Univerzitet za ostale namene

Naravno, ovde možemo postaviti pitanje povezanosti bolonjske reforma domaćih univerziteta sa unutar i međuetničkim sukobima na ovom prostoru. Kada je reč o subjektivnom potencijalu za sukobe treba navesti jednu paralelu srpsko-albanskog sukoba sa mogućom radikalizacijom muslimansko-bošnjačkog sukoba. Univerzitet u Prištini je svojevremeno odigrao veliku ulogu u stvaranju albanske nacionalne elite i nacionalne inteligencije. Na fakultetima tipa Filozofskog ili Pravnog te na Umetničkoj akademiji ili višim pedagoškim školama formirana je nacionalna inteligencija koja je kasnije odigrala značajnu ulogu u racionalizaciji krize, formiranju nacionalnih političkih partija, učešću u zvaničnoj ili paralelnoj lokalnoj samoupravi i naročito u prenošenju nacionalističkih i secesionističkih stavova kako na mlađe generacije, tako i na starije čije obrazovanje nije bilo na zavidnom nivou, posredstvom zvaničnog ili paralelnog obrazovnog sistema ali i nacionalnih medija. Posledice njihovog delovanja su danas više nego očigledne (pre svega raspad Jugoslavije, politička blokada Srbije kao i niz drugih) a u njihovu dugoročnost ne treba posebno sumnjati. Prištinski univerzitet je nudio visoko obrazovanje u neposrednom okruženju i to na maternjem (albanskom) jeziku. Pripadnici albanske nacionalne manjine su tu pogodnost u velikoj meri koristili. Ovome treba dodati i podatak da su na osnovu zakonske klauzule o proporciji broja upisanih studenata za studije na srpskom i albanskom jeziku (1:3) vrlo jednostavno gašena i ukidana odeljenja koja su slušala nastavu na srpskm jeziku smanjivanjem broja studenata na albanskom jeziku (minimalan broj studenata da bi se grupa upisala iznosio je trideset, što znači da su odeljenja na srpskom jeziku automatski gašena smanjivanjem broja upisanih studenata za studije na albanskom jeziku na osamdeset).

Globalna kriza sistema i posebno relativna nerazvijenost Kosova su pogodovali da se brojni novostvoreni albanski intelektualci zapitaju koji su razlozi krize. Naravno odgovor je vrlo jednostavno i bez mnogo kritičkog preispitivanja pronađen u međunacionalnim odnosima a racionalizacija je išla linijom da “’oni’ (Srbi) eksploatišu ’nas’ (Albance)”. Nikome nije bilo bitno da dokaže da li je osnovna teza istinita ili ne. Bilo je bitno da se racionalizacija prihvati zdravo za gotovo (što je već viđeno još u ranim sociološkim teorijama Gistava le Bona, Gabrijela Tarda i njima srodnih autora ali takođe i u političkoj praksi ideologa nacionalsocijalizma Gebelsa) bez elementarnog kritičkog prosuđivanja te da se na njenim osnovama pokrene socijalna akcija sa konačnim ciljem secesije, što je finalizirano februara 2008. tzv. proglašenjem nezavisnosti Kosova.

Danas u Novom Pazaru, središtu Raške oblasti ili Sandžaka deluje jedan (privatni) univerzitet koji se bitno razlikuje od ostalih privatnih univerziteta po vrstama fakulteta koji su u njegovom sastavu, ali zato u mnogo čemu podseća na prištinski Univerzitet. Da bi se razumelo o čemu je reč treba se osvrnuti malo unazad i reći da dotični Univerzitet radi od 2002. godine, da mu je osnivač jedno privatno preduzeće (Refref – koje je vezano ne samo za Islamsku versku zajednicu u Srbiji već i za mnogo šire okvire, koji po nekim navodima sežu čak do centra islamskog sveta tj. same Saudijake Arabije, za koju se nagađa da bi mogla biti jedan od finansijera ovog Univerziteta) koje je odmah po osnivanju prenelo osnivačka prava na Islamsku versku zajednicu u Srbiji. Naravno, u normalnom svetu ovako nešto nije niti sporno niti problematično. Različite verske zajednice osnivaju svoje Univerzitete, na njima školuju kako svoje pripadnike tako i ostale i na taj način ostvaruju intelektualnu komunikaciju sa širim društvom (uključujući i neistomišljenike). To je deo demokratskih tradicija razvijenog sveta, i od toga, generalno, svi mogu imati koristi.

Da bi se razumela vizija i misija ovog Univerziteta potrebno je malo pažljivije osmotriti njegov razvojni put i njegovu strukturu. Drugi podatak značajan za razumevanje problematike je da se predsednik Univerziteta zove Muamer Zukorlić. Strukturu ovog Univerziteta možemo istorijski podeliti na onu iz predakreditacionog prioda i onu iz vremena po obavljenoj akreditaciji. Na priloženom spisku se vidi struktura ovog univerziteta preuzeta sa sajta Ministarstva prosvete Republike Srbije iz 2006 (stranica Fakulteti i univerziteti čiji osnivač nije Republika Srbija). godine i ona koja se nalazi danas (2010) na sajtu (privatnog) Univerziteta Univerziteta u Novom Pazaru (www.uninp.edu.rs).

Dakle, šta karakteriše ovaj Univerzitet i po čemu je on specifičan. Pre svega, na ostalim privatnim univerzitetima i fakultetima se uglavnom studiraju discipline tipa menadžmenta i uopšte poslovanja, informatike i donekle umetnosti i medija (reč je o tržišno atraktivnim strukama prijemčivim duhu današnje omladine). Nasuprot tome, na ovom univerzitetu je bio osnovan jedinstveni (privatni) Fakultet humanističkih nauka na kojem su se nalazili Odsek za filologiju na kojem se izučavaju evropski jezici (engleski i nemački jezik i književnost), orijentalni jezici (turski i arapski jezik i književnost), srpski ili bosanski jezik i književnost (bosanski a ne bošnjački, što predstavlja svojevrsni kuriozitet s obzirom da, ni zvanično ni nezvanično, bosanski jezik ne postoji, nije moguće dobiti doktorat iz te oblasti pa ostaje nejasno kako je takav naziv mogao da dobije akreditaciju – SM), zatim Odsek za političke nauke (smer diplomatija i međunarodni odnosi, žurnalistika i politikologija), Odsek za pedagogija (sa smerovima za pedagogiju i psihologiju, vaspitače i razrednu nastavu), Odsek za filozofiju, Odsek za dizajn, modnu kreaciju, Odsek za filmsku i pozorišnu umetnost (na kojem se studiraju gluma, režija, dramaturgija, kamera, scenografija i kostimografija). Tu je i Pravni fakultet sa pravnim odsekom i odsekom za kriminalistiku i nezaobilazni u privatnom sektoru fakulteti za menadžment i poslovnu ekonomiju te za informatiku i informacione tehnologije. Iz drugog dela tabele se vidi da nisu svi odseci prošli akreditaciju i pretvoreni u bolonjski reformisane departmane. To ne znači da se ovaj proces u najskorije vreme neće završiti, tim pre što se može videti na univerzitetskom sajtu da su neki od nabrojanih a još uvek neakreditovanih smerova normalno radili u predakreditacionom periodu (najmanje žurnalistika, diplomatija i neki odseci sa fakulteta umetnosti)

Praktično, ovako konfigurisan univerzitet je zamišljen da priprema kadrove koji će pokriti lokalne potrebe za nastavnicima i vaspitačima, medijskim poslenicima, činovnicima u lokalnoj samoupravi, partijsko-političkim aktivistima i funkcionerima i potencijalno stvoriti lokalnu (moguće je da to bude i nacionalna) kulturnu, medijsku, obrazovnu, političku i uopšte intelektualnu elitu. Ovome treba dodati i potencijalne stručnjake za međunarodnu saradnju (diplomate, odnosne potencijalne međunarodne pregovarače. Ovih nekoliko činjenica same po sebi nisu problematične. Problematično je to što u datom ekonomskom i političkom kontekstu ovakav univerzitet može predstavljati 'deja vu', ponavljanje istorije već viđene sa Prištinskim univerzitetom. Ukoliko u skorije vreme ne dođe do smirivanja ekonomskih, socijalnih, političkih i, posebno, međunacionalnih napetosti na našem prostoru vrlo je lako moguće da će kadrovi koji budu izlazili sa ovog univerziteta (a nema sumnje većinu studenata dosad su činili i na dalje će činiti upravo mladi pripadnici muslimansko/bošnjačke nacionalnosti sa ovog prostora, kojima se Univerzitet nalazi u neposrednoj blizini) predstavljati jezgro buduće nacionalne (ili čak nacionalističke) intelektualne, kulturne i političke elite koje može biti angažovano za pripremu mogućih budućih međunacionalnih sukoba i kreiranje i širenje bošnjačke nacionalne svesti, ali takođe i za povezivanje ovog prostora sa svima onima koji budu našli deo svog ineresa u destabilizaciji političke situacije u ovom delu sveta (primarno Srbije).

Naravno, realan je i obrnuti scenario – da se pokrene razvoj te da ovi kadrovi budu spona koja će povezivati dve etničke zajednice koje žive u Srbiji i istovremeno da budu lokalni privredni, kulturni i politički lideri koji će raditi na integraciji Muslimana/Bošnjaka u društvo Srbije. Koji je od ova dva scenarija realniji to je pitanje na koje će konačan dogovor dati neka buduća istorija. Iz današnje perspektive je nemoguće i nezahvalno davati pouzdanu prognozu budućih dešavanja. Ali je zato nužno upozoriti na moguće implikacije koje slede iz političkog angažmana novopazarskog muftije. Nije daleko od zdrave pameti pretpostavka da se ovako konfigurisanim univerzitetom na duge staze vrši priprema za tiho i diskretno preuzimanje kontrole nad Sandžakom/Raškom oblašću od strane političkih istomišljenika muftije Zukorlića. Ovde leži opasnost od ponavljanja istorijat. od reprize prištinskog Univerziteta. Moguće je pretpostaviti da je ovaj Univerzitet samo prvi korak u izgradnji mreže istomišljenika koja će se u narednom periodu povezati sa namerom da politički deluje u cilju zadovoljavanja partikularnih interesa oligarhije okupljene oko pojedinaca koji bi mogli imati radikalan cilj, zavađanje dva naroda, izazivanje oštrih međuetničkih konflikata i, u najgorem scenariju, ugrožavanje teritorijalnog integriteta Srbije.

Ovako oblikovan Univerzitet predstavlja mesto na kojem je moguće izvršiti političku i nacionalnu homogenizaciju najmanje po dva osnova: prvo, koncentrisanjem lokalnih nacionalnih intelektualaca koji bi bili vezani za određenu političku ideju time što bi/su dobili doktorate i položaje univerzitetskih nastavnika, a time i visok status i ugled u lokalnoj zajednici i drugo, time što bi se koncentrisala lokalna etnički (i verski) homogenizovana omladina koja bi bila subjekt usmerene ideološko preparacije i na taj način pripremana da preuzme pozicije socijalne kontrole nad lokalnim prostorom (pre svega imam u vidu predškolsko i niže osnovnoškolsko obrazovanje koji predstavljaju najznačajnije periode socijalizacije tj. između ostalog, usvajanja stavova, normi, vrednosti...). Naravno, prvi bi se osećali dužnicima predsednika Univerziteta i u skladu sa uverenjem jednog sada već pomalo zaboravljenog nemačkog filozofa iz 19. veka, da društveno biće određuje društvenu svest, bi svoje ideje usmerili ka političkoj filozofiji čelnog čoveka i verovatno bili baza za regrutaciju na ključne političke i savetničke pozicije u vođinoj sviti. Drugi bi mogli da preuzmu ulogu glasačke mašine i topovskog mesa u potencijalnim sukobima u budućnosti.

Ovde bih samo podsetio na nešto što se na našem visokoobrazovnom prostoru desilo s kraja devedesetih i početka dvehiljaditih (opet zbog mogućih analogija). Jedan od poznatih privrednika iz privatnog sektora tog vremena (porodica Karić i njen ključni čovek Bogoljub Karić) odlučuje da tokom prve polovine devedesetih osnuje privatni univerzitet (pre svega orijentisan ka menadžmentu). Naravno, niko u širem okruženju ne uspeva da shvati šta ga je navelo na takav, kako se verovalo neproduktivan i neprofitabilan potez. Nekoliko godina kasnije g. Karić osniva i prvu privatnu televiziju. Naravno, ni ovog puta ga niko ne shvata. Vrlo brzo televizija stiče široku podršku publike, pre svega zbog svoje sadržajnosti i kvalitetnog programa. No, jedna stvar počinje da bode oči mnogima. U udarnim vestima se isuviše velika pažnja pridaje aktivnostima pripadnika porodice koji izlaze u javnost, ponekad i bez naročite potrebe. Stvari počinju da se razjašnjavaju s početka dvehiljaditih kada Karići osnivaju političku stranku. Zahvaljujući televiziji, ali i intelektualnom kapitalu (koji je tada bio neuporedivo jači od onog kojim sada raspolaže novopazarski, muftijin, univerzitet) svog Univerziteta (koji su, između ostalih, činili neki od vrlo uglednih profesora preuzetih sa Beogradskog univerziteta, ali i drugi i treći ešalon isluženih političara sa doktorskim diplomama koji imaju jak socijalni kapital, tj. dobre veze u političkim, privrednim i intelektualnim krugovima) stranka za kratko vreme postiže munjevit uspeh i, po rezultatima ispitivanja javnog mnjenja, zadobija skoro petinu aktivnog biračkog tela.

Danas se već otvoreno govori o tome da muftija Zukorlić ima nameru da osnuje stranku. Njegovo dvodecenijsko javno prisustvo u novopazarskom kraju, ali i osmogodišnje vođenje Univerziteta plus verske funkcije koje je u međuvremenu obavljao predstavljaju vredan kapital u njegovim rukama. Ovome treba dodati i lokalne elektronske medije koji umnogome doprinose njegovom javnom i političkom uspehu. No, problema ne bi bilo da ne postoje analogije koje sam u ovom tekstu apostrofirao i moguće političke implikacije koje upravo slede iz muftijinog otvorenog ili prikrivenog političkog angažmana i vezivanja za sarajevsku centralu islamske verske zajednice koja nije ni najmanje naklonjena ka državi Srbiji (ne treba zanemariti ni to da ga pojedini krugovi dovode u vezusa lokalnim vehabijama i svim onim što se oko njih dešavalo). Naprotiv.

S druge strane treba napomenuti da su na sajtu izloženi i neki podaci iz radnih biografija nastavnika koji ukazuju na to da jedan broj ključnih nastavnika (rukovodilaca departmana) ima sličan razvojni put kao i sam muftija Zukorlić, da su svoje karijere započeli kao predavaču na medresi ili službenici/sveštenici Islamske verske zajednice te da su kasnije sticali akademska zvanja (magistarske i doktorske titula) u okviru Univerziteta koji sada vode. Ovo ukazuje na ideološku, u drugom koraku političku, homogenizaciju nekih ključnih ljudi sa Univerziteta. Analogija sa prištinskim Univerzitetom se neumoljivo nameće. Činjenica da postoje isturena odeljenja u Nišu, Beogradu, Pančevu i Subotici se nameće kao pokušaj zametanja tragova i prikazivanja Univerziteta kao modernog i internacionalnog. Ono što je u celoj priči neobično je to da na isturenim odeljenjima gotova da nema studenata Bošnjačko/Muslimanskog etničko-religijsko porekla a da u novopazarskoj centrali gotova da nema onih koji nisu tog porekla. Dakle, pitanje je zašto srpska i ostala omladina sa tog prostora (npr. Goranci, Crnogorci) izbegava studije na ovom Univerzitetu.

Da se setimo jedne izjave malopre spomenutog nemačkog filozofa koji reče da se sve velike stvari u istoriji dešavaju dva puta, prvi put kao tragedija i drugi put kao farsa. Tragedija je nesumnjivo ono što se desilo sa upotrebom „za ostale namene“ Prištinskog univerziteta, uzimajući pri tom u obzir nesagledive posledice koje su se desile uz napomenu da proces koji je na njemu započet još pre, sada već davne, 1981. godine do dana današnjeg nije završen. Haos i dalje traje, nesreće i patnje se umnožavaju i šire van prvobitnog prostorno-vremenskog okvira i impliciraju još uvek neizvesan ishod. Šta će biti sa Novopazarskim Univerzitetom. Da li će i on biti upotrebljen „za ostale namene“? Naravno, tako nešto je teško eksplicitno tvrditi ali za osnovanu sumnju ima isuviše indikacija.

Priča sa političkom upotrebom Karićevog Univerziteta je definitivno, u odnosu na prištinski Univerzitet, obična farsa, cirkuska predstava bez značajnijih socio-istorijskih posledica. Stoga je možemo i apstrahovati. Ali šta sa muftijinim Univerzitetom. Njegova struktura razotkriva dugoročne namere (i pored pokušaja zametanja tragova). Nastavnički kadar takođe izaziva sumnju (gotovo svi odreda su obični anonimusi u nauci, mnogi su godinama unazad bili na ovaj ili onaj način u bliskim vezama sa muftijom i dobijali magistrature i doktorate upravo na ovom Univerzitetu i ne samo to, već su po neki od njih stizali i do zvanja profesora za samo dve godine od sticanja doktorata, što je na bilo kom ozbiljnom univerzitetu u Srbiji nezamislivo, osim ako se radi o nedvosmisleno dokazanim genijalcima zrelim za Nobelovu nagradu). Sama internet prezentacija govori sama po sebi dovoljno (čak isuviše) o ideološkoj orijentaciji i potencijalnoj nameni Univerziteta (npr biografije nastavnika sa radnim referencama na Medresi i diplomama šerijatskog prava, stečenim u arapskim zemljama, koje ne može u Srbiji biti primenjeno čak ni unutar same Islamske verske zajednice iz prostog razloga što nije kompatibilno sa pravnim sistemom države Srbije, ili fotografije nastavnica i studentkinja sa zarovaima i ostalim versko-ideološkim rekvizitima (što se zbog kulturnog konteksta može smatrati sasvim normalnim i prihvatljivim na univerzitetima u zemljama ukorenjene islamske tradicije, ali u našim uslovima izgleda pomalo čudno i naprosto bode oči) Dovoljno je samo napomenuti da su ovi rekviziti zakonom proterani sa javnih škola i javnih mesta u Francuskoj, Italiji ili nadasve demokratskoj i otvorenoj za različite ideje i uticaje Holandiji.

Sve u svemu, muftijini motivi za pokretanje ovakvog univerziteta su krajnje sumnjivi. Razlog za sumnju treba tražiti u nagoveštajima političkog fundamentalizma muftije Zukorlića koji polako izbija na površinu i postaje vidljiv i prepoznatljiv široj javnosti zbog njegovog političkog delovanja i ulaženja u sukobe, u početku unutar same Islamske zajednice, a u novije vreme i unutaretničkih političkih sukoba vezanih za formiranje nacionalnog saveta Bošnjaka/Muslimana, ali i sukoba koji prete da izađu iz unutrašnjih okvira i prerastu u etnički srpsko – bošnjački/muslimanski sukob sa potencijalnim ciljem radikalizacije političke krize i, u najgoroj varijanti, secesije. Treba napomenuti da je mirna secesija jedva moguća.

Kako će se na dalje odvijati međunacionalni odnosi na relaciji Srbi-Muslimani/Bošnjaci ponajviše će zavisiti od toka ekonomskog razvoja u neposrednoj budućnosti. Iskustvo je pokazalo da ekonomski prosperitet na najbolji način kanališe međunacionalne probleme ali i generalno, rešava političke napetosti. Tamo gde je privreda jaka, gde ljudi žive u relativno blagostanju nacionalne razlike se ne nameću kao jedini mogući odgovor na nerešena pitanja. Tamo gde je na delu ekonomski progres ne postoji potreba za postavljanjem pitanja ko je kriv za ovo ili za ono i ne postoji potreba za racionalizacijom bede tipa oni su nam krivi, oni nas eksploatišu ili oni koče razvoj. Zamenica oni se uglavnom, u takvim prilikama, koristi da bi se njom obeležio apstraktni pripadnik druge (najčešće susedne) nacionalne ili konfesionalne grupe. Konkretno, širenje i produbljivanje nacionalnih protivrečnosti na relaciji Srbi-Muslimani/Bošnjaci je izgledno u onoj meri u kojoj društvo Srbije u budućnosti bude egzistiralo kao stagnantno društvo. Ekonomski prosperitet će sigurno amortizovati nacionalne strasti. Razmena roba, usluga i, pre svega, cirkulacija ljudi će za posledicu imati razvijanje tolerancije i razumevanja različitosti. Uostalom socijalni konflikti, od onih najblažih pa do radikalnih, izbijaju tamo gde ima, pre svega, ekonomskih a zatim i ostalih (iz ekonomskih problema se generišu i politički) problema. Drugim rečima, ako se ekonomska stagnacija nastavi (ili još gore ako se opet vratimo na put ekonomskog sunovrata iz devedesetih) neminovno će doći do radikalizacije muslimanskog/bošnjačkog pitanja u Srbiji. Subjektivni i objektivni potencijal sukoba je evidentan. Ne treba zaboraviti ni to da je ova etnička zajednica, po sastavu svog stanovništva, jedna od prosečno najmlađih u Srbiji te da je postoji veliki potencijal za ideološku indoktrinaciju njihovih najmlađih pripadnika, s tim da su, gledano iz današnje perspektive, mali izgledi da će ta ideologija biti prijateljski naklonjena ka državi Srbiji.

Zato smatram da bi državni organi morali da posvete dužnu pažnju kako ekonomskom razvoju Srbije, sa posebnim osvrtom na ekonomski razvoj potencijalno kriznih područja, tako i posmatranju i studiranju dešavanja unutar ove škole (ali i lokalne sredine) i, naravno u slučaju potrebe, reaguju konkretnim akcijama, da nam se ne bi desilo ono što smo već videli 1991. godine kada je Vojno obaveštajna služba tadašnje JNA snimala dokumentarni film o Martinu Špegelju (kojom prilikom je izostala konkretna akcija, ali se zato desio rat) o nabavci oružja za potrebe tada nove hrvatske vojske koja se spremala za secesionistički rat i da nam se ne bi desila repriza prištinskog Univerziteta, što bi u celoj tragediji, kao već viđeno, predstavljalo veliku farsu. Za početak država Srbija je odgovorila osnivanjem državnog Univerziteta u Novom Pazaru. No, da li se time problemi rešavaju na zadovoljavajući način? Verovatno da, ali samo donekle.