Sve bilo je muzika: geopolitika Evrovizije

Reflektori su ugašeni, kamere isključene, u Areni se demontira dekor, a manje zainteresovani posmatrači mogli bi da kažu „Sve bilo je muzika”.

Ali nije tako. U svetskoj štampi se mnogo više nego posle finala prethodnih godina raspravlja o Evroviziji. Najveća muzička priredba Evrope analizira se na svim meridijanima, i to mnogo više na stranicama posvećenim politici nego pop kulturi. Njenim ishodom, svrhom i smislom bave se kako ugledno glasilo poslovnog sveta „Fajnenšel tajms”, tako i „Toronto star” sa drugog kraja planete, iz Kanade,američki „Kriščijan sajens monitor”, ali i „Sidni morning herald” iz još dalje Australije.

Povod je muzika, ali se ide toliko daleko da se pominju i teorije zavere, budućnost Evropske unije i geopolitičke ambicije Rusije. Mislili smo da je sve u lakim notama, ali izgleda da je ipak sve u teškoj politici.

Evrovizija i budućnost EU

Čini se da je u ovom pogledu najdalje otišao spoljnopolitički kolumnista „Fajnenšel tajmsa” Gideon Rakmans koji više u zbilji nego u šali konstatuje da bi subotnji rezultati glasanja u Areni mogli da imaju „zloslutne implikacije za budućnost Evropske unije”!

Dalekosežan i „ničim izazvan” zaključak? Prosudite i sami: ovaj ekspert za spoljnu politiku (koji je 15 godina pisao za londonski „Ekonomist”), vidi analogiju između širenja EU i povećanja broja zemalja koje se takmiče na „Evroviziji”, pri čemu je ovo poslednje raslo brže. Oba procesa su pri tom imala sličan efekat: „zapadni Evropljani više ne prepoznaju klub koji su osnovali i koji i dalje finansiraju”.

E sad, pošto Irci 12. juna izlaze na referendum o Lisabonskom ugovoru (dokumentu koji zamenjuje propali Ustav EU), a pošto su na Evroviziji prošli katastrofalno (ispali u polufinalu), to bi kod njih moglo da podstakne osećanja kako ih Evropa više ne voli – i da oni nemaju više razloga da vole Evropu. Pa da shodno tome glasaju „ne”, kao svojevremeno Holanđani i Francuzi koji su oboriliUstav EU.

Zaključak je možda nategnut, ali politiku u Evroviziji video je i novinar „Toronto stara” koji veli da je redovan godišnji izbor najbolje evropske pesme ustvari „geopolitičko bojište na kome Evropa svodi svoja komplikovana osećanja o sebi samoj, a ove godine podeljena Srbija bira svoju budućnost”.

Za „Sidni morning herald”, evrovizijski sistem glasanja čini da „izborni proces u Zimbabveu izgleda jednostavno”, dok „Kriščijan sajens monitor” konstatuje da su zapadne nacije razgnevljene zbog „tendencija nove Evrope da glasa za svoje susede”.

Najdalje je verovatno otišao ovih dana često pominjani komentator Bi-Bi-Sija Teri Vogan (inače Irac), koji je 12 poena koje je Ukrajina dala pobedničkoj pesmi Rusije, objasnio „željom Ukrajinaca da osiguraju nesmetani dotok gasa”.

Blokovske podele

Sve u svemu, u zaista velikom obilju štampanih tekstova, internet blogova i komentara čitalaca, vidi se nekoliko stvari. Prva je da „staroj Evropi” (zapadnoj) sve više smetaju uspesi „nove Evrope” (istočne) u sferi koja je doskora bila neprikosnoveni domen zapadnog kluba i glavni oslonac njene „meke sile” (kulturnog uticaja) – u pop muzici. Druga je da se to ne doživljava kao zasluženi uspeh zbog veće pažnje, ozbiljnosti i truda istočne strane, nego se sve objašnjava sklonošću novih učesnika u nadmetanju hitova da „glasaju jedni za druge”.

To je postalo i predmet naučnih radova: dr Derek Gaterer, ekspert za analizu podataka iz Glazgova, identifikovao je tako tri „glasačka bloka”. Prvi je „Carstvo vikinga” koji ima osam članova za međusobnu podršku: Island, Dansku, Norvešku, Švedsku, Finsku, Latviju, Litvaniju i Estoniju. U „Istočnom bloku” su Rusija, Ukrajina, Jermenija, Gruzija, Poljska, Belorusija, Moldavija i Rumunija. Treći, koji je „najmoćniji”, jeste „Balkanski blok”: pored zemalja bivše Jugoslavije, u njemu su još i Turska, Albanija, Grčka, Bugarska i Mađarska.

Ova tri bloka zasenjuju „veliku četvorku”: Britaniju, Francusku, Nemačku i Španiju, koje obezbeđuju 40 odsto finansija za finale (i za uzvrat se direktno kvalifikuju).

Činjenica da zemlje unutar ovih „blokova” glasaju jedna za drugu ne mora međutim da bude rezultat geografije, već u mnogo većoj meri kulturnih sličnosti – toga da su određene pesme prijemčive zato što dolaze iz slične kulture, a u nekim slučajevima i sličnosti jezika. „To je prirodno ljudsko ponašanje”, tvrde u svom radu Lora Spierdik, profesor ekonometrije, sa holandskog Groningen univerziteta i njen kolega Majkl Verlikup, profesor primenjene matematike, sa Tvente univerziteta. Oni takođe ukazuju da, naročito u slučaju Balkana, „kulturne sličnosti u drugi plan potiskuju stara osećanja da su bili neprijatelji”.

Ne pravi li međutim „stara Evropa” mnogo buke ni oko čega i ne duri li se kao razmaženo dete koje ne dobija svaki put ono što poželi i misli da mu pripada? Evropa se od pada Berlinskog zida uveliko promenila (i proširila – sada postoji i Evroazija). Prošli su dani uštogljenih evrovizijskih finala. Ovo danas je možda u većoj meri parada kiča i neukusa, ali i jeste jedinstveni evropski karneval – i najgledanija nesportska predstava na svetu. Politike je inače oduvek bilo: nemački servis „Dojče vele” ovih povodom je podsetio na sumnjivu špansku pobedu 1968, dok je diktator Franko bio još živ.

Nema, ipak, sumnje da su u pitanju pogođeni ponos i povređeni ego, teško suočavanje sa činjenicom da se najbolja pop muzika danas pravi izvan „stare Evrope”, kao i sa time da „novi Evropljani” evrovizijskoj paradi pristupaju sa mnogo više ambicija, shvatajući je s razlogom kao priliku da, zahvaljujući moći televizije i ukupne medijske pažnje koju dobija ovo takmičenje, brzo i relativno jeftino promene sliku o sebi.

Čudno je i da se veoma retko pominje i analizira kvalitet pobedničke pesme, kao i činjenica da je ona na neki način bila multinacionalni poduhvat: da ju je Dima Bilan (koji je uzgred na vrhu top lista u 13 zemalja) pevao na engleskom, uz asistenciju mađarskog violiniste, dok je producent bio Amerikanac. Ali malo ko propušta da napomene kako je „Ruse baš krenulo”: pobedili su Uefa kupu, uspešno (sportski i diplomatski) organizovali delikatno finale (dva britanska rivala) Kupa šampiona. Pobeda u Areni bila je samo šlag na već gotovoj torti kojom je pokazano njeno lepše lice.

Možda je suštinu novog odnosa snaga u (muzičkoj) Evropi sa najviše dostojanstva sažeo londonski „Tajms”, konstatacijom da je Evrovizija (za Britance) postala drugi Vimbldon: „fantastičan spektakl na kome mi imamo samo minimalne šanse da ponovo postanemo pobednici”.