Turizam - lažni raj korporativnog sveta

Nekada je Evropa bila podeljena na komunistički istok, industrijsko-kapitalistički zapad i ugostiteljsko-turistički jug. Kasnije se videlo da je turistička ideologija eliminisala i socijalističku totalitarnu državu i zapadnu državu socijalnog blagostanja, propagirajući kroz mit o letovanju nesputanu slobodu kretanja ljudi, roba i kapitala. Rušenje blokovskog sveta značio je u značajnoj meri i trijumf turističkog pogleda na svet kao simplifikovanog izraza korporativnog neoliberalizama.

Najopasnija ideologija je ona koja se ne primećuje, već koja se toliko uvuče i preoblikuje  svakodnevnicu da se poistovećuje sa životom samim, smatra za nešto normalno, trajno i neizbežno, nešto bez čega je nemoguće zamisliti realnost.  Turistička ideologija je njen školski primer. Zapravo, turizam je jedina zaista ostvarena utopija modernog doba, koja savršeno oslikava duhovno stanje postmodernog sveta, i u isti mah, funkcionalno u potpunosti podupire sistem korporativnog kapitalizma svojom cikličnom ulogom izduvnog ventila u globalnoj mega- mašini (L. Mamford). Ona sjajno izvršava svoju socijalnu, kolektivnu i individualno-psihološku ulogu pružajući milionima ljudi koji tokom cele godine rade “u znoju lica svoga” iskustvo privremenog pseudorajskog života uživanja i dokolice kojim će kompenzovati nezadovoljstva koja su se tokom cele godine nataložila. Turistička čulno-ideološka kompenzacija je, dakle, privremeno uspešan način za prividno rešavanje problema radnika i građanina, koja mu rezerviše jedan istinski prijatan interegnum za pražnjenje od nedaća i otuđenja života u korporativnom svetu, a koja je, kao i rad, samo naizgled – slobodna i dobrovoljna, dok se iza nalazi prinuda kao smeša egzistencijalnih poriva, psiholoških potreba, te uticaja navika i uslovljavanja mnjenja putem masovnih medija. U svetu u kome su se skoro sve stvari izvrnule u svoju suprotnost – ta prinuda se proglašava vrhunskom slobodom, a čin skupog plaćanja te slobode - mada nam direktno razotkriva prinudu i neslobodu koja vlada “preostalim životom” - prikriva nam činjenicu da u stvari jednu prinudu samo menjamo drugom, samo udobnijom i prijatnijom (i samim tim opasnijom) jer na njenoj zavodljivosti počiva mirenje sa neslobodom celogodišnje egzistencije.

Turizam je svojevrsni sistemski dozvoljeni, masovni i konformistički oblik eskapizma, bekstva od sopstvene stvarnosti i pokušaj pronalaženja surogata autentičnog života i osećanja koji manjka tokom cele godine. Psihološka je skoro zakonitost – što je veći poriv za letovanjem i veće uživanje u turističkom eskapizmu, što je “luđi, uzbudljiviji i nezaboravniji” provod, toliko je i promašeniji “ostatak” života koga vode individue-turisti koje srećemo svuda oko sebe.  Zato turistički porivi svakom pronicljivijem analitičaru ne govore samo toliko o momentu letovanja koliko u mučnoj svakodnevnici iz koje se pobeglo.

Koreni totalturizma

Sve do pre nekoliko vekova porivi ljudi ka upražnjavanju turističkih putovanja bili su potpuno nepoznati. U mnogim nezapadnim društvima fenomen odlaska na letovanje nije stariji od nekoliko decenija od kada je kroz masovne medije uvezen i veštački ugrađen kao nusproizvod modernizacijskih stremljenja nezapadnih društava. Stotine generacija su se rađale i umirale, sa bogatim i siromašnim pojedincima, blizu ili daleko od morskih obala - i nikada im nije padalo na pamet da si upriliče letovanja. Nikada Japancima kao brojnom ostrvskom narodu nije palo na pamet da uzmu u ruke fotoaparat i krenu na turističke rute dok nisu prošli tretman nuklearne radijacije, okupacije i vesternizacije.

Privlačne slike o toplom letovanju, nimalo slučajno, naslanjaju se na nasleđene antičke mitske predstave o ostrvima blaženih u koje odlaze duše pravednika ili hilijastičke slike raja (najizraženije u islamu) kao toplog vrta izobilja prepunog palmi, žena i obilne hrane. Put na more nam se tako pokazuje kao savršeni primer sekularizacije religioznog mita, tj. izmeštanje religioznog ideala na egzistencijalnu horizontalu i njegovo geografsko lokalizovanje. Letovanje nam se tako pokazuje kao zaslužena nagrada za veberovski shvaćeno upražnjavanje radne etike (zato što smo “pravedni” preko cele godine zaslužujemo privremena rajska uživanja), kao psihološka zamena za stremljenja ka duhovnoj ispunjenosti – odlazak na more, a naročito onaj u inostranstvo, među drugojezične ljude, nije samo prilika da pričamo i radimo šta hoćemo, već i budemo respektovani (jer smo, po pravilu, niko i ništa), a to diže nepostojeće i istovremeno očajno traženo samopoštovanje.

Istorijska geneza turističkog fenomena nedvosmisleno pokazuje njegove religiozne korene (otuda i engleska reč za odmor “holiday” i znači “sveti dan”) u pokloničkim putovanjima – hodočašćima (pilgrimage), onakvim kakve nam kao dostupni izvor prvi put prikazuju Kenterberijske priče. Nastala u pozno srednjevekovlje i renesansi na evropskom katoličkom zapadu, kao vid “duhovnog podviga” obilaska svetih mesta sa uverenjem da se fizičkim prisustvom na određenom istorijski i religiozno važnom mestu može automatski prikupiti i neuporedivo veći stepen božije blagodati nego drugde, poklonička putovanja postaju rodno mesto turističkog fenomena, koji se u svojem dijalektičkom istorijskom razvoju (sasvim u skladu sa Hegelovim učenjem) izvrgnuo u svoju negaciju, doduše za sada bez ikakvog izgleda da iz antiteze pređe u bilo kakvu sintezu. Hodočašće je imalo za cilj uzdizanje duha molitvom, razmišljanjem, postom i drugim uzrdržanjima uz sve fizičke napore koje iziskuje za ono vreme naporan i neizvestan put. Sadašnje letovanje ima, i pored proklamovanih ciljeva zdravog života i povratka suncu i prirodi, za svoj glavni ishod - lenstvovanje, izležavanje na suncu, opijanje i ugađanje svom stomaku. Ne znači da letovanje ne može da bude i nešto drugo, ali se u najvećem broju slučajeva se izvrgne u ovo.

Rimokatoličko hodočašće definisalo je gotovo sve aspekte modernog turizma kao što su donošenje suvenira (tada u vidu religioznih relikvija), podizanje kredita i plaćanje u ratama pokloničkog putovanja, korišćenja svih raspoloživih sredstava transporta….. Postmoderni ostaci religioznog turizma i danas su jedni od najvažnijih u turističkoj industriji – od onih u Jerusalimu ili Lurdu, pa do pokloničkih putovanja večnim počivalištima ikona masovne kulture – grobu DŽima Morisona na Per La Šezu ili odlazak u Elvisov Graceland.

Tek se u sedamnaestom veku iz hodočašća razvila moda (prvo u Engleskoj) među aristokratijom da šalju svoje dokone sinove na Grand Tour po kontinentu kao svojevrsnu edukaciju i pripremu za njihovu kasniju javnu delatnost, uglavnom diplomatsku i špijunsku. Praktikovanje Grand Tour-a imalo je svoj vrhunac u narednom, osamnaestom veku, kada se paralelno sa njim razvija  banjski turizam na brojnim evropskim lokacijama bogatim mineralnim vodama i svežim vazduhom. Sa razvojem železničke mreže i industrijalizacijom kontintenta razvija se potom i klasični moderni turizam namenjen građanskim slojevima kapitalističkog društva, u prvom redu vlasnicima mašina za proizvodnju, ekonomskim oligarsima, uspešnim trgovcima i posednicima fabrika, a tek kasnije ostalim pripadnicima srednje klase. Prvi letnji turizam su na Francuskoj rivijeri ustanovili engleski bogataši koja se i dan danas zove Promenade das Anglias, dok su takođe Englezi, doduše nešto kasnije (polovina XIX veka) udarili temelje zimskog turizma u švajcarskim planinskim odmaralištima poput St. Moritz -a i Zermatt-a.

Malograđanin ide na more

Malograđani vole letovanje i razneže se na skoro svaki pomen mora. Na njemu je on sve ono što zapravo nije – dokon i sloventan, opušten i zadovoljan. Konačno u mogućnosti da ima prostora i vremena da se pozabavi sobom i svojim bližnjim. Da udahne svež vazduh, oseti mirise i ukuse,  da barem na kratko ubedi sebe da je čulno prisutan u svetu i stvaran. Da je biće koje još uvek  može nešto da oseća.  Omladina na moru kroz “letnje šeme” traži ljubav, roditelji konačno dobijaju priliku da budu sa svojom decom, porodice napokon pokušavaju da se ubede da su prave porodice, a prijatelji da među njima zaista postoji prijateljstvo. Restoranska hrana privremeno zamenjuje instant kuhinju zaposlene žene ili menzu u firmi, a šetnje kroz čemprese ili borove šumice užurbano hitanje kroz posivele gradske kvartove i vožnju u gradskom saobraćaju. Kampovanje u prirodi postaje ostvareni surogat potisnute ljudske želje da sam napravi i podigne sopstveni krov nad glavom pošto turisti mahom žive u tipskim betonskim  zgradama. Sunčanje, kupanje, egzotične večere i šetnje u prirodi postaju trodimenziona kolor dokolica, intenzivnija i neposrednija od pasivnog večernjeg buljenja u televizijske ekrane kojim se primiruje celogodišnje interpresonalno otuđenje.

Poznanici sa mora najčešće su kurtoazni prijatelji za koje sigurno znamo samo kakvi nisu, jer ih znamo samo kakvi su u veštačkim, paradnim i neodgovornim prilikama (baš kao što i mi na moru nismo onakvi kakvi smo u svom stvarnom izdanju), pa nam je posle prosto nekako nezgodno ako ih kasnije slučajno sretnemo u “običnom” životu. Zato nimalo ne treba da nas čudi da se morska poznanstva često sklapaju baš sa osobama iz hiljadu kilometara udaljenog grada, jer što je manja mogućnost da ih posle sretnemo, to ćemo se bolje “provoditi” sa totalnim neznancima.

Odlazak iz sopstvene svakodnevnice među nove, nepoznate ljude koji se više nikada ne moraju videti, zapravo privremeno ruši sve društvene skrupule i odnose. Turistička sloboda se ostvaruje na lokalnom, priobalnom prostoru, kao definitivni ideal liberalizma – turističko društvo se atomizuje na mnogo turist-totalnih individua koji su svoj pravi identitet ostavili kod kuće i pristigli na suštinski nepoznato tle u kome naizgled ne vladaju nikakvi drugi postojeći društveni odnosi do monetarni, tako da se kulturno nasleđe i lično iskustvo svakog od njih svodi na individualne afinitete i solventnost kojom se kupuje uživanje u rajskom ambijentu. Jednoobraznost kupaćih kostima, turističke obuće i odeće, prividno ukida svako klasno razlikovanje između onih koji su platili letovanje na istom mestu – jedina preostala razlika između njih kao “prividno jednakih” meri se preostalom debljinom novčanika koji turista vuče sa sobom u svojim torbicama ili šortsevima. Klasna razlika se dislocira prema pomodnosti i stepenu turističke ponude, tako da različite društvene klase gravitiraju različitim primorskim lokacijama, na svakoj od njih pojedinačno pružajući turistima surogat ideala buržoaskih revolucija - jednakost, bratstvo i sloboda, makar samo i na plaži. Svedeni na individuu u idealizovanim, veštačkim uslovima, ličnosti svedene na turiste dobijaju tako priliku da prikriju svoje loše lice ili istaknu svoju dobru stranu, ili barem da je odglume - ako je više nemaju. Pojedinac za skupe pare dobija to za čime mu srce išti, ali ne rešava svoje egzistencijalne probleme. Naprotiv, samo se upliće u još jedan nivo prijatne samoobmane. Ne shvatajući da je u proseku isto slobodan kao i kod kuće (čak možda i suštinski manje od toga, budući da se na odmoru nalazi u zapravo tuđem okruženju u kome se ne bi mogao egzistencijalno snaći na puno više od vremena uplaćenog aranžmana) za pravu zajednicu; ispunjenost i ljubav, turista, naizgled ohrabren egzotičnom okolinom i  nepoznatim ali prijateljskim okruženjem traži zajedništvo u skladu sa svojim potrebama, ali na pogrešan, promašen način, uz pomoć novca i poze, jer na godišnjem odmoru sve funkcioniše samo po principu – koliko para, toliko muzike. Iz simulakruma rajske zajednice sledi otrežnjenje povratka kući, koje samo retke navede na suštinsko pitanje: “Gde sam to zapravo bio i šta sam zapravo tamo radio?”

“Kod kuće on je turista….” (Gang of Four)

Sve ono što nam nedostaje u stvarnom životu, sve sublimacije ličnih maštarija, na moru postaju naizgled moguće, mada privremeno i površno. “Ali, i to je nešto!”- sa uzdahom priznaće sebi oni pošteniji. Naravno da jeste, jer rasterećenje koje pruža turizam jeste stvarno, ali to nije sve.  Problem nije toliko u tome što su ovi pokušaji u “izmeštenim i nameštenim životnim uslovima” privremeni, već što je njihova svrha da, kao svojevrsna konformistička samoobmana i duhovni anestetik, dovede čoveka do stanja zasićenosti i otupelosti koja ga povratkom u svakodnevnicu celogodišnjeg života svojim utiscima sputava da nešto od izmaštanih a potom i delom doživljenih uživanja i osećanja pretoči u svoj realni život i ambijent koji ga trajno okružuje. Da se pokuša da čovek zaista bude stvaran i da oseća datu stvarnost oko sebe, da porodice stvarno budu porodice tokom cele godine a ne samo tokom jedenja sladoleda na uzavrelim plažama, da prijatelji to budu tokom cele godine a ne samo o večernjim šetnjama i ručavanjima u ribljim restoranima.

Naprotiv, duh turizma nastavlja da vlada u glavama tokom cele godine, tako da sprečava ljude da pokušaju da odistinski promene svoje stvarne živote na bolje. Ako im neke ideje nalik ovima i padnu na pamet, oni ih odmah sabražavaju ponuđenim receptima turističkog hilijazma, tako da se one, u stvarnim okolnostima, namah izjalove. Ljudi tako postaju turisti i kod svoje kuće, žude da dođu do dovoljno para i pretvore svoj život u nerealnu dokolicu iskustveno doživljenu na dvonedeljnom odsustvu od samog sebe i sopstvenog života. Želeli bi da doveka sede u hladu i polako pijuckaju hladne napitke, brčkaju se u vodi, životare u neradu, a da im neko drugi kuva i služi im….

Malograđanin, naravno, nema ni snage ni petlje da počne da zaista menja sopstveni život, možda tek toliko da za svoje neuspehe optuži druge – po pravilu svoje najbliže koji u letnjem odmoru takođe traže makar privremeni osećaj stvarne zajednice. Umesto da pokuša da realizuje sebe i stvarnu životnu zajednicu u postojećim životnim uslovima, malograđanin-vernik turizma čini sve suprotno od toga: vraća se u svet egoizma i narcističkog otuđenja u kome kao da se živi “neki tuđi život”, a kome “sećanje na letovanje” služi i kao slatka uteha spram promašenog proteklog života i kao lažna nada za budućnost, poput Tantalove radosti da je bar na koji trenutak bio na vrhu brda pre nego što se kamen koji neprestalno gura ponovo stropoštao u podnožje. On će zato  prepričavati anegdote sa mora i hvaliti se godišnjim odmorom jer sa svojim bližnjima zapravo nema ništa da priča; planiraće odmor sledeće godine jer zapravo sa njima nema šta drugo zajedno da planira, osim plaćanja mesečnih računa i drugih troškova života. Sva kreacija svesti te opijenosti turističkom slobodom zapravo se svode na uplatu aranžmana agenciji posle hrpe pročitanih ponuda i prospekata, tankovanja rezervoara, spremanja hrane i odeće i krema za zaštitu od sunca - ništa bolje od toga ne oslikava prave domete i odnose naših mogućnosti i našeg stila, čije je pravo ime osrednjost koja se zaogrće idealom ljudske sreće i slobode. Jedino deca iskreno i savršeno uživaju u letovanju, suncu i kupanju, ispoljavajući tako svoje nelicemerje i neposrednost koja je u nižem uzrastu još uvek van domašaja korporativnog sveta. Za odrasle turiste, dečija sreća je nedostižni ideal ka kome se teži a pri čijem se ostvarenju sve izvrće u svoju suprotnost, gde se postmoderni svet pretvara u simulaciju dečijeg kampa u kome industrija zabave i uživanja postaje najmoćniji, surovi vladar nad svojim na silu i neprimereno podetinjalim podanicima. 

Turizam – društvene posledice

Ne treba biti mnogo pametan da se primeti da su motivi kapitalističkog sveta za davanje zaposlenima godišnjeg odmora bili najobičniji rezultat saznanja da koncentracija rada pada na vrućini (to je pre više od veka uočila i pedagogija koja je na ovom iskustvu uobličila ideju  letnjeg školskog raspusta), a da su se kasnije sistemske dobiti odašiljanja radnika na letovanja vremenom samo isprofilisale. Pretvoren korporativnim ideološkim uslovljavanjima u podetinjalog konzumenta kojim vladaju razna uslovljavanja i strasti, postmoderni čovek je od težnje ka integralnoj, celovitoj ličnosti pretvoren u “idiota specijalizacije”, kome je serviran projekt života sa dvokratnim radnim vremenom (ili radnim vremenom od 9 do 5 koje ne ostavlja nikakav prostor za zaista slobodne aktivnosti) i dva godišnja odmora, letnjim i zimskim, samo zato da bi bio još “efikasniji” kada se sa odmora vrati na svoje radno mesto.

Ako je individualno-psihološka uloga turizma lična kompenzacija, na kolektivnom planu radi se o klasičnim merama pacifikacije društvenog nezadovoljstva. Pored omogućavanja idile postmodernog klasnog mira, turizam predstavlja odličan način da se onemogući zaposlenim  ljudima da  obezbede sebi socijalnu sigurnost u starijoj dobi tako što im svake godine topi ionako sve skromnije ušteđevine, ostavljajući ih  u starosti na milost i nemilost mizernim penzijskim fondovima, ali i akumulacija i investiranje u bilo kakve oblike proizvodne delatnosti “malog, običnog čoveka” kojim bi on mogao da ostvari makar delimičnu ekonomsku nezavisnost. Važno je uzeti sav nepotrošeni novac ljudima kako ga jedni ne bi pretvorili u sopstveni stambeni fond pa postali nezavisni od stanodavaca ili ne dozvoliti stvaranje iole značajnijih i brojnijih materijalnih fondova svih onih delatnosti kojim bi ovi bar malo bili nezavisniji od interesa krupnog kapitala. Potrošačko društvo potencira na tome da prinuđuje pojedinca da troši više nego što mu realno treba, daje mu sve veću ponudu i raspiruje mu apetite samo zato da bi mu sav zarađen novac tokom godine na kraju bio oduzet. Posledica: pojedinac je na ovaj način ne samo zadržan pod kontrolom, već i zadovoljen time ako bar ima pristojan auto i solidno proveden godišnji odmor. Sve se to čini da bi formirana privredna i finansijsko-špekulantska elita ostala dominantna i neprikosnovena u svim segmentima društvenog života, a svi drugi spram nje ostali  u podređenom položaju.

Problematične učinke na kolektivnom polju turizam ima i po davaoce i po korisnike turističkih usluga. Na prostorima država koje obdarene prirodnim bogatstvima preorijentisanim za turističko-ugostiteljske namene stvara se specifična logika i način života koji tamošnjoj populaciji nalaže da veći deo godišnjeg ciklusa provode u neradu i hibernaciji, čekajući leto da bi tada oživeli i nadalje životarili od raznih oblika renti i trgovine, postajući nacija konobara, hotelskog osoblja i zakupodavaca. Ekonomski priliv novca od ovih usluga i njemu sledstven porast standarda samo je epifenomen standarda centara postmodernog korporativnog društva čiji se manji deo profita preliva na periferiju, tj. obalna područja kontinenata. Svaka recesija korporativne evroatlanske privrede, od čijeg viška slobodnog vremena i novca turistički prostori kao svojevrsni ekonomski paraziti isključivo žive, za na turizmu zasnovane privrede i društva može da predstavlja osnov za kolaps. Zato su jedine investicije u primorsko-turističkim država one u stambeni prostor, a “kulturne” jedino u hotelsko-kafansku muziku (ako već tamo ne postoje neke antičke ruševine ili druge istorijske znamenitosti iz predturističkog razdoblja). Turističke privrede, potpuno zavisne od korporativnog postindustrijskog sistema, čak su ranjivije i od monokulturnih ekonomija (npr. zemalja koje samo crpe i prodaju naftu kao važnu stratešku sirovinu) jer ne proizvode ništa realno, solidno, već daju usluge čija vrednost ne zavisi čak ni od stvarnog standarda korisnika tih usluga tj. novca koje turisti  donose spremni da ga potroše, već pre svega od njegovog raspoloženja, predrasuda, glasina koje ih prate i još hrpe iracionalnih inputa koji svaku turističku sezonu mogu za čas da upropaste.

Kolektivni problemi se posledično javljaju i kod društava koji služe kao pretežni “odašiljači turista”. Ne samo da se kroz turizam živi kapital stanovništva iznosi iz zemlje i rasipa za različite hirove, već mitologija koju prati turizam sprečava da se sagleda realni ekonomski potencijal svojih građana i utiče da se isti usmeri u investiranje poboljšanja uslova života i u privatnom i u javnom sektoru.

O negativnom posledicama “turističke ideologije” po neke narode gotovo da nema boljeg i paradigmatičnijeg primera od toga kako su prošli Srbi u Titovoj, socijalističkoj Jugoslaviji. U njoj su komunistički vlastodršci ne samo koristili “morski mit” kao uspešnu propagandu o napretku svog društvenog sistema nasuprot sivilu drugih zemalja istočnog lagera i tako doprineli produženju veka ovoj međublokovskoj tvorevini za skoro čitavu deceniju, već su milioni tadašnjih Jugoslovena, a ponajviše Srbi, umesto da su sredstva zarađena i ušteđena u periodu društveno-ekonomskog razvoja ulagali u unapređenje infrastrukture svoje lokalne sredine i regije te  industrije, zidali bezbrojne raskošne vikendice na Jadranu koje je im je posle, bez puno pardona, otela Tuđmanova vlast. Srbi su dopustili da im se uruše kuće po rodnim selima i opuste poljoprivredna dobra da bi na, u ono vreme pustim i zabačenim dalmatinskim ostrvima, gradili kuće koje su efektivno koristili svega nekoliko nedelja u godini. Bezumlje? Mit o moru koji je tokom šezdesetih i sedamdesetih implantiran Srbima i dan-danas živi u nostalgičnim predstavama o šetnjama po dubrovačkom Stradunu ili provodima po Rovinju i Lovranu i sprečava da se istinski sagleda stvarni domet tadašnjeg bratstva i jedinstva i svega što je iz njega izniklo. Jednim delom i zbog toga su mnogi ovdašnji malograđani-turisti uvek spremni na snishodljivost, isključivo prihvatanje krivice i svaki vid delovanja protiv sopstvenih kolektivnih (a zarad individualnih) interesa, živeći u fantazmagorijama da će jednog dana, kao nekada, ponovo biti dobrodošli na ovim “mitskim” lokacijama. Nije zato nimalo čudno što su se devedesete, famozne “godine raspleta”, završile po Srbe sa takvim ishodom. 

Zato, ako idete i volite da letujete – budite trezveni, razdvojte mitove od stvarnosti i iskoritite dobre strane boravka na moru, bez prevelikih i nerealnih očekivanje kojima vas zasipa “vrli novi svet”. Proći ćete bolje i na odmoru, i posle njega.