Svetsko prvenstvo protiv Lige Šampiona

Nije bilo neophodno da neki od fudbalera koji učestvuju na Svetskom prvenstvu kažu da im je više stalo do Lige šampiona, pa da bude jasno kako su ta dva fudbalska takmičenja apsolutna suprotnost jedno drugome. Najkraće rečeno: takozvana Liga šampiona je takmičenje multinacionalnih kompanija, a Svetsko prvenstvo – nacionalnih reprezentacija.

Orvelijanski ukus naziva takmičenja multinacionalnih kompanija koje proizvode fudbalske spektakle, logički je rezultat činjenice da njihovo tzv. “takmičenje” nema nikakvu simboličku auru. Kakva je to liga Šampiona u kojoj je trećeplasiranom timu engleskog prvenstva zagarantovano učestovanje, a prvaku Švedske, Bugarske ili Poljske, nije? To takmičenje je zapravo liga u kojoj učestvuje nekoliko stalnih multinacionalnih kompanija (“Real Madrid”, “Barselona”, “Mančester Junajted”, “Čelsi” “Inter”…) a kojima se kao ambalaža pridodaje nekoliko promenjivih učesnika. Oni zapravo i nisu konkurencija multinacionalnim kompanijama, već sredstvo protiv čamotinje i dosade ponavljanja uvek istih imena, uvek u istoj boji dresova, koji se povlače po terenu u prvoj fazi Lige šampiona, u kojoj je sve podešeno tako da se velike kompanije baš ne susreću često, i da kiksevi nemaju tragične posledice. Kako se takmičenje zahuktava, ta potrošna roba srednje bogatih klubova, nalik na podugovarače, otpada sama od sebe i u nokaut fazi, konačno se suočavaju velike kompanije. Pre toga su jasno već zaradili nekoliko desetina miliona evra. Od tih desetak velikih kompanija može da pobedi, zapravo, bilo koja. To se na kraju krajeva i dešava: u Ligi šampiona niko ne može da odbrani titulu, pa čak ni Barselona.

Takozvana Liga Šampiona je mogla da nastane tek sa padom Berlinskog zida, a to je otprilike i vreme kada su počele reforme evro-kupova. Pre toga je Evropa, ideološki razjedinjena po liniji Istok-Zapad, našla u fudbalu minimum modus vivendija. Fudbal je bio najmanji sadržalac evropskog jedinstva, pa je kao takav morao u sebi sadržati neki kompromis koji bi to jedinstvo omogućio. Na zalenom terenu to je značilo da se svaki učesnik mogao nadati da u takmičenju i pobedi ili makar ode daleko, što je opet značilo da je takmičenje moralo biti organizovano tako da daje jednake šanse svakome. Tako se i moglo desiti da pobednici Kupa šampiona mogu biti i Crvena Zvezda i Steaua, a da, svojevremeno, sarajevski Željezničar igra u polufinalu kupa UEFA. Međutim, ideološko sjedinjavanje Evrope, koje nastupa nakon pada Berlinskog zida, dovodi do reorganizacije evro-kupova i onima koji imaju hrabrosti da misle, već tu postaje jasno da Evropa Nacija postaje Evropa Korporacija. Bosmanovo pravilo po kome se u fudbalu de fakto uvodi EU državljanstvo, omogućava bogatim evropskim klubovima da postanu velike multinacionalne kompanije, koje prilikom zapošljavanja kadrova (fudbalera) više ne moraju da razmišljaju o granicama evropskih država. To praktično omogućava do sada nezamislivu koncentraciju kvaliteta u jednom malom broju klubova, budući da oni više ne zavise od nacionalne fudbalske baze, tradicije, odnosno sposobnosti njihove matične države da proizvode vrhunske fudbalere. Na krilima uspeha takvih fudbalskih super-kompanija i navijači se lagano pretvaraju u potrošače, koji više konzumiraju proizvode kompanije (recimo, kupovina dresova novopridošlih fudbalskih ikona) a manje navijaju za klubove. Taj trend se vidi i po ukidanju mesta za stajanje na tribinama. Kada se navijač tako natera da sedne, on se pretvara u konzumenta, jer dok je stajanja stav za navijanje, sedenje je stav za konzumaciju. Tako se od navijača više i ne očekuje navijanje, već trošenje, što u krajnoj liniji vodi ka tome da će multinacionalne fudbalske kompanije na stadionima uskoro imati pozorišnu publiku, i konsekventno tome, da će utakmice biti nalik pozorišnim predstavama koje se uvek iznova ponavljaju, bez takmičarske napetosti koja je ionako ukinuta. Da li će u Ligi šampiona Mančester pobediti Čelzi, ili će Čelzi pobediti Mančester, postaje potpuno irelevatno za potrošača fudbalskih utakmica, jer će se ista utakmica ponoviti i sledeće godine: naime, u fudbalu je došlo do kraja istorije u smislu da veliki klubovi više ne zavise od tzv. “velikih generacija”, što opet podrazumeva da klubovi imaju svoje uspone i padove, dane slave i dane propasti. Istorije fudbalskih multinacionalnih kompanija sada su gotovo ravne linije (i veza sa smrću koju ta ravna linija simbolizuje nije slučajna) jer pošto kvalitet tima sada zavisi pre svega od kupovine igrača, a ne od njihove proizvodnje ili genijalnog skautinga, to onda znači da kompanija gotovo beskonačno može da kupuje najbolje fudbalere, ili makar dovoljno dobre da ostane u rangu najvećih kompanija, između kojih se dele razne titule. Dakle, primera radi, ako Mačester junajted nije ove godine osvojio Ligu šampiona, osvojiće je u nekoj budućnosti koja se može dosegnuti pogledom. To najzad, važi i za onih dve stotine i nešto vrhunskih fudbalera koji su zaposleni u tim fudbalskim kompanijama: neki od njih, sasvim sigurno, neće osvojiti Ligu Šampiona, ali takvih će biti srazmerno manje nego onih drugih, koji će je osvojiti. Na kraju krajeva, i Mesi i Ronaldo i Vejn Runi su je već osvojili, a još uvek su u tzv. prvoj polovini karijera. Koliko će ih osvojiti do kraja karijere možemo samo da naslutimo.

I tako dolazimo do Svetskog prvenstva, koji se već tu – u pogledu frekventnosti – kardinalno razlikuje od Lige šampiona: dok jedan vrhunski fudbaler može da odigra desetak ciklusa Lige šampiona, isti taj fudbaler ne može da računa na više od tri Svetska prvenstva, i to pod uslovom da ima sreće sa povredama. A kada i ode na Svetsko prvenstvo, igrači velikih fudbalskih multinacionalki ubrzo shvataju da su napustili svoj svet i upali u jedan drugi, sasvim drugačiji. Najpre, reprezentacije u kojima nastupaju, čak i kada spadaju u sam svetski vrh, nisu onoliko uigrane koliko su to kompanije u kojima rade. Sem toga, ni razlika u kvalitetu između reprezentacija nije toliko velika kao između klubova, a ni trening centri se ne razlikuju.

Razlika između Lige šampiona i Svetskog prvenstva nalik je razlici između video igre i stvarnog fudbala, virtuelnog i realnog sveta. Zbog toga zvezde na svetskim prvenstvima postaju samo igrači, a ako to ne shvate na vreme, onda postaju žrtve pritiska javnosti. Naime, javnost od njih očekuje ono što pružaju u klubovima, a da pri tome ne uvažava činjenicu da su ti klubovi multinacionalne kompanije u kojima često 12. rezerva vredi više od najboljeg igrača protivnika, dok stepen uigranosti tima dostiže zastrašujući nivo. Upravo zato što reprezentacije nisu kompanije, već timovi, mogući su isprva različiti, pa čak i nemogući rezultati. Pa ipak, dok je u prvoj fazi Svetskog prvenstva (gotovo) sve moguće, (gotovo) da je nemoguće da neka država bez značajne fudbalske tradicije osvoji prvenstvo. Naime, tradicija je ono što čini mogućim ono što se nalazi na dohvat ruke, a što bez tradicije ostaje samo na dohvat ruke. Nije otuda slučajno što su Francuska i Engleska, države koje su po jednom osvojile svetsko prvenstvo, to učinile, pred svojim navijačima, jer su upravo ti navijači (a ne potrošači) kompenzovali svojom voljom-za-pobedom nedostatak tradicije. I ta volja se ne može porediti ni sa kakvom voljom za pobedom koja postoji kod potrošača vernih nekoj fudbalskoj multinacionalnoj kompaniji, budući da navijač, za razliku od potrošača, prisustvuje istoriji. To je ono što vrlo dobro zna, pa stoga i tu pobedu tako očajnički želi. Naime, na svetskim prvenstvima svaka reprezentacija ima svoje uspone i padove, a to važi čak i za Brazilce, petostruke prvake sveta, koji su preko dve decenije čekali na četvrtu titulu prvaka sveta. Dok se titule Lige Šampiona uglavnom broje, o tituli Svetskog prvaka se uglavnom može samo pričati: stoga i Mesijev gol protiv Hetafea u Kupu kralja 2007. godine[1] nije ništa naspram Maradoninog gola protiv Engleza na Svetskom prvenstvu 1986. godine[2] iako su skoro identični: međutim, Mesijev gol je samo jedan od bezbroj njegovih genijalnih golova (onaj gol nalik Maradoninom) a Maradonin je početak jedne priče, nulta tačka, takoreći, koja će se nastaviti kada Argentinci ponovo postanu svetski prvaci.

Liga Šampiona može da se izrazi samo brojkama, Svetsko prvenstvo jedino rečima. Liga Šampiona podseća na holivudske filmove u kojima dobro uvek na kraju trijumfuje, a “dobro” je u Ligi šampiona uvek identifikovano sa moćnim i bogatim. Kada Inter pobedi Barselonu, to nije pobeda Davida protiv Golijata, to je pobeda jedne multinacionalne kompanije nad drugom, pobeda, razume se, samo privremena, i pobeda koja ništa nikada ne odlučuje, jer već za nekoliko meseci sve počinje ispočetka. Svetsko prvenstvo više liči na festival autorskog filma. Tu su zvezde samo obični glumci u jednom filmu koji se zove tim ili reprezentacija. I zato često na Svetskom prvenstvu bljesnu i oni glumci koji nisu zvezde, a kojima uloge, na neki čudan način, u tih mesec dana najbolje legnu. I kao što kvalitet autorskih filmova ne zavisi od budžeta filma, već od talenta, dara, trenutne ispiracije, tako i na Svetskom prvenstvu ne pobeđuju timovi sa najviše zvezda, već oni čije su zvezde postali glumci. Svetsko prvenstvo se zato retko završava hepiendom, jer u njemu nema super-junaka. Pobeda na njemu mogu da budu slučajne, glupe, apsudne, rezultati grešaka, bilo igrača bilo sudija, a mogu da budu i nalik herojskim delima, koja ne mogu više da se ponove: ništa tu dvojnost bolje ne reprezentuje od dva gola Dijega Maradone na istoj utakmici protiv Engleza: njegova “božija ruka”[3] je najprljaviji gol na istoriji svetskih prvenstava, dok je drugi gol nešto što se neće više nikada moći ponoviti.

Umesto umirujećeg virtuelnog hepienda (pobede super-tima, sa super-igračima ili super-trenerom) Svetsko prvenstvo donosi svest o nesigurnosti i ranjivosti, sreći ili nesreći, o apsurdu, o mogućnosti da se dogodi i ono nemoguće, dakle sve ono što Liga šampiona isključuje svojim dirigovanim žrebom, raspodelom finansijskih sredstava i pravilima kupovine igrača. Baš zato se uskoro može očekivati da potrošači Lige šampiona ne budu gledaoci Svetskog prvenstva. Dok Liga Šampiona nudi svojim potrošačima virtuelni svet pročišćen od svakog prizvuka siromaštva i bede, svet u kome vladaju super-heroji, dotle je Svetsko prvenstvo jedina šansa za male da bar ponekad pobede velike u jednoj koliko-toliko poštenoj utakmici. Upravo zato, Svetsko prvenstvo će uvek implicirati sliku sveta u kome svi imaju pravo na pobedu, i u kome neće biti dobrih i loših, civlizovanih i necivilizovanih, superiornih i inferiornih, bogatih i siromašnih. Stoga je Svetsko prvenstvo hronotop rata, ali u onom heraklitovskom smislu te reči: rata kao majke svega što postoji. Svi oni koji ne mogu podneti tu u mnogo čemu surovu sliku sveta, okrenuće se Ligi Šampiona: takmičenju za veliku decu.