Starokomponovana muzika treće Srbije

Neću biti prvi koji razmatra odnos tzv. druge Srbije i one prve. Nego, hoću ovom prilikom da patentiram još jednu Srbiju: treću.

S jedne strane imamo tu drugu koja smatra da je za osudu svako pozitivno mišljenje o sebi, svom narodu i svojim precima. Kod koje je evropejstvo upravo proporcionalno količini blata kojom se baciš na ovu jadnu Srbijicu.

S druge strane, imamo „prvu“ Srbiju, krajnje primitivnu, nazadnu, klerofašističku. Ili je zbilja takva, ili je to samo u očima drugosrbijanaca, ostaje pitanje.

Dovedeni smo dovde da je recimo antifašizam čista ekskluziva drugosrbijanaca, gejova i ostalih u tom kolu. A svako ko ima osećaj za tradiciju, potomke, taj je izgleda apriori fašista. A ako se pri tome i krsti, onda je pride klerofašista. Da li je baš tako?

„Veliki brat“ ili „Farma“. Aman! Ni jedno ni drugo! Imam li pravo na nešto treće?

S jedne strane rok, rejv, rege, pank a sa druge strane turbo-muzika. Ima li nešto treće? Osim klasike naravno. Ali pitam se ima li nešto treće u srpskoj muzici?

U emisiji „Dvougao“, čuvene drugosrbijanske TV stanice, jedno od čestih pitanja sagovornicima je “Egzit ili Guča?“. Vidite, nema ništa između. Tipično komunistički rezon: ili si s nama ili protiv nas.

E, pa ja lično niti odoh u Guču ni na Egzit. Po mom skromnom mišljenju, i jedno i drugo su prilično razuzdane zabave, koje se razlikuju samo po spoljnim efektima: muzičkom aranžmanu – zastupljenosti instrumenata, donekle po krpicama koje oblače posetioci.

I, naravno, najveća razlika – u odnosu alkohola i droge koji se konzumiraju.

Sa te strane, ova vlast, ruku na srce, sprovodi diskriminaciju: letos javljeno da je zaplenjeno toliko kilograma droge namenjeno Egzitu. A ne videh da je policija zaplenila recimo šleper piva namenjenog Guči. Nego je čak jedna pivara glavni pokrovitelj Sabora.

Daklem, da sam ja neka važna petlja pa da se nađem u toj emisiji, ja bih između Guče i Egzita izabrao recimo Prislonicu.

Naravno da drugosrbijanci nemaju pojma o čemu se radi. A od prvosrbijanaca, tek poneki. Naime, to je mesto u Šumadiji gde se održava sabor frule i dvojnice. To su instrumenti uz koje sam ja odrastao, uz harmoniku i violinu. A nisam rodom iz Šumadije.

Uz dužno poštovanje prema trubi, u dosta srpskih krajeva ona ipak nije glavni instrument. Nego ovi koje navedoh.

Zahvaljujući Kustinim filmovima i Breginim obradama, truba je zasenila ono što su decenijama stvarali jedan Mija Krnjevac, Buca Jovanović, braća Spasojević i ostali.

I, na kraju po redu nabrajanja, a na početku po značaju – Dragiša Nedović.

Tek za njega drugosrbijanci nisu čuli. On je napisao bar četvrtinu pesama kojima se danas daje onaj bezvezni naziv „izvorne“. Pa mnogi licemeri kažu: „Narodnjaci, bljak! Ne volim novokomponovane, nego izvorne!“ E, pa gospodo, i te „izvorne“ je neko komponovao!

Šta li znači to „izvorne?“ Da li je narod na konkursu stvarao te pesme? Nije. Nego ih je komponovao neki pojedinac, pa se prenosile dalje, uz moguće izmene. Tako je pomenuti Dragiša komponovao „Stani, stani, Ibar vodo“, „Koja gora Ivo“ i mnogo, mnogo drugih, tzv. „izvornih“.

Pa je otišao u Višegrad i napisao „U lijepom starom gradu Višegradu“ i „Prođoh Bosnom kroz gradove“. To se danas zovu bosanske sevdalinke, i poriče im se svaka veza sa srpskom tradicijom. A šta to u njima ima a da nije srpsko?

Pa je onda Dragišu nemirni duh odneo do Dalmacije gde je napisao nekoliko najpoznatijih tamošnjih „izvornih“ pesama. Među njima i čuvenu „Kad si bila mala Mare“.

Nadam se da drugosrbijanci neće pasti u očaj kad saznaju da je jednu takvu pesmu napisao prvosrbijanac.

Svaki drugi narod bi jednom takvom stvaraocu davno podigao spomenik. A mi smo ga gurnuli u zaborav. Tek se sada nešto prisećaju, pa je organizovan i festival nove narodne muzike posvećen njemu.

U svakom slučaju, njegovu muziku i ostale pesme u tradiciji naše muzike ja ne nazivam izvornim, nego „starokomponovanim“. Taj moj patent je neki pandan onom posprdnom nazivu „novokomponovana muzika“.

U vezi sa muzikom je i jedna od žešćih podvala na koju smo naseli. Reč je o terminu „turbo-folk“. Kakve li veze ima ta muzika sa folkom? Nikakve. Nazovimo to turbo-densom recimo. Jer tu muzike i nema, ima samo neki ritam za klaćenje. Tim nazivom se u isti koš stavljaju ti muzički frankepštakni i srpski melos, zasnovan na „dvojci“.

O, ne pominjimo „dvojku“. I to je eksluziva drugosrbijanaca.