Трезвено о „Немањићима“ – нереална очекивања, јавашлук и нешто мало зле намере

На Ђурђевдан, 6. маја, на РТС је приказана тринаеста и последња епизода серије „Немањићи – рађање краљевине“ Марка Маринковића, тако да смо најзад у прилици да сагледамо целину овог важног (и озлоглашеног) културног догађаја, и изнесемо неке његове коначне оцене. Најављивана као историјски спектакл какав српска телевизија никад није видела, серија је, што самом темом, што амбицијама продуцената, на самом почетку привукла пажњу огромне публике, али непосредно након тога добила једнозначно негативне оцене у распону од „разочаравајуће“ до „национална катастрофа“. Испоставило се да је серија заиста запањујуће лоше конципирана, необјашњиво лоше написана, и преко свега тога још лоше режирана, тако да је ни одлична глумачка постава, ни огроман труд уметника који су радили на одређеним сегментима њене реализације (пре свега музика, али и костим, сценографија, компјутерска анимација и сл.) нису могли спасти од пропасти.

Пре него што мало детаљније размотримо шта је довело до тога да тако један значајан национални пројекат, снимљен ни мање, ни више, него као РТС-ов прилог обележавању великог јубилеја од 800 година од оснивања немањићке Краљевине Србије, испадне толико лоше, и изазове толико негативне реакције најширег спектра јавности, потребно је неколико начелних напомена. Пре свега је важно разумети да неуспех „Немањића“ (а свакако говоримо о неуспеху, без обзира на завидну гледаност која је, у складу са навикама публике, практично гарантована свакој серији РТС у недељном вечерњем термину) није просто плод незнања, немара, и јавашлука екипе која је серију правила, иако су њихове грешке и пропусти најочигледнији и највидљивији.

Немањићка Србија представља једну од централних тачака националног идентитета, али тај идентитет је већ деценијама разводњен, дезоријетисан, и слуђен, тако да нити постоји национални консензус о томе како српска култура треба да се односи према овом наслеђу (мимо саморазумљиве бриге за споменике), нити шта оно тачно за српски народ представља, и како би требало да се на достојанствен и исправан начин приказује. Још једном, ово није био само проблем екипе серије, која очигледно није знала шта гледаоцима треба да прикаже, него је проблем и српске јавности, која исто тако није знала шта би требало да очекује. Расправе које су се изродиле након сваке појединачне епизоде доказале су да наша јавност, нажалост, генерално изузетно мало зна о сопственој историји, и да се према њој односи примарно идеолошки, премало са оним изванредним митотворачким заносом који је створио велику српску народну културу, а понајмање са здравом интелектуалном радозналошћу образованог народа који брине о својим коренима.

Овај проблем је био видљив од самог почетка – јер ни аутори, ни публика, нису били начисто да ли ликови из серије треба да буду приказани као историјске личности од крви и меса, црквени светитељи и свети људи са фресака средњевековних манастира, као митологизовани јунаци народних песама и прича, или као нека врста њихове савремене интерпретације у духу актуелног времена, која на моменте залази у сатиру и комедију апсурда. Без икакве сумње, српска историографија располаже са довољно културног богатства да се сними серија по сваком од ових образаца – било да је у питању модерна историјска драма (по моделу серија„Рим“ или „Борџије“), религиозна серија о хришћанским врлинама и моралним посрнућима средњевековних српских владара који су политичку каријеру завршавали у монасима (по обрасцу у Србији омиљеног „Андреја Рубљова“), романсирана и холивудизована витешка прича (налик на старе филмове о Робину Худу или краљу Артуру), модерна историјска фантастика са акцентом на политичким интригама (по моделу „Игре престола“ и њених бројних копија), па чак и одлична историјска пародија (налик на легендарне британске „Црног гују“, или „Монти Пајтонову потрагу за Светим Гралом“). Серија по било ком од ових образаца свакако би имала сасвим солидну прођу код српске публике, иако би свакако постојао део јавности који би био резигниран одлуком да се Немањићима приступи баш из тог угла. Одлучивши се да снимају све ове формате одједном, међутим, аутори не само да нису успели да „удовоље свима“, него су дословно успели да разгневе све различите идеолошке и културолошке групације у својој публици, па чак и ону која о Немањићима не зна скоро ништа, и која је само хтела да погледа једну добро снимљену домаћу серију.

Шта смо хтели, шта смо започели – како је продукција направила од серије немогућу мисију

Одлука да дословно од сцене до сцене мења контекст и наратив приповедања, и да у распону од два кадра прелази из озбиљне драме у комедију апсурда, из динамичних сцена бруталног насиља у речитатив светосавских академија, и из филмског приповедања у трубадурску будалаштину, свакако пре свега иде на душу редитељу, који очигледно и сам није знао шта тачно хоће да сними, и шта тачно да прикаже. Да ствар буде гора, није реч само о томе да различити ликови у серији припадају потпуно различитим жанровима филмског и књижевног приповедања, него се једни исти ликови из сцене у сцену понашају као да су час у „Игри престола“, час у Шотрином „Косовском боју“, а час у „Монти Пајтоновом летећем циркусу“. Али оно што је свакако допринело овој редитељској слуђености јесте одлука продуцената серије о томе шта хоће да види као коначни резултат снимања.

Наиме, у сржи свих пропуста и грешака које су направљене током снимања „Немањића“ лежи одлука продуцената да сниме серијал од 13 епизода о периоду од 60 година, током кога се прате, практично, три генерације владара Србије – од Немање и његове браће, преко његових синова, па све до Стефанових наследника. То само по себи није неизводљив задатак, и имали смо прилике да гледамо маестралне епске филмове који за краће време обрађују овакве велике распоне времена (рецимо Бертолучијев „Двадесети век“ или Велсовог „Грађанина Кејна“), али су то обично биографски филмови који се пажљиво фокусирају на развој свега неколико главних ликова.

Творци „Немањића“ су, међутим, хтели да испричају публици дословно све што знају о овом историјском периоду, па је серија претрпана споредним ликовима – што стварним, што измишљеним – који у приповедању добијају третман као да су изузетно битни за развој радње, да се затим никада више не би појавили. Сваки пут када српски Велики жупан пошаље делегацију у Цариград или у Угарску, он разговара са новим царем или краљем, у серији се смењује троје-четворо римских папа од којих сваки добија по 30 секунди времена да се никада више не би појавио.

Јарки лик бугарског цара Калојана се појављује у серији два пута, привлачи велику пажњу публике (искусни Димитрије Илић га интерпретира негде између Роберта Баратеона из „Игре престола“ и Ричарда IV из „Црног Гује“), да би просто нестао са сцене тако што би гласник прочитао монотони текст о његовој смрти под Солуном. Слично се Кулин Бан појављује као неко ко би могао бити релевантан и занимљив споредни лик, да би нестао након неколико минута на сцени у две епизоде. Ово инсистирање на праћењу целокупног историјског тока оног времена, најчешће кроз декламовање википедијских чланака из уста гласника и дворске властеле, изузетно је напорно и збуњујуће по публику, која на крају остане без икаквог доживљаја о драмском току радње, док у толикој гомили чињеница потпуно губи перспективу о томе с ким Србија у датом тренутку ратује, ко су јој савезници, и шта су јој политички циљеви.

Овај приступ натерао је целу екипу филма да ангажује огромне ресурсе и време да би играли сцене које немају никакву вредност по развој радње, и које њен ток разводњавају до непрепознатљивости. Ово „уситњавање“ темпа за последицу има апсурдну чињеницу да у трајању три епизоде Немањину децу играју чак четири различите поставе глумаца, док серија скакуће кроз 40 година историје, учинивши немогућим да се запамти ко је уопште ко, а камоли да се неки лик развије, и евентуално прирасте срцу публике. Чак се и измишљени ликови попут учитеља Просигоја, команданта Немањине и Стефанове гарде Адама, односно Стефанове усвојене сестре/дечачке љубави Рашке стављају на сцену арбитрарно само да би се још арбитрарније, и без приповедачког оправдања, са ње уклонили. Најзад, главни ликови у серији попут кнеза Вукана (Небојша Глоговац) и Светог Саве (Драган Мићановић) имају бесмислено малу минутажу у серији, потиснути низом пролазних ликова који се никада неће вратити, и које нико неће запамтити, док Мићановић у серији дословно проговори први пут у седмој епизоди, да би се у причу убацивао као deus ex machinaкад год радња запне више него што је уобичајено. „Немањићи“ тако испадају некакав бизаран roadmovie, у коме главнијунаци не иду нигде, него кроз њихову земљу пролазе различите војске, краљеви, цареви и историјске стихије, да се никада више не врате. У том смислу треба бити поштен према филмској екипи, и рећи да је снимити нешто сувисло и кохерентно у таквој поставци било заиста изузетно тешко.

Сценаристичка катастрофа, или о дометима српског књижевног језика

Без обзира на све речено, свакако највећи пропуст и највећу штету за серију представља сценарио Гордана Михића који је, упркос искуству и заиста завидној ауторској каријери, потписао текст који не само да је недопустиво баналан, бесмислен и вулгаран, као и почетнички некохерентан, досадан и недоречен, већ у одређеним моментима заиста даје повода гневним критичарима серије да га директно оптуже да се са српском историјском баштином свесно спрдао и зевзечио. Да ће баш сценарио бити рак-рана серије било је очигледно већ из најава серије од пре годину дана, када су декламаторске фразе изречене ђилкошким београдским акцентом јасно одударале од брижљиво одбраних сцена са лепом фотографијом и упечатљивим костимима. Без икакве сумње, један део одговорности још једном сносе продуценти, који су Михићу дали задатак да приповедачки скрпи убедљиву причу из историјских фрагмената који једноставно не могу истовремено бити део једне кохерентне средине, али начин на који је он тај задатак испунио одисао је лењошћу, јавашлуком, и недопустивим немаром који се граничи са сотијом (у памет долази кнез Мирослав који пропраћа исписивање „свог“ Јеванђеља коментаром „све ми се чини да ће ме по овоме памтити“, савет учитеља Просигоја младом Растку да „причврљи нешто“, или већ култни cliffhangerу коме жупан Стефан остаје напуштен и сам на пустом пољу, прогоњен непријатељима, да би се у наредној епизоди испоставило да је његова пратиља све време била ту, само је „пишкила“).

Поред скандалозно некохерентне структуре приповедања, највећа бољка Михићевог сценарија је језик који је користио. Без трунке напора да говор својих јунака учини минимално архаичним и тако на језичком плану дочара да је реч о радњи која се догађа пре осамсто година, сценариста нам је понудио текст препун турцизама, неологизама, жаргонизама, и вулгарних анахронизама, који парају уши и иритирају чак и када сама садржина текста није проблематична сама по себи. Када се ту дода чињеница да је велики број глумаца свој текст изговарао без икакве подршке лектора, веома често са вулгарним уличарским акцентом Дорћола или Земуна, утисак је био поражавајући, и управо то је изазвало најбурније негативне реакције на серију.

Не треба заборавити да ми живимо у време када је потпуно нормално и очекивано да у телевизијским продукцијама сваки народ говори својим језиком, и да се за потребе екранизације епских дела реконструишу мртви језици (попут арамејског за Гибсоново „Страдање Христово“), или измишљени језици (попут „дотрачког“ и „валиријског“ у „Игри престола“, или вилењачког у „Господару прстенова“), док се подразумева да се за снимање историјских драма о старим временима у најмању руку користи класичан књижевни језик (па тако у америчким историјским драмама, чак и када је реч о, рецимо, римској цивилизацији, или Старој Грчкој, улоге редовно добијају британски глумци), а амбициознији аутори радо користе, рецимо, архаични Шекспиров, Милтонов или Бајронов енглески. Наспрам тога, аутори „Немањића“ нису ни покушали да архаизују, или макар козметички „патинирају“ језик својих јунака, иако су се за те потребе могли послужити у најмању руку језиком Његоша и српске народне поезије, или чак неком хибридном варијантом српскословенског језика, што би сигурно оставило сасвим други утисак, и у великој мери и глумце натерало да играју са више достојанства. Ово је разлог због кога језик Шотриног „Боја на Косову“, са којим се „Немањићи“ из очигледних разлога најчешће пореде, делује неупоредиво боље – Симовићев текст се снажно ослањао на језик народне поезије на коме је и очуван највећи део средњевековне културне баштине српског народа, и дијалози стога звуче кудикамо природије.

Да ствар буде још гора, Михић је показао да је у потпуности способан на ову врсту језичког отклона од савремености, будући да је нараторски текст Стефана Првовенчаног, који изговара Војин Ћетковић (и који је, по свој прилици, додат након изразито негативних реакција на новогодишњу пилот-епизоду) у великој мери заснован на преводима „Житија Св. Симеона“ на књижевни српски, и делује неупоредиво убедљивије од свих осталих реплика у сценарију. Овај архаични језик провејава на моменте и у дијалозима, по правилу када говоре главни ликови – Немања, Стефан, Вукан, или Св. Сава, и управо те сцене су по правилу најснажније, и најбоље у целој серији. Ово представља још једно сведочанство о томе у којој мери фокусирање искључиво на савремени српски језик, без свести о његовим историјским облицима и старим формама духовно ограничава домете српске културе, и српско разумевање сопствене традиције.

Када се ови најкрупнији и најозбиљнији пропусти ставе по страни, иза њих на површину израња огроман труд великог броја чланове филмске екипе који су се из петних жила напињали да овај пројекат испуни велика очекивања која су, што основано, што неосновано, стављена пред њега. На првом и најочигледнијем месту је музика и фотографија, најбоље оличена у уводној шпици, које се не би постидела ниједна високобуџетна Би-би-сијева историјска драма. Музика је лепа и достојанствена, било да је реч о филмској музици, било да је реч о бројним примерима средњевековних песама које се изводе у серији, а чији су извођачи озбиљни академски истраживачи средњевековне музике. Зналци и етнолози приметили су бројне недостатке у костимима, али остаје чињеница да они изгледају убедљиво, и да остављају утисак знатно изнад општег утиска серије. Исто важи и за сценографију и специјалне ефекте, који су очигледно били ограничени материјалном изнудицом, али мимо тога нису урадили лош посао. Штавише, највећи проблем сценографије била је употреба аутентичних средњевековних локалитета за снимање, где су оштећене фреске и фасаде боле очи и остављале утисак да није реч о драмском приповедању које треба да нас пренесе у оно време, већ о некој костимираној свечаној академији која се одржава на археолошком локалитету.

Што се тиче глумачке поставе, уз неколико добрих епизодних улога које су добиле мало више простора (пре свега гардисти Адем и Богдан), приметно је највећи труд уложен у сцене у којима се појављују главни ликови – Стефан Немања, и његови синови Вукан, Стефан, и Сава. Одабир Војина Ћетковића и Младена Нелевића за улоге Стефана Првовенчаног и Немање изазвао је салву негодовања код дела јавности која је била резигнирана њиховим улогама у црногорској параисторијској фантазији „Божићни устанак“, а поготово Нелевићевом скандалозном одбраном „историјске аутентичености“ те серије, али треба поштено рећи да су они своје улоге одиграли пожртвовано, достојанствено, и уз максималан пијетет према великанима које играју. Поготово је Ћетковић у серији узвишен, племенит, и харизматичан, па се за њега с правом може рећи да представља душу ове серије, и да је највише допринео да се укупно негативан утисак који она оставља развеје и ублажи.

Исто би се могло рећи са велике глумачке мајсторе Небојшу Глоговца (Вукан) и Драгана Мићановића (Св. Сава), али они, нажалост, једноставно нису добили довољно простора да своје ликове разраде, и приближе публици. Без обзира на то, Глоговчев Вукан је сетан, меланхоличан, и одише природним ауторитетом ратника и војсковође, а његови разговори са братом не само да представљају највише узлете ове серије, него су, узети сами за себе, просто-напросто одличне драмске минијатуре. Мићановићу је у улози монаха Саве било кудикамо теже, будући да се режија вајкала између улоге достојанственог православног светитеља и скромног чудотворца из житија светих, и враголастог учитеља из народних прича о Св. Сави, али је без обзира на све и даље реч о сјајној глуми, и о достојном приказу највећег Србина у историји, што само по себи није мали задатак. Да је цела серија имала тон и озбиљност сцена у којима су учествовали само ови глумци, ми бисмо свакако данас говорили о једном фаличном, али у основи успелом остварењу.

Упркос томе што је задатак да се након скоро 70 година српске телевизије први пут сними нешто о једном од најзанимљивијих периода српске историје у условима у којим само друштво не зна како да се према тој баштини постави био заиста претежак, то не значи да у реализацији серије није било уобичајеног домаћег јавашлука и немара, који је можда највише сметао, и који је допринео да се и оно што је урађено добро изгуби из вида. Као један од најбаналнијих одговора на бројне недостатке у серији могло се чути да она једноставно није располагала средствима да сними нешто што ће по квалитету парирати страним продукцијама на које смо навикли. „Немамо ми те паре, па радимо како можемо.“

Овај аргумент једноставно не стоји, из простог разлога јер се није „радило како се може“, и то најчешће није имало никакве везе са недостатком новца (кога је, опет, било знатно више него и у било којој продукцији пре „Немањића“). Није тачно да ауторима серије нису били на располагању лингвисти, лектори, историчари, археолози и историчари уметности који би им лако, у току рада на серији, уклонили велики број недостатака који је касније толико сметао публици. Штавише, њима су врхунски стручњаци по овим питањима били на располагању неупоредиво јефтиније, него што је то случај са страним продукцијама. Да су аутори овога били свесни, види се и по сценама где је ових консултација очигледно било, и које су квалитетом знатно одударале од остатка серије.

Део гнева јавности према ауторима „Немањића“ произилазио је из тога што су они очигледно могли да направе нешто боље, што су на неким сценама чак и показали да то знају да ураде како треба, али једноставно нису били спремни да се око тога потруде. И ту се враћамо старој бољци домаће филмске продукције – хроничном и незаобилазном јавашлуку. Као што је пречесто случај са домаћим серијским продукцијама, поготово на убедљиво најгледанијој РТС, аутори су унапред свесни чињенице да ће њихово остварење имати огромну гледаност без обзира на квалитет садржаја који је публици понуђен. Управо то је разлог због кога упорно треба хвалити пројекте као што су Бјелогрлићеви „Монтевидео, Бог те видео“ и „Сенке над Балканом“, или као што је серија „Пет“ Балше Ђога, чији је пилот дан после „Немањића“ напросто поразио својим продукцијским квалитетом, па чак и фелеричну, али узбудљиву прва сезону „Убица мог оца“ Предрага Антонијевића и екипе. У овим пројектима аутори су очигледно уложили много више труда него што је неопходно за комерцијални успех једне серије на РТС, и показали су свима да је висококвалитетна телевизија на српском језику, и на српске теме могућа. Уосталом, није згорег подсетити се ни легендарне серије „Крај династије Обреновић“ Саве Мрмка, која је у продукцијском смислу један потпуно смешан и превазиђен ТВ формат, али која је била написана и режирана толико убедљиво и динамично, да и њене репризе ових дана публику држе приковану за столицу. Публика је при томе потпуно свесна финансијских и техничких ограничења дела, али је уметнички отклон неверице толико убедљив да је спремна да прогледа свему томе кроз прсте, са нестрпљењем чекајући расплет радње чији се коначи резултат савршено добро зна.

И даље "најбоља српска играна серија на средњевековне теме"

Најзад, потребно је поменути једну важну тему када су у питању негативне реакције на „Немањиће“, који су безмало проглашени за националну срамоту, ватиканску заверу против српског народа, и лукави пројекат са циљем да се Срби ишчупају из корена у пројекту „преумљавања“ и „промене менталитета“. Један део резигниране публике у Србији представљали су људи који су се искрено надали да ће видети достојан телевизијски омаж српским историјским великанима и православним светитељима, и који су у тој нади остали грубо разочарани. Али је њима свој глас придружио један изузетно утицајан део српске јавности, који је серију гледао злурадо и злонамерно, радујући се интимно сваком скандалозном моменту и свакој брљотини, јер је њихово дубоко убеђење да о Немањићима и српској историји серије не треба снимати никако, и никада. И док је прва група дигла повику на Маринковића, Михића и РТС надајући се да ће неки наредни сличан пројекат бити много квалитетнији, друга група је то учинила надајући се да наредног пројекта неће бити, и да ће се дреком и галамом обесхрабрити сваки наредни покушај да се сними нешто лепо, достојаствено и сувисло о српској историји изван контекста Вуковара, Сребренице, или хладњача са лешевима косовских Албанаца.

Зато је изузетно важно да се „Немањићима“ приступи трезвено, рационално, и критички, без хипербола и хистерије друштвених мрежа. Када је Шотра снимио своје технички проблематичне (и у много чему такође јавашлијске) „Зону Замфирову“, односно „Рањеног орла“, он је доказао домаћим продуцентима у којој мери су класичне теме из српске историје примамљиве за домаћу публику, и то је отворило простор за читаву лепезу филмова о прошлости од којих су неки били заиста добри. Огромна повика против „Немањића“ стога има смисла само ако ће продуцентима да докаже да српска публика желивисокобуџетне костимиране серије о Средњем веку (или о сеобама, устанцима, превратима и ратовима из својепрошлости), али такође жели да се њена подршка и пажња не узима здраво за готово, већ да се заслужи радом, трудом, и квалитетом. То не треба да буде подилажење ниским страстима публике, а још мање треба да буде – као у случају „Немањића“ – подилажење актуелној политичкој елити, чије се спољополитичко проституисање правда кроз, рецимо, потпуно апсурдну сцену у којој се Стефан Првовенчани понижава играјући и свирајући пред угарским краљем Андријом II, или кроз ритуалне јадиковке о „малој и немоћној Србији између великих сила“ (све време приповедајући о периоду агресивне експанзије и уједињења српских земаља). Кључ по коме се интерпретира српска средњевековна баштина је више него јасан – у њему је настала цела српска народна књижевност, која је као таква привукла пажњу и стекла поштовање неких од највећих имена европске културе, и заслужено стекла статус прворазредне светске културне баштине. Начин приповедања и морални кодекс који је одговарао српском народу стотинама година свакако је довољно добар и за „Немањиће“, и ауторима серије је то било више него јасно у тренуцима када су сликали најбоље сцене своје серије.

Разговор Вукана и Стефана о отрову власти и амбиције, Савина тиха, али бескомпромисна критика братовљевог пактирања са Ватиканом, и најзад сама узвишена и достојанствена сцена Стефановог православног крунисања за српског краља показује не само да су аутори били свесни шта је оно о чему би требало да приповедају, већ и доказује да у приказивању Немањине деце нису били свесно злонамерни. Кроз узвишене и достојанствене ликове тројице Немањиних синова провејава потреба аутора серија да искажу своје поштовање иконама српске националне свести, које су опстале нетакнуте кроз све векове лутања, страдања, пропадања – и васкрсавања. Једино што конструктивно можемо да урадимо са „Немањићима“ јесте да пажљиво проберемо те сцене, и та места, и кажемо: „ово, дајте још овога!“. Јер како тренутно ствари стоје, „Немањићи“ су и даље најбоља домаћа ТВ серија о средњем веку коју смо икада имали. Да би то престало да буде случај, морамо се постарати да не остане једина.