Turneja tranvestija

Postoje slučajevi u kojima ljudska jedinka, genetski ili samo psihološki, nosi karakteristike oba pola. Takvi pojedinci tu svoju osobinu pokazuju kroz odevanje, držanje tela i ponašanje. U ekstremnim slučajevima da bi razrešili svoj unutrašnji konflikt dvostrukosti, isti pribegavaju hirurškim intervencijama sa namerom da na sebi istaknu karakteristike onog pola sa kojim su više identifikovani.
 
Problem simptoma dvostruke polarnosti umetnici takođe često rešavaju. To je slučaj, pre svega, u njihovom profesionalnom životu, ali neretko to prelazi i u okvir njihovog privatnog života. Iskazivanja svog političkog ili idejnog identiteta, svog estetskog ili moralnog stava, postaje naročito osetljivo pitanje u svetu pozorišta i filma. Oni srećniji i spretniji među njima, lako rešavaju taj izazov svojim jasnim stavom i porukom, kao i doslednim ponašanjem u svakodnevici. Takvi potom bivaju ocenjivani ili kao avangardni, ili kao retrogradni, odnosno konzervativni, ali ponekad i jednostavno kao promašaji.

 
Kod većine u javnosti nema dileme da umetnost nije isključivo radi uveseljavanja publike ili ulepšavanja stvarnosti. Istina, ona po svojoj prirodi produhovljava čoveka. Ali, istovremeno, ona je i drugo sredstvo u borbi za istinu, za označavanje svih društvenih pojava i oblika ponašanja. Upravo radi toga, autor u svakom vremenu treba da oseća odgovornost prema svome radu. Objavljivanjem, njegovo delo automatski podleže sudu javnosti, ne samo umetničkom i estetskom nego i moralnom, pošto kao javno delo, ono oblikuje percepciju, osećanja i ponašanje javnosti i samim tim postaje deo kulturne baštine društva u kojem nastaje. 
 
 Poznati su slučajevi i u uslovima pune stvaralačke slobode, da autori još uvek pate od nedostatka osećanja odgovornosti prema svome radu, a još više prema kulturnoj sredini u kojoj stvaraju. O jednome takvom slučaju ovde je reč.
 
 Posle beogradske premijere najnovijeg filma Gorana Markovića "Turneja" , otvoreno je nekoliko pitanja. Nismo ovde da govorimo o umetničkim kvalitetima filma, niti o njegovim profesionalno-tehničkim aspektima. O tome treba da govore pojedinci iz tog profesionalnog kruga. Počinjemo sa opštim utiskom. Nasuprot povremenoj egzaltaciji dela publike, koji su premijeru filma izgleda zamenili sa paradom, pa su spontano izlivali bujice svojih emocija oduševljenja u ličnom poistovećivanju sa atmosferom filma i njegovim protagonistima, kod drugog dela prisutnih ostala je mučnina u stomaku. Ali ne zbog tragičnosti filmske priče, zbog atmosfere filma, nego zbog tužne i neistinite slike o svima nama, kojih je ovaj film, možda i bez prave namere, ogledalo. To samo po sebi ne bi bio dovoljan povod za nelagodnost da "Turneja" nije ostala kratka u pravljenju distinkcije između suprotnosti, kojih u filmu gotovo da i nema, nego stvara jednu univerzalizaciju, jednostranim, tendencioznim, gotovo malicioznim mazohizmom, kojem su glumci i publika izloženi sudbinski, u tragičnim okolnostima njihovih života i u zajedničkoj pripadnosti prostoru na kojem žive. To što su sama priča pa i film u celini, dovedeni do granica banalnosti, u svojoj tragi-komičnosti, moguće da je krivo vreme rata sa kojim film nespretno pokušava da se bavi.
 
Dakle, bez svake sumnje u filmu nije reč o pojedincu, čak nije ni o jednoj društvenoj grupi, bez obzira koliko ona bila marginalizovana okolnostima u kojima je zadešena. Upravo, reč je o nespretnom baratanju sa spomenutom univerzalnošću priče i poistovećenjem sviju nas sa pričom u filmu. I dok je film tu jednim delom radi nas samih, on je tu svakako i radi onih drugih, koji mogu, ali ne moraju, da imaju različite potrebe i različit odnos prema predmetu filma. Upravo je tu skrivena najveća zamka u koju je ovaj film morao da upadne.
 
Šta današnji svet zna o Srbiji? Vrlo malo!
Zašto?
Jednostavno, Srbija ga ne zanima previše!
Kako?
Svet nema posebnog interesa za Srbiju iz prostog razloga što je Srbija danas od malog značaja za taj svet.
 
Zbog svega toga treba posebno da povedemo računa kada sebe želimo da prikažemo spoljnom svetu.
  
U stvari, današnji svet o Srbiji zna taman toliko, kako i koliko je Vašington post pisao o Srbiji. Najbolji način da nas svet upozna jeste kad mi sami pričamo o sebi. Ali pričanjem priče o nama svaki autor jedne takve priče ne može da izbegne činjenici da istovremeno pričajući o nama on priča i o sebi samom. 
 
Tako, zahvaljujući filmu "Turneja" svet o Srbiji saznaje malo više. Do toga je došlo zahvaljujući prosvetljenju u umetničkom nadahnuću, stvaralačkom zanosu i neobuzdanoj potrebi za udobnim preživljavanjem filmskog reditelja Gorana Markovića. Pa tako u svom najnovijem filmu, već unapred određenom, pa stoga i monotonom pravolinijskom pripovedanju, uz pomoć slaganja crno-belih sličica, sve u strahu da ne pokvari ravnotežu iz modela uravnilovke, koja je završila u muzeju voštanih figura, uspeva da u srpskom karakteru otkrije ono što ni najvisprenijem uredniku Vašington posta nije pošlo za rukom. Otuda postaje neizbežna asocijacija da je prolog za film napisan upravo u Vašingtonu a njegov scenario nigde drugo nego danas u Hagu. Upravo iz tih razloga njegov film preti dosadom.
 
Osnovni problem filma međutim dolazi iz jedne druge činjenice. Rat nije mesto za glumce i glumu. Čak upotreba samo metafore glumljenja u ratu mora da vodi računa o meri i dobro da se pazi od neukusa, jer postaje izraženo neubedljivo, pa stoga i besmisleno, upotrebljavanje pozorišta u uslovima rata, koji je već sam krvavo pozorište. Ali, ukoliko je Goran Marković nosio neodoljivu želju da nam priča o ratu, a u kojem sam nije bio, to je onda nešto sasvim drugo. Ili, ukoliko je to trebalo da uradi kao deo domaćeg zadatka, tada su zahtevi sa kojima je bio suočen i njegovi rezultati daleko ozbiljnije prirode i zahtevaju precizniji sud. Svejedno o čemu je tu bila reč, jedno pitanje je nametnuto samo po sebi. Da li je Goran čuo za Jasenovac, za Glinu, za jame, ili za Bojnik? Da li Goran Marković zna nešto o Karlovačkom mostu, Medaku, Sarajevu i Pofalićima, o Bratuncu i Skelanima? Jer da je znao, umesto što je zamišljao-izmišljao ratne priče i situacije, mogao je vrlo lako da konsultuje bogatu arhivsku građu koja je puna sudbinama civilnog stanovništva u vremenima rata. Tako bi njegov film dobio daleko više na autentičnosti. Njegova filmska poruka mogla bi da bude jasnija. Sam film bi mogao da postane jedno pravo svedočanstvo. Ovako …
  
"Turneja" je stigla u Beograd opterećena i ovenčana nominacijom za Oskara. To o samom kvalitetu filma govori malo ili nimalo. Pojavom jednog takvog filma u sezoni holivudskog samoobožavanja, koji je odavno postao poligon ideološke propagande i odmazde, samo je potvrda osnovne funkcije takvog filma, koja je isključivo političko-poslovnog karaktera. Zato umetnička ili kulturna vrednost jednog takvog filma uvek treba da bude pod budnim okom.
 
Polazeći od takve predispozicije "Turneje" postaje više razumljiva upotreba u filmu razularene gomile bandita, koji svaki čas menjaju uniforme i opredeljenja lakih žena koje glume i na sceni i u svom životu i beskičmenjaka za koje znamo da uvek preživljavaju. Na taj način Goran Marković uspeva da obezbedi prvi preduslov uspeha za svaki film u Holivudu, a to je da pothrani znatiželju potrošača filmske zabave, koji su krv i meso filmske industrije. Od publike takvih filmova očekuje se jedino da svojim skromnim prilozima, kupovinom ulaznica, koje su masovno izražene, dovoljno otežaju filmske blagajne, pa tako na trenutak umire nezajažljivost filmskih kuća i producenata, koju ni valijum ni librijum zajedno nisu u stanju da postignu.
  
Ukoliko Goran Marković smatra da ima privilegovanu obavezu da govori o zabranjenim temama, setimo se ovde i njegovog filma "Tito i ja". U takvim prilikama on jednako zapada u lavirint jer ne uspeva da u kontrapunktu osvetli jaku i pozitivnu suprotnost bilo represivnom, bilo onom palom u ljudima. Umesto toga, on pribegava ili infantilnim karakterima, ili zarobljenicima neke od zavisnosti, pa i moralno posrnulim, jer kao takvi oni već sami sebe dezavuišu pred čoporom pobednika. Čineći tako, autor izbegava svoj lični napor u izrazu, ali izmiče i opasnosti da iznoseći direktno svoj stav i opredeljenje dospe u nečiju nemilost. 
 
Pa i pored toga ostaje manje jasno zašto Goran Marković, kad želi da nas predstavi svetu nikako da svoje stvaralačko vreme i sposobnost posveti primerima kakvi su Đokovići, Čavići, Jovanovići, Jankovići, Karađorđevići, Koštunice, ili koji od članova SANU. Ostaje samo da nagađamo kako Goran Marković biranjem uvek određenih likova, koji su u raskoraku sa stvarnošću u stvari bije bitku sa sopstvenom raspolućenošću, koju ni jedan kostim na može niti da prikrije niti da iskaže. 
 
Tako sa filmom "Turneja" Goran Marković je napravio opasno približavanje promašaju. Pokušajem čestog menjanja ugla posmatranja, bivajući čas na jednoj čas na drugoj strani, on ostaje na sigurnom putu sinhronizacije sa političkim trenutkom, ali uvek nekako sa korak-dva zakašnjenja.
 
Osim toga, teško je odbraniti stav da jedan film poput "Turneje", danas nije ništa drugo nego bavljenje umetnošću radi umetnosti, pošto na taj način film izbegava suočavanje sa stvarnom realnošću, pribegavajući klišeima koji mu obezbeđuju da ostane na kursu dnevne politike. Na taj način Goran Marković filmom "Turneja" samo utapa svoj glas u trenutno preovlađujući tonalitet horskog pevanja.
  
Na kraju posle svega, braniocima sloboda i prava na izražavanje, ostaje jedino da uskrate preporuku za gledanje filma "Turneja". Jer čineći tako, oni pokazuju svoju brigu za očuvanja mentalnog zdravlja i ličnog ponosa sviju nas. Na gore spomenutim pojedincima, na žalost bez pomoći Gorana Markovića, ostaje obaveza daljeg teškog rada na dopunjavanju slike u svetu o nama.