Svetice, domaćice, princeze

Svojevremeno, kada se u Srbiji pojavio priručnik u izdanju Svetigore „Šta treba da zna svaka pravoslavna devojčica“ izazvao je pravu lavinu kritika i zgražavanja javnosti. U medijima su se potanko prepričavali "skandalozni" detalji iz knjige – da televizor „razorno i pogubno deluje po zdravlje“, da kompjuterske igrice „izazivaju zavisnost i ostrašćenost“ te da onaj ko ih igra postaje „rob mračne sile“, da knjige poput romana Aleksandra Dime „ostavljaju na duši ružan trag, uče laži, licemerju i razuzdanosti“ i da su najbolja literatura za devojčice "Žitija svetih". Takođe, da devojke koje se šminkaju „služe đavolu“, a da 80% devojaka koje rade za računarom ostaje sterilno. Da su žene u periodu menstruacije nečiste, a svaki seksualni odnos, uključujući i bračni, veliki greh ukoliko mu cilj nije rađanje dece. Da je dobra i prijatna narav najbolja vrlina žene, a njen zadatak da bude ukras, itd.1

Kao kontrast navedenom "indoktrinisanju" devojčica, navođeni su stavovi iz knjige „Šta treba da zna svaki pravoslavni dečak“. Za razliku od pravoslavne devojičice, pravoslavni dečak se igra, vozi bicikl sa drugovima, bavi se sportom, ide na pecanje i nosi farmerke. Njegova omiljena knjiga je „Istorija srpskog oružja“, on ume i da se potuče ako je baš neophodno, a odlasku u vojsku razmišlja kao o svetoj dužnosti svakog pravoslavnog muškarca.2

A ono što mali pravoslavci ne uspeju da nauče sami, saznaće od mame, kojoj je posvećena knjiga "Šta treba da zna svaka pravoslavna majka": "Morate decu čuvati od svega što je nečisto, ružno. Morate sprečavati svoje kćeri da čitaju nečedne, sladostrasne romane, morate od njih zahtevati da čitaju s razumom, morate ih sprečavati da gledaju nepotrebne prizore, ne dozvoljavati im da se stalno zabavljaju i prečesto odlaze u pozorišta i bioskope", s podsmehom su prenošeni odlomci iz ove knjige kako bi pokazali kakvim sve idiotarijama Crkva uči vernike.3

Svi kritičari bili su složni u stavu da su ovakve knjige jedna sablažnjavajuća i opasna pojava. „Niko normalan ili umereno religiozan ne bi poželeo svome detetu, svojoj ženi, pa ni samom sebi da živi u takvom svetu (...) to su simptomi bolesti razorenog i natrulog društva“ izjavio je povodom ove knjige jedan socijalni psiholog u tekstu „Zaglupljivanje devojčica“ objavljenom u NIN-u. 4 Nada Sekulić, socijalni antropolog na stranicama Danasa napisala je kako ova knjiga poručuje „da sem rađanja i vaspitavanja dece, žene ne treba da se bave ničim drugim ozbiljno i posvećeno“, da idealizuje patrijarhalne modele i fundamentalizam, koji treba shvatiti „mnogo ozbiljnije“ 5, Neki su pored osude, predložili i konkretne akcije: „Knjige u izdanju „Svetigore“ i drugih izdavačkih kuća pod okriljem SPC, a koje promovišu fašističke, nehumane i rigiodne stavove - spaljivati“... “crkve išarati grafitima“ i „vršiti fizičko nasilje nad pripadnicima Crkve...“ , predlagao je neko na forumu B92.6

Ovih dana, priča o zaglupljivanju pravoslavnih devojčica ponovo je aktuelizovana u okviru rasprave o zakonu o diskriminaciji, pa su „sočni detalji“ iz knjige prošle nedelje u više navrata prepričavani na stranicama Borbe, kao dokaz da pravoslavna crkva tretira žene kao „niža bića“ i da je u njenim izdanjima sadržana „esencija mržnje prema ženama.“ 7

Ruku na srce, ne sećam se da sam knjigu „Šta treba da zna svaka pravoslavna devojčica“ ikada videla na policama dečjeg odeljenja neke knjižare, niti u bibloteci među knjigama za decu. Niti se pojavljivala na top listama najprodavanijih knjiga za decu. Štaviše, tamo već duže vreme počasno mesto zauzima jedna druga knjiga za devojčice, vrlo sličnog imena. U pitanju je „Knjiga za svaku devojčicu“ u izdanju Kreativnog centra, čija je autorka, Violeta Babić, proglašena za „novu heroinu srpskog izdavaštva“, budući da je njen priručnik za devojčice prodat do sada u 8.000 primeraka i da je brzo stigao do trećeg izdanja.8 Šta je učinilo ovu knjigu toliko popularnom i traženom? Autorka objašnjava da je to zbog toga što se u knjizi nalazi sve ono što bi jedna tinejdžerka trebalo da zna.9 U „Knjizi za svaku devojčicu“, navodi izdavač princeze, shodno periodu puberteta, mogu da pronađu savete o šminkanju, doterivanju, oblačenju, vežbanju, higijeni i pravilnoj ishrani. 10

Da me utisak o slaboj popularnosti pravoslavnog, naspram ovog "sekularnog" priručnika za devojčice ne vara, pokazuje i poređenje ove dve knjige putem internet pretraživača. „Šta treba da zna svaka pravoslavna devojčica“ na Guglu se pojavljuje 383 puta, dok se „Knjiga za svaku devojčicu“ pojavljuje 9.880 puta. Pritom se u većini slučajeva prva knjiga zapravo pominje u kontekstu zgražavanja nad klerofašizmom i ispiranjem mozga koje crkva sprovodi nad devojčicama, dok se o drugoj pišu uglavnom samo hvalospevi.

Međutim, da li „Knjiga za svaku devojčicu“ donosi neku drugačiju paradigmu koja bi savremenim devojčicama pomogla da se "oslobode" tradicionalne ženske uloge "ukrasa"? Ona naravno ne savetuje devojčicama da izbegavaju kompjuter ili knjige sladostrasne, ali im (izuzev dela o menstruaciji i pubertetu) i ne savetuje bog zna šta više osim toga kako da budu okupane, dobro isfrizirane i stručno našminkane. Takoreći, da budu „ukras“, doduše nešto moderniji nego što autorka priručnika za pravoslavne devojčice imala na umu. Dakle, nešto kao „Kosmopolitan“ za tinejdžerke.

Ono što nije stalo u korice „Knjige za svaku devojčicu“, zato piše u drugim viđenijim izdanjima na policama domaćih knjižara. Tu je na primer „Priručnik za princeze“ Stele Garni, koji namerava da pomogne devojčicama da „otkriju da je u njima sve vreme čučala jedna princeza kojoj je bila potrebna mala pomoć da se pokaže“. Knjiga zapravo uči devojčice kako da se ponašaju, brinu o svom zdravlju, kosi i lepoti, izgledu, oblačenju, o čemu da pričaju, kako da se smeju, stoje, sede, i naravno, šta sve treba da znaju o princu na belom konju.11 Devojčica, tj. princeza, savetuje ovaj priručnik, nikako ne sme da se mršti ili nekog da gleda mrko jer „od toga može početi glavobolja“. Ona ne sme ni da viče, „glas joj mora biti tih, nežan i blag“ a „smeh kao muzikalni zvončići“, ona ne sme da grdi, niti psuje. Zvuči vam poznato? Kako ono beše, „prijatna narav najbolja vrlina žene, a njen zadatak da bude ukras“? Posebno poglavlje posvećeno je tajnom oružju svake princeze/devojčice – tašnama, cipelama, šeširima, nakitu, savetima za postizanje glatke kože i meke kose, pravljenju maski i losiona, parfemima i ostaloj kozmetici. Priručnik pažnju poklanja i uklapanju boja „Ako želi nekog da šarmira, prava princeza će obući nešto ružičasto, ako želi da bude zapažena obući će crveno“ 12. Zaista, u odnosu na pravoslavni priručnik, ovde imamo nešto krajnje revolucionarno. Žene će još i zavladati svetom, ali samo ako obuku nešto rezeda boje.

Priručniku za princeze na policama društvo pravi i „Kako da postaneš prava princeza“ Kejtlin Metjuz. I ovde na delu imamo jedan radikalni raskid sa idejom ženstvenosti: „ova knjiga će te naučiti svemu što treba da znaš: kako da budeš lepa, kako da pronađeš svoju Dobru vilu, da se nosiš sa čarolijama, pronađeš svog savršenog princa i mudro vladaš svojim kraljevstvom“.13 Dakle, sve što devojčica treba da zna je kako da bude lepa, kako da nađe dobrog sponzora, da se dobro uda, i da mudro vodi domaćinstvo, zlobnici bi zaključili. Treba li uopšte pominjati i ostale slične naslove sa sličnim savetima i porukama devojčicama – časopis „Lepe princeze“, „Veliku knjigu o princezama“, „Lepa poput princeze“ itd.

A da ne smatra samo Crkva kako je društvo dečacima i devojčicama namenilo sasvim različite uloge, pokazuje i knjiga „Priručnik za devojčice“ u izdanju Evro Đuntija. „Dok dečaci jure za loptom, skaču, ne mogu se zadržati na jednom mestu, a čak se katkad i pobiju, dotle senzibilne i ustreptale devojčice sede u nekom svom malom carstvu, uživaju u miru i harmoniji koje stvaraju i prolaze kroz detinjstvo na sasvim drugačiji i delikatniji način“. 14 Da li vam i ovo zvuči poznato, nekako skoro kao da je prepisano iz pravoslavnih priručnika? Još kada bi se neko sa isto toliko strasti potrudio da „iščita“ šta se ovde zapravo poručuje, onda bi lako mogao da zaključi kako se je dečacima majka priroda podarila nemiran, istraživački duh i sklonost ratovanju, dok osećajne devojčice više vole da se skrase u domaćinstvu, i tamo mirno životare ne talasajući previše.

Štaviše, uopšte nije vam potreban pravoslavni priručnik kako biste svoga dečaka naučili da su njemu namenjene neke druge stvari u životu nego devojčicama. Pravoslavni dečak koji voli sport, avanture, zaštitu nejakih žena, oružje i vojsku, lako će se uortačiti sa svakim "sekularnim" dečakom, kome roditelji kupuju izdanja sa top lista najprodavanijih „mejnstrim“ dečjih knjiga: „Kako biti vitez“, „Knjiga za dečake, kako da budeš najbolji u svemu“ i „Opasna knjiga za dečake“. O da, dečaci baš vole da se igraju, da se bave istraživanjima, da se hvataju u koštac sa opasnostima. Za razliku od devojčica, oni su prosto neukrotivi duhovi kojima je dato da budu najbolji u svemu.

Dobro, nije da nema nimalo istine u svemu tome, niti da je lako, ili uopšte moguće napraviti tiražnu knjigu za devojčice a ne pomenuti princeze ili nešto slično iz tradicionalnog repertoara. Međutim, ono što na jednoj strani predstavlja trn u oku kritičarima, na drugoj strani niko ni ne primećuje. Nikakva kritika niti sablažnjavanje povodom „zaglupljivanja devojčica“ ili recikliranja „patrijarhalnih rodnih uloga“ u pomenutim bestselerima nije se pojavila. Štaviše, izlazak iz štampe „Priručnika za princeze“ štedro je pozdravljen na stranicama Blica, Građanskog lista, na sajtu B9215, u Danasu16. Izgleda da su dežurni dušebržnici bili isuviše zauzeti razvlačenjem u sitna crevca opasnih crkvenih pamfleta koji kvare mladež, da bi uopšte stigli ili želeli da zavire u neke tamo sasvim simpatične i totalno nekleriklane bestselere koji sigurno nisu toliko pogubni po naše trulo društvo, koliko ovaj podmukli propagandni materijal pravoslavne crkve.

Što zaista čudi, budući da ne poznajem ni jednu devojčicu, a verovatno ni oni sami, koja mašta o tome da je recimo Sveta Paraskeva, ali zato svaka klinka koju znam voli da zamišlja kako je princeza. Nisam još čula da je neko oragnizovao izbor za „najčedniju gospu“ ili „najsveticu“, ali zato svako selo u Srbiji bira“malu princezu“ 17 Ne znam nijednu devojčicu koja se sa kolektivnog zimovanja vratila sa diplomom kursa pravoslavnih vrlina ili kursa za domaćicu, ali znam ih podosta sa diplomama kursa manekenstva. Toliko o pravoslavnoj invaziji.

Što se tiče "zabluda" koje se navodno ulivaju u glavu malim pravoslavcima putem ovakvih knjiga, tu opet ne vidim razlog za bog zna kakakvo čuđenje. Većina saveta pravoslavnim devojčicama izvedena je iz svima poznatih etičkih načela hrišćanstva, poput onih o čednosti, skromnosti, samodisciplini i žrtvovanju. Da li iko očekuje da će Crkva devojčicama da preporučuje „siguran seks“? Uostalom, ovakva knjiga je poslednje mesto na kome „popovanje“ može da predstavlja smetnju.

Idemo dalje: da je televizor loša stvar za decu nije „otkriće“ crkve već jedno svima dosadno opšte mesto koje niko ne dovodi u pitanje (što ne znači da je tačno), a da kompjuterske igrice „izazivaju zavisnost i ostrašćenost“ i da onaj ko ih igra postaje „rob mračne sile“ može se pročitati svakog dana u novinama, doduše malo drugačijim rečnikom, i obično uz frazu "naučnici su otkrili" – što takođe ne mora biti tačno. Da izvesna dela „ostavljaju na duši ružan trag, uče laži, licemerju i razuzdanosti“ već godinama slušamo kada se priča o turbo-folku, filmovima sa nasiljem, telenovelama, reklamama. Da računar izaziva sterilitet moglo se pročitati već toliko puta u raznim "relevantnim" medijima18, mada se uglavnom mislilo na muškarce. Što se tiče „nepotrebnih prizora“, ne smatra samo Crkva da roditelji moraju decu sprečavati da ih gledaju – danas zbog toga imamo i obaveštenja u uglu ekrana o preporučenoj starosnoj granici za gledaoce.

O "telesnoj nečistoći" menstruacije zaista ništa ne piše u Kosmopolitenu i drugim sekularnim biblijama za devojke i žene, ali zato se svugde mogu naći pseudonaučni tekstovi o opasnostima od drugih sveprisutnih nečistoća. Zapravo, strah od mikroba i prljavštine je jedno od najrasprostranjenijih savremenih sujeverja, pa svaka druga reklama savetuje kako da dezinfijujete nečiste ruke, vazduh, dete, stan, a opasni mikrobi koji vrebaju iz svakog ćoška prikazuju se kao najodvratniji sotonini stvorovi koji nagrizaju i telo i dušu. Čišćenje iznutra popularno je barem koliko i čišćenje spolja, pa se nalivamo hektolitrima vode kako bi isprali ćelije, pore, bubrege, jetru, gutamo razne "čudotvorne" pilule i čajeve, držimo djete za "detoksikaciju"19, ispiramo creva itd.

Kada još dodamo horoskop, meditacije, homeopatiju, aromaterapiju, refleksoterapiju, holističku medicinu, ljubavnu magiju, jogu, čakre, molitve i ostale nju ejdž prakse kojima obiluje domaća štampa – redom od ženskih magazina za 19 dinara, pa do "najstarijih dnevnih novina na Balkanu" – pravoslavni priručnik odjednom počinje da deluje nekako profano. Za početak, on bar deklarativno poziva na "čitanje s razumom".