Ubijanje štampane pismenosti

(NIN, 26.03.2009)

Knjiga je suštinska tehnologija modernosti – „sredstvo za prenos informacija kroz prostore iskustva, brzinom koja odgovara brzini okretanja stranice knjige”, govorio je pesnik Josif Brodski. A danas, pošto se šuštanje stranica koje okrećemo u nekoj knjizi takmiči sa svetlucavim pikselima na računarskom ekranu, moramo razmotriti mogućnost postepenog nestanka knjige koje uskoro možda nigde neće biti oko nas. Ukoliko se odlučimo da zamenimo knjige ekranima, šta će se dogoditi sa čitanjem i sa kulturom štampanja koja tako dugo održava naviku čitanja? A šta to govori o nama samima koji ćemo možda povući iz upotrebe tu tako značajnu tehnologiju staru više od 500 godina?

Već smo napravili prvi korak na putu ka novom obliku pismenosti – digitalnoj pismenosti. Činjenica da već sada moramo praviti razliku između dva tipa pismenosti, pokazuje nam koliko smo otišli daleko od tradicionalnog shvatanja čitanja. Ekran računara posreduje u svemu - od privatnih komunikacija pa do uživanja u pisanju, igranju igrica i posmatranju filmova i drama. Ekran je porta kroz koju do nas nadire popularna kultura i traži orijentaciju i veštinu navigacije, što se sve razlikuje od onoga što smo morali znati da bi ovladali štampanom pismenosti.

Entuzijasti i samozvani eksperti uveravaju nas da je nova digitalna pismenost napredak za čovečanstvo; knjiga se i dalje razvija, napreduje, poboljšava, tvrde eksperti, a svako poboljšanje zahteva ne baš lak period prilagođavanja. Složeni oblici zajedničkog traganja za informacijama zameniće pojedinačno i zadubljeno čitanje; ekran vezan za računar zameniće knjigu koja slobodno leži na stolu. Možda će u večnosti ispred nas, ljubav prema pisanoj reči biti upamćena kao kratka epizoda u našem kulturnom sazrevanju, a knjiga kao nekada omiljena tehnologija koju smo prerasli.

Ali, kako entuzijazam za novu digitalnu pismenost sve više raste, grozničavo vodi i ka krajnostima. Oni koji stalno guraju napred digitalnu pismenost ne razlikuju se mnogo od ljudi koji su skliznuli u multikulturalizam tokom 80-ih i 90-ih, nameravajući da potpomognu različitosti u gledištima. U početku su ušli u borbu za dopunjavanje postojećih kanona, što je priznato kao intelektualni prilog ženama i ostalim manjinama u društvu. Ali kao što je multikulturalizam promenio svoj pravac, tako su i ti ljudi vrlo brzo pomerili fokus pažnje sa proširenja postojećih kanona i preneli ga na njihovo potpuno uništavanje, tako što su iz njih izbačeni doprinosi svih „mrtvih belaca“ (misli se na kulturnu zaostavštinu evropskog porekla, koja je dominirala u Americi i o kojoj se učilo u američkim školama. Kako su svi veliki evropski ljudi već davno bili mrtvi, nastala je sintagma „dead white males“, prim. prev.). Tako su i advokati digitalne pismenosti počeli da govore o zameni, a ne o dopunjavanju štampane pismenosti. Mi smo u današnje vreme sve više rastrzani, nestrpljivi smo i opsednuti udobnošću a štampana knjiga sve to više ne može da prati. Zar ne treba prosto priznati da smo postali ljudi zavisnici od ekrana i da više nismo ljudi knjige? Čitati ili ne čitati

Svaka tehnologija je istovremeno izraz kulture, a poseduje i potencijale za njeno menjanje. Štampane knjige i materijali inaugurisali su eru akademske revizije postojećih znanja, a informisanosti su dali snagu i omogućili joj širenje i umnožavanje. U knjizi Istorija čitanja Alberto Manguel podseća nas na to da čitanje u sebi - i u tišini, što smatramo normalnim, na Zapadu nije bila norma sve do H veka. Manastiri su bili daleko od onoga što mi danas zamišljamo – mesta mirne kontemplacije, već su, u suštini, predstavljali „zajednice ljudi koji mumlaju” kako bi se izrazio čuveni kritičar, jezuita Ivan Ilič. Čitanje posvećenih bilo je neprekidno i naglas.

Kao što se promenio stil čitanja, promenio se i razlog čitanja, kao i količina vremena koja je posvećivana čitanju. „Čitaj da bi živeo”, pisao je Flober. Harold Blum, književni kritičar, u knjizi Kako čitati i zbog čega na čitanje gleda sa drugog, manje poželjnog kraja ljudskog života. On kaže da je jedan od razloga zbog kojih se čita, naše pripremanje za krajnju promenu, koja je univerzalna i označava kraj života. Ali koliko god mnogo čitali i iz bilo kog razloga, pismenost je uvek cenjena kao znak civilizovanosti i mera uspeha jednog društva. Pismenost je danas skoro potpuna u razvijenim zemljama sveta i značajan je istorijski uspeh koji izaziva određenu vrstu samozadovoljstva.

To se, međutim, može promeniti. U 2007. godini, američka Nacionalna fondacija za umetnost (NEA) štampala je izveštaj pod naslovom Čitati ili ne čitati: pitanja i posledice za naciju, koji je dao jasne dokaze o smanjenom čitanju iz zadovoljstva, naročito među mladima. Skoro polovina mladih između 18. i 24. godine uopšte ne čita iz zadovoljstva; mladi između 15. i 20. godine provode između 7 i 10 minuta dnevno čitajući po svojoj volji; dve trećine brucoša iz zadovoljstva čita manje od jednog sata nedeljno, ili uopšte i ne čita. Jednom prilikom, Sunil Ajengarl, direktor Kancelarije za istraživanje i analize pri NEA, rekao mi je: „Danas više ne možemo smatrati da je knjiga u kući normalna stvar. Čitanje iz zadovoljstva i na svoju ruku, a ne iz obaveze, mora se kultivisati od najranijeg detinjstva.” Izveštaj NEA govori da je često i obavezno čitanje vrlo tesno povezano s angažovanjem u društvenom životu, s praćenjem umetnosti i dobrovoljnim radom u društvenim organizacijama raznih profila. Oni ljudi koji čitaju iz zadovoljstva, često i uredno, uglavnom su zaposleni, posećuju muzeje i volontiraju u raznim prilikama; kratko rečeno, oni su angažovani građani. Međutim, o vrednosti čitanja ne misle svi tako. Kritičar Blum, na primer, nije ubeđen da čitanje stimuliše ljude na angažovanje u društvu. „Ne možete direktno poboljšati bilo čiji život ukoliko mu kažete da više čita i da se u čitanje udubi”, tvrdi on. „Ja postajem skeptičan prema tradicionalnom društvenom shvatanju i nadi da se briga za druge može stimulisati porastom individualne imaginacije, i umoran sam od bilo kojih argumenata koji povezuju zadovoljstvo usamljeničkog čitanja sa javnim dobrom.”

To da li se neko slaže sa NEA ili sa Blumom, ne može poreći da su naše nove komunikacione tehnologije izmenile kulturu čitanja. U toku 2005, sociolog Vendi Grisvold sa Nortvestern univerziteta u Čikagu, Teri Mekdonel i Natan Rajt, identifikovali su pojavu tzv. klase čitača koja je ograničenog broja, ali potpuno nesrazmerno velikog uticaja. Njihovo istraživanje, uglavnom obavljeno 90-ih, donelo je zaključak da su ljudi koji najviše čitaju takođe najviše vezani za Internet, što je rezultat koji entuzijasti digitalne pismenosti uzimaju kao dokaz da štampana pismenost i pismenost ekrana mogu biti komplementarni kapaciteti, a ne opasni konkurenti u potrošnji dragocenog vremena. Ali ovi sociolozi su predvideli i da će se „korišćenje Interneta pomeriti prema manje bogatim i manje naprednim segmentima populacije i da se slika može promeniti. Za te grupe slobodno vreme je više ograničeno, navike čitanja su manje čvrste, a među njima postoji prava borba opredeljenja: da li ići onlajn ili intenzivno čitati knjigu”. Studija iz Mičigena koja je publikovana u Harvardskoj obrazovnoj reviji 2008. godine, govori da je sada veb primarni izvor materijala za čitanje i to za srednjoškolce u Detroitu sa niskim prihodima. I još, studija beleži da „samo redovno čitanje romana van škole ima pozitivnu korelaciju sa školskim uspesima”.

Uprkos pažnji poklonjenoj tzv. digitalnoj podeli, stvarni zjap nije između domaćinstava sa kompjuterima i domaćinstava bez njih (on je napravljen između domaćinstava u kojima roditelji uče svoju decu staromodnoj navici čitanja knjiga i usađuju im ljubav prema knjizi i, naravno, između domaćinstava koja to ne rade). Kao što sociolog Grisvold i kolege ističu, ostaje otvoreno pitanje da li će nova klasa čitača imati i snagu i prestiž zbog kulturnog kapitala, ili će njihovo čitanje ostati neobičan i nekoristan hobi.

Postoji i drugi aspekt čitanja, koji nije obrađen u ovoj studiji, ali je od ključnog značaja za naše dugoročno kulturno zdravlje. Stotinama godina štampana pismenost je bila osnovni gradivni materijal u formiranju modernog osećanja za sopstvenu ličnost. Suprotno tome, čitanje sa ekrana, istorijski gledano, nešto je što se pojavilo nedavno i nekome stvara novu i od ranijih različitu vrstu koncepcije o samom sebi, što je zasnovano na međureakciji sa drugim korisnicima i čitačima sa ekrana. Korist nastaje zbog zajedničkih učestvovanja i performansi, a ne zbog razmišljanja. To je, kao što opisuje sociolog Dejvid Rizman, vrsta pismenosti koja je više prilagođena ličnostima na koje deluju spoljni činioci i koje svoje zaključke donose na osnovu zaključaka drugih. S druge strane su ličnosti čije su vrednosti manje fleksibilne, ali su i manje podložne spoljnim pritiscima. Studija koju je načinio NEA nije prošla bez kritika od kojih su mnoge usredsređene na definiciju čitača, kao na nešto što je ograničeno sadržajem odštampanog. Stiven DŽonson, autor knjige Sve što je loše, za vas je dobro: kako nas današnja popularna kultura u suštini čini mudrijim (2005), posebno ističe da izveštaj NEA nije u analizi obradio čitanje sa ekrana. „Predlažem autorima izveštaja NEA da uđu u trag ekonomskom statusu onih koji čitaju romane i onih koji se bave opsesivnim kompjuterskim programiranjima, i to u narednih deset godina”, pisao je DŽonson u londonskom Gardijanu. „Koja će od ovih grupa imati veći profesionalni uspeh u postojećoj klimi?”, pita se on. Ovo pitanje je nedovoljno jasno i vodi na stranputicu, jer najveći broj ljudi koji zarone u ekran i nešto rade, nisu programeri. Oni su potrošači koji nešto čitaju na ekranu, kupuju, surfuju, igraju igrice ili su na nekom blogu. DŽonson bi mnogo više uradio da je uporedio opsesivne pisce romana i opsesivne kompjuterske programere.

NEA je bila svesna teškoća upoređenja čitalaca knjiga i čitalaca sa ekrana. Radna definicija čitanja onlajn predstavlja pravi izazov za metodologe, ali se mora priznati potreba za takvom vrstom podataka. Za budućnost su nam potrebni bolji načini razrešavanja pitanja o čitanju sa ekrana, u poređenju tog čitanja sa čitanjem knjiga. Za sada imamo ogromnu količinu podataka koja se tiče čitanja na tradicionalan način. Teško je proceniti da li se sve prednosti čitanja knjiga mogu preneti i na čitanje sa ekrana.

Tvrdnje entuzijasta digitalne pismenosti prepune su apstraktnih pohvala čitanju sa ekrana, pri čemu je iskustvo onih koji to rade da bi zaradili za hleb, pokazalo drugačiju sliku. Dok Grisvold i kolege tvrde da postoji preteći porast „klase čitača” sa ekrana, britanska neuronaučnica Suzan Grinfild nalazi da vreme koje provodimo ispred ekrana i kompjutera kao i televizora, u suštini stvara dvoklasno društvo: ljude ekrana i ljude knjige. Ovi prvi su shodno neurološkim istraživanjima izloženi dejstvu velikih količina dopamina, prirodnog hemijskog neurotransmitera koji se proizvodi u mozgu. Ovo vodi do usporavanja aktivnosti moždane kore u prednjem delu čeonog režnja mozga gde se kontrolišu funkcije kao što su procena rizika i posledice nekog postupka koji će se tek preduzeti.

Pišući 2005. godine listu Nova republika, Dejvid A. Bel sa Univerziteta DŽon Hopkins, opisao je težak proces čitanja ozbiljne stručne knjige u digitalnom umesto u štampanom formatu: „Pomerao sam tekst gore-dole, tražio sam ključne reči, više puta sam prekidao taj posao da bih ponovo napunio šoljicu kafe, proveravao sam da li mi je stigla elektronska pošta, tražio vesti i pravio novi raspored nekih mojih fajlova. Na kraju sam uspeo da pročitam knjigu i bio sam zadovoljan. Ali, nedelju dana kasnije, shvatio sam da od onoga što sam pročitao ništa ne znam.“

Kad je pokušao da se uvežba u čitanju sa ekrana, a to zahteva potpuno novu veštinu, Bel je došao do važnog zaključka koji se često previdi tokom čitanja digitalnog teksta. Kompjuterski ekran nije napravljen da bi zamenio knjigu. Čitanje sa ekrana je predviđeno da bi se čitalo na „strateški, ciljani način” i da bi se tražile neke naročite informacije, zapaža on. Iako način čitanja može doneti velike prednosti, Bel ističe da se tokom čitanja sa ekrana uzima u svoje ruke komanda nad tekstom i da glavna ličnost više nije autor čitanog teksta, koji je možda odavno i umro. A to je ono u čemu leži najveća opasnost, jer tokom čitanja nečijeg teksta nije dobro da čitalac bude glavni čovek u poduhvatu, već da se oseća kao učenik. „Kad se povinujete organizacionoj logici knjige, onda učite”, primećuje Bel.

Kakva nam je strategija i cilj kada čitamo sa ekrana? U naručenom izveštaju koji je publikovala Britanska biblioteka u januaru 2008. istraživači su utvrdili da svako, i učitelji i đaci, ispoljava nepredviđeno ponašanje i to tako što tekst pretražuju horizontalno umesto vertikalno. Ispitanici tokom tih studija čitajući tekstove onlajn, imali su rezultate kvalitativno različite od onih koji su ih dobijali tradicionalnom pismenošću. „Potpuno je jasno da korisnici računara i čitači tekstova onlajn, ne čitaju u tradicionalnom smislu već se javljaju znaci nekih novih formi čitanja kroz naslove, sadržaje i neke postupke kojim se dolazi do brzih saznanja.“ Autori ove studije utvrdili su da oni čitači koji su stalno onlajn, u stvari izbegavaju čitanje na tradicionalan način.

To je ono što je tragajući za specifičnostima čitanja sa ekrana utvrdio i DŽekob Nilsen, nekadašnji inženjer za softver i naširoko poštovani ekspert za korišćenje veb stranica. Kad posmatramo ekran u potrazi za nekim sadržajem, pokreti naših očiju stalno prate obrazac oblik latiničnog slova f, dakle F, brzo prolazeći kroz tekst prvo horizontalno, očekujući da će naći srž informacije za kojom tragaju. Potom se ide naniže, pa opet horizontalno. Čitanje nije prava reč za ovo, kaže Nilsen opisujući proces kao posebnu aktivnost.

„Potrebno je da sami sebe zapitamo šta čitamo”, kaže DŽek Martin, pomoćnik direktora za program namenjen mladim ljudima u Njujorškoj javnoj biblioteci. „Čitanje nije više nešto kao tradicionalni osećaj praćenja reči na papiru, bilo da je u pitanju engleski ili neki drugi jezik”. A onda je izjavio da i video-igre mogu doprineti digitalnoj pismenosti dece i da one postaju isto tako važne kao i odlično praćenje štampanih tekstova. Zbog toga se u bibliotekama i priređuju turniri u igricama, a u školama se ispituju mogućnosti uvođenja video-igara u učionice. Fondacija Mak Artur izdvaja dosta novca u naporu da se video-igre koriste u školama kako bi se poboljšali rezultati učenja. DŽek Martin kaže da ne bi bio iznenađen ukoliko bi se za 10-20 godina preko video-igara stvorio fiktivni svet koji bi bio isto tako kompleksan kao i svet u romanima Čarsla Dikensa i Fjodora Dostojevskog.

Promotori digitalne pismenosti tvrde da ona, za razliku od tradicionalne, štampane pismenosti, nije pasivna. Ekran mami igrača video-igara da sam sebe stavi u centar događaja, te se tako događa da ga igra nauči kritičkom mišljenju i osećaju izbora postupka i, naravno, življenja sa tim svojim izborom. Ovo je mišljenje DŽejmsa Pola Gia, koji je jedan od glavnih čirlidera za uvođenje video-igara kao sredstva učenja u školama. Gi je izjavio Tajmsu da „ne možeš menjati sadržaj neke knjige Dostojevskog, ali možeš menjati i podvaljivati u igri”. Ovakve tvrdnje imaju problem jer pate od nerazumevanja događanja koja se odigravaju tokom čitanja. Razlog zbog čega ne možeš podvaljivati u čitanju romana Dostojevskog jeste što se moraš potčiniti procesu čitanja, što znači prihvatanje autorovog autoriteta dok priča priču. Ulazimo u autorov svet pod njegovim uslovima i na taj način udaljavamo sebe. Da, nemate mogućnosti da menjate tok događaja i lica iz romana, ali postajete otvoreni i spremni da prihvatite iskustvo drugih i da shvatite da sve vreme ne držite stvari pod kontrolom. U tom procesu možete postati vrlo blizu kompleksnosti porodičnog života, društvenim institucijama i istinitosti ljudske prirode. Nasuprot tome, ekran nas vuče u suprotnom pravcu, umesto čitača postajemo korisnici. Umesto da se povinujemo autoru, osećamo se gospodarima. Ekran proizvodi moćnu i neranjivu ličnost. Bilo kakav gubitak u video-igri je privremen, može se popraviti i na kraju krajeva prevazići. Očekujemo da ovladamo igrom, preuzmemo je i da se kasnije prebacimo na sledeći izazov. To su sve lekcije mnogostrukih oprobavanja, grešaka i uspeha iz kojih se mnogo uči uz istovremenu zabavu. Ali to nisu lekcije koje obogaćuju razumevanje. Moj sopstveni digitalni Dikens

Anno Domini 1000, Veliki persijski vezir i strasni čitač bio je suočen sa naročitim logističkim problemom tokom nekog svog putovanja. Ne želeći da za sobom ostavi dragocenu kolekciju od 17.000 knjiga, kako nam priča istoričar Alberto Manguel, on je došao do jedinstvene strategije kako bi ih transportovao. Izvežbao je 400 kamila da iza njega idu jedna za drugom po azbučnom redu i to tokom celog puta. Ono što je bilo potrebno velikom veziru, a nije imao, bio je u stvari „kindl“. Posle lansiranja kindla 2007, uz mnogo buke i nade, ovaj Amazonov prenosivi elektronski čitač izazvao je nesrazmerno veliku medijsku pažnju. U karakteristično entuzijastičkom članku o toj napravi u Njuzviku, Amazonov osnivač DŽef Bezos izjavio je: “Ovo je najvažnija stvar koju smo ikad napravili. To je tako ambiciozno da može preuzeti bilo kakvu knjigu i čak je poboljšati. A može čak izmeniti i način na koji su ljudi do sada čitali.“

Tržište za elektronske knjige, iako je raslo brzo, i danas čini jedan odsto ukupnog izdavačkog biznisa: samo u Americi je prodato 400 miliona knjiga u 2008. godini, a Amazon očekuje da tokom godine proda 380.000 kindla, čime će se „daunlodovati“ zasad nepoznati broj knjiga namenjenih čitanju.

Mnogo je pisano o budućnosti te naprave za čitanje: bežični Internet omogućava vrlo brz prenos elektronskih tekstova; postoji mogućnost pretraživanja veba, a tu je i besplatna Vikipedija. Sve ovo je veoma značajno, ali je jako upadljivo ometanje koncentracije tokom čitanja sa ekrana.

Skrin-sejver na kindlu može prikazivati Oskara Vajlda, na primer, ili Virdžiniju Vulf, suvu kao neki duh. Jedan moj prijatelj koji je bio među prvim korisnicima kindla, pričao je o uživanju u činjenici da na kindlu čita sve dnevne novine rano ujutru. Napravu za čitanje koristi tokom putovanja i više ne mora sobom nositi mnoštvo knjiga, već uživa u mogućnosti čitanja desetak knjiga koje je sve „daunlodovao“ u elektronsku napravu. Kindl je primamljiv i za ljude koji rade sa mnogo dokumenata, a da je to tako, govori i podatak da je Random Haus, kao ogroman izdavač, urednicima podelio elektronske čitače da bi uz njihovu pomoć čitali pristigle manuskripte. Kad mi je Amazon poslao jedan kindl na probu, već sam čitao Dikensovog Nikolasa Niklbija – Pingvinovo klasično izdanje iz 1970-ih sa prepoznatljivom „riknom“ - žute boje i naznačenom cenom od 3,95 dolara. Dikens je zgodan za čitanje na kindlu, uostalom, on je bio jedan od najvećih pisaca romana u nastavcima, a kindl izgleda kao poručen za čitanje romana u nastavcima. Dikens se svojevremeno prihvatio pisanja i izdavanja mesečnih nastavaka romana – otprilike 32 stranice po mesecu. Prodavao je te nastavke prilično jeftino, jedan šiling po komadu (u to vreme najveći broj romana sastojao se iz više tomova i bili su vrlo skupi). Dikensov postupak je bio odličan eksperiment marketinga i masovnog izdavaštva - kao i kindl danas. Kindl i druge slične naprave za elektronsko čitanje kao što je Sonijev e-čitač, uvežbavaju korisnike da čitaju sa ekrana na kojima se pokušava oponašanje kvaliteta svetlosti na listu knjige uz minimiziranje napora očiju tokom čitanja. To je sve suprotno onome što vidimo na kompjuterskim monitorima. Ekrani elektronskih knjiga su tamnosivi sa crnim slovima koja su nastala korišćenjem tzv. elektronskog mastila. Takav displej je razvijen u masačusetskom Institutu za tehnologiju (MIT). Iako sam bio u početku blago dezorijentisan, brzo sam se prilagodio kindlovom ekranu, kao i savlađivanju obrtanja stranice uz pomoć dugmeta na aparatu. Ipak, pogled mi je skakao sa jednog dela stranice na drugu, na isti način kao kad bih nešto čitao dugo na kompjuterskom monitoru. Bilo je mnogo dekoncentracije. Svaki čas sam nešto tražio na Vikipediji, a onda sam išao na Internet tražeći link za Dikensovu kratku priču Magbi DŽankšn. Dvadeset minuta kasnije, još nisam bio ponovo na čitanju mog Niklbija iz kindla. Ustanovio sam da, uprkos mogućnosti menjanja veličine slova i spuštanje i dizanje stranice, čitanje na kindlu je bilo mnogo sporije nego bilo koje knjige. Možda bih kindl uzeo sobom za neko dugo putovanje, ali nikako za svakodnevnu upotrebu.

Ima i drugih problema. Iako kindl otvara mogućnost čitanja bilo koje knjige bilo gde i bilo kad, to je moguće samo kada ste u situaciji posedovanja te naprave koja će vam omogućiti čitanje. Ne možete knjigu koju ste pročitali na kindlu dati nekome drugom da je čita ukoliko mu ne date ceo aparat. Postoje i drugi nedostaci kindla koji su mnogo više emocionalni nego praktični. Za razliku od običnih knjiga, gde vam se težina knjige prebacuje sa desne strane na levu - što bolje osećate težinu, to ste više pročitali stranica - kod kindla toga nema. Čitajući iz kindla, nemate osećaj gde ste u knjizi. Osim toga, kindl nema miris knjige; imajući kindl ispred sebe, nemate nikakav utisak o prethodnom čitaču romana, niti su tu razne ceduljice i podvučeni redovi na stranicama, što su uobičajeni artefakti u štampanim knjigama, načinjeni ljudskom rukom. Štampana knjiga je neka vrsta transformacije nematerijalnog u materijalno, kako je govorila Hana Arent. Akcije iz knjige i dijalozi u knjizi su pretvoreni u nešto što skoro da osećate dodirujući stranice knjige. Ova osećanja koja se javljaju dok čitate štampanu knjigu, nije moguće kvantifikovati i možda će ih kritičari opisati kao budalasta osećanja prema demodiranom medijumu i kao sentimentalno vezivanje za nešto što traje, umesto za nešto što je digitalno i elektronsko. Sasvim je sigurno da, ukoliko neko nešto voli i oseća dodirujući knjigu, to nije dovoljno za intelektualnu odbranu štampane knjige, ali u svakom slučaju, vredno je istaći da je osećanje dodira nešto što se ne može dobiti čitanjem sa ekrana. Nikakav entuzijazam o estetici nove tehnologije i naših ajfona i ajpoda ne može dovesti do onog osećanja koje se stiče gledanjem štampanih reči na papiru.

Deca i kindl

Vredno je zapitati se koju i kakvu će ulogu igrati kindl u životu mladih čitalaca. Ukoliko postoji tako nešto kao što je kultura čitanja, onda to počinje u roditeljskoj kući. Ne osvrćući se na obrazovanje roditelja i na njihov nivo prihoda, deca koja odrastaju u kućama u kojima ima knjiga svuda naokolo, postaju mnogo veštiji i uporniji čitači od one druge dece. Da li se to da primeniti i na kindl? Sven Birkerc, autor knjige Gutembergova elegija (1994) opisuje kakvo dejstvo ispoljava tehnologija ekrana na sve nas koji ih koristimo: to pričinjava znatne teškoće u fokusiranju pažnje na jednu temu, što se retko događa čitanjem obične knjige.

Sve ovo je nepovoljno, pa čak i opasno za decu. Već znamo da elektronske knjige koje se reklamiraju za decu ni u čemu ne pomažu pismenosti, čak je ugrožavaju. Istraživači iz Laboratorije za decu u okviru Univerziteta Templ u Čikagu, koji su proučavali elektronske knjige namenjene deci, opisuju slabu interreakciju dece i roditelja, što je suprotno od situacije u kojima se čitaju bajke, ili se pričaju priče. U suštini, svako ko je bilo kada čitao neku elektronsku knjigu predškolskoj deci zna da tu decu više interesuju dugmad na elektronskoj napravi kojom se gore-dole pomeraju delovi teksta, tj. stranice imaginarne knjige, nego sadržaj priče.

U međuvremenu, starija deca i tinejdžeri koji odrastaju okruženi mobilnim telefonima, video-igrama, ajpodima, prenosiocima audio i tekstualnih poruka i Fejsbukom, na kraju uspešno savlađuju digitalnu pismenost, ali gube sposobnost koncentracije, što je prvi i osnovni zahtev tradicionalne pismenosti. To predstavlja problem i izazov ne samo aktu čitanja već i kulturnim institucijama koje podržavaju upotrebu elektronskih knjiga. To važi i za mnoge nove ili stare, ali modernizovane biblioteke. U Njujork tajmsu je nedavno preneta priča o neprikladnom i destruktivnom ponašanju mladih članova Britanske biblioteke i to u njenim prostorijama za čitanje elektronski formatiranog materijala. Stariji čitaoci, a pod starijim se podrazumevaju oni iznad 30. godine, žalili su se na bučnu atmosferu u biblioteci tvrdeći da ih neprekidan smeh, dobacivanje i korišćenje ajpoda dekoncentrišu. Međutim, portparol biblioteke nije bio na strani starijih i tom prilikom je izjavio da se i biblioteka promenila i evoluirala, dozvolivši čitaocima da je koriste na različite načine. Svi oni imaju, tvrdio je portparol, svoje puteve kojim proučavaju ili čitaju ono što ih interesuje. Koriste računare i proveravaju stvari na vebu, umesto da koriste svoje blokčiće i notese kako bi znali šta kasnije treba potražiti na drugom mestu. U pejzažu današnje digitalne pismenosti, staromodna štampana pismenost izgleda da posrće, što se vidi i po neuspelom krstaškom ratu koji protiv elektronskih knjiga vode pristalice Devejevog decimalnog sistema (reč je o načinu katalogiziranja knjiga u velikim bibliotekama, iz pretprošlog veka, koji je i danas neprevaziđen). U današnje vreme đaci i studenti će pre protestovati zbog ukidanja bežičnog Interneta nego zbog cenzurisanja knjiga. Mnogi bibliotekari nisu zadovoljni promenama i opiru se novim nazivima svog zanimanja koji sada glase specijalista za medije i informacije, bibliotekarski tehnolog, ili nešto slično. Jedan od bibliotekara u velikoj privatnoj školi opisuje u Vašington postu, opštu odbojnost dece prema knjigama i odsustvo bilo kakve želje da se bave nekim ozbiljnijim tekstom. Umesto pitanja „koliko je dugačak tekst” više vole pitanje: „Da li ću ja voleti to što treba da čitam?“ Danas sve više bibliotekara misli da će im u budućnosti osnovni zadatak biti prenošenje veštine kompjuterskog pretraživanja i izdvajanja potrebnih informacija iz teksta, poput rudara koji u rudniku dugo kopaju da bi došli do grumena zlata. Ali deca nisu kao rudari koji rade dugo i kopaju duboko, već pre podsećaju na one koji su izbegavali kopanje i radije ispirali pesak da bi došli do zlata.

Kindl će pogoršati već postojeći deficit koncentracije jer kad ga koristite, niste samo čitač već i njegov potrošač. I zaista, sve ono što vidite na toj napravi i kad je koristite, stavlja vas u poziciju korisnika njenih usluga. Osnivač Amazona, DŽef Bezos, priznao je da kindl „nije naprava već usluga”. U tom smislu kindl je metafora za način čitanja koji će biti uobičajen u XXI veku. Kao i mnoge stvari od kojih danas pravimo idole, on je izuzetno zgodan i za nas komforan, tehnološki je složen i skoro savršen, ali je sterilan i uništava koncentraciju. Kindl stimuliše dete na utopistička shvatanja i na potrebu dobijanja brze koristi od onoga što radi i pravi pravu konfuziju od shvatanja reči „potrebno“ i „željeno“. Da li nam je Dikens zaista na srcu ukoliko se od nas zahteva da ga čitamo? Za prve čitaoce Dikensa osećaj zadovoljstva je bio u znanju da će se sledećeg meseca pojaviti nastavak priče, što je poznato iz vremena kada su se u Americi pravili dugački redovi na dokovima Njujorka u očekivanju dolaska nastavka romana iz Engleske. Svi su brinuli kako će biti rešena sudbina heroine romana Litl Nel. Čekanje je bila svrha: u intervalu nastalom posle završenog čitanja prethodnog nastavka i dolaska sledećeg, čitaoci su imali vremena da razmišljaju o karakterima heroja romana i o motivima njihovih postupaka. Imali su vremena da povezuju događaje u priči. Danas smo angažovani u istraživanju i procenjivanju onoga što nam nudi nova naprava, naročito želeći da vidimo šta je kod nje bolje nego u štampanoj knjizi. Ali pri tome ignorišemo vrlo važno pitanje koje je tipično ljudsko: kakav je osećaj dodira štampane stranice u poređenju sa gledanjem u trepteći ekran. Kindl i druge elektronske naprave za čitanje knjiga tehnološki su usavršeni i komforni za upotrebu, ali nisu zamena za knjigu. Knjiga je mrtva. Živela knjiga!

Rasprava o smislu teksta i budućnosti čitanja odvija se u svetlu Guglovih (Google) pokušaja da digitalizuje sve biblioteke na svetu. U ovoj debati reč „bibliofil” često se ističe kao epitet, dok se reč „tehnofil” retko koristi. Na izložbi knjiga – Buk Ekspo, 2006. godine, Apdajkov cri de Coeur (vapaj srca) bio je upućen knjižarima od kojih je očekivao da brane svoju poslednju tvrđavu, protiv svih pretnji pravoj knjizi, podsetivši pri tom slušaoce: „Za neke od nas knjiga je bitni deo našeg ljudskog identiteta.”

Međutim, ne misle svi tako. Možda je najizrazitiji primer drugačijih gledanja došao od Kevina Kelija, bivšeg urednika magazina Wired (Umrežen). On je u tekstu u Njujork tajms magazinu 2006. predvideo da će knjige štampane na papiru biti zamenjene napravama koje će se lako držati u ruci. Predvideo je da će se uvođenjem digitalnih biblioteka koje Gugl planira u skoroj budućnosti, pisci jednog dana pisati knjige tako da će se njeni razni delovi moći premeštati s jednog na drugo mesto, po volji čitalaca i da će čitaoci moći tako stvarati tekst onako kako im odgovara. Kelijeva očekivanja bi napravila od knjiga digitalnog Frankenštajna i tekstove bez konteksta koji bi bili zbir „miksova” i „remiksova” raznih pisanih fragmenata. Ono što bi bilo na taj način moguće, svelo bi se na manipulacije uz pomoć drugih medija koji bi od toga stvorili univerzalnu biblioteku. Keli je ubeđen da bi u sudaru uobičajene tradicionalne knjige i protokola na ekranu pobednik bio ekran. Možda će tako i biti.Pošto čitanje već ima iza sebe dugu istoriju, možda će imati i svoj kraj. Možda je prerano reći kad će kraj doći i na koji način će promena od štampane do digitalne pismenosti transformisati naš mozak i kulturu koja je do sada zasnivana na čitanju pisanih, a onda štampanih knjiga.

Audio-knjige su više individualističke i tehnološki gledano složenija verzija čitanja knjiga naglas. Ali danas se na štampane knjige gleda kao na prepreku, kao na retrogradnu tehnologiju, koja ne odgovara vremenu. Knjiga je danas manje privlačna od ekrana i njegovog treperenja koje nam privlači pogled. Knjiga ne čini za nas ništa aktivno i u postupcima njenog usavršavanja ili njene zamene nečim drugim, želimo da čitanje bude lakše i zabavnije, pri čemu zaboravljamo da se od čitanja očekuje stimulacija za traženje dubljih značenja. Danas smo svedoci da se štampana pismenost kao najveće dostignuće civilizacije zamenjuje varljivim i još nedovoljno dobro procenjenim ekranom. Štampana knjiga, alatka koja je sagradila moderni svet, postepeno se eliminiše u korist fragmentarnih i nedovršenih informacija. Sve u ime progresa. Brzo pređeni put elektronske knjige Prve elektronske knjige (e-knjige) bile su pisane u specijalne svrhe i za ograničeni krug korisnika. Projekt Gutenberg započeo je Majkl Hart 1971. u Ilinoisu u SAD. Nameravao je uspostavljanja elektronske javne biblioteke od 10.000 knjiga. Etika projekta zasnivala se na neprofitnom idealizmu. Projekt Gutembetrg postoji i danas.

Kompanija „Istgejt sistem“, poznata po smišljanju i prodaji kompjuterskih igrica, publikuje 1987. hipertekst „Popodne“ koji je bio, u suštini, priča Majkla DŽojsa. Knjiga je bila na flopi disku. E-knjige na bazi DOS-a prebačene su 1992. u izdanja kompatibilna s Vindouzom. Bili Bajts 1993. otvara veb sajt za prodaju e-knjiga preko Interneta. Format u kome su do tada publikovane knjige, prelazi 1994. na HTL.

Kompanija „Neuromedija“ proizvodi 1998. prvi ručni e-čitač zvani „roket“ kojim se knjiga mogla „daunlodovati“, tj. skinuti sa pi-sija uz pomoć serijskih kablova. „Softbuk“ lansira softbuk-rider u kožnom povezu, koji je posedovao sistem za telefonsko naručivanje teksta, grafika i slika. Mogao je memorisati 10.000 stranica.

Američki izdavač „Sajmon&Šuster“ 1999. prvi publikuje knjige u elektronskom i u štampanom formatu, a Oksford juniverziti pres nudi selekciju svojih knjiga na Internetu, preko net-biblioteke.

Nacionalni institut za standarde i tehnologiju, 1999. drži prvu konferenciju o e-knjigama. Iznosi se tvrdnja da ulazimo u revoluciju koja će promeniti svet, kao što ga je promenio i Gutenberg. Predviđa se da će 2018. oko 90 odsto prodatih knjiga biti u elektronskom formatu.

Prvi čitač e-knjiga, lansiran je 2000, a „Majkrosoft“, „Amazon“ i „Soni“, ulaze u posao oko proizvodnje e-čitača. Velike izdavačke kuće „Pingvin“ i „Random haus“, 2001. otvaraju odsek, odnosno odeljenje za e-knjige.

Pre dve godine, 2007, „Amazon“ iznosi na tržište svoj e-čitač kindl. Bilo je više različitih formata elektronskih knjiga, od kojih su neke iza sebe imale velike softverske kompanije, poput „adobe ridera“ - PDF format. E-knjige su se pojavile pre od naprava za njihovo čitanje, tzv. e-čitača.

Zbog ekskluzivnosti i ograničene čitalačke publike e-knjiga, nejedinstvenog tržišta i specijalizovanih autora, nedostajao je konsenzus oko standarda za pakovanje i prodaju e-knjiga. Istovremeno, mnogi autori koje izdavači e-knjiga nisu prihvatili, počeli su sa onlajn publikovanjem tako da su ih mogli čitati svi. Zbog malog gabarita, prenosivosti i jednostavnosti rukovanja, e-čitači danas osvajaju tržište. Početkom 2008. počelo se razvijati novo tržište za e-knjige, a napravljeni su i posebni hardveri za korisnike.

Tržištem trenutno dominiraju dva e-čitača: „Amazonov“ model kindl i „Sonijev“ PRS 500. Kindl je softverska i hardverska platforma za čitanje elektronskih knjiga razvijena od strane „Amazona“ (Amazon.com) a prvi put izneta na tržište 2007. godine. Hardverska naprava poznata kao „kindl” i „kindl-2” podržavaju ovu platformu kao što je podržava i aplikacija ajfon, poznata kao „kindl za ajfon”. Kindlov bežični hardver „daunloduje” tj. skida sadržaj knjiga koje Amazon stavlja na raspolaganje. Kindlov hardver se koristi i bez kompjutera. Ima besplatan pristup Vikipediji. Kad se kindl 2007. pojavio na tržištu, rasprodat je za pet i po sati i nije ga bilo u prodaji sve do aprila 2008. godine. Tada je bilo moguće koristiti 88.000 digitalnih naslova romana, a danas 240.000. Cena je od 200 dolara pa naviše. 

(The New Atlantis, preveo i priredio Momčilo B. Đorđević)