Televizijski bordel istine

Moram da priznam da nisam bio jedan od 2,34 miliona ljudi koji su u Srbiji pre neki dan na televiziji gledali kviz „Trenutak istine“. Nisam bio previše radoznao da pogledam domaću verziju ovog kviza, i priznajem da nisam očekivao da toliko ljudi ovde želi da vidi šou koji je nastao na osnovama društvene igre „20 pitanja“, koja na svakom drugom mestu, van intimnog kruga u kojem se igra, izgleda, u najmanju ruku, prostački.

Bez obzira na nekoliko producentskih dodataka na jednostavnu osnovu igre (koja u nekim verzijama liči na naše igre „Pogađanja“ ili „Fote“) čitav taj šou javne prodaje grehova neodoljivo podseća jedino na Šou DŽerija Springera. Učesnici te televizijske emisije su najčešće, skoro bez izuzetka, pripadnici „white trash“ i „red neck“ Amerike. Kod Springera, oni se ne takmiče da nešto dobiju, jer je sam njihov dolazak na televiziju, iz sredina iz kojih dolaze, dovoljan dobitak. Osim toga, taj šou već ima neku vrednosnu kategorizaciju, tako da ni sami učesnici nemaju iluzija oko toga šta se od njih očekuje. I oni su sami svesni da je ono što su radili pogrešno, i da su ti gresi jedini razlog zbog kojeg su oni u emisiji – da bi izazvali osudu javnosti, dali oduška svom narcizmu, malo videli sveta i učinili nešto po čemu će ih pamtiti komšije iz Donjeg Sprinfilda, kad se posle emisije vrate u zavičaj. Ako mene neko pita, to je jedna od verzija prave televizije, koja se gleda u društvu, uz kokice. Glupa, površna, ali zabavna i sa moralnom poukom na kraju.

„Trenutak istine“ je nešto drugo. Pre svega, u njemu ne učestvuju predstavnici marginalnih društvenih grupacija, nego ljudi srednjeg staleža, obični ljudi iz komšiluka, koji barem izgledaju kao ljudi kojima ništa ne fali. Dakle, u samom startu nemoguće je izbeći poređenje i identifikaciju, jer učesnici nisu strani prosečnom gledaocu. Zatim, emisija nije predstava, nego takmičenje u kojeg gosti ne dolaze kao kod Springera da bi napravili šou od svađe sa rođacima i komšijama oko toga ko je više napravio gluposti, i da bi se u toj bizarnoj urnebesnoj predstavi greh naizgled izgubio u opštoj šaradi scenskog ludila, i postao manje bitan jer i nije jedino potenciran. U emisiji „Trenutak istine“ baš je greh potenciran, sve se vrti oko nekog počinjenog tajnog ili lošeg dela i sve je podređeno priznanju i otkrivanju da li je ono istinito, uz posmatranje kako takva istina utiče na one koji su bliski takmičaru.

Pritom, moralna osuda ne postoji, ili funkcioniše samo na verbalnom nivou, kada u javnoj priči treba osuditi viđeno. Pre svega ne postoji, jer su gosti emisije po svemu bliski gledaocu, i drugo, jer su barem neki deo tih grehova i veći deo gledaoca počinili. To je jedini šou u kojem se aplaudira počinjenim lošim delima. Moralni sunovrat emisije ogleda se u tome što se takvo ponašanje često podržava i opravdava, čime se i gledalac ohrabruje, jer ono što je video u njemu može da stvori svest o tome da je njegov greh manji ako ga je još neko učinio, i da zbog toga zauzme stav negiranja da je učinjeno delo loše, uz verbalizovanje po principu „pa šta, nisam jedini“. Barem isto toliko loše je to što se gledaoci pozivaju da učestvuju u kvizu da bi zaradili novac, čime se novac stavlja ispred supružnika, porodice, prijatelja, najbližih ljudi i svega onoga što čini društveni život čoveka. Nekad su ljudi po oproštaj grehova išli u crkvu, indulgencija se još uvek daje u katoličkoj crkvi, a danas ateisti za ispoved grehova još i dobijaju novac. Dakle, ne samo što više ne mora da se plati da bi se dobio „oproštaj“, nego grešnik dobija novac zbog toga što je učinio greh i priznao ga.

U čitavoj priči najzanimljivije je ponašanje rođaka i prijatelja koji pristaju da dođu u emisiju. Pitanje je šta oni očekuju – da njihov supružnik, brat, prijatelj nemaju grehova? Nažalost, čini se da ni njima nije toliko važno učinjeno nedelo, koliko je važna novčana nagrada na kraju kviza. Što se tiče gledalaca koji su naklonjeni ovoj emisiji, ljudi vole da vide šta rade drugi ljudi, kako se ponašaju i da saznaju sve nevaljale stvari koje su drugi radili. To je ljudski, što ne znači da je korisno. Siguran sam da je zabavno gledati, ali mnoge stvari su zabavne, pa opet nisu dozvoljene ni društveno prihvatljive. Producenti kviza su svesno išli na taj „mentalni voajerizam“ i ispravno procenili da će im to doneti novac. Čak i ako stavimo na stranu duhovnu komponentu, ako zanemarimo greh i kaznu, strašno je kad neko postavi novac ispred najbližih ljudi i njihovih osećanja i kad se takvo ponašanje još promoviše na televiziji.

Uzgred, a nije nebitno, još niko nije prevario producente kviza i stigao do poslednjeg pitanja, iz jednog jednostavnog razloga. Učesnicima se pre samog kviza, dok su zaista priključeni na poligraf, postavi između 50 i 70 pitanja, od kojih se onda odabere 21, koji se ponavljaju u kvizu. Jedino što učesnik ne zna jeste rezultat poligrafa i redosled pitanja. Dakle, producenti mogu da, izborom pitanja, nameste da niko nikad ne osvoji nagradu, a jedino što takmičar može da uradi je da odustane u pravom trenutku i uzme do tad osvojenu sumu.

Šou čija je prva epizoda viđena u Srbiji tek je početak bizarnosti. Ako je suditi po pitanjima postavljenim u kvizovima drugih zemalja, tek nas čekaju pravi susreti sa tamnim stranama ljudskog ponašanja. Neka od postavljenih pitanja ovde jednostavno nije pristojno ponavljati, ali jedno od najskandaloznijih bilo je upućeno u originalnoj, kolumbijskoj, verziji kada su mladu suprugu upitali da li je unajmila plaćenog ubicu da ubije svog muža. Žena je odgovorila potvrdno i uzela 25.000 dolara. Međutim, od svih epizoda koje je moguće videti na internetu, za analizu je sigurno najzanimljivija ona u kojoj mlada supruga priznaje sve što je mogla da prizna, uključujući i prevaru supruga prisutnog na sceni, i čak javno odgovorila sa „da“ na ponudu bivšeg mladića kojeg su producenti dovukli u studio. Za sva pitanja poligraf je utvrdio da je govorila istinu. „Pala“ je na pitanju za pola miliona, koje je u suštini jednostavno – „Da li mislite da ste dobra osoba?“ Odgovorila je potvrdno, ali je poligraf pokazao da je to laž. Kad je govorila o onome što je radila, što je egzaktno, govorila je istinu. Kad je upitana za osećaj o tome, rekla je ono što bi želela da oseća, a ne ono što stvarno oseća. Time se pokazalo da nije bitno šta neko veruje da misli o svojim delima, nego je bitnije šta oseća o tome, i da stav o ispravnosti učinjenih dela nije vezan za svesno, verbalno i društveno, nego je duboko intimno, ljudski i individualno, prema tome društveno neiskazljivo, čime se pokazao sav besmisao takve emisije i javne priče o intimnostima.

I pored svega, ne znam odgovor na pitanje da li bi ovakav šou trebalo zabraniti, kako traže neki. Republička radiodifuzna agencija je zatražila snimak emitovane emisije i najavila da će pogledati njen sadržaj. Međutim, nisam siguran da je to najvažnija stvar kojom bi medijski svemoćna RRA trebalo da se u ovom trenutku bavi. Tema ima previše, jer svoj posao dugo nisu radili, a navešću samo neke. Pre svega, postoji pitanje prekoračenja minutaže dozvoljene za reklame, kojima TV stanice neprekidno krše članove 15, 16, i 17. Zakona o oglašavanju. Zatim, problem emitovanja neprikladnog sadržaja u vremenu kad maloletnici mogu da ga vide na televiziji. Oznake kojima se sadržaj ne preporučuje određenim godištima ne znače ništa ukoliko se neki film sa nasilnim ili erotskim scenama emituje tokom dana. Neprekidno kršenje ovih članova direktno vodi razvijanju nasilja kod dece, koje onda stariji sa čuđenjem gledaju na snimcima tuče postavljenim na sajt youtube.

I na kraju, a nipošto manje važno, RRA bi trebalo da se pozabavi zlonamernom i tendencioznom uređivačkom politikom kuće B92, koja u kontinuitetu radi protiv interesa države čiju nacionalnu frekvenciju ima, a najnoviji primer za to je recimo emisija „Ovde Vojvodina“, za koju ne treba biti previše pametan da bi se uvideo razlog stavljanja u etar. Osim toga, RRA bi mogao da shvati da pojmovi „nacionalna frekvencija“ i „javni servis“, znače opšte dobro svih građana Srbije, dakle svih birača i pretplatnika, i da razmisli šta može da uradi povodom krajnje bezobraznog favorizovanja jedne nove političke partije od medija koji su korisnici javnog dobra, čime se ta partija neopravdano promoviše. Istovremeno se na televizijama marginalizuju i bojkotuju barem dve parlamentarne stranke, SRS i DSS, a predstavnike ove druge pretplatnici čak i ne mogu da vide u emisijama javnog servisa. To su problemi kojima bi, pre svega ostalog, trebalo da se bavi medijski svemoćni RRA.