"U Srbiji samo kamen nije kriv"

''Glavna prepreka napretka ljudskog roda

jeste što ljudi ne slušaju one

koji govore najpametnije, već

one koji govore najglasnije''

Šopenhauer

Današnji ''moderni'' svet podseća na cirkusku kupolu u kojoj bespomoćni artisti (pojedinci ali i čitavi narodi) poremećenim i nejasnim sistemom vrednovanja i zaturenom kulturom žive u ''doba pomame'' (L. Dosi). U svetu simulacija i simulakruma sve je izrežirano i veštački montirano, uzrok i posledica zamenjeni a masmedijska slika postaje uzrok događaja, ona ih provocira i uslovljava – a ne obrnuto. Ogromna količina informacija preplavila je sve oblike savremenog ''sveta života'' i sve je izgubilo smisao. Ceo svet je postao jedna simbolička bašta, lavirint u kome čovek sve teže drži, u moru informacija, glavu iznad vode. Bodrijer zato s pravom izjavljuje kako za ''smisao više nema nade'' jer je sve stavljeno pod kontrolu i sve je simulacija. ''Svuda oko nas postoji još samo lutka vlasti, ali mahinalna iluzija vlasti još upravlja društvenim poretkom, iza koje raste odsutni, nečitki užas kontrole, užasa nekog konačnog koda čiji smo sićušni terminali svi mi'' (Bodrijar, 1991: 149). Sve je postalo privid i obmana, ''mi smo prisiljeni da živimo kao da smo slobodni'' (DŽ. Grej). Čovek je objektivizovan i projektovan spolja čime je epoha subjekta (ličnog i kolektivnog) definitivno završena. Ličnosti su nepoželjne jer s njima je teško manipulisati, traži se klon spreman na čisto ponavljanje.

Malo je stvaralaca a previše rušilaca, previše okrutnosti, mržnje i destruktivnosti a premalo nežnosti, ljubavi i ne materijalnog (ono ne izostaje) već duhovnog nadograđivanja. Na delu je grupna psihoterapija ''ubijanja duše''. Omamljujuća začaranost praksom nasilja koja raste kao plima i ne obazire se na moralne, duhovne i praktične vrednosti. Nasilje koje danas postaje kosmpopolitsko svoj ''legalitet'' izvodi iz navodnog prava visokorazijenih demokratija da na pravi demokratski put izvedu zemlje u kojima je demokratija u povoju. Intervencija u drugim zemljama pravda se pokretanjem procesa demokratije i odbranom zapadnih vrednosti. U fukcionalnom smislu sve nas ovo vraća nekoliko vekova nazad, u vreme klasičnog kolonijalizma, kada se razvijeni svet, (civilizovan) pozivao na pravo da se navodno pomogne nerazvijenim (varvarskim) zemljama i plemenima da dostignu određen stepen civilizacije. Na tu istorijsku nepravdu posebno će ukazati Cvetan Todorov nazivajući otkriće i osvajanje Amerike od španskih istraživača ''najveći genocid u ljudskoj istoriji'' i kaže: ''pošto su otkrili Ameriku, prije 500 godina, oni su opravdali svoje vršenje terora i ugnjetavanja na osnovu shvatanja da domicilno stanovništvo nije u stanju da upravlja sobom više nego ludaci ili čak divlje zveri i životinje, videći da njihova hrana nije više prijatna i jedva bolja od hrane za divlje zveri i da je njihova glupost veća od gluposti dece i ludaka u drugim zemljama. Prema tome izum je legitiman da bi se sprovodilo pravo straže'', zaključuje (navedeno prema Čomski, 1999: 454). Taj isti princip i stav naravno da su preuzeli i nastavili i engleski osvajači, ''dok su pripitomljavali vukove u ljude, kako je DŽordž Vašington opisao, stvari koje su stajale na putu unapređivanja civilizacije i morale su biti eliminisane zbog (kakvog li cinizma koji i do danas važi, napravimo paralelu sa `Milosrdnim anđelom` – A. P.) njihovog sopstvenog dobra (naš narod ima jednu izreku `nije toliko strašno ako te neko tuče ali je strašno ako te tuče i ubeđuje da je to za tvoje dobro` – A. P.)... Sto pedest godina kasnije, njiohovi potomci su očistili Severnu Ameriku od ovog kužnog duha domorodaca, smanjujući broj štetočina od 10 miliona na 200 hiljada'' (isto: 455).

Scenario demokratije američkog tipa koja se tako, barem za sada uspešno izvozi u drugim državama, stvarajući Novi svetski poredak, zasniva se na dva osnovna principa: strahu i strahopoštovanju. Najpre se širi strah od neprijatelja, stranih i domaćih ali se istovremeno i veličaju plemeniti domaći lideri koji se hrabro suprotstavljaju ovim opasnostima i koji su spasitelji nacije. Cilj je isti (''princip je isti sve su ostalo nijanse'', kako reče pesnik Đ. Balašević) samo su sredstva nešto drugačija, suptilnija. Suptilno zamagljivanje ljudi i naroda. Sve je to otvorilo prostor da se argument razuma zameni autoritetom nasilja medijski ufilovan u privlačan slatkiš zvan ljudska prava, slobode i demokratija. Novi intervencionizam iznova svira stare pesme. Uostalom to kaže i jedan od kreatora te nove politike Bžežinski, koji govoreći o novom odnosa snaga u svetu smatra da sama Amerika, izrastajući u istinsku globalnu silu, raspadom svog najvećeg suparnika (SSSR-a), angažovanija nego ikad u preuzimanju svetskog vođstva i odgovornosti, u najvećem podseća na prethodne imperije koje su ''zasnivale svoju moć na hijerarhiji svojih vazala, potčinjenih zemalja protektorata i kolonija, dok su ostali izvan ovog kruga uglavnom smatrani varvarima'' (Bžežinski, 1999: 14-15). Slično razmišlja i Berend koji o novom vidu kolonizacije kaže da je reč o svojevrsnom paradoksu ''kolonizacije u kome postoje samo kolonije, ne i kolonizovane zemlje – kolonizirajuća sila nija više oličena u nekoj nacionalnoj državi, već u nekoj globalnoj kompaniji. Dugoročnije gledano mi više nećemo nositi majice banana republika, već ćemo živeti u bananama republika. Idealni oblik ideologije ovog globalnog kapitalizma upravo jeste multikulturalizam koji iz neke šuplje globalne perspektive, svaku lokalnu kulturu tretira onako kako kolonizator tretira one koje je kolonizovao – kao domoroce'' (Berend, 2001: 17). Ubeđeni da širenjem vlastitih interesa šire interese čovečanstva ''jer američki cilj predstavlja cilj celog čovečanstva'' (Bendžamin Frenklin), vlada Amerike svakodnevno lansira ''svakojake igre širom sveta, koje obična pešadija (ranije narodi) nikad neće naučiti'' (Vidal, 2004: 13).

Sjedinjene Države se uporno i sistematski, na svom tlu ali i celokupnom čovečanstvu, trude da nametnu ideju da je SAD nacija nad nacijama i ''obaveze moralnog i političkog vođstva koje im je istorija očigledno namenila, od čega zavisi njihova celokupna bezbednost kao nacije'' (Kenan, 1947: 153). Polazeći od pretpostavke o ''nezameljivoj naciji'', koja se tako smišljeno i sistematično nameće najpre samim Amerikancima a paralelno i celom svetu, SAD bilo direkno inervencijama (vojnim ili izazivanjem prevrata) bilo indirekno raznim ucenama i intervencijama posredstvom MMF-a i Svetske banke stvara jednu novu iperiju i dominaciju nad čitavim svetom. Naravno da takva politika nailazi na podozrenje i kritiku brojnih inelektualaca i to ne samo u ostatku sveta već i od samih Amerikanaca. Tako recimo američki pisac Kurt Vonegat (Kurt Vonnegut), autor svetskog bestselera ''Čovek bez zemlje'', kritički sjajno, a pesnički nadahnuto, SAD opisuje kao ''čuvare haosa'', koji se ostatku sveta prikazuju kao nasmejan, gord, nemilosrdan ljubitelj rata, posedovalac moćnog oružja, snažne brade, tako da mu niko ne izlazi na megdan, i zaključuje: ''Ako slučajno niste primetili nas se danas u celom svetu plaše i mrze nas onako kao što su se nekada plašili nacista i onako kako su njih mrzeli (...) Ne mrze nas zbog slobode i pravde za sve koje smo zapisali u Ustavu. Mrze nas zbog svoje arogantnosti'' (Vonegant, 2006: 69-70).

Te dojučerašnje intelektualne parije (Jenki civilizacija), pojavljuju se kao moralni inkvizitori odenuti u novo ruho, koji uz veliku medijsku i finansijsku podršku, traže i nalaze domaće glumce u novonastajućim demokratijama koji su od neprekidnog glasnog urlanja o diktaturi, nacionalizmu i ostalim mrakovima udobno živeli bez i dana radnog staža i hoće da žive tako zauvek. Istorija učiteljica života prepuna je primera do kakvih je sve nesreća i razaranja ovakva ideja dovodila. Izgleda da ni najveća svetska tragedija sredinom prošlog veka, nadahnuta ovom idejom, nije dovoljna opomena čovečanstvu, pa olako zatvaramo oči pred ovako genocidnim idejama. A sutra će biti kasno '' sutra je uvek kasno'' (Frederiko Majer).

Zašto su Srbi postali ''trn u oku evro–američkog globalizma'', odnosno zašto su, iako svojim moćima nemaju poseban značaj, ''po prvi put u istoriji odabrani da izigravaju neprijatelja broj jedan'', pitanje koje postavljaju Monro i Rudek najpre sebi ali i svetskoj savesti. Njihov odgovor glasi: ''Srbi poseduju jedno podignuto osećanje vlastitog značaja, jer su u svim kritičnim trenucima istorije bez obzira na posledice, pokušavali da realizuju politiku koja se bazira na nacionalnom osećanju i kultu suverenosti'' (Monro i Rudek, 2001: 96-97). Naravno, smatraju isti autori da ovaj srpski virus može biti zarazna inicijalna kapisla i za druge narode. Uprkos velikoj halabuci koju uporno lansiraju kreatori Novog doba uz još glasniju dreku domaćih poturica (''ako su ruke osvajača krvave do lakata ruke poturica moraju biti krvave do ramena'') Srbe barem većinu, ubeđen je autor ovih redova, nikad nije krasio nacionalizam onog tipa kako ga opisuje DŽon Kin: ''Nacionalizam nije samo strah od Drugog. To je takođe, arogantno, samouvereno opisivanje Drugog kao inferiornog đubreta, kao bezvredne nule. Drugi nije dostojan poštovanja ili prepoznavanja zbog njegovog zaudarajućeg daha, čudne hrane, nehigijenskih navika, glasne i preglasne muzike, nerazumljivog brbljajućeg jezika, a sve ih to smešta izvan i ispod nas. (...) Nacionalisti pate od jednoumne arogancije. To ih goni da se rugaju drugima i pljuju na njih, da ih nazivaju ''Wogs, Schetss and tapis'' , da ih diskriminišu u institucionalnim okvirima, da zabranjuju javnu upotrebu manjinskog jezika (''Lengucide''), ili čak, u ekstremnom slučaju, da proteruju Druge kako bi stvorili nacionalno homogenu teritoriju'' (Keane, 1993:14). Takav nacionalizam je prvenstveno karakterističan za mlade, nedovršene nacije, koje postoje u našen okruženju, a srpski narod je jedan od najstarijih naroda (po nekim relevatnim dokazima i najstariji narod Evrope) i takav nacionalizam nikada nije bio karakteristika našeg naroda. O tome možda najbolje svedoče reči nemačkog protestanskog sveštenika Fridriha Grisendorfa iz Everburga. Držeći propoved u suton rata 1945. godine, u mestu u čijem okruženju je bilo zatočeno oko pet hiljada srpskih zatvorenika, uglavnom oficira kraljeve vojske, a tada živi kosturi izgladneli od gladi, ovaj pravoverni božji sluga, svestan zločina koji je njegov narod počino u Srbiji, posebno streljajući stotine Srba koji su branili svoju zemlju, za jednog ubijenog Nemca koji je tamo bio okupator, izražava divljenje srpskom duhu. Iako je bilo opravdanog straha, da će se srpski vojnici, nakon oslobođenja, svetiti Nemcima i činiti ono što su oni njima, desilo se nešto veličastveno. Evo kako je bilo po rečima samog sveštenika: ''Kad su pokidane logorske žice i kad se pet hiljada živih srpskih kostura rasulo slobodno po našoj zemlji, oni su milovali našu decu, poklanjajući im bombone, mirno razgovarali s nama. Srbi su, dakle, milovali decu onih koji su njihovu Otadžbinu u crno zavili. Tek sad razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sada tek shvatamo zašto Bizmarkova poslednja reč na samrtnoj postelji beše – Srbija. Ta pobeda je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu, čini mi se, mogli su izvojevati i zadobiti samo Srbi, odgajani u njihovom svetosavskom duhu i junačkim srpskim pesmama koje je naš Gete tako mnogo voleo... Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca'' (prenela Ekspres-politika). To mogu samo Srbi, tako da praštaju i tako da vole jer njihovu dušu hrani svetosavsko načelo ''Ko tebe kamenom ti njega hlebom'', kao što te iste Nemce, kako Veber tvrdi, protestanska etika uči redu, disciplini i odgovornosti. Ali pamte li Nemci ovo poučenije svog pastora čija je savest progovorila, ili nakon šezdesetak godina opet na našoj svetoj zemlji, koju pokušavaju da nam otmu – Kosovu, opet smo jedni naspram drugih sa oružjem na gotovs. Poznata je narodna izreka koja govori o tome ko se to vraća na mesto zločina.

Ono što mi je u svemu ovome, u ovoj kolektivnoj praksi koja se nameće i koja sve više uređuje naš ovovremeni život i osvetljava naše sudbine, što mi je najodvratnije, to nije sama podvala po sebi (jer uvek je bilo i biće ''ribara ljudskih duša''), koju inspiriše potreba da se sakrije sopstveno zlodelstvo, već to što ta jeftina politička smicalica, ta prostačka lukavost, preti da postane životni princip čitavog sveta, nove civilizacije u nastajanju, civilizacije koja pretenduje da bude ''humana'' civilizacija. Koliko u tome apsurda ima možda najbolje potvrđuje pokušaj nekih zapadnih kvaziintelektualaca koji toliko daleko idu u svojoj mržnji prema južnoslovenskim narodima, posebno Srbima, da čak i korene nacizma traže u nama. ''U ćumezima Beča plodnom tlu etničkih trvenja bliskih južnoslovenskom svetu Hitler je naučio kako da mrzi na tako zarazan način'' (Kaplan, 1993). U takvom duhu je i izjava Toni Blera, čoveka koji sebe smatra predstavnikom modernog, civilizovanog  sveta. ''Rat protiv Srbije nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla. Između civilizacije i varvarstva'' (Toni Bler, britanski premijer, tokom NATO agresije na Srbiju 1999).

Koren propasti jednog naroda nalazi se u nepatriotizmu kao što je i jedini spas otadžbine iskreno otačestvoljublje i bratoljublje. Vrlo je siptomatično, naša burna istorija je puna takvih primera, da su se u svim prekretnim sudbonosnim danima našeg bitisanja, kao po pravilu javljali pojedinci, udruženja i partije, antipatriotski usmerene, koje su se, po nečijem diktatu, svim silama trudile da po Srbiji poseju seme nepatriotizma, dvoličnosti i smutnji. Posebno je to slučaj kada je jedan deo teritorije naše otadžbine doveden u pitanje kada ti nezahvalni smutljivci, otuđeni od svoje domovine, orkestriranom halabukom nastoje da okrenu jedan deo naroda na drugi samo da bi ostvarili kojekakve lične i strane interese. Pod plaštom borbe za ljudska prava, slobodu, demokratiju, uz snažnu finansijsku i medijsku podršku od svojih mentora, samozvane narodne vođe, bez trunke obzira ruše predanja svojih predaka, pljuju na svoju veru i svoje otačastvo gazeći sve ono što je narodu najsvetlije, trudeći se svim silama da srpski brod gurnu u paklene čeljusti proždirujuće aždaje. Ni većih vremena ni manjih ljudi (prof. Radoslav Grujić).

Spremnost pojedinih pripadnika tzv. ''inteligencije'' posebno onih školovanih u zapadnim vrednosnim sistemima koji olako prihvataju sve što dolazi sa Zapada smatrajući apriori da je to moderno, dobro i progresivno, vrlo dobro će uočiti jedan od najvećih prijatelja Srba koji je i sam doživeo duboko razočarenje od istih. Uočivši još tada da su pojedini ''intelektualci'' radi lične koristi spremni da hladno žrtvuju slobodu i opstanak svoje zemlje on kaže: ''Ona ropski prati sva zastranjivanja i sve gluposti takozvanog savremenog života, i u tome još preteruje i deluje poput buđi. Zarazila je sve što je s njom došlo u dodir. Ta trulež već je zahvata i selo. Umesto da deluje pozitivno ona deluje negativno, umesto da gradi ona razgrađuje i predstavlja žarište truleži i iskvarenosti od čega toliko trpite. Ako joj dopustite da nastavi zemlja vam je izgubljena. Počistite kuću, pometite sve te ohole i štetne marionete. Nemojte da vas zasene ljudi koji u suštini nemaju nikakvu vrednost, ali čiji je loš primer neizmerno opasan po duhovno zdravlje vašeg naroda'' (Rajs, 1998 (1928)). Koliko je ovaj iskreni srboljubac bio u pravu i koliko je bio dalekovid najbolje potvrđuje ovo vreme-nevreme u kome se danas Srbija pomela, najviše upravo zaslugom takvih ''intelektualaca'', kojima ništa nije sveto, a ponajmanje otadžbina, koji sebe proglasiše elitom uz svesrdnu (i finansijsku, i medijsku, i političku) podršku od svojih mentora sa Zapada, i koji se kao Juda prodadoše za šaku srebrenjaka a za uzvrat pljuju po svojoj domovini. Ova opasna, za opstanak Srbije, bolesna društvena pojava i ranije je bila prisutna u srpskom društvu. I u XX veku Slobodan Jovanović upozoravao je na pojavu, kako ih on naziva ''diplomiranih primitivaca'', koji su pozavršavali škole, posebno - a to je naročito danas in - po inostranstvu, ali u pogledu moralnog vaspitanja i otačastvenoljublja ne poseduju skoro ništa. ''Diplomirani primitivac je pun sirove snage, u društvenoj utakmici bori se bez skrupula a sa punim uverenjem da traži svoje pravo, koje mu je škola priznala'' (Jovanović, 1991: 571). Vrlina vredi više od znanja davno nas je naučio Volter, a i pre Voltera oni koji su pažljivo čitali Platona mogli su da nauče da će znanje (naravno misli tada na filozofiju, u to vreme celokupno znanje o svetu) ''da će ona kao istinito mišljenje biti još bolja ako smo mi valjani, ali ako smo rđavi – suprotno'' (Platon, 2001: 19).

Tradicija i modernizam su veoma važni, složeni i često protivurečni procesi. Ova pitanja ne mogu biti razrešena u bilo kom definitivnom smislu. Svakako, da tradicija ima svoje granice i mnogi su skloni da u njoj vide čarobnu lampu koja daje neizmerno blago i moć za isceljenje svih životnih nedaća. Etnonacionalna manipulacija loš je saveznik u građenju budućnosti jedne nacije. Jer ''narodne reke nastavljaju da teku i narodi moraju prepoznati razliku između prošlosti i sadašnjosti da bi gradili budućnost'' (Geri, 2007: 231). Istorija naroda nije završen proces i lice nacije nastavlja da se razvija. Ali, kao što nema reke bez izvora, tako i nema nacije bez tradicije. Tradicija i njeni alotropi jesu suštinska načela koja određuju lice jedne nacije i ne mogu i ne treba ih olako odbacivati i prilagođavati duhu vremena. Stoga zaprepašćuje stav, nekadašnjeg ''oca nacije'' i njegovo olako prilagođavanje novim okolnostima (mada kada se pažljivije pogleda njegova biografija i njegovo prilagođavanje sistemima i vođama, koji su se menjali, izrečeni stav postaje jasniji) koji tvrdi da se urušila herojska tradicija srpskog naroda: ''tradicionalni srpski etos i mit o Kosovu nije više sržni sadržaj srpskog identiteta. Njega su promenili jugoslovenstvo, titoizam, Miloševićev režim i najviše – potrošačka zapadnjačka civilizacija. Tradicionalna nacionalna ideologija srpstva je istorijski istrošena. Srpstvo sa kosovskim mitologemama – hrišćanstva, krsta i slobode, obilićevskog junaštva, žrtvovanja za večnost ovim sadašnjim porazom na Kosovu (...) ostalo je u imaginarnoj biblioteci srpskog naroda'' (Ćosić, 2004: 157). Vrlo revnosno, u raščinjavanju i izokretanju duhovnih vrednosti srpskog naroda, uzima učešće i dr Aleksandar Loma, koji u svojoj knjizi ''Prakosovo'', usiljeno nastoji da dokaže da je Kosovski mit samo varijetet mnogobožačke paganske ideologije. Objavljujući kraj srpske mitologije i srpske nacionalne ideje koja iz nje izrasta, on sa zastrašujućom ravnodušnošću kaže: ''Kraj dvadesetog stoleća srpska nacionalna ideja dočekala je u razvalinama, pri čemu se vidovdanski kult našao lišen i svoga rodnog tla i svoje duhovne osnove. Kao jedini nepropadljivi spomenik... ostaju kosovske pesme, rasterećene prolaznih i potrošnih saznačja, još više izdignute iznad svake istorijske uslovljenosti, ka nadvremenom i opšteljudskom doživljaju tragikom presenjene lepote'' (Lima, 2002: 253).

Naravno da je bilo raznih pokušaja u čitavoj našoj bližoj i daljoj prošlosti, da se pročisti i prevrednuje srpska tradicija i u tom smislu posebno iz srpskog narodnog duha potisne Vidovdanski zavet. Takva tendencija posebno je bila na delu u vremenima bogoboračkog titoizma. Međutim, nakon ''događanja naroda'' u Srbiji, iznova dobija na zamahu da bi ovih dana došla do svog usijanja. Zahvaljujući velikoj podršci centara moći posebnu će pažnju, iako skromne naučne vrednosti, privući knjiga ''Vidovdan i časni krst'', autora Miodraga Popovića, u kojoj on izlaže kritici vidovdanski kult. Između ostalog tvrdi: ''Vidovdanski mit koji u našem veku meša istorijsku zbilju sa mitskom realnošću, stvarnu borbu za slobodu sa sačuvanim paganskim sklonostima (osveta, klanje i prinošenje žrtve, oživljavanje herojskog pretka) potencijalno sadrži u sebi sve osobine sredina sa neukroćenim mitskim impulsima. Kao određena faza u razvitku nacionalnog mišljenja, on je bio istorijski neophodan. Ali, kao trajno stanje duha vidovdanski mit može biti i koban po one koji nisu u stanju da se iščupaju iz njegovih pseudomitskih i pseudoistorijskih mreža'' (Popović, 1976: 167-168).

Čudne li koincidencije, nimalo slučajno (iako će se odmah dušebrišnici oglasiti da je to teorija zavere) drugo izdanje ove knjige pojavilo se 1988. godine u izdanju soroševski finansirane biblioteke ''Dvadeseti vek'', u vreme velike medijske hajke koja je primremala evroatlansku ''humanitarnu intervenciju'', doktrine o ''militarističkom humanizmu novog doba''. Narovno, domaći vidovdanomrsci samo razrađuju zadatu temu od strane nemilosrdne svetske oligarhije. Da bi što uverljivije pripremili ''Milosrdnog anđela'' u akademskim čistilištima Zapada vrši se bezočna reciklaža Kosovske istorije i vidovdanskog kulta, stvara izmišljena, naučno neutemeljena ''instant-istorija'' za jednokratnu upotrebu, ali koja je uz moćnu medijsku kampanju, poslužila svrsi, medijski preipremila teren za ''Milosrdnog anđela'' i njegove bombe sa sa odloženim hiljadugodišnjim dejstvom.

Da bi moralno opravdali, još jedan u nizu genocida koji će izvršiti, međunarodna javnost se najpre bombarduje pseudo-naučnom recikliranom istorijom kao što su radovi Noela Malkolma, ''Kosovo: kratka istorija'', i Mirande Vikers, ''Između Srba i Albanaca''. Iako je ova tendenciozna revizionistička istoriografija, naišla na oštre kritike od strane ne malog broja zapadnih nezavisnih akademskih intelektualaca (Noam Čomski, Tomas Emert, Harold Pinter, Peter Handke i dr.) i velikog broja patriotski opredeljenih srpskih autora pa i same SANU (naučni skup a potom i zbornik radova: Odgovor na knjigu Noela Malkolma ''Kosovo: kratka istorija''), ona je poslužila svojoj svrsi i onima koji su je naručili, postala je temelj ''zvaničnog političkog gledanja'' na istoriju Kosova i Metohije, pre svega Međunarodne krizne grupe sa sedištem u Tirani. Potpuno ignorišući srpsku arhivu i srpsku naučnu istoriografiju Malkolm u pomenutoj knjizi nastoji da obesmisli i iskompromituje srpske mitove, posebno mit o Kosovu i Metohiji kao kolevci srpskog narodnog bića i Velikoj seobi Srba, tvrdeći da je reč izmišljenom mitu. Naravno, zaključak ovog kvazinaučnika i kvazihumanitarca je da su i u prošlosti i danas za stanje na Kosovu isključivo krivi Srbi, te da su u cilju ispravljanja istorijskih nepravdi ''dozvoljena u istinu sva sredsva''. Balkanska kolevka Evrope 1999. godine 79 dana, ''za svoje dobro'', imala je priliku, da se uveri u sva ta ''dozvoljena'' sredstva ''svetskih humanitaraca i mirovnjaka''. Završni čin izvrgavanja ruglu onoga što predstavlja svetinju srpskog naroda jeste izručenje Haškom tribunalu, sudu formiranom da jednom narodu nametne kolektivnu krivicu i legalizuje zločinačke namere globalističkog inžinjeringa, legalno izabranog predsednika države (ne ulazimo u rasprave da li je kriv ili ne) mimo Ustava te zemlje, upravo baš na Vidovdan, namerno-slučajno, čudne li koincidencije.

Idoloslužnici novog božanstva Novog svetskog poretka, zahvaljujući podršci marionetskih medija, instruirani od međunarodnih komesara, ruše sve što je tradicionalno, uvereni da ''samo drveće mora imati korenje a da je ljudima lepše bez njih''. Ovi ''bezotačestvenici'', ''bezkorjenovići'' (Amfilohije) u ime neprikosnovenosti ljudskih prava idu tako daleko da i sopstvenom narodu nameću ideju kolektivne krivice. Tako recimo na tribini Helsinškog odbora, održanoj u Beogradu decembra 2006. pod nazivom ''Ko blokira suačavanje sa prošlošću'' , predsednik tog odbora za Bojvodinu, Pavel Domonji, ni trepnuvši izriče sud: ''U Srbiji samo kamen nije kriv''. A u čemu se ogleda ta naša kolektivna krivica? Najednostavnije, ali i najupečatljivije, pesnički nadahnuto odgovoriće ''raspevani pesnik Srbije na istoku''. Shvativši na osnovu tragičnog ali i ponosnog istorijskog iskustva, Dobrica Erić, koji kako sam kaže da je reči za svoje stihove uzeo od Naroda, Suze od Dece, a da je tuga njegova, u čemu se ogleda srpska krivica, prkosno izjavljuje: ''Kriv sam što sam Pravoslavac i Svetosavac''. I dok za otadžbinske pesnike poput Dobrice Erića, koji sa jasnim patriotskim osećanjima svedoče o Razapetoj zemlji, čiji stihovi miluju i nadahnjuju iskrene srpske duše, ali i opominju, gotovo da nema prostora u srpskim medijima gde antitradicionalisti zaodeveni u plašt ljudskih prava i sloboda (ali samo formalno) uz budnu pažnju svetskih komesara vrše duhovni autogenocid u sopstvenom narodu.

Da bi što uspešnije realizovali svoje zločinačke namere evroatlantski nezajažljivi gospodari ''Novog doba'', ''vrlog, novog sveta'' (Haksli), organizuju u Srbiji pravu mrežu institucija (Helsinški odbor, Centar za kulturnu dekontaminaciju…), marionetskih medija i nevladinih organizacija (ne zna se tačan broj) finansirane i isprogramirane da raskorene pravoslavne korene srpske duhovnosti i zajedno, udruženi stvore drugačiju, Drugu Srbiju. Nažalost i jedan deo, tzv. inteligencije iz Srbije, opčinjene zapadnjaštvom i posvećene evropejstvu odricanjem od Kosovskog zaveta uporno i sistematično nastoji da razori srpsko narodno samosaznanje. Pretežno školovani u inostranstvu, ili '' edukovani'' u bezbroj samozvanih nevladinih organizacija i škola koje su se uz snažnu finansijsku podršku sa Zapada nakotile po Srbiji, posebno nakon ''demokratske revolucije'' udaljavajući se od svog narodnog duha kome po rođenju pripadaju, ''zarobivši sebe u tuđina'' (Njegoš), postali su tako revnosni govornici tuđinskih interesa u svojoj sopstvenoj zemlji. Da bi se dodvorili svojim mentorima i da bi zaradili obećanu šaku srebrenjaka, te moderne poturice otpale od duha i običaja svog naroda, (''pohulili na vjeru prađedovsku'' – Njegoš) , u čerečenju i zatiranju srpskog nasleđa postaju ''veći katolici i od samog pape''. Evo upravo i sada kada se svetski manipulati, svim silama i svakojakim ucenama upinju da nam otmu dušu naše (srpske) duše, kolevku našeg jastva, glasnogovornici NATO humanizma i borci za jedino dozvoljenu budućnost Srbije, ne silaze sa narodnih medija srpskih, urlajući ''Preokret'', potreban nam je , ''Preokret'', moramo da ''Prihvatimo realnost''.

Bizarnom demagogijom kriminalizovana politika oslonjena na tronošcu mafije, korupcije i kriminala, hipnotičkim dejstvom medija u svojim, kriminalom uprljanim rukama, uporno prodaje napaćenom i zbunjenom narodu maglovite snove koji samo što se nisu ostvarili, čime nastoji da pribavi atribut legitimnosti svoje vladavine. Setimo se komunista i njihovog pravdanja i opravdanja potrebe žrtvovanja za ideale komunizma koji samo što nije stigao ''Komunizam nema alternativu''. Sada je samo termin komunizam zamenjen novom utopijom ''Eropa nema alternativu''. Ova kvazilegitimna vlast ''koja principe sile, straha, nesigurnosti ljudi i nestabilnosti ustanova, prikriva prividom slobode, prividom ustanova i prividom legitimnosti'' (Podunavac, 1999: 16-17).

Kosovo za srpski narod nije i ne može biti prosto samo životni prostor koji se navodno zbog viših vrednosti, ''koje nemaju alternativu'', olako napušta. Bez Kosova, bez zemlje srpskih metoha, u kojoj se svojim duhovnim hramovima (preko 1300 crkava i manastira) srpski narod ukorenio u vremenu (postavio svoju vremensku vertikalu) i prostoru (za sva vremena neizbrisivo svedočanstvo o postojanju jednog naroda i njegove crkve, tapija zapečaćena mučeničkom krvlju), srpski narod bi postao obezličena biološka masa, bez svog jastva, a samim tim i bez prošlosti i prave budućnosti.

Da li će čovečanstvo, u novom milenijumu u koji smo zakoračili, uspeti da prevaziđe jednu od svojih najvećih društvenih bolesti ''demokratiju topovnjača'' i ''demokratiju američkog stila'' i da se stepen slobode i demokratije uzdigne na jedan viši nivo, veliko je pitanje. Optimisti, kojima i autor ovih redova pripada, polaze od istorijske činjenice da se godinama postepeno razvijala svest, i da su se postizali ciljevi koji su nekada smatrani utopijom. Razlika između uspešnih i neuspešnih ljudi (naroda – A. P.), govorio je jedan od helenskih mudraca Filon, jeste što uspešni imaju snove koji ih pokreću. San o pravednom društvu svakako da iz današnje perspektive izgleda utopija. Ali taj san su sanjale generacije i generacije ljudi i taj san je pružao utehu i nadu milionima ljudi, znanim i neznanim borcima za slobodu i demokratiju. Istorija nas takođe i uči da su se sve revolucije na kraju najčešće završavale tako što su ideali koji su bili pokretači tih revolucija na kraju bili iznevereni. Previše je takvih lekcija u istoriji, i upravo je to razlog da pesimisti smatraju da je borba za demokratiju uzaludna i unapred izgubljena.

Ima li kraja pustošenju i komadanju Srbije? Granice bi nove da postave, granice između Srba i Srba, granice iscrtane uranijumskim NATO bombama i krvlju naše dece obeležene. Ti vajni borci za ljudska prava, tuđinskom vatrom ugrejani, do čijih hladnih duša ne dopiru reči pesnika ''decu vam neću oprostiti'', zaboravljaju da narod sve pamti a istorija svakom sudi, pravedno sudi, ''ni po babi ni po stričevima''. Ko je Srbin i srpskoga roda za Kosovo-Srbiju se uvek mora boriti. Najpre u sebi ga sticati, usvajati i sačuvati, a potom ga i od drugih braniti.

(Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici)

Literatura

Andrić, I., 2004. Znakovi pored puta, Beograd: Rad.

Berend, I., 2001. Centralna i istočna Evropa 1944-1993, Podgorica: CID.

Bodrijar, Ž., 1991. Simulakrumi i simulacija, Novi Sad: Svetovi.

Ćosić, D., 2004. Kosovo, Beograd: Novosti.

Berend, I., 2001, Centralna i istočna Evropa 1944-1993, Podgorica: CID.

Jovanović, D., 1991. Sloboda od straha, Beograd: Filip Višnjić.

Monro, P. i Rudek, E., 2001. Teorija srpske zavere, Beograd: Knjiga-Komerc.

Frankfurt, H. G., 2006. O proseravanju, Novi Sad: Vega media.

Fuko, M., 2007. Poredak diskursa, Loznica: Karpos.

Geri, P. J., 2007. Mit o nacijama: srednjovekovno poreklo Evrope, Novi Sad: Cenzura.

Niče, F., 2005. Sumrak idola, Beograd: Čigoja štampa.

Orvel, DŽ., 2003. Životinjska farma, Podgorica: Daily Press.

Perović, L., 2000. Ljudi događaji i knjige, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Platon, 2001. Pisma, Beograd: Rad.

Podunavac, M., 1999. Sila i (ne)poredak, Republika, god. XI, br. 220.

Popović, M., 1976. Vidovdan i časni krst, Beograd.

Selidžmen, M., 2008. Naučeni optimizam, Beograd: Zavod za udžbenike.

Tokvil, A., 1994. Stari režim i revolucija, Sremski Karlovci. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

Vidal, G., 2004. Rat iz snova, Beograd: Čarobna knjiga.

Čomski, N., 1999. Kontrolisana demokratija, Beograd: CID.