Testament Arčibalda Rajsa

Dana 8. 8. 2011. navršava se 82. godina od smrti jednog od najvećih Srba. Dr Arčibald Rajs nije bio Srbin po rođenju, već po opredeljenju. Veći deo života proveo je u Srbiji, i pored neprijatnosti kroz koje je prošao, istrajao je u svojoj naklonosti prema Srbima. Ostavio nam je testament „Čujte Srbi!“ originalni naziv „Ecoutez, Serbes!“ koji je objavljen nakon njegove smrti.

Švajcarac u Srbiji

Dr Rudolf Arčibald Rajs (nem. Rudolph Archibald Reiss) rođen je 8. jula 1875. godine u mestu Hehcberg u nemačkoj pokrajini Bajden. Rođen je kao osmo od desetoro dece veleposednika Ferdinanda Rajsa i Pauline Zabine Ane Gabrijele. Osnovno i srednje obrazovanje završio je u Nemačkoj, a nakon toga univerzitetsko obrazovanje je nastavio u Švajcarskoj. Doktorirao je u 22. godini stekavši zvanje doktora hemije. Usavršavao je fotografiju i forenziku i radio na Univerzitetu u Lozani. Stekao je švajcarsko državljanstvo i 1906. godine imenovan je za redovnog profesora. Bavio se naučnim radom i važio je za uglednog kriminologa. Bio je osnivač prvog akademskog programa forenzičke nauke i Instituta kriminalistike pri Univerzitetu u Lozani.

Arčibald Rajs je došao prvi put u Srbiju u avgustu 1914. godine, na poziv srpske vlade, kao neutralni posmatrač kako bi istražio zločine koje su Austro-Ugari, Nemci i Bugari sproveli nad srpskim civilima na početku  Prvog svetskog rata. U to vreme moćna Austro-Ugarska je uz pomoć Vatikana i Austrijske, Nemačke i Bugarske štampe širila laži o Srbima, predstavljajući ih kao divljake, pljačkaše i ubice. Dr Rajs je sprovodio istragu saslušavanjem austro-ugarskih zarobljenika i vršenjem tehničkih ispitivanja na terenu gde je pregledao ranjenike, leševe i obavljao razgovore sa lokalnim stanovništvom. Došao je do suprotnog zaključka, Srbi su se borili časno uz poštvovanje humanitarnog prava. Prema zarobljenicima su se ophodili dostojanstveno uz puno uvažavanje međunarodnih konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima. Zahvaljujući Rajsovom radu, njegovoj hrabrosti i pravednosti, svet je upoznat sa zločimima onih koji su svoje žrtve pokušavali da prikažu kao zločince. Arčibald Rajs je sastavio dokumentovane izveštaje, koji su govorili o zločima austro-ugarske vojske na području Srbije. Svoje izveštaje ovaj ugledni profesor kriminalistike, objavio je u mnogim evropskim novinama, što je omogućilo da se sazna prava istina.

Iskreni prijatelj

Dr Arčibald Rajs se proglasio za dobrovoljca i po njegovim rečima postao „švajcarski dobrovoljac srpske vojske, drug veličanstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara“. Period od 1914. godine do 1918. proveo je na frontovima sa srpskom vojskom, zajedno sa svojim saradnikom Alfredom Favratom.

Učestvovao je u odstupanju u Albaniju, a zatim je na Solunskom frontu svedočio dešavanjima, boraveći  na opasnim mestima uz vojnike, kako bi sastavio izveštaje. Lično se angažovao oko zbrinjavanja srpske siročadi u Švajcarskoj, i pomoći srpskom stanovništvu koje je ostalo u okupiranoj zemlji. Posle proboja Solunskog fronta 15. septembra 1918. godine, obavio je uviđaje i u svim mestima kroz koje je prolazio. Za vreme Prvog svetskog rata napisao je 2 knjige i oko 800 članaka o Srbima, kojima je svetu prikazao i dokumentovao zlodela koja su učinjena od strane Austro-Ugara, Nemaca i Bugara. Vratio se u Beograd sa oslobodiocima 1. novembra 1918. godine. Ugledni i imućni profesor dao je ostavku Univerzitetu u Lozani, rešen da život nastavi u Srbiji uz srpske junake i prijatelje.

Kralj Aleksandar Prvi, poklonio je Rajsu plac na Topčideru, u ulici Bulevar vojvode Mišića 73, na kome je on izgradio kuću. Kuća je izgrađena prema projektu građevinara Lazara Lackovića 1921. godine, po uzoru na tradicionalne šumadijske kuće. Arčibald Rajs je svoj dom nazvao vila Dobro polje u znak sećanja na mesto u Makedoniji, gde se odigrala jedna od presudnih bitaka na Solunskom frontu.

Posle rata posvetio se radu na modernizaciji i razvoju srpske države. Pre svega založio se za školovanje 300 srpske siročadi u Ženevi. Zahvaljujući Rajsu, kriminalistička tehnika pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, bila je na visokom nivou u to vreme. Osim Ministarstva unutrašnjih poslova učestvovao je u radu i Ministarstva inostranih poslova, odseku za dokumentaciju ratnih zločina. Jedno vreme je radio i kao veštak za falsifikovane novčanice u Narodnoj banci u Beogradu. Bio je član delegacije jugoslovenske vlade na Mirovnoj konferenciji u Parizu.

Dr Arčibald Rajs je dobio medalju za hrabrost, međutim, uvek je  isticao da mu je jedina nagrada zahvalnost srpskog naroda.

Izvađeno srce

Oduševljenje Srbijom počinje da poprima neke nove elemente u posleratnom periodu. Dr Arčibald Rajs je doživeo mnogobrojne uvrede od strane srpskih političara i „intelektualaca“. Sukobio se sa članovima vlade a pre svega sa tadašnjim premijerom Nikolom Pašićem. Kritikovao je ponašanje vlasti prema bivšim borcima i ratnim invalidima. Potpuno se razočarao pojavama u društvenom i političkom životu. Ne želeći da učestvuje u spletkama dr Rajs je odlučio da se povuče sa javne scene. Živeo je skromno u vili Dobro polje.

8. avgusta 1929. godine žestoko se posvađao sa bivšim ministrom Milanom Kapetanovićem, korupcionašem i ratnim profiterom koji je rat proveo u inostranstvu. Nakon te svađe dr Rajs je umro, prema rečima svedoka tog sukoba, srce mu je prepuklo od uvrede, i pao je pokušen rečima. Arčibald Rajs je uz najviše državne i crkvene počasti sahranjen na Topčiderskom groblju u Beogradu 10. avgusta 1929. godine.

U njegovom pisanom testamentu nalazile su se i sledeće reči: „...Što se tiče mojih smrtnih ostataka, želim da se otvori moje telo, kako bi se iz njega izvadilo srce; da se to srce stavi u bokal i jednom prilikom odnese na Kajmakčalan, gde će se, bez zakopavanja, staviti pored crkvice. Ja sam voleo srpsku zemlju i draga mi je pomisao da će moje srce počivati i nestati na najponosnijem vrhu srpskih zemalja, blizu drugova koje sam gledao kako umiru.“

Želja mu je uslišena i srce dr Arčibalda Rajsa preneto na Kajmakčalan. Nažalost početkom Drugog svetskog rata bugarski fašisti su nakon okupacije Makedonije polomili mermernu urnu i sklonili srce Arčibalda Rajsa.

Nakon Drugog svetskog rata država je nacionalizovala imovinu dr Arčibalda Rajsa. Vila Dobro polje je postala dečiji dispanzer, a zatim su se 1963. godine u nju uselili stanari, koji tu još uvek žive. Objekat je danas zaštićeno kulturno dobro grada Beograda, međutim imovinsko-pravni odnosi već godinama nisu rešeni.

Čujte Srbi! Čuvajte se sebe

1. juna 1928. godine dr Rajs je završio knjigu Čujte Srbi! koja je dokument o vremenu od 1918. do 1928. godine. Tekst napisan na francukom jeziku i otkucan na mašini, Arčibald Rajs je ostavio kao posmrtno zaveštanje. Njegova knjiga je međutim, štampana tek 2004. u većem tiražu. Poznavajući u dušu srpski narod i prilike tog vremena naš dobronamerni prijatelj je sa pravom procenio da tekt ne treba da objavljuje za svoga života. U tekstu je Rajs otkrio sav nemoral tadašnjih političara i inteligencije. Njegova namera je bila da ukaže narodu na sve negativne pojave u posleratnom društvu koje je on uvideo i koje su po njegovom mišljenju predstavljale pretnju za budućnost zemlje koju je iskreno voleo.

U uvodnom delu knjige dr Arčibald Rajs objašnjava emocije kojima je vođen: „ Bio sam s vama kada ste bili u nevolji. Delio sam s vama te patnje i, da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenucima, kada se prepoznaje istinski karakter neke nacije. Zavoleo sam vas i zbog žrtava koje sam radi vas podneo, jer za ljude i stvari se u toliko jače vezujemo u koliko nas to vezivanje košta žrtvovanja. Video sam vam međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata. Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne po vašu naciju. Ne bih vam bio prijatelj ako ne bih povikao „čuvajte se“ i ako vam ne bih uz vrline, koje su istinski i lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane. Neću skriti od vas ništa bitno od onoga što sam video, jer pravi prijatelj nije onaj koji vam laska, već onaj koji vam kaže istinu, celu istinu.

Dramatična priča Rajsa predstavlja paralelu isto tako dramatične sudbine naroda koji je voleo.

Dr Arčibald Rajs je zapravo bio očaran moralnim i herojskim osobinama srpskih seljaka i vojnika koje je otkrio u Prvom svetskom ratu, dakle običnog naroda. Smatrao je da te divne osobine treba da budu temelj nove oslobođene Srbije, i da je to zemlja u kojoj se može izgraditi idealno društvo sa kapacitetima kojima raspolaže. Sukobu sa vlasima u Beogradu, prethodila je gruba realnost sa kojom se Rajs susreo. Želeći da i sam doprinese razvoju srpske države, on je u nju uložio svo znanje koje je stekao. Međutim, ubrzo je shvatio da srpskoj vlasti nisu potrebni stručni ljudi. Svojim znanjem i ispravnošću dr Arčibald Rajs je počeo da predstavlja smetnju diletantima na vlasti. Kako nije bio u mogućnosti da im se usprotivi znanjem i istinom, a neznanje i laži nije mogao da koristi, razočaran se povukao u lično izgnanstvo. Za razliku od takozvanih intelektualaca koji su se dokopali vlasti, srpski narod nikada nije prestao da ceni dr Arčibalda Rajsa. Verujem da je to i jedini razlog zbog koga je veliki Rajs istrajao u svojoj nameri da srce zavešta Srbima. Bio je svestan toga, da većinu srpskog naroda čine ti obični seljaci, čije vrline su neprocenjive, a ne nazovi inteligencija, koja je vodila Srbiju.

Kao glavne vrline srpskog naroda dr Arčibald Rajs je naveo: hrabrost, rodoljublje, religioznost, gostoljublje i demokratičnost, milosrđe, ponos i bistrina;

Uz opis tih vrlina on je naveo i sledeće:“ ...Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video. Sa svojom inteligencijom i prirodnim bogatstvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Vaše mane, pogotovo mane onih koje vi nazivate svojom „inteligencijom“ sprečavaju vas da to postanete.“

U knjizu su navedene sledeće mane, koje se najviše odnose na tadašnju „inteligenciju“: nerad, klanjanje bogatstvu, nezahvalnost, ksenofobija vladajuće klase (kao posledica nakaradne zavisti), ljubomora inteligencije, površnost, podmitljivost. Dr Arčibald Rajs navodi i to da se tokom rata srpska „inteligencija“ koju pominje nije nimalo angažovala, sklonili su se na sigurno u inostranstvo, i pored toga što nisu učestvovali u ratu, nisu se potrudili da doprinesu ni propagandnim radom, već su se na sigurnom hvalili podvizima Srbije. Nakon završetka rata, oni su se vratili u oslobođenu Srbiju, u čijem oslobađanju nisu učestvovali, u nameri da upravljaju svim poslovima. Na seljake nisu obraćali pažnju, bez obzira na njihovo učešće u ratu, a vojnike, tvorce pobede su smatrali prostacima, koji su dobri da mlate neprijatelja i ginu, i ni za šta drugo. U situaciji u kojoj su svi hrabri učesnici rata bili umorni, odmorna „inteligencija“ je uspela u svojim namerama, preuzimajući upravljanje državom i poslovima, pazeći da nove i poštene snage ne prekrče sebi put. Bojeći se za svoje položaje dr Arčibald Rajs navodi da su, čim otkriju neku vrednosti i potencijal, udarali po glavi dok ga ne utope u blato. Čast je bila nepoznata vrednost na berzi „inteligencije“. Častan čovek se smatra glupakom, a cenjeno je bilo lukavstvo uz pomić koga su se „sposobni“ bogatili.

Poslednja opomena

Posebno poglavlje knjige, dr Rajs posvećuje političarima, iznoseći svoje mišljenje o njima. Mane koje je naveo u potpunosti se odnose na njih, s obzirom da najveći deo političara dolazi iz takozvane inteligencije. Kao veliki problem u politici on je naveo potrebu vezivanja za stranačkog vođu, pri čemu političari svoju borbenost ispoljavaju kroz strančarenje, zanemarujući interese države. Navodi da se većina političara bavi politikom zbog ličnih interesa i bogaćenja. Smatra da je nemoralno što se u skupštini nalaze ratni profiteri, a ne srpski junaci koji su se borili u ratu. Skupštinu naziva „parlament zabušanata“ navodeći da su se i za vreme rata najviše bavili vlašću i otimanjem za fotelje (Krf, mart 1918.), zbog čega se stideo za na bojnom polju neukaljano srpsko ime. Daje primer ministra  koji je bio neprijatno iznenađen, kada mu je Rajs rekao da je njemu, srpskom mladiću, koji je deset godina mlađi od njega stranca, mesto u rovu, a ne u salonima hotela „Velika Britanija“ na Krfu.  U knjizi Rajs dalje navodi i imena ministara koji su se obogatili za vreme svog ministrovanja. Navodi primere korupcije i saznanja o potkupljivanju poslanika, ministara i visokih funkcionera, žaleći naš narod što mu je sudbina u takvim rukama. Političari su bili svemoćni, i politika je upravljala svuda. Za zaposlenje od osrednjih do visokih položaja nisu odlučivale zasluge kandidata, već političke veze. Tvrdi da su prednost imale neznalice i najnečasniji ljudi, u odnosu na najkvalifikovanije i moralne ljude, ukoliko su bili štićenici vladajućih struktura, bez obzira što su posledice toga bile pogubne za zemlju. Takvim postupanjem na rukovodeće položaje su dolazili oni koji nisu imali nikakve sposobnosti, i koji su neprestalno pravili greške. Korupcija je bila rasprostranjena od vrha vlasti do najnižih struktura, pošto su potčinjeni službenici, pod izgovorom male plate sledili primer svojih nadređenih. Iz tog razloga su svi koji su poslovali bili prinuđeni da daju mito. U to vreme je bilo prirodno da svaki industrijalac ili trgovac koji želi da vagon sa njegovom robom krene, mora da dobro podmiti šefa stanice, da svaki parničar koji želi da ubrza postupak  mora da podmaže pisara i da onaj koji misli da dobije pasoš, mora da stavi nekoliko novčanica u dokumenta koja predaje policiji. Opisuje i omladini koja nije zainteresovana za svoju istoriju, a i univerzitetske profesori koji nisu zainteresovani da utiču na negativne pojave. Po rečima dr Arčibalda Rajsa na univerzitetu  tada imamo i ljude velike vrednosti, ali su velika većina mediokriteti, koji su na ta mesta stigli zahvaljujući politici ili njenoj podršci.

U zaključnoj reči dr Arčibald Rajs navodi da je sve što je napisao, napisao iz najboljih namera, pošto voli našu zemlju, a od nje ništa ne očekuje. Poručuje nam da nesmemo da dozvolimo da naša lepa duša propadne u tom đubretu koje se nataložilo. Nacija koja je uspela da odoli vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije, i uspela da se kao pobednik vrati iz izgnanstva, ne sme da dozvoli da je pokori šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša. Na kraju dodaje da on veruje u budućnost našeg naroda i da je siguran da će se duh Kosova, Karađorđa, Kumanova i Kajmakčalana ponovo probuditi. Opiminje nas da to mora brzo da se desi, inače ćemo u suprotnom ponovo doživeti vreme robovanja, navodeći: “Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava budućnost ili ponovo ropstvo!“

Nekada i sad

Zaprepašćujuća je identičnost činjenica koje je Rajs naveo u knjizi, koju je napisao 1928. godine, sa trenutnom društveno-političkom situacijom. Poražavajuće je da se za osam decenija situacija nije popravila, a usuđujem se da tvrdim da se zapravo pogoršala. Izgleda da je taj sloj ljudi, koje Rajs naziva takozvanom inteligencijom kroz nekoliko generacija mutirao, da bi u 21. veku dostigao vrhunac. Trenutna društveno-politička situacija u kojoj je srpski seljak i dalje zanemaren, a srpski vojnici ili proglašeni za zločince ili prekvalifikovani od strane države za bavljenje poslastičarstvom npr. uz savršen opis karakteristika srpske vlasti, apsolutno potvrđuju ono što je dr Arčibald Rajs naveo u svojoj knjizi Čujte Srbi! Čuvajte se sebe. Iako smo zemlja sa velikim poljoprivrednim potencijalom, svoje mogućnosti ni dan danas nismo iskoristili upravo zbog loše politike. Verujem da se u našoj državi danas veća sredstva izdvajaju za organizovanje parada, nego za razvoj poljoprivrede. Osim što država ne pomaže razvoj poljoprivrede, ona direktno onemogućava poljoprivrednicima da rade, postavljajući jako loše uslove otkupa. Ti uslovi su do te mere loši da je dovedena u pitanje isplativost proizvodnje. Ono što je nekada sačinjavalo srž hrabre srpske vojske, danas su plaćeni vojnici. Mislim da o tome ne treba ništa posebno ni govoriti, valjda je svima jasno da vojsku više faktički i nemamo. Do toga je takođe došlo vođenjem pogubne politike već godinama unazad. Što se političke „elite“ tiče osim što ona i dan danas krade sopstvenu državu i narod, pojavile su se i neki novi faktori koji nisu postojali u Rajsovo vreme. Raznorazne nevladine organizacije, koje pored apsurdnog naziva, finansiraju i domaća a i strane vlade, novi su način dodatnog bogaćenja predstavnika vlasti i pojedinaca. Putem finansiranja sopstvenih organizacija državnim novcem ili primanje novca od stranih vlada, stiče se lična korist na račun Srbije i Srba. Najsramnije u tome su organizacije koje primaju novac od stranih država, uz zadatak da rade na razaranju sopstvenog naroda. Mora se priznati da one to rade vrlo posvećeno. O tome koliko se većina političara obogatila, baveći se politikom, mislim da je takođe isuvišno govoriti. Čitav sistem i danas funkcioniše po principima iz Rajsovog vremena. Za zaposlenje nije bitno koliko kandidat poseduje znanja, već koga poznaje, makar nemao nikakvog znanja. Korupcija je zastupljena u svim strukturama društva, pa su tako trgovci i dan danas primorani da daju mito, kako bi mogli da rade, a industrijalce danas gotovo i da nemamo. Velika preduzeća rasprodajemo po niskim cenama, ali ne i uz nisku proviziju političara, a javna preduzeća se koriste kao najsigurniji izvor bogaćenja. Svuda se sprovodi negativna selekcija kadrova, pa tako prednost pri zapošljavanju uglavnom imaju diletanti i poltroni, s obzirom da su oni najlakši za manipulaciju. Ekonomija Srbije je potpuno unuštena, ali zato u Srbiji ima neprijatno bogatih ljudi, kako kaže nas sadašnji predsednik. Pitam se samo da li je njegov zadatak da obaveštava javnost o tome ili da preduzme mere kojima bi sprečio pojedince i političare da se bogate na račun države? Sukob interesa danas je fraza koju ni organi koji se bave borbom protiv korupcije ne mogu da upotrebe u pravom smislu, a i kada je upotrebe, niko se i ne obazire na to. U današnjoj demokratije je zapravo i svaka reč postala obezvređena. Danas može svako sve da kaže i to nikakvu vrednost nema. Od mnogobrojnih slučajeva korupcije i malverzacija koje su otkrivena u prethodnom periodu samo su ostali nazivi da se pamte, ostalo je sve palo u zaborav. Ako uzmemo u obzir i to da pravosudni sitem ne funkcioniše, jasno je da uopše i ne postoje mehanizmi za sankcionisanje i sprečavanje bilo kakvih kriminalnih radnji, osim ako vlasti po direktivi ili interesu nešto ne preduzmu.

Na žalost izgleda da je bolest o kojoj je Rajs govori prodrla duboko, i ukorenjena u ovo društvo počela je da metastazira. Snagu i energiju koju su izgubili u ratovima, heroji izgleda nikada nisu povratili, ali je zato takozvana inteligencija poprimila neviđene razmere.

Sve što ostaje od reči za kraj je beskrajno hvala dr Arčibaldu Rajsu za sve što je učinio za Srbiju i neka mu je večna slava. Takvog prijatelja Srbija nikada ni pre ni posle njega nije imala. A što se tiče vere našeg prijatelja u budućnost Srbije, jasno je da se ona bila neuporediva sa svim tim sitnim dušama koji su je uništile i koje i danas to rade. Rajs je svoje srce zaveštao Srbiji, ali izgleda da je ono na kraju bačeno u prašinu i zgaženo.