Tuga i opomena: posledice neuspeha gej parade

- Iz dnevnika jednog novog političkog emigranta -

Razumem da nije lako doživeti poraz. Imati sve pripremljeno: podršku najmoćnijih međunarodnih faktora, domaćih vlasti, medija i javnih ličnosti, a ipak ne uspeti održati Povorku srama ili, tačnije rečeno, paradu ideologije homoseksualizma. Toliko priprema, toliko uloženih sredstava, toliko lobiranja, toliko očekivanja, pa opet ništa, i to kad se učinilo da je Srbija potpuno na kolenima i da je zarad evropskih integracija spremna i dušu da proda. Ali i porazi su deo života i mi im to možemo posvedočiti iz kolektivnog nacionalnog iskustva u poslednjih 20 godina.

Srbija je velika tajna. Taman kad pomisliš da si je potpuno porazio, imaš sve razloge da se zabrineš za uspeh svoga plana.

Šta fali paradi na drugom mestu?

Kao što je poznato, gej parada nije zabranjena, već su je organizatori sami otkazali kada im je ponuđeno da iz bezbednosnih razloga svoj provokativni skup održe ne u centru Beograda već na drugom mestu. Upravo je karakteristično da oni to nisu prihvatili i sami su odustali od manifestacije. Smisao ove parade, sada je to konačno svima jasno, i nije bio u tzv. zaštiti ugroženih ljudskih prava i borbi za ravnopravnost a protiv izmišljene diskriminacije, već u promociji ideologije, stila života i sistema vrednosti homoseksualnog pogleda na svet. A pravi cilj bio je paradiranje centrom srpske prestonice i simboličko osvajanje Beograda i Srbije. Jer ova parada nije bila u funkciji onih za koje se deklarativno zalaže i koji su u velikom procentu bili protiv ovakvog načina borbe za njihova prava, nego u direktnoj funkciji provokacije srpskom društvu i nasilnog nametanja jednog potpuno novog i tradicionalnom pogledu na svet u Srbiji stranog načina života koji se želi predstaviti kao moderan i napredan oblik postojanja. Trebalo je, dakle:

• osvojiti srpsku prestonicu i podići pobedničku zastavu nove ideologije,
• demonstrirati svoju političku moć i zaštitu kao novog nedodirljivog i privilegovanog društvenog sloja,
• napraviti provokaciju i izazvati negativnu reakciju koja bi potom bila odgovarajuće medijski upakovana kao još jedno u nizu ružno lice Srbije i onda prezentovana širom sveta, u cilju dobijanja novih i još većih podrški, finansija i pritisaka na srpsku državu,
• konačno, naneti udarac tradicionalnom duhovnom, moralnom i kulturnom obrascu u Srbiji, potisnuti ga na društvenu marginu i osuditi na izumiranje.

Na bilo kom drugom mestu van centra grada ne postižu se ovi planovi: nema osvajanja i trijumfalne pobede, nema promocije, nema incidenata i nepovoljne slike Srbije, nema sveukupnog efekta zbog koga se i krenulo u realizaciju ove parade. Zato su je organizatori sami otkazali.

Bedno je biti Slobodan Homen

Stara je vojnička taktika da se konačan poraz može izbeći neočekivanim kontranapadom. Tako su se ideolozi homoseksualizma dosetili da svoj poraz prikažu kao nesposobnost države Srbije da se suprotstavi nekakvim destruktivnim desničarskim organizacijama i na tom medijskom talasu zatraže zabranu svih patriotskih organizacija koje nešto novo znače na društvenoj sceni Srbije. Kada već nije prošao sramni predlog zakona o zabrani neonacističkih i fašističkih simbola i organizacija u svojim totalitarnim odredbama, evo šanse za popravni ispit i direktnu zabranu svih koji nam smetaju i prave probleme svojim slobodnim mišljenjem i javnim nastupanjem.

Ovo je razumljiva reakcija poraženih i njihovo je da probaju ovaj kontranapad pre konačnog poraza u Srbiji. Ali toliko je tužno i jadno biti danas u Srbiji na državnoj funkciji, a posebno biti državni sekretar u nekom ministarstvu. Spasti na to da postaneš glasnogovornik i sluga LGBT ideologa i promotera, to je jedan od najporaznijih načina da završiš svoju političku karijeru, a sve se istovremeno nadajući da tako sebi kupuješ blistavu političku budućnost.

Kako je samo tužno biti Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava u Vladi Republike Srbije! Samouvereno uvoditi Srbiju u novo moralno doba, a saplesti se već na prvoj stepenici. Šta sada reći svojim mentorima u inostranstvu?

Koliko je tek samo jadno biti Marko Karadžić, državni sekretar u Čiplićevom ministarstvu! Kao portparol uložiti mesece truda i rada na državnoj funkciji u pripremi i promociji Parade, a onda ostati bez lovorika najslobodoljubivijeg Srbina u istoriji koji je doneo svetlost u mračnu i konzervativnu Srbiju. Ima li život posle ovakvog neuspeha uopšte smisla?

Ali je definitivno najbednije danas u Srbiji biti Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde Vlade Republike Srbije. Sesti na optuženičku klupu LGBT islednika i sve priznati i sve optužiti, založiti se za zabranu organizacija o kojima sem efikasno dizajniranih medijskih etiketa ništa ne znaš, ali si lako spreman da baciš obraz i istinu pod noge i ponavljaš sve što od tebe traže islednici. To je moral današnjih državnih službenika i to im svakako služi na čast.

Treba u Srbiji biti i Slobodan Vučetić, bivši predsednik Vrhovnog suda Srbije. Ustvrditi da postoje svi uslovi i razlozi da se pred Sud izvedu promoteri nasilja i mržnje prema drugima i drugačijima, a onda dodati da ipak na tom Sudu treba imati i dokaze za to što se tvrdi. Malo je nedostajalo Slobodanu Vučetiću da i ne pomene potrebu da se okrivljenima nađe i neki dokaz za učinjeno nedelo. Taman onoliko malo koliko nama danas nedostaje da Srbija sklizne u diktaturu manjina i ideologa homoseksualizma.

U političkoj emigraciji

Dok pišem ove redove nalazim se u poseti srpskim zajednicama u kanadskoj dijaspori, gde Srpski sabor Dveri očekuje niz promocija i ostvarenja novopokrenutih projekata. Najedanput, preko noći, našavši se ovde, a zahvaljujući izjavi jednog državnog sekretara, postao sam neprijatelj režima, politički emigrant i stekao sve uslove da zatražim politički azil u Kanadi. Lepo je biti u društvu sa svojim precima koje su isto tako olako proglašavali narodnim i državnim neprijateljima u nekim ranijim režimima za koje su mnogi pomislili da su prošlost. Ali, kao što vidimo, ostaci totalitarne svesti se teško eliminišu, i u našoj današnjoj vlasti očito ima toliko baštinika represivnih metoda vladanja.

Neće, naravno, biti ništa od ovih bednih pretnji i jadnih poziva na zabranu patriotskih organizacija. Može se politički i medijski po hiljadu puta dovoditi u vezu nepostojeći Nacionalni stroj sa postojećim pravoslavnim, patriotskim i demokratskim organizacijama, ali je ta medijska manipulacija već pročitana od strane naših građana. Poraz će promotere ideologije homoseksulizma i njihove poslušnike na vlasti boleti jedno vreme i tražiće zadovoljenje u progonu neistomišljenika, a onda će posle ovog još jednog neuspešnog pokušaja krenuti u nove pripreme za proboj u srpsko društvo. Na to se valja ovoga puta još više unapred spremati.

Nije, dakle, to problem što smo se u trenu našli na ivici političkog progona i zabrane: to je čak i na ponos svima nama koji ni po koju cenu ne želimo da odstupimo od ispovedanja sopstvenog pogleda na svet i sistema vrednosti na kojima su ovaj narod i država zasnovani i opstali kroz vekove. Mnogo je važnija ova tužna slika na koje grane mogu da spadnu državni službenici u Srbiji i alarmantnija ova opomena koliko smo blizu Srbije 2084. u kojoj će na vlasti biti nevladine organizacije i totalitarno sprovoditi svoju ideologiju izmene duhovnog, moralnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda. Veliki nauk je i koliko je naša demokratija nadomak potpunog ukidanja slobode misli, govora i okupljanja, kao i represije nad sopstvenim građanima.

Autor je sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri