Titoizam i sekularno sveštenstvo

Kad god pomislimo na one javne predstave koje su obrazovane kao plod dugog trajanja titoističkog načina mišljenja, pa ostavljaju vidan trag u savremenoj javnoj svesti, koje – u preobraženom obliku, ali sa istim rasporedom sila u svom jezgru – nastoje da ispune ključne sadržaje kolektivnog samorazumevanja, suočavamo se sa paradoksom. Da bismo osvetlili taj paradoks, one skrivene procese koji ga iznutra omogućavaju, moramo početi od saznanja o tome da postoje ljudi koji negiraju bilo kakav značaj titoizma za aktuelno osećanje vremena, aktuelno razumevanje istorijskih dejstava i neposrednih javnih činova. Oni to čine tako što iskaze koji su posvećeni titoizmu – bez bilo kakvog raspravljanja o duhu i svesti titoizma, o njegovom antropološkom sidru – unapred osuđuju na podsmeh, budući da ih ocenjuju kao anahrone i kao iskaze koji ne odgovaraju stvarnosti.[1] Njihov podsmeh računa na brojne naraštaje koji ne pamte ni okvire ni figure niti kulise titoističke pozornice.

Ko je, međutim, živeo u titoizmu može da pomene čitav niz seansi (od partijskih kongresa do javnih svečanosti) na kojima su desetine i hiljade ljudi slušale i odobravale ono za šta su u svakom trenutku znale da je laž. Zar se to i danas ne dešava? Kad pogleda medijsku i javnu sferu, čovek vidi, ukoliko želi da otvori oči, kako desetine ljudi – od kardinala moći do njenih manekena – otvoreno govore stvari koje protivreče elementarnom uvidu u stvarnost. Da li je spisak nepodobnih profesora koji je ponuđen javnosti – odvojeno od svojih kratkoročnih ciljeva i interesa – samo autonoman i nezavisan postupak u jednom demokratskom društvu?[2] Zar on strukturno i u umišljaju ne proističe iz onog što se dogodilo u osvit titoističke slobode, 19. maja 1945. godine, kada su – među mnogima – udaljeni sa Univerziteta: Nikola Popović, Justin Popović, Veselin Čajkanović, Radosav Grujić, Petar Đorđić, Branko Miletić, Đoko Slijepčević?[3]

Zar aktuelni proces infantilizacije javne svesti ne predstavlja titoistički recidiv? Jer, pravi se rez unutar generacijskih kontinuiteta, sprečava se prirodno prenošenje iskustva i saznanja iz naraštaja u naraštaj, da bi se uklonili oni koji se opiru nadolazećoj ideologiji (da li su tu i oni koji su se protivili titoizmu?) i da bi se promovisali naraštaji koji neproblematično i bez razmišljanja prisvajaju tu ideologiju. Mladost se pojavljuje kao samorazumljiva vrednost, što je temelj infantilizacije javne svesti, koja omogućava da se neprestana politička borba odvija na drugačiji način od pojedinačnog, razumnog i argumentovanog neslaganja. Na delu je maksima o pameti koja ne sme biti prepreka za našu strast za samospaljivanjem. U toj borbi nema neutralnih, ali – i to je važan doprinos mlađih naraštaja, premda on obnavlja sećanje na njihove skojevske prethodnike – nema nikakvog poštovanja prema bilo kojim svojstvima odabranog neistomišljenika. Čoveku se ne priznaje nikakvo znanje, nikakav moral, niti bilo kakvo lično dostojanstvo. Umesto da se sa čovekom razgovara i polemiše, nastoji se da taj čovek bude uklonjen: onoliko grubo koliko je to neophodno.

Odlučujuće je pitanje: koliko javna svest dobija, koliko se kulturna pozornica emancipuje od tribalizma, ako se na ovako nekreativan i nasilan način odnosimo prema neistomišljenicima? Jedinu veliku prednost predstavlja – kao i u titoizmu – što se sve to čini u ime slobode. Tako se uveravamo u dragoceni domet saznanja o nasilju kao onome što bitno oplemenjuje, ispunjava i proširuje našu slobodu. Zar nas, uostalom, nisu zbog tog saznanja i bombardovali? Sve su ovo sličnosti na nivou pojave i atmosfere, na nivou društvene laži koja poprima oblike rituala u kojima umire društvo.

Postoje, međutim, i oni ljudi koji koliko odlučno toliko neobrazloženo utvrđuju kako je titoizam u času raspada Jugoslavije već bio nestao sa istorijske pozornice.[4] I zaista: ako je titoizam već bio nestao sa te scene pre nego što se Jugoslavija raspala, kako on može biti aktuelan posle svega toga? Ali, baš se tu zasniva naš paradoks: u istoj interesnoj i duhovnoj porodici, u kojoj razlike između članova mogu najviše varirati do statusa porodičnih sličnosti, u času kada treba odgovoriti na pitanje o tome zašto se javna predstava o Srbiji ne menja, iako se politička stvarnost Srbije znatno promenila od vremena kada je ta predstava obrazovana, dobijamo neočekivan odgovor: „Treba znati da se jednom stvorena predstava teško i relativno sporo menja, tako da ona ostaje u svesti ljudi i kad se ponašanje promeni nabolje.“[5] To je paradoks: kako je moguće da negativna predstava o Srbiji ima tako produženo dejstvo i učinak, dok titoistička predstava nema nikakvih učinaka? Kako je moguće da mentalne predstave – u shvatanjima iste vrste ljudi – u jednom slučaju traju mnogo posle svoje aktuelnosti, a u drugom slučaju prestaju zajedno sa njom? Taj paradoks prirodno čoveka navodi na misao o tome kako u obe situacije moraju postojati neka dejstva, neke sile, neki interesi koji oblikuju i programirani zaborav i programirano pamćenje. Otud sledi saznanje o tome da je pitanje o titoizmu potpalo pod mehanizam pamćenja-i-zaborava koji oblikuje strukturu (statika) i određuje intenzitet (dinamika) javnih mentalnih predstava u nas. Kakvi su zupčanici tog mehanizma?

Pojam sekularnog sveštenstva afirmisao je – u modernoj istoriji političkih ideja – Isaija Berlin. On je tim pojmom označio one komunističke intelektualce koji su branili državnu ideologiju i zločine vlasti, nazivajući ih komesarima i protivstavljajući im disidente, odnosno one intelektualce koji su osporavali i osuđivali iste te stvari. Ali, sam pojam može imati opštije značenje. To je naslutio DŽordž Orvel u dugo nepoznatom predgovoru za Životinjsku farmu, u kojem opisuje kako u slobodnoj Engleskoj postoji potpuno voljna cenzura, koja prećutkuje nepopularne ideje i zamračuje neugodne činjenice: otud i nema potrebe za zvaničnim progonom. Iako se komunističke i demokratske države svakako bitno razlikuju, ipak neka zajednička svojstva sekularnog sveštenstva u njima omogućavaju da prepoznamo konstante samog pojma. Prva konstanta je vezana za genezu ovog pojma: on se društveno razvio kao plod ratne propagande iz Prvog svetskog rata.[6] Druga konstanta je vezana za strukturu pojma: osnovno određenje sekularnog sveštenstva proističe iz njegovih veza sa konfiguracijama moći. Jer, „da bi čovek dobio odobravanje od sekularnog sveštenstva, pomoći će mu ako pokaže prikladno poštovanje moći“.[7] Iz tih područja neprestano pristižu novi promoteri vrednosti. Njihova skrivena, ali krucijalna premisa glasi: ljudi treba da prihvate da su njihovi životi beznačajni i podjarmljeni, da zaborave smešne ideje o upravljanju svojim sopstvenim poslovima, da prepuste svoju sudbinu inteligentnoj manjini, sekularnom sveštenstvu, koje opslužuje i raspoređuje moć.[8]

Ova načelna svojstva, međutim, uvek dolaze u doticaj sa nečim mnogo partikularnijim od njih samih: ona deluju na jednoj podlozi, u jednoj kulturi, stvaraju simbiotičke veze sa njoj prirođenim i usvojenim običajima i shvatanjima, tako da je neophodno – ako želimo da razumemo konkretan istorijski proces – da osvetlimo ono što iz već postojećih sadržaja pojedine kulture stupa u vezu sa promoterima novih vrednosti. Potrebno je, dakle, osvetliti kakav je odnos između prethodnog i nadolazećeg sekularnog sveštenstva u nas. Jer, tada opažamo horizont koji nam pomaže da shvatimo ulogu titoističke svesti kao bitnog sastojka aktuelnog sekularnog sveštenstva. Postoji, naime, unutrašnja transformacija elite koju je formirala avangarda radničke klase i svesnog proletarijata – što je decenijska samodefinicija komunističke partije – u novo sekularno sveštenstvo čija maksima glasi: „intelektualci koji aplaudiraju Zapadnoj moći i ignorišu Zapadne zločine veoma su poštovani na Zapadu.“[9] Okolnost da kod nas tu transformaciju često izvode isti učesnici u dva potpuno suprotna istorijska procesa veoma je ilustrativna: u oba slučaja oni imaju neku misiju koja treba da bude opravdana u budućnosti, koja ne podleže nikakvoj iskustvenoj proveri u sadašnjosti, koja unapred obesmišljava svako postavljanje pitanja ili obesmišljava samo pitanje. Isti učesnici – svojom nepromenljivošću – pokazuju unutrašnju prirodu transformacije koja se odvija. Oni stvaraju društveni ambijent koji će promotere novih vrednosti učiniti samorazumljivim vesnicima konačnog znanja.

Između različitih činilaca koji ulaze u nasleđe titoizma, kao što su inercija institucija i promoteri novih vrednosti, najupečatljivije odslikavaju njegovo produženo dejstvo upravo protagonisti nekadašnjeg nasilja koji su se premetnuli u prvake demokratije. Šta u tom uvidu nije tačno? Mihailo Đurić je osuđen zato što je – 18. marta 1971. godine – rekao da se stvara društveno ustrojstvo koje će razoriti Jugoslaviju: „Treba biti načisto s tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država.“[10] Iako je on na najhrabriji i jedinstven način predvideo u pojedinostima događaje i procese koji će se odvijati dvadeset godina kasnije, njegov iskaz nije bio nikakvo usamljeno saznanje, pa nije čak ni bio samo glas intelektualne elite. Jer, nepun mesec dana docnije, 11. aprila 1971. godine, predsednik CK SKS (Marko Nikezić) je rekao – povodom istih ustavnih promena – kako „Srbija ne može biti manje samostalna od drugih, a izgleda da bi se to želelo“.[11] Ako bi se to želelo, onda to može želeti samo onaj ko donosi takve ustavne promene. To bi značilo da Titova partija – ako pratimo misao najvećeg „liberala“ u Srbiji tog vremena – želi ustavne promene po kojima će Srbija biti manje samostalna od drugih republika. Još jedanput: „ne možemo prihvatiti stavljanje Srbije na optuženičku klupu, niti da nad Srbijom može biti prinudna uprava, neodrživo je da ovi drugi budu samostalni, a da to u potpunosti ne važi za Srbiju.“[12] To je, dakle, namera čiju dijagnozu iznosi predsednik CK SKS. To je, štaviše, dijagnoza istorijskog bilansa titoističke Jugoslavije. U čemu bitnom se ona razlikuje od dijagnoze koju je javno izrekao Mihailo Đurić?

Sada nastupa preokret u našem razumevanju: nisu imali dovoljno lične hrabrosti i morala da javno saopšte istinu, niti su imali spremnosti da zatvorom posvedoče svoja uverenja, što je sve učinio Mihailo Đurić. Čak su prihvatili ustavne amandmane uprkos znanju o nameri koja je u njih položena. Nije pohvalno što je bilo tako, ali je shvatljivo, jer se ljudi međusobno razlikuju: u ovakvim stvarima, ljudi otkrivaju da se manje razlikuju u mišljenjima nego što se razlikuju u moralu. Ako, međutim, ni posle raspada titoističke Jugoslavije isti ti nemaju lične hrabrosti i morala da ukažu na prelomnu tačku u njenom raspadu, onu tačku koju su i sami prepoznali na vreme, onda to znači dve stvari. Ostali su večiti zatočnici titoističke svesti, nemoćni da napuste zlonameran i pogrešan krug njenih pretpostavki. Spremno su se podastrli onim očekivanjima koja su ih učinila poželjnim u nastupajućem rasporedu istorijskih sila, pa su se uvrstili u sekularno sveštenstvo našeg vremena.

Postupak koji je doveo do presude kojom je osuđen Mihailo Đurić bio je, dakle, čin otvorenog i nesputanog nasilja. Šta su tada radile perjanice naše današnje „liberalno-evropske“ i „moderne“ orijentacije? Jedna je bila sekretar CK SKS – Latinka Perović. Da li se pobunila protiv tog nasilja u ime slobode na javnu reč, u ime čovekovog prava na nezavisno mišljenje? Ni tada niti bilo kada. Čak je – trideset godina kasnije, u godini 2001. – zračila izrazitom samouverenošću: „Spokojno očekujem istraživanja tog perioda.“[13] Svakako da u autentična dokumenta tog vremena spadaju stenografske beleške, da su one veoma bitne za istraživanja tog perioda, možda najbitnije od svega dostupnog, jer donose ezoteričke iskaze. To su oni iskazi koji se po pravilu u javnosti svesno zamućuju i čine neodređenim, dok u unutrašnjoj partijskoj debati – u toploti partijske osmoze, u bici za pravovernost doktrine – može da bude izrečeno baš ono što se misli, može nesputano da se ospolji ono istinsko. Takvi iskazi – kao što pokazuju poznati ezoterički spisi, poput Marksovog pisma Kugelmanu[14] ili pisma Veri Zasulič,[15] poput Bakunjinovog Proglasa oficirima ruske vojske,[16]poput Lojolinog pisma portugalskoj ili irskoj jezuitskoj braći[17] – svakako da su i u ovom slučaju bitni za istraživanja koja će „baciti svetlo na događaje koji su usledili“.[18] I – šta je osvetljeno?

Ako bismo prihvatili kao istinitu tvrdnju da je „komunistička elita uvek... bila podeljena na liberalnu i dogmatsku struju“,[19] kakva je to liberalna struja čiji reprezentativni predstavnik – sekretar CK SKS, 13. aprila 1972. godine – ovako ocenjuje jednog poznatog izdavača i urednika: „On je služio raznim službama, a sada je otišao u inostranstvo.“[20] Kakva je to liberalna svest koja se iskazuje kroz potkazivanje, koje je neistinito i u kojem prebiva i nešto više od njega samog: „aluzivna spremnost za određene mere“[21] kao komesarska odbrana državne ideologije, potpuno ignorisanje osnovnih čovekovih prava i spremnost na zločin vlasti? A ako bismo samo namah prihvatili kao istinitu – inače potpuno neistinitu – tvrdnju da tada „odluke nisu bile u rukama partijskih tela već sudske i izvršne vlasti“,[22] kako je bilo moguće da jedan partijski sekretar daje operativne podatke bezbedonosnog karaktera? Ako partijska vlast nije bila nadređena sudskoj i izvršnoj vlasti, odakle uopšte ovi podaci u ustima partijskog sekretara: liberalnog? Kada samerimo iskaze iz 2001. godine sa stenografskim beleškama iz 1972. godine, onda se moramo upitati: u čemu se ogleda njen prelaz iz komunističkog u autentično demokratsko poimanje života?

Jer, da postoji taj prelaz ne bi mogla opstati lažna predstava po kojoj samo partija predstavlja društvo u titoističkoj Jugoslaviji. Nikada se partijska borba ne bi lažno predstavljala kao društvena borba. Zašto? Zato što postoji iskustvena evidencija o njoj kao supstituciji i surogatu društvene borbe. Ali, titoistička svest – dogmatska ili liberalna – nikada ne registruje kako je broj politički diskriminisanih u društvu (to su oni koji se ne mogu politički iskazati mimo nje) neuporedivo veći od broja politički privilegovanih: onih koji pripadaju njoj. Zašto to ne opaža? Zato što je to njen temelj: ti diskriminisani, ti ljudi koji-nisu-njeni nikada nisu ni bitni, pa iščezavaju iz titoističkog pogleda.[23] Zar to nije duboko srodno sa tradicijom iz koje izrasta današnje sekularno sveštenstvo kada usvaja aksiom po kojem „zbog njihove sopstvene koristi, neuke i glupe mase moraju biti kontrolisane“?[24] Kako tu ne opaziti reflekse davnašnjeg Lenjinovog shvatanja po kojem radnička klasa ne može imati pravu klasnu svest nego samo sindikalnu svest, pa joj je otud neophodna revolucionarna partija, koju predvodi grupa profesionalnih revolucionara, da bi tu klasu vodila u susret njenim istorijskim – udaljenim, neproverivim – a ne trenutnim interesima? Upravo zato što ti drugi nikada nisu bitni moguće je da nam se i danas partijski poraz predstavlja kao društveni poraz, da on simulira društveni poraz, kao da u tom istom društvu nije živelo najviše ljudi koji su unapred bili poraženi bez obzira na bilo kakvu partijsku borbu, jer nisu ni mogli učestvovati u bilo kakvoj društvenoj akciji. Otud je to uvek jedna misao, bez obzira da li je dogmatska ili liberalna, da li je iskazana 1972. kao komunistička ili 2001. godine kao misionarska: uvek je to ista partijska misao.

Kako verovati da je neko ko egzistencijalno očituje tu misao ikad bio u blizini neophodne i neminovne unutrašnje promene koja je u temelju svakog istinskog preokreta? Koji čin svedoči o takvoj promeni? Osećanje griže savesti zbog denunciranja jednog književnika da radi za više stranih obaveštajnih službi? Naknadna ljudska nelagodnost pred neprijatnim saznanjem da je svesno rasprostirala vesti koje su plod uvek sumnjivih policijskih izveštaja? Čak je i Martin Hajdeger, koji je prikrivao činjenice iz svoje rektorske nacističke karijere, koji se neuverljivo i nedosledno pravdao, u pismu od 7. marta 1950. godine, saopštio Jaspersu kako mu se dugo nije javljao zato što se stideo:[25] iskreno ili neiskreno, on je to ipak rekao. Nenaklonjen javnoj samokritičnosti, nepoverljiv prema javnim savestima, čiji glas odjekuje javnim mnjenjem i poput nezadrživog talasa sve preklapa, Hajdeger je – čak i on – pred kraj života, kada više nije imao od čega zazirati, pa se nije morao nikome dodvoravati, u čuvenom intervjuu Špiglu, rekao da okolnost što nije otišao na pogreb svog učitelja Huserla 1938. godine pokazuje kako je zakazao kao čovek.[26] Za razliku od naših „liberalnih“ komunista, koji neprestano i javno pominju odgovornost, Martin Hajdeger je znao da se javno – makar i namah – zastidi. Zašto kod njih nema ni sporadične svesti o stidu? Svakako zato što se nalaze u posedu najveće od svih hrabrosti, koja nije takva zato što se oni nikoga ne boje nego je takva zato što se oni ničega ne stide. Ali i zato što bi javno prisustvo te svesti otežalo pristup nadolazećem sekularnom sveštenstvu, jer bi otkrilo njegovo poreklo.

Ta veza sa policijskim izveštajima nije bila ništa zazorno, nedolično, neprikladno za bilo koju partijsku frakciju, pa je beogradski partijski čelnik (Bora Pavlović) – i on „liberalan“ – mogao da, kao prilog svojoj pravovernosti, ukaže na činjenicu „da je imao za godinu dana bar 4 razgovora“ sa šefom vojne obaveštajne službe.[27] To baca posebnu svetlost na tvrdnju o tome da u tom vremenu odluke nisu bile u rukama partijskih tela već sudske i izvršne vlasti. Jer, isti taj čelnik je naglasio – 11. aprila 1972. godine – kako postoje veoma konkretni plodovi aktivnosti njegove partijske organizacije: „da je u centru nacionalizam“, da je reč „o konkretnoj akciji na Pravnom fakultetu, da je pokrenut postupak protiv Mihaila Đurića“.[28] Ako znamo da partijski šef kao plod aktivnosti svoje organizacije pominje pokretanje sudskog postupka protiv Mihaila Đurića, onda je nepojamno daleko od istine tvrdnja da u tom vremenu odluke nisu bile u rukama partijskih tela već sudske i izvršne vlasti. Da li nešto doprinosi našem saznanju činjenica da se to ne može svesti na jednog čoveka? Jer, i prvi čovek partije u Srbiji – njen najznatniji „liberal“ – znao je da kaže: „U nekim stvarima prevešćemo i na administrativne mere.“[29] Koga obeležava ovo mi: partijske ili državne ljude? Uputno je da se setimo kako je dvadeset godina ranije sintagma administrativne mere značila – Goli otok. To ne znači da je ona nužno i u ovom slučaju morala značiti zatvor, ali svakako znači da je onome koji ju je upotrebio bio poznat taj njen sadržaj. Tako nam jezik pokazuje da se ispod „liberalne“ deklarativnosti otkriva istorijsko nasleđe titoističkog poimanja stvari, jer je „liberalna“ deklarativnost neotklonjivo stopljena sa jezičkim zamkama staljinizma.

Poseban je problem srpske kulture što Mihailo Đurić, koji je odrobijao devet meseci, bio izbačen sa Pravnog fakulteta, napisao i na nemačkom objavio niz knjiga koje su ga učinile evropski priznatim poznavaocem Ničeove filozofije,[30] nikada u javnoj sferi nije dobio oreol evropski utemeljenog intelektualca.[31] Zašto? Zato što se sa onima koji svoje studente uče da vole istinu kao najveću strast uma i pravdu kao najvažniju odrednicu ljudskog karaktera[32] ne može manipulisati. Oni ne uskaču u istorijsku kočiju samo zato što je ona trenutno najudobnija. Oni mogu biti u neskladnim odnosima sa izvorima moći i otud potpuno neprihvatljivi za sekularno sveštenstvo. Ali – i to je najvažnije – i zbog toga što su unutrašnje sile u srpskoj kulturi tako podešene da uklanjaju ljudske primere koji im ne odgovaraju, bez obzira na to koliko vredni ljudi bili u pitanju. To je gotovo fatalan udes srpske kulture: u njoj se neuporedivo više ceni moć nego ličnost, iako je svaki autentični i originalni znak te kulture vezan za ličnost a ne za moć.

Kada nam je – u današnje vreme, oko 2005. godine – taj bivši sekretar CK SKS javno preporučivao jednog političkog prvaka, zar to nije bio prelaz iz istorijske u aktuelnu situaciju? Zar to nije bilo sasvim aktuelno nastojanje i odnekud prispelo misionarenje? Kako je, onda, titoističko stanje svesti arhivska činjenica? Zar sumnju u takvu tvrdnju ne budi i okolnost da nam je predsednik Evropskog pokreta – onaj isti čovek koji nam je podario misao o razumljivoj trajnosti negativne predstave o Srbiji – javno rekao za koga da glasamo na izborima 2008. godine? U onome što je usledilo prepoznajemo posledice koje stvara mehanizam pamćenja-i-zaborava kojim upravlja sekularno sveštenstvo. Niko se, naime, nije javno upitao: u kom svojstvu nam on to preporučuje? U svojstvu šefa kabineta Slobodana Penezića Krcuna?[33] Sa moralnom snagom gradonačelnika koji je propustio da se – 1976. godine – usprotivi proglašenju Nikolae Čaušeskua za počasnog građanina Beograda? Sa demokratskom legitimacijom predsednika Evropskog pokreta koji je – 2003. godine – obeležavao šezdeset godina od Drugog zasedanja AVNOJ-a? Na zasedanju u Jajcu iznad govornice je bila Staljinova slika. Da li to znači da je na početku Evropskog pokreta bio – Staljin? Sve to pokazuje da mi živimo u vreme postmoderne mutacije titoističkih vrednosti i simbola.

U strategiji koja upravlja obrazovanjem potrebnih i uklanjanjem nepoželjnih javnih predstava odlučujuću ulogu obavlja sekularno sveštenstvo. Njegova unutrašnja diferenciranost je znatna, pa ono – baš kao i u titoizmu – „uključuje medije, mada su oni samo najvidljiviji primer“[34] njegove moći. Ali, ni okolnost da ono što je mnogo slabije nije tolerisano u dominantnim prostorima javne svesti, okolnost da ono tu ne treba ni da bude uočeno, opominje nas da su na delu totalitarne pretenzije sadašnjih konfiguracija moći, tako prirođene sekularnom sveštenstvu.[35] Te pretenzije poseduju razvijenu strategiju onemogućavanja svega što remeti poželjnu javnu predstavu. Jer, postoji veoma precizan raspored tema i stavova koji izazivaju reakciju promotera poželjne javne predstave. Ona, naime, nije proizvoljno stvorena: nju podupiru određene sile i ona treba da ostvari određene učinke.

U centru sekularno-svešteničke pažnje nalazi se svaka misao o istorijskom i aktuelnom položaju srpskog naroda. Kada treba opravdati razdvajanje Srbije i Crne Gore, onda je sve prihvatljivo: čak i očevidna besmislenost ideje o crnogorskom jeziku. Ako u nju posumnjamo, dolazi do trenutne reakcije sekularnog sveštenika. Kakva je ta reakcija? Ona poseže za metodom koji možemo nazvati projekcija virtuelnog protivnika. Jer, sekularni sveštenik bira samo borbu sa zamišljenim, a ne sa stvarnim protivnikom. U toj borbi on protivnika stilizuje do neprepoznatljivosti, pa ga tako virtuelnog podvrgava ismejavanju. Osnovni cilj je da se svaka rasprava o pojedinačnim i konkretnim – proverivim i utemeljenim – stavovima unapred liši svog predmeta. Otud on pravi hotimično neistinite konstrukcije koje je besmisleno raščlanjavati :„I uz sav rizik koji jedno subverzivno mišljenje sobom nosi, objavljuje da postoji samo jedna prava crnogorska država, a to je – kaže on – ’večna Crna Gora koja govori srpskim jezikom’. Svestan je on cene koju za to mora da plati. ’To čoveka može koštati počasti i para’, kaže on, ’i može mu natovariti mnogu nevolju na vrat’. Ne hajući za to, naš moralista nastavlja da detektuje zle učinke titoizma u današnjoj Srbiji.“[36] Kakvog smisla ima pokazivanje da je Peščanikova aluzivna personalizacija neistinita? Jer, ako tvrdimo da će čovek koji se suprotstavi nasilnom nametanju crnogorskog jezika – tom važnom momentu denacionalizacije Srba u Crnoj Gori – natovariti sebi na vrat mnogu nevolju, to znači da putanja aluzije uopšte nije upravljena ka onome ko aluziju izriče nego ka onima na koje se ona odnosi. Budući da je reč o ideološko-nasilnom proglašavanju crnogorskog jezika, kontekstualni pritisak nužnim načinom putanju aluzije usmerava ka onima koji su se tome protivili: to su profesori srpskog jezika u Nikšiću koji su odbili da drže časove jednog nepostojećeg jezika i zbog toga su izbačeni sa posla. Reč je, dakle, o iskustvenom potkrepljenju tvrdnje koju sekularni sveštenik nastoji da obesnaži. Tim ljudima je, dakle, to odupiranje natovarilo mnogu nevolju na vrat, koštalo ih svake javne počasti i uskratilo im novac za život. Šta je prirodnije nego da se čovek – kod ovih reči – njih seti? Samo duh laži može da čoveku uskrati sposobnost da opazi aluzivnu putanju navedenih reči, samo duh titoizma može čoveku da uskrati moć da opazi nevolju žigosanih ljudi, samo ga duh globalizma može osposobiti da se toj nepravdi podsmeva.

Ali, to ipak nije proizvoljan duh, njegovo podsmevanje je samo naizgled raspršeno i opušteno, budući da ono teži da skrene pažnju sa dalekosežnog predumišljaja koji je položen u apsurdnu ideju o crnogorskom jeziku i da toj ideji da status bezazlene igre. Zašto sekularni sveštenik tome teži? Zato što sam poduhvat nije manje zlokoban usled saznanja o tome da je lingvistički i istorijski neutemeljen. Upravo raspršenost i opuštenost Peščanikovog podsmevanja treba da stvore sugestiju kako je reč o nečem bezazlenom i nebitnom sa stanovišta postmodernosti, budući da „postmodernizovana nacija, danas – a moglo bi se reći – i konačno, danonoćno govori o prihodima i dohocima“.[37] Stvari – čak i iz ove perspektive osmotrene – ne stoje tako. Jer, šta je nacija u svetu u kojem vlada uverenje „da je tiho, uporno biološko i simboličko investiranje u ljude i njihove ljubavne i jezičke odnose, u velikoj meri zastarelo i palo u zasenak užurbanih procesa investiranja kapitala, procesa koje preko svetskih berzi pokreće spekulativna privreda duhova“?[38] Nacija – čak ni tada – nije puka praznina nego je „pre svega klub zavisnika od jezika“, ona je „jedna nevidljiva crkva čitalaca i slušalaca“, „klika osetljivih na rime“, onih koji „imaju pristup prostorima smisla i melodijskim rezervoarima našeg jezika“.[39] To znači da nasilno raskidanje veze između srpskog jezika i Crne Gore ima za cilj da odvoji Crnu Goru od nje same. Jer, dok god postoji svest o srpskom jeziku, ona apeluje: vrati se sebi, dok još imaš kome.

Maštovit i razigran u podsmevanju, spreman da izmisli neku naročito pogodnu neistinu ili da dopiše neku poluistinu, žovijalan i gibak, spreman da namerno krivotvori godine i datume, lepršav, kao šal oko vrata sedokoso-vremešnog stipendiste koji bodro korača kraj Sene, radoznali duh sekularnog sveštenika zna da bude olovno težak i trom upravo kada se približi asocijacijama koje vode do uočavanja virtuelnih, neprijatnih i neprimećenih odjeka u svetu. Tako mu, kada pominje ime Dragiše Kašikovića,[40] ne pada na pamet da uoči bezuzročnu podudarnost između dve stvari koje nisu ni u kakvoj vezi: nepunu godinu dana pošto je sadašnji predsednik Evropskog pokreta propustio priliku da se usprotivi uručenju povelje Čaušeskuu, uručenju koje je bilo simbolički gest njegove partijske misli, Dragišu Kašikovića – u junu 1977. godine – u Čikagu ubila je  Titova politička policija, što je bio praktični čin iste partijske misli. Šta je bio uzrok smrti? Veliki broj uboda nožem: 64. Te noći je – kao kolateralna šteta – bila ubijena i devetogodišnja Ivanka Milošević: 58 uboda nožem. Nadnesen nad svakom žrtvom, odmeren i ozbiljan kada je reč o mnogim skorašnjim ogrešenjima, sekularni sveštenik je ovde neočekivano ravnodušan, u meri da ga ni imena tih žrtava ne mogu setiti njihovog udesa. Zašto?

Njemu je uvek zgodno da se podsmehne saznanju o tome kako je pojam srpske krivice istorijski proizvod u kojem bitan deo predstavlja titoističko nasleđe, čija velika formula glasi: svaki nacionalizam je opasan, ali je najopasniji srpski nacionalizam.[41] On nimalo ne haje zbog toga što je to saznanje istorijski utemeljeno. Jer, sekretar CK SKS (Latinka Perović), predstavnik liberalne struje, 28. aprila 1971. godine bio je nedvosmislen: „velikosrpski nacionalizam je najopasniji.“[42]Od značaja je da uočimo kako je isto to ponovio – kao u nekom ritualu koji pripada crnoj misi – i predstavnik dogmatske struje (Dragoslav Marković), maja 1972. godine, rekavši da nacionalistička opasnost „kada se dešava u Srbiji ima daleko veće posledice nego kada se dešava na drugom mestu“.[43] Ovo je dobar povod da ukažemo na okolnost da nesumnjive razlike između frakcija u komunističkoj partiji, između dogmatskih i liberalnih predstavnika komunističkih elita, koje se često šire na područja lične kulture i pojedinačnih temperamenata i koje imaju izvesne i ograničene političke posledice, nisu istovremeno – pa to nisu istorijski ni bile – presudne i odlučujuće razlike, već su samo razlike u okviru jedne i istovrsne partijske doktrine. A to je – u konačnoj analizi– doktrina o najopasnijem nacionalizmu: srpskom. Ovaj primer pokazuje koliko iskazi optužbe koju podiže sekularni sveštenik i nisu napisani da bi uspostavili neku vezu sa istinitim sadržajima mišljenja koje osporavaju.[44] Jer, iskazi optužbe i nisu usmereni ka osporavanju nego ka podsmevanju. To samo na prvi pogled deluje kao slobodan izbor nehajnog i opuštenog tužioca. U stvari, takav postupak proističe iz njegovog poziva: „kada se takve stvari iznose mimo redova sekularnog sveštenstva, oni koji ih saopštavaju se ignorišu ili, ako su opaženi, bivaju poučeni da se drže svojih poslova ili ismejani zbog ponavljanja ’starih, zamornih, klišea’.“[45]

Kada se podiže optužba? Kada se utvrdi da je predmet optužbe postao subverzivan. Ko je cilj optužbe? To je čovek razlike u odnosu na onu moć čije mišljenje sekularni sveštenik saopštava. Jer, kada čovek razlike postoji u javnom prostoru, onda se zajedno sa njim pojavljuje i duh subverzije, duh koji preti da će ospoljiti – u određenom stepenu, kako kad, koliko može – upravo učinke koje ostavlja mimikrijski transfer titoizma u globalizam,[46] da će nastojati da ih neutrališe i da utiče na javnu svest. Zašto će on to činiti? Zato što – za razliku od levičara sa desnice koji je posvećen stipendijama – čovek razlike uvek stoji na mrtvoj straži pameti ljudske. Optužba je uvek podignuta protiv sadržaja koji su shvaćeni kao subverzivni po ono što vlada, ali se pretvara da je potisnuto. Optužba je upravljena na svaku težnju da se u sasvim konkretnim sadržajima dovede u sumnju ideologija sekularnog sveštenstva. Optužba treba da ima egzemplarno dejstvo u javnoj svesti, da markira cilj, da žigoše sva – a ne samo politička – svojstva optuženog, da stvori javni halo-efekat koji će jednu prokazanu osobinu proširiti na celinu ličnosti. Zašto sekularno sveštenstvo to čini? Zato što je samim postojanjem čoveka razlike u javnom prostoru narušena prećutna – ali delotvorna – namera sekularnog sveštenstva da nosioci nepoželjnih misli zauvek budu posmatrači a ne učesnici u javnoj akciji.[47]

Tu nema izuzetaka niti granica pred kojima treba stati. Jer, sekularno sveštenstvo programski nastoji da čoveka razlike učini čovekom koji ne postoji, da zaobiđe prepreku koju on predstavlja, da dometne svoj suvarak u vatru na kojoj on gori, da poravna svaku izbočinu na putu kojim koračamo, ne bi li sve postalo jedna neuzburkana i neuznemirena površina: kao sveže postavljen asfalt, kao lepo uređena javna grobnica. Očekivati da Peščanik „idejnom neprijatelju“ prizna elementarno ljudsko dostojanstvo i poštenje, da se vine do svesti o neistomišljeniku kao čoveku, čije knjige vrede, koji je čak moralan, zar to ne bi bilo suviše optimistično? Jer, to bi značilo da je popustila njihova „idejna budnost“. A duh titoizma počiva na saznanju da samo to ne sme da im se dogodi.

I to im se i ne događa. Oni će čoveka razlike učiniti čovekom koji ne postoji, izbrisaće ga iz spiska u kojem se nabrajaju imena predavača na Katedri za opštu književnost.[48] Taj spisak bi trebalo da predstavlja samo objektivno nizanje činjenica, ali on otkriva da je cenzura koju sprovodi sekularno sveštenstvo cenzura naročite vrste, jer cenzorima ne smetaju samo gledišta neistomišljenika, već im smeta čak i sámo njihovo ime.[49] Otud se uklanjanjem imena sve prevodi u nepostojanje. Ali, ni samo ništavilo nije granica za sekularno sveštenstvo. Jer, kada susretnemo pogrebnu povorku, skinemo kapu pred nepoznatim pokojnikom, poštujemo činjenicu smrti. Ali, sekularno sveštenstvo ne poštuje to uvek, ono i u času smrti razlikuje svoje i tuđe: ni u nekrologu se nisu uzdržali da Nikolu Miloševića ne nazovu kvariigrom,[50] ni smrt mu nije pribavila privilegiju da ne bude vređan.Šta je bio dubinski uzrok takvog ponašanja? Okolnost da je Nikola Milošević bio liberal koji je pokazivao razumevanje za legitimnost odbrane srpskih nacionalnih prava. Jer, ako se ta prava mogu braniti i sa liberalnih stanovišta, onda je to narušavanje nametnuto-javne (sekularno-svešteničke) sheme po kojoj svako ko pokazuje razumevanje za srpska prava u trenucima raspadanja titoističke Jugoslavije nije ništa drugo nego srpski nacionalista. Njegovo razumevanje srpskih prava podrazumevalo je prakseološku vezu između sredstava i ciljeva: ukoliko ne uvažimo da postoje demokratski interesi i prava srpskog naroda, onda posežemo za sredstvima koja nas ne mogu dovesti do oglašenog cilja – srpskog demokratskog društva. To shvatanje je otkrivalo partikularne ciljeve onih koji su osporavali srpska demokratska prava i univerzalno stanovište Nikole Miloševića. U toj razlici koja se ispoljila između liberala i „levih liberala“ uočavamo da sam pojam „levih liberala“ nema ničeg zajedničkog sa liberalizmom,[51] kao što je u bitnim vezama sa sekularnim sveštenstvom.[52]

U samom nepoštovanju čovekove smrti nije bilo nikakve proizvoljnosti, budući da je ono plod strategije na kojoj počiva sekularno sveštenstvo. Članci povodom Solženjicinove smrti, koji su zaposeli centralne stranice svetske štampe, imali su nešto zajedničko: to je najbolje očitovao izvestan „prodirući ton“ koji je preovladavao u pisanju o Solženjicinu u nemačkoj štampi. U njemu se moglo opaziti zadovoljstvo sa Solženjicinom do Arhipelaga Gulag i nezadovoljstvo sa svim što je veliki pisac uradio posle toga, naročito od kada se vratio u Rusiju. To nezadovoljstvo je proisticalo iz saznanja o tome da je Solženjicin, osmotreno sa stanovišta političke korektnosti, „bio konzervativan i ni u kom smislu levi-liberal“. Šta je to značilo? „On je verovao u Boga, porodicu i otadžbinu. On nije bio za multikulturalnost nego za etnički pluralizam i za samopoštovanje narodâ. Kritikovao je razobručeni materijalizam i konzumenizam ne samo na Istoku nego i na Zapadu.“[53] I kakav mu je to status dodelilo u medijima sekularnog sveštenstva? Nad njim se rasprostrla sumnja i ništa nije moglo da je ukloni: ni godine logora, ni izgnanstvo, ni umetnički dar, ni čas smrti. Ostao je kvariigra.

            Svako nepoverenje prema titoističkoj svesti, kao rodnom mestu naših „levih liberala“, počinje tu: zašto oni ne kažu koliko su njihovi zločini i njihovi činovi – počinjeni u titoizmu – aktivni i delatni učesnici zla koje se razbuktalo pri raspadu titoističke Jugoslavije? Dok o toj nesreći tako naduto i samouvereno sude, zašto sebe brišu sa spiska onih koji su je stvorili? Jer, samo nas to vraća osnovnom i ne-političkom pitanju: kako se uopšte možemo primaći takvoj stvari kao što je ubistvo drugog čoveka u kojem na nekakav način učestvujemo, makar i na tako paradoksalan način da smo bili protiv svega što je i nehotično dovelo do te smrti?

Temeljni interes sekularnog sveštenstva je da se to pitanje i ne postavi. Zašto? Možemo razlikovati konkretno-istorijski i opšti vid mogućeg odgovora. Da bismo se približili konkretno-istorijskom odgovoru, neophodno je da osvetlimo odakle dolazi protivrečnost po kojoj sekularni sveštenik pokazuje izrazitu netrpeljivost prema svakom nagoveštaju o produženom trajanju titoističke predstave i istovremeno istinski razume i opravdava produženo trajanje negativne predstave o Srbiji? Ova protivrečnost proističe iz duboke i prethodne saglasnosti na kojoj počivaju ove predstave: reč je o inverznom kretanju od potonje ka prvoj. Jer, ako izbrišemo svest o učincima titoističkog mišljenja, ako izbrišemo svaki trag o titoizmu iz javne predstave, onda nepromenjeno-negativna predstava o Srbiji izbija pred naše oči u sjaju istine koja je lišena svakog konteksta i nasleđa, svega što joj je prethodilo. Kao samorazumljiva istina vidljivosti i očiglednosti, ona postaje veoma pogodna za konkretne operacije prećutkivanja, difamiranja i uklanjanja neistomišljenika. Ako, međutim, ukažemo na njenu vezu sa titoističkim nasleđem, onda velika senka pada na njenu vidljivost i upotrebljivost. Ovu cenzuru koja postoji unutar vidljive i negativne predstave o Srbiji očituje ideologija sekularnog sveštenstva: zbir načela i predrasuda koji je istovremeno vizija sveta i sistem vrednosti. Otud je selektivnost (mehanizam prećutkivanja i pamćenja) sekularnog sveštenstva izvorno ideološka operacija.

Jedno od njenih najbitnijih nastojanja jeste javno potiskivanje svesti o ne malom broju onih ljudi koji su bili protiv vladajuće politike u devedesetim godinama, ali koji su istovremeno smatrali da postoje srpska nacionalna prava i da su ona saobraziva sa demokratskim načelima. Ti ljudi su jedini kontinuirani politički gubitnici u nas. Istorija im se surovo podsmehnula. Jer, kao da nema tog puta; kao da je moguć samo besciljni otpor ili sramotno marionetstvo. A upravo je njihovo postojanje – kao postojanje koje iz javne predstave uklanja sekularni sveštenik – znak da pitanje o odgovornosti za strahovite nesreće devedesetih treba postaviti na nijansiran način. Neprijatno i teško saznanje za ove protivnike autoritarnog režima u devedesetim jeste da događaji posle pada tog režima zahtevaju da sa pojačanom pažnjom promislimo spoljnopolitičke aspekte položaja srpskog naroda. Jer, sile koje danas deluju, kada više nema ničega od autoritarnog režima iz devedesetih, premda ima mnogo autoritarnosti koja dopire sa suprotnih strana, navode nas da ponovo promislimo položaj ozloglašenog autoritarnog režima.[54] Bez želje da stanemo na stanovište njegovih branilaca i bez usvajanja predstava o njemu koje nameće sekularno sveštenstvo, kada uvažimo spoljnopolitički pritisak kojem je taj režim bio izložen, kada prividno stanemo na tačku gledišta koja izgleda blaža, to ne donosi neko opravdanje, već samo izoštrava i karakteriše vrstu njegovih ogrešenja: to su greške vlasti, zločini vlasti, grehovi protiv čovečnosti. Tada se pitanje njegove političke odgovornosti postavlja na drugačiji način. Jer, ako su spoljašnje okolnosti bile nepovoljne, budući da je preovladao jedan nepravedan i zlonameran odnos prema pravima srpskog naroda, da li to umanjuje odgovornost vladajuće elite? Ne nužno. Ako je ona to znala, onda je njena odgovornost u tome što nije uračunala rizike otpora koji je podsticala. A ako je već svoju verziju otpora smatrala neminovnom, zašto nije pokazala vidan otklon od dominantnih ideologija dvadesetog veka u nas: od jugoslovenstva i komunizma? Bila je nespremna i nevoljna – kao i sadašnje sekularno sveštenstvo – da prihvati porazni bilans tih ideologija u srpskoj istoriji.[55] Da ga prihvati sa jasnom i javnom svešću da je to istorijski poraz. Da označi tačku sa koje treba krenuti na dugi put oporavka: bez rata, ukoliko bi i drugi želeli da on bude izbegnut – što baš nije bilo izvesno. Ali, i bez lažne svesti – koju je širilo sadašnje sekularno sveštenstvo – o tome da se ništa nije dogodilo, da je raspad titoističke Jugoslavije samo bezazlen čin po posledicama za srpski narod. Vladajuća elita je – ako sledimo imperative odgovornosti – bila dužna da prizna istorijski poraz i po cenu da ostane bez vlasti.

Umesto toga, sada imamo jedan narod javno žigosan i bojkotovan – gotovo zabranjen – a da to nije jasno označeno u njegovoj javnoj svesti, da taj žig nije makar uvod u samosaznanje. I imamo intelektualce koji neće taj žig da uzmu na sebe. Srpski intelektualac neće da uzme sramotu tog proskribovanja – i onoga što je čini istinskom, i onoga što je čini lažnom sramotom – i da kaže: ja-sam-to. Zar to postignuće nije plod rada sekularnog sveštenstva, njegovog nastojanja da onemogući svaku razložnu i javnu raspravu, svako racionalno suočavanje sa činjenicama, svako procenjivanje i odmeravanje elemenata prošlosti?

Jednim ideološkim pogledom obuhvatajući politiku devedesetih godina, sekularno sveštenstvo – preskačući titoističko nasleđe – drugim pogledom obuhvata srpsku prošlost kao projekat budućnosti. Usled procesa ideologizacije, za sekularnog sveštenika je neophodno da titoizam odvoji od sadašnje javne svesti, jer treba da onemogući svako opažanje njihove podudarnosti. Upravo ta podudarnost otkriva da postoji i transideološki karakter priče o srpskoj krivici: polje čistih sila koje konstruišu tu krivicu u skladu sa svojim dejstvima i interesima. Kako to izgleda? Holm Zundhausen zaključuje kako se „s izvesnom sigurnošću može... reći da bi se istorija Srbije i srpskog društva odvijala drugačije da su se elite pre oko sto godina više zainteresovale za konsolidaciju države i društva nego za teritorijalnu ekspanziju“, jer je „sa Pirovom pobedom u balkanskim ratovima 1912/13 srpska država... natovarila sebi hipoteku s kojom nikada nije uspela da izađe na kraj“.[56] Upravo taj stav sekularni sveštenik sa odobravanjem navodi.[57] Ali, to ne treba razumeti kao zaključak koji proističe iz rekonstrukcije prošlosti nego kao konstrukciju budućnosti.

Jer, na delu je pripovedna rečenica koja je karakteristična za izvesnu vrstu istorijskog saznanja. U prirodi takvih rečenica jeste da „ponovo opisuju prošle događaje u svetlosti potonjih događaja nepoznatih samim akterima“, što utiče na prirodu saznanja koje posreduju, „pošto je svaka pripovedna rečenica podložna reviziji koju bi izvršio neki potonji istoričar“.[58] Ali, ova pripovedna rečenica i nije upotrebljena da bi otisnula moguću dijalektiku između istorijskog objašnjenja i pripovednog razumevanja. Ona, dakle, nije saznanje – ona je recept. Da je tako, uveravamo se ako razmislimo o posledicama koje iz ove pripovedne rečenice proističu: trebalo je, dakle, ostati gluv na zahteve za nacionalnom emancipacijom kakvi su u to vreme postojali kod svih slovenskih naroda, trebalo se oglušiti o sopstveno javno mnjenje, ignorisati ga do nedemokratskih postupaka, pa je trebalo Srbe severno od Save i Dunava, zapadno od Drine, u Crnoj Gori, na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji, zanemariti i prepustiti denacionalizujućim procesima – Kalajevoj bosanskoj ideologiji, turskoj toleranciji i habsburškoj građanskoj ravnopravnosti.[59]

Ovakav stav nam otkriva istorijske pretpostavke titoizma. Kada pogledamo kako su u XX veku izgledale geografske karte opisanog prostora,[60] otkrivamo da je samo u titoizmu ostvaren institucionalni okvir jednog ovakvog recepta. Da je to tako bilo na samom početku, pokazuje nam jedan iskaz generalnog sekretara KPJ, deo njegovog tajnog govora na Osnivačkom kongresu KP Srbije, 12. maja 1945. godine, jedan uzorni ezoterički iskaz: „Razni elementi, bivši pisari, bilježnici, govore da su Tito i komunisti rascjepili Srbiju. Srbija je u Jugoslaviji, a mi ne mislimo da unutar Jugoslavije stvaramo države koje će ratovati međusobno.“[61]Kako da razumemo govornikovu negaciju u svetlosti potonjih saznanja, bilo u svetlosti saznanja iz 1971. godine, po kojem se „na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama... uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država“,[62] bilo u svetlosti saznanja o ratovima u devedesetim godinama prošlog veka? Ako je sagledamo psihoanalitički, ona je najbliže Frojdovom pojmu die Verneinung, koji podrazumeva one oblike negacije i poricanja kojima se uspostavlja ono što se svesno poriče, jer „oporeći nešto rasuđivanjem, u osnovu, znači: to je nešto što bih najradije da potisnem“,[63] pa se „prepoznavanje nesvesnog od strane Ja izražava u negativnoj formuli“.[64] Kako u svetlosti tih saznanja izgledaju strahovi onih na koje se govornik otresa: kao realni, kao mogući, kao teorija zavere? Titoizam je, otud, najostvareniji institucionalni momenat jednog dugotrajnog istorijskog kretanja. On stvari – i to je novina koju donosi – pomera sa područja čiste sile i premešta u područje ideologije. Tu ideologiju nasleđuje i produžava sekularno sveštenstvo koje oglašava formulu: prosvećivanje i modernizovanje države umesto srpskih nacionalnih prava.[65]

Zar to nije lažna dilema? Zar ona nije istorijski opozvana Dositejevim prelaskom iz kosmopolitske u nacionalnu prosvećenost?[66] Zar tu nije pokazano da je odlučujuće moderno nastojanje ono koje teži da emancipuje nacionalizam od stereotipa, da ga prosveti, učini ga samosvesnim, što znači i opremljenim kritičkom svešću? Zar tek odatle ne proističe stav: „odbijam da prihvatim nacionalno i državno opredeljenje kao osnovno, najvažnije, najsuštastvenije ljudsko opredeljenje“?[67] Zar ovaj stav ne pokazuje koliko je lažna dilema koju nameće sekularno sveštenstvo? Ako je lažna, ona nije slučajna, jer treba da neprestano drži društvo u stanju šizofrenije: ili si prosvećen (moderan) ili si nacionalan (prevaziđen). To nije samo teorijska dilema, budući da je sekularno sveštenstvo operacionalizuje u polju krivice, pretvarajući je u formulu: ili si moderan (ne-vin) ili si nacionalan (kriv). Upravo tu formulu ono teži da usidri u javnoj svesti, da je učini obaveznom i nametne društvu, sve do časa dok ona ne bude pounutrašnjena, sve do časa dok ne očvrsne jedno pred-razumevanje: biti nacionalan znači biti ili unapred kriv ili unapred odgovoran. U suočenju sa ovako formiranim javnim predrazumevanjem, ništa ne znači okolnost da je čovek štitio prognanike druge nacionalnosti[68] niti nešto znači što je on razložno upozoravao na to da biti protivnik srpskog nacionalizma ne znači nužno i biti demokrata.[69]Jer, podrazumevana misao sekularnog sveštenstva glasi: dovoljno je biti protiv srpskih nacionalnih prava; nije nužno biti za istinsko demokratsko društvo. Sekularno sveštenstvo, naime, nastoji da svakom čoveku koji javno iskazuje svest o postojanju srpskih nacionalnih prava unapred utisne žig o tome da je kriv: bez bilo kakvog razmatranja onoga što je rekao, bez neophodnih istorijskih i situacionih razgraničenja, po čistom automatizmu.

U ovakvom procesu šizoidizacije javne svesti subverzivan je samo onaj stav koji ospoljava nacionalna prosvećenost: premda nije ni osnovno, ni najvažnije, ni najsuštinskije ljudsko opredeljenje, nacionalno opredeljenje je čovekovo konstitutivno opredeljenje. Zar o subverzivnosti tog stava ne svedoči saznanje o tome šta je, u vreme prvog ustanka, austrijski konzul u Bukureštu zapisao za Dositeja: „Mržnja koju on gaji prema Austriji bezgranična je; on se trudi da svoju mržnju usadi ne samo kod sviju srpskih starešina, već i kod njihove dece kao direktor škola i kod celog naroda.“ Da je bila reč o političkoj proceni, vidimo po tome što je varadinski vojni zapovednik baron Simbšen, jula 1808, izdao naređenje pograničnim vlastima da Dositeja mogu ubiti kada se prilika ukaže. Kao otelovljena modernost,Dositej je bio prosvećen i nacionalan i subverzivan. Septembra 1810, na skupu u Vraćevšnici, na kojem je odlučeno da se ide sa Rusijom a ne sa Austrijom, Dositej je bio među onima koji su tu vest preneli komandantu ruske vojske u Vlaškoj.[70] Zar je Dositej bio manje kosmopolita zato što je u konkretnoj istorijskoj situaciji realno procenjivao opasnost koja je Srbiji dolazila sa Zapada? Zar njegov duh baš u toj proceni nije otkrivao svoj prosvećeni i racionalni karakter, svoju nepodložnost mitovima, što je sve tako snažno otisnuto u njegovom delu?

Šta bi, dakle, jedna nacionalno prosvećena i moderna elita – kao elita koja nosi u pamćenju prosvetiteljske tradicije Dositejeve, naše građanske tradicije devetnaestog veka – trebalo da ima na umu kao prvenstvene ciljeve svog delovanja, koji bi istovremeno bili subverzivni sa stanovišta sekularnog sveštenstva? Ti ciljevi bi morali da budu okupljeni oko politike identiteta. Trebalo bi da imaju dva vida: reaktivni, u kojem bi se obrazovalo protiv-dejstvo usmereno ka otvoreno neprijateljskim nastojanjima kultura koje parazitiraju na zaboravu srpske kulturne prošlosti i ka njima komplementarnim tendencijama sekularnog sveštenstva; i kreativni, kojim bi se sprečavali oblici intelektualne stereotipije koja prazni ideje identiteta i kojim bi se uspostavila i potvrdila kompetentnost nacionalne misli da zasniva politiku identiteta u skladu sa duhovnom situacijom našeg vremena.

I dok nastoji da titoizam odvoji od sadašnje javne svesti, sekularno sveštenstvo je vođeno istovremenim interesom da opravda neprekidno umanjivanje srpskih nacionalnih prava. Jer, to je nalog moći koju zastupa. Otud je sekularnom sveštenstvu neophodna aktivna javna svest o srpskoj krivici, taj istinski plod titoističkog učenja. Tako su titoizam i sekularno sveštenstvo spojeni u šizoidnu vezu: njihovi protagonisti se ponašaju kao da ne znaju da su zajedno, da su to oduvek bili, da ih ispunjava dvostruka strast jednog nadutog i razdešenog plesa nad zlom i nesrećom. Kao da je neprestana šizofrenija srpskog društva konkretno-istorijski odgovor na pitanje o cilju koji je položen u delanje sekularnog sveštenstva. Jer, ono će svojim nedemokratskim i totalitarnim nastojanjem prirodno i uvek izazivati otpor: retko otvoren i često prikriven, budući da to proističe iz prirode srpske kulture. To znači da će ono društvene sukobe učiniti večnim: kao što je to činio titoizam.

Ali, sama ideologija sekularnog sveštenstva podrazumeva jedan opštiji cilj: suprotno od onoga što tvrdi, sekularno sveštenstvo istrajno onemogućava svako autentično razmišljanje o krivici, svako predrasuda oslobođeno razumevanje krivice kao takve. Šta to znači? Diferencirani pojam krivice sadrži u sebi četiri različita, međuzavisna ali ne i neprotivrečna vida krivice: krivičnu odgovornost, političku krivicu, moralnu krivicu i metafizičku krivicu. Njihovi međusobni odnosi otkrivaju unutrašnju kompleksnost integralnog pojma krivice. Jer, krivična odgovornost i politička krivica mogu biti određene spoljašnjim dejstvima i silama, dok moralna i metafizička krivica mogu biti dostupne samo unutrašnjim preokretom čoveka: „O zločinima odlučuje sudija, o utvrđenoj političkoj odgovornosti pobednik; o moralnoj krivici istinito se može govoriti samo u ljubavlju prožetoj borbi među solidarnim ljudima. Metafizička krivica možda može biti predmet otkrovenja u konkretnoj situaciji ili u delima pesnika i filozofa, ali u međusobnom razgovoru teško.“[71] Odnosi između ovih aspekata krivice veoma su istančani i ponekad iščezavaju u čestaru i nerasvetljenosti.

Ali, ni odnosi unutar jednog pojma nisu neprotivrečni. Ako o političkoj krivici – kao jedinom obliku kolektivne krivice – odlučuju pobednik i uspeh,[72] kako se ta krivica može uskladiti sa saznanjem o tome da „pobednikova sila ne znači i pravo“, da „uspeh nije instanca nad pravdom i istinom“, da je „nemoguće... ustanoviti tribunal koji bi objektivno sproveo istragu i presudio u vezi sa ratnom krivicom i ratnim zločinima“, budući da je „takav sud... nužno pristrasan“.[73] Premda bi bilo prebrzo i rizično zaključiti kako je politička krivica otud nužno pristrasno određena krivica, ostaje velika neizvesnost u vezi sa njenom ishodišnom prirodom. U toj stvari nam, štaviše, ne pomaže saznanje o tome da „sila i moć u ljudskom životu predstavljaju odlučujuću realnost“, jer je to saznanje višestruko nedovoljno: zato što sila i moć nisu jedina realnost čovekovog sveta i zato što „na ovom svetu realnost još uvek ne znači i istinu“.[74] Otud ne sledi da ne postoji nikakva krivica nego da je valjano samo diferencirano poimanje krivice. Toj diferenciranosti se suprotstavlja sekularno sveštenstvo. Moć koju ono predstavlja – posebno kada je to pobednička moć – ne želi da dopusti postojanje javne svesti o tome da ona nije jedina realnost sveta i da nije jedina istina o svetu. Sekularno sveštenstvo, otud, diferencirani pojam krivice zamenjuje ideologizovanim pojmom krivice koji proističe iz aktuelne konfiguracije moći. Jer, ono nas izručuje „površnosti u govoru o krivici u kome se ništa ne gradira i sve svodi na jednu jedinu ravan, da bi se o njoj sudilo sa grubim nerazlučivanjem lošeg sudije“.[75] Ono poseže za optužbom koja se koristi kao oružje u političke ili ekonomske svrhe: brkanjem različitih pojmova krivice i grčevitim nametanjem neistinitog mišljenja.[76]

Dva područja koja pripadaju diferenciranom poimanju krivice na posebnom su udaru sekularnog sveštenstva: to su svest o prošlosti i svest o „krivici drugih“. Svest o prošlosti je veoma bitna za iskustvo krivice: „Svoje učešće ne osećamo samo u onome što se događa danas, kao ljudi koji nose sakrivicu za postupke savremenika, već i u kontekstu predanja. Mi moramo preuzeti krivicu svojih očeva.“[77] U javnom ostvarivanju ovog zahteva otkriva se selektivnost i ideološki karakter sekularnog sveštenstva, budući da pod svakom sumnjom ostaju dalja i najbliža srpska prošlost, ali je van svake sumnje ona između njih: titoizam. Jer, ako bi i to doba bilo pod sumnjom, kako bi se oslobodili krivice kardinali sekularnog sveštenstva? Ako je „odlučujuće... u kom kontekstu i iz kojih pobuda je neko postajao član Partije“,[78] kako sekretar CK SKS u 1971. godini – kada je u dejstvu istorijski kontekst diktature proletarijata – može biti bez krivice u partijskom sprovođenju državnog nasilja? 

Svako razmišljanje o „krivici drugih“ dovodi nas do ovako upečatljivih primera: „Godine 1938. Times je preneo Čerčilovo otvoreno pismo Hitleru, u kome je stajalo: ’Da Engleska doživi nacionalnu nesreću uporedivu sa nesrećom koju je Nemačka doživela 1918, molio bih Boga da nam pošalje čoveka vaše volje i snage uma’.“[79] Zanimljivo je da je i Crnjanski opisao potpuno istu mogućnost „krivice drugih“ kao i Jaspers: „Leni Rifenštal je pokušala da se rehabilituje, posle prošlog rata, u Londonu. Uzalud. Novine su donosile njenu i Hitlerovu sliku. Hitlerovu i lorda Halifaksa (Halifaxa), na primer, nisu.“[80] Crnjanski je, dakle, svest o „krivici drugih“ doveo u vezu sa restriktivnim postupcima sekularnog sveštenstva: ono tu svest uklanja iz javnog prostora. Na šta nas upućuje saznanje o tome da ideologizovani pojam krivice – kao autentično postignuće sekularnog sveštenstva – ne dozvoljava nikakav nagoveštaj o „krivici drugih“? Na podudarnost između dva naporedna postupka: ako uklonimo svaku svest o titoizmu i o „krivici drugih“, dobijamo neproblematični, upotrebljivi i ideologizovani pojam srpske krivice. Tako sekularno sveštenstvo nastoji da spoljašnje konstituente – kao što su krivična odgovornost i politička krivica – pretvori u unutrašnje konstituente: moralna i metafizička krivica. U nastojanju da se poistoveti ono što se ne može poistovetiti očituje se ideologija sekularnog sveštenstva.

Ona je usmerena protiv samog iskustva krivice. Jer, u toj ideologiji „ono što čovek sa samim sobom može da iskusi pred transcendencijom srozava se na nivo moralizovanja, čak i senzacionalizma. Tišina i strahopoštovanje su narušeni.“[81] Sekularno sveštenstvo – za razliku od istinskog sveštenstva – nema strahopoštovanja ni pred užasom ni pred žrtvom. Šta ono želi da onemogući neprestanim umnožavanjem i umrežavanjem reči, reči, reči, koje su nekad lažno saosećajne, nekad tobože potresne, nekada navodno istorijski-objektivne? Ono želi da otkloni trag svake svesti o metafizičkoj krivici kao najdubljem temelju svakog diferenciranog pojma krivice: „Metafizička krivica je pomanjkanje apsolutne solidarnosti sa čovekom kao čovekom. Ona ostaje jedan nezatomljiv zahtev onde gde postoji moralno smislena dužnost. Ta solidarnost je narušena mojim prisustvom na mestu nepravde i zločina.“[82] Tek nas metafizička krivica dovodi do osećanja da se ne možemo primaći žrtvi, da se ne možemo primaći ubistvu drugog čoveka u kojem na nekakav način učestvujemo – makar i na tako paradoksalan način da smo bili protiv svega što je i nehotično dovelo do te smrti. Ta krivica se ne može operacionalizovati. Jer, ona pripada ličnosti: otud je nedostupna javnosti, pogotovo javnoj savesti. Kao i žrtva, kao i ličnost, i metafizička krivica je istinski nedokučiva i nesaopštiva stvar: ona postoji – kao i žrtva, kao i ličnost – ali nije upotrebljiva; ona je tu, ali je odsutna.

Idući njenim tragom, možemo se zapitati o dominantnim modernim predstavama o zlu. To su Gulag i Aušvic. Ti simboli totalitarizma postali su simboli modernog zla. Svest o metafizičkoj krivici omogućava nam da se zapitamo: šta je to što je sa njima istovremeno, što se odigralo u sličnim okolnostima, što pripada istoj faustovskoj kulturi, što je svetskoistorijski simbol naraslih čovekovih moći, pa s predumišljajem dovodi do totalnog uništenja desetina hiljada civila, nezaštićenih, do masovnih uništenja u jednom trenu? Simbol koji nam o tome nešto kazuje jeste Hirošima. Postoje kao moderne inkarnacije zla Gulag i Aušvic, ali postoji i Hirošima.[83] Kako pevati i misliti posle Hirošime? Ako su Gulag i Aušvic simboli totalitarizma, Hirošima je simbol onoga što može da učini demokratski um. Stvari možemo sagledati i partikularnije, kao kulturno-civilizacijske krugove: ako Gulag otkriva istočno-slovenski svet, ako Aušvic svedoči o germanskom svetu, kom svetu pripada zlo o kom svedoče pobijeni u Hirošimi? Nisu li ti svetovi u nekoj nevidljivoj vezi? Svest o metafizičkoj krivici omogućava nam taj uvid.

Otud se javna savest ne može suštinski dotaći onoga što je žrtva i onoga što je zločin. Nedokučivost obuhvata žrtvu kao takvu. Odlučujuće pitanje pred kojim moralističko iskustvo stoji jeste pitanje o iskustvu zla. Jer, zlo se promenilo. Crnjanski je to naslutio u Romanu o Londonu. Zlo je promenilo svoj oblik i javna svest to kao da ne opaža. Zlo više ne izgleda kao što je izgledalo, kako ga je čovekovo iskustvo zapamtilo. Jer, zlo ima tu osobinu – za razliku od dobra – da se menja: dobro ćemo uvek prepoznati, dobro je uvek tu i nisu mu potrebna dodatna objašnjenja. Ali, zlo ima osobinu da se menja. Čovek kao da nije registrovao promenu. On priča u starim kategorijama, a zlo se promenilo i stoji mu iza ramena, krilom svojim ga dotiče: poput milosrdnog anđela koga su u nemoderna vremena zvali anđelom smrti. Dotiče ga i kao da mu šapuće: ovde sam, tamo gde ti pokazuješ nema nikog. Književnost može da suoči čoveka sa pitanjem o žrtvi, o zločinu, o samoodgovornosti. Odlučujuće je pitanje o mogućnosti autentičnog odgovora na književno iskustvo. Da li je moguć autentičan odgovor, ako ne prihvatimo saznanje o izdaji transcendencije kao obliku čovekove samoizdaje?

(Ovaj tekst je deo rukopisa drugog izdanja knjige: "Moralistički fragmenti")