjama, podsmeha je nestalo.

Kada tužilaštvo Haškog tribunala tvrdi da neko vrši pritiske na njihove zaštićene svedoke u procesu protiv Vojislava Šešelja, normalno je da im niko, a prvenstveno Ramuš Haradinaj, ne može verovati. Ali, ako Ivan Ćurković, prekaljeni sportski funkcioner poznat po sposobnosti da izbegava direktan odgovor na svako iole provokativnije pitanje, kaže da su na njega i njegove saradnike vršeni pritisci, elementarna logika nalaže da ne izmišlja. Isto tako, jasno je da na njega pritiske nije moglo da vrši Udruženje taksista, već neka daleko moćnija struktura. Ona koju proziva Borislav Pelević. Šta god mislili o Peleviću i njegovom moralnom kredibilitetu, teško da će vam pasti na pamet da je izmislio priču o 35 delegata na sastanku u Palati federacije na kojima su im deljene instrukcije. Kao i da u svoje izvore, koji su mu pričali o tom sastanku, veruje dovoljno da tu informaciju podeli sa novinarima.

POTENCIJALNO OPASAN PROTIVNIK

Zašto je srpska vlast najzad odlučila da skloni Ćurkovića i njegovu garnituru sa upravljačkog mesta u OKS? Romantično objašnjenje bilo bi da su se našim državnicima smučile spekulacije o nebrojenim proneverama i malverzacijama u Komitetu, pa su rešili da tamo postave nekoga ko će zavesti red. To su, međutim, mogli da urade i mnogo ranije. Ćurković je mogao da bude uklonjen daleko pre, samo da opštinski sud nije čekao čak tri godine da bi doneo pravosnažnu presudu u korist Filipa Ceptera. I sam Cepter je svojevremeno, u doba otvorenog sukoba sa Ćurkovićem i Zečevićem, imao podršku određenih, moćnih političkih struktura (bio je, a verovatno i ostao, naklonjen Demokratskoj stranci). Bog sveti zna da li bi Cepter iskoristio mandat za dobrobit sporta ili bi bio samo još jedna zabluda srpskih „reformatora“, ali činjenica je da niko tada nije pozivao 35 delagata Olimpijskog komiteta na tajni sastanak u Palatu federacija...

U krajnjem slučaju, Divac se već jednom bio kandidovao za poziciju koju je sada osvojio, takođe pod parolom „državnog interesa“. Bilo je to početkom 2001. godine, samo nekoliko meseci posle petooktobarskih promena, kada je lično premijer Zoran Đinđić nagovorio tada još aktivnog košarkaša da se kandiduje protiv Dragana Kićanovića. Divac je, kako je kasnije sam pričao, najpre bio odbio predlog, jer je smatrao da je neozbiljan:

- Objasnio sam mu da ne mogu ja da vodim Olimpijski komitet kad ni ne živim u Srbiji, već u Americi, a pri tom i dalje aktivno igram. Ali, Đinđić mi je rekao da je to državni interes. „Kada je tako, onda u redu“, odgovorio sam mu. Nisam bio za to da se kandidujem, ali nisam hteo ni da budem prepreka državnom interesu – ispričao je Divac autoru ovog teksta u nedavnom neformalnom razgovoru.

Na tim izborima, pobedu je, kako je i sam Divac predvideo, odneo Kićanović, iako je on, zbog svojevremenog ministrovanja u kabinetu Radomana Božovića, bio u medijima označen kao socijalistički kadar (što je, sećamo se, tih dana bila najteža moguća osuda). Ni tada nije bilo sastanaka u Palati federacija.

Odgovor na dilemu zašto je državni vrh konačno rešio da se svim sredstvima obračuna sa Ćurkovićem i kompanijom, možda bi trebalo potražiti u drugačijem pitanju: zašto je državni vrh hteo da skloni Divca iz politike i vrati ga u sferu sporta? Jer, poslednjih meseci, Vlade je obavljao funkciju savetnika za sportska i humanitarna pitanja potpredsednika srpske vlade Ivice Dačića. Iako savetodavna i uskostručna, takva pozicija je ipak politička. Savetnik potpredsednika vlade je upravo to – savetnik potpredsednika vlade. Takvom savetniku će, po prirodi stvari, mnogo pre nego predsedniku Olimpijskog komiteta pasti na pamet da se jednog dana još direktnije uključi u politiku. Predsedniku OKS-a, štaviše, međunarodna olimpijska pravila zabranjuju bilo kakvo bavljenje politikom, pa će Divac već ovih dana napustiti Dačićev kabinet.

Verovatno nijedan ovdašnji političar ne bi želeo da mu protivkandidat na nekim državnim ili lokalnim izborima bude Vlade Divac. Ili, neko koga Divac podržava, otvorenije i glasnije nego što je svojevremeno podržao Borisa Tadića u predsedničkoj kampanji (mnogi, na osnovu njegovog tadašnjeg držanja, pogrešno veruju da je Divac blizak Demokratskoj stranci, ali nijedna politička struja u ovom trenutku ne može da svojata slavnog košarkaša, pa ni Dačić, sa kojim je najviše sarađivao u poslednje vreme).

NEDOREČENI RODOLjUB

Da li su time što su ga prebacili na „sporedni“, olimpijski kolosek, srpski političari zauvek sklonili Divca sa svog puta, može da pokaže samo vreme. Njegovo okruženje je, međutim, prilično svesno pozadine nedavnih dešavanja. „Nova srpska politička misao“ uglavnom izbegava neimenovane izvore, ali izjava jednog od sportskih funkcionera koji su se najviše zalagali za Divčev dolazak na čelo OKS, data pod uslovom anonimnosti, previše je dragocena da ne bi bila objavljena:

- Bukvalno sve partije su stale iza Divca na ovim izborima, a potpuno sam ubeđen da bi mnogi od njih najviše želeli da se on sada obruka. Taj scenario koji priželjkuju ni ne izgleda nerealno, jer, da se ne lažemo, situacija u srpskom sportu je katastrofalna, Divac kao predsednik OKS nema neke neograničene moći i uticaj, a ukoliko nešto krene nizbrdo, on će prvi biti označen kao krivac. Ako se on obruka, računaju, neće im više opasan potencijalni protivnik. Ipak, mislim da će se on sasvim solidno snaći na funkciji, uostalom, i ne može da radi gore od prethodne garniture. A da li će to onda iskoristiti u nekom eventualnom političkom angažmanu, ko to zna?! Već se oprobao u mnogim oblastima koje nemaju nikakve veze sa sportom.

Normalno, niko ne može bilo šta da tvrdi u ovom trenutku, ali neki detalji govore sami za sebe. Recimo, Divčeva odluka da, po završetku igračke karijere, živi u Srbiji. Sa svojih 212 centimetara, ugledom velike svetske zvezde holivudskog glamura, kao i milionima dolara koje je zaradio pošteno i svima pred očima, bio bi dobrodošao u bilo kojoj zemlji na planeti. Ipak, čim je završio sa igračkim obavezama u Americi, preselio je porodicu u Beograd, što nije izazvalo nikakvo čuđenje kod nas novinara koji smo, dok je još igrao, imali prilike da ga čujemo kako priča da želi da mu deca „osete život u Srbiji, da se osećaju kao Srbi u punom smislu“.

Poput mnogih drugih sportista, naviknutih da ih ozbiljnije društvene teme zaobilaze, Divac nikada nije u javnim istupima preterano vešto ispoljavao svoje stavove o rodoljublju, nacionalnim interesima, ili kursu dinara... Zato je njegov patriotizam ostao malo i nedorečen, nekako skriven od narodnih masa. Šira javnost mogla je da poštuje njegove česte i uglavnom trijumfalne igre u nacionalnom timu, kao i njegove humanitarne akcije za ugrožene (prvenstveno decu) u Srbiji, ali koliko mnogo je vezan za otadžbinu znaju samo oni koji su sa Divcem pričali o tim stvarima u opuštenim susretima. A, svako kome nacionalna svest nije strana, barem u nekom trenutku poželi da se neposredno uključi u ovdašnji politički život. Divac je jedan od retkih koji bi takvu želju vrlo lako mogao i da ispuni...

Izvesno je da se to neće dogoditi skoro. Ne samo zbog olimpijskih pravila, već i zbog toga što se on sam uporno trudi da izbegne ulogu mirođije u svakoj čorbi (što mu ne polazi baš uvek za rukom jer se, hteo on to ili ne, svaka njegova aktivnost pažljivo prati u javnosti). Ipak, nije besmisleno zapitati se da li će patriotska osećanja navesti „Diva iz Prijepolja“ da se, jednog dana a možda i pre, oproba i među političkim obručima! Da li će mu to rodoljublje, uz sve ostale prednosti (ničim sporno bogatstvo, ugled, popularnost) i neke očigledne nedostatke (manjak iskustva i tipično sportski, nedovoljno vešti, odnosi sa javnošću), više koristiti ili štetiti u eventualnoj političkoj karijeri? (Ne bi bio prvi koji bi, zbog naglašenog srpstva, dospeo na stub srama.) Da li bi i on, kada bi se latio politike, dodeljivao sebi bonuse po upravnim odborima javnih preduzeća, sklapao koalicije sa ideološkim neprijateljima i olako davao a još lakše kršio obećanja? Ili bi se možda, kao što je bezrezervno branio boje reprezentacije i klubova u bogatoj igračkoj karijeri, jednako požrtvovano borio za opšte dobro države Srbije i njenih građana, a u toj borbi povremeno čak i pobeđivao?

Hajde da se poigramo poređenjem sa onom stranom Atlantika – da li bi Divac političar bio srpski Regan ili srpski Švarceneger?

Mnogi iz sadašnjeg političkog establišmenta veruju da su Divčevim postavljanjem na mesto predsednika Olimpijskog komiteta trajno izbegli odgovore na ova pitanja. Ukoliko, međutim, greše, to im svakako ne bi bila prva promašena procena. Uostalom, da naši političari manje brljaju kada planiraju unapred, srpskoj političkoj sceni valjda i ne bi bilo potrebno osveženje u liku Divca i nekih drugih javnih ličnosti, pa i sportista.