Kulturna politika | |||
„Ustanička ulica“ – skoro stvaran pokušaj suočavanja sa stvarnošću |
nedelja, 25. mart 2012. | |
(Još jedan) film o ratnim zločinima U poslednje vreme imali smo malo sreće sa kinematografijom koja se hvata u koštac sa našom sadašnjicom i bliskom prošlošću. Većina filmova o „surovoj srpskoj stvarnosti“ koji su poslednjih godina imali nekog većeg društvenog odjeka bili su, ili šund, ili politički korektni NVO-pamfleti. Uprkos tome, široj javnosti nepoznati režiser, Miroslav Terzić, odlučio je da pođe svim okolnostima uz nos i snimi, ne samo film o mučnoj i surovoj svakodnevici koja nas okružuje, već i da se uhvati u koštac sa temom koju čak i srpski tabloidi uzimaju u usta tek nakon što su o tome triput razmislili – nasleđem ratnih zločina i nerazmrsivim klupkom politike, kriminala i ideologije koje ih u našem društvu prati. Istovremeno, Terzić se odlučio da napravi žanrovski triler vrlo ozbiljne i na našoj sceni retko viđene tehničke produkcije, o čemu svedoči ne samo fotografija i naracija na koje smo navikli u holivudskim ostvarenjima ovog žanra, već i veoma pažljiv (i ambiciozan) odabir glumačke postave, od kojih svakako najveću pažnju privlače legendarni Petar Božović (koji već duže vreme igra samo uloge koje mu se lično dopadnu) i svojevrsna ikona svetske kinematografije – Rade Šerbedžija. Preko svega toga, priča i scenario filma (Milosavljević, Pejaković, Kičić) odvagani su veoma pažljivo, dijalozi napisani ubedljivo, a likovi (uglavnom) oslikani životno i upečatljivo, uz mnogo više obzira prema stvarnosti, nego što smo navikli od poslovično šablonizovanih, autističnih i narcisoidnih domaćih autora. Radnja filma prati mladog i nadobudnog zamenika specijalnog tužioca za ratne zločine (Kičić), zaposlenog u Tužilaštvu iz poštovanja prema njegovom ocu, slavnom profesoru prava, kome nakon više meseci tavorenja u kancelariji glavni tužilac (Šerbedžija) daje da istraži sudbinu paravojne formacije koja je počinila stravične zločine u Hrvatskoj i BiH, a koja je „zgodno“ likvidirana tokom Kosovskog rata, nakon što joj je „istekao rok trajanja“. Iz kasnijeg razvoja događaja postaje jasno da je prvobitna namera glavnog tužioca bila da se slučaj zataška i zagubi, ali pukom srećom, glavni junak nabasava na jedinog preživelog člana jedinice (izvanredno ga tumači Uliks Fehmiu), koga pokušavaju da likvidiraju (para)državne/kriminalne strukture koje ugrožava. Film se, uz nekoliko amaterskih propusta u naraciji, zapliće i raspliće vrlo logično, uz krajnje surovu korespodenciju sa događajima koje predugo pratimo u crnim hronikama i žutoj štampi, dolazeći do pomalo razočaravajućeg, ali u osnovi jedinog mogućeg i zdravorazumskog raspleta. Svakom čitaocu je jasno da je Terzić sa ovom pričom uzeo u ruke vruć krompir – toliko vruć, da same državne službe koje se ovim pitanjima profesionalno bave do sada nisu uspevale da izađu na kraj sa bagažom koji ona nose sa sobom. Srpska javnost je ostrašćeno polarizovana oko bilo koje teme u kojoj se pominje „Specijalni sud za ratne zločine“, uloga ljudi koji u njemu rade u društvenom poimanju je krajnje ambivalentna, kao što se optuženi pred tim sudom jednako (nepravedno) smatraju i zlikovcima i monstrumima, i herojima i patriotama. Tu dolazi na površinu prvi (i verovatno najveći) kvalitet Terzićevog filma – on očigledno nije imao nameru da bilo kome nameće ikakve interpretacije i zaključke, već je dramatičnost događaja koji okružuju pomenuti Sud u stvarnosti iskoristio kao odgovarajuće elemente zapleta jednog političko-kriminalističkog trilera, po ugledu na holivudske. Naravno, to je bilo moguće samo do određene mere, pošto svaki domaći gledalac lako može da učita sve ono što je Terzić namenski prećutao o prirodi konflikta koji su se vodili tokom devedesetih, i njihovoj političkoj i ideološkoj pozadini. „Ustanička ulica“, stoga, nije imuna na primedbe preosetljivih srpskih nacionalista koji će u njoj videti „još jedno blaćenje srpskog naroda za zločine koje nije počinio“. Pretpostaviti tako nešto, međutim, bilo bi velika greška. Tanka linija između fikcije i stvarnosti Iako Terzić namenski odbija da svom filmu pripiše „informativan“ ili „pedagoški“ karakter u pogledu stvarnih istorijskih događaje u bivšoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji, njegova pedanterija u naraciji ga, u stvari, daleko više približava stvarnosti od ideologizovanog i prepotentnog „Šišanja“ (S. Filipović), ili ozloglašeno iskrivljenih i/ili besmisleno hiperbolisanih ostvarenja kakva su „Turneja“ Gorana Markovića, „Sv. Georgije ubiva Aždahu“ Srđana Dragojevića, ili kultni filmovi o „stanju nacije“ iz devedesetih kao što su „Rane“ (S. Dragojević) i „Bure baruta“ (G. Paskaljević). Ako nam nešto smeta u priči „Ustaničke ulice“, ili nas izrazito iritira nešto kod njenih junaka (Kičić pogotovo može biti iritantan u svojim „monolozima upropašćene generacije“ koja hoće da „raskrsti sa prošlošću“ i „živi normalno“), onda je to zato što u stvarnom svetu postoje isti takvi događaji i isti takvi ljudi, koji nas ništa manje ne ostavljaju ravnodušnim. Stoga je u filmu sve „na svom mestu“: narcisoidni i zaslepljeni glavni junak koji neosnovanom ambicijom i ishitrenošću upropaštava sopstveni život i svoju porodicu, tužilac koji pije kafu sa ljudima koje pokušava da uhapsi (a da njegove sopstvene veze sa njima ne isplivaju na površinu), nepostojanje ikakve linije razgraničenja između državne bezbednosti i organizovanog kriminala, pritisci iz inostranstva, nerazumevanje javnosti, i kombinacija tuposti, osionosti, korupcije i neznanja koja po pravilu dovodi do stradanja onih, koji su u priči jedini nevini. Koliko u svemu tome film uspeva da se suoči sa problemom ratnih zločina, teško je reći. Ratni zločinac u skrivanju (Fehmiu), član jedinice koja je tokom rata vršila egzekucije i teške oblike mučenja i zlostavljanja, istovremeno je najplastičniji i, paradoksalno, najpozitivniji lik među glavnim junacima. Iako film jasno stavlja na znanje da je u pitanju Srbin-Krajišnik, koji je ubijao po nalozima centara moći sa ove strane Drine, autori su bili više nego pažljivi da svojom pričom ne impliciraju nikakvu „kolektivnu odgovornost“ (srpskog naroda), koja je bezmalo sveprisustna, kako u hrvatskoj i muslimanskoj kinematografiji, tako i u domaćim „pokajničkim“ filmovima koji se bave ratnim zločinima (isključivo) srpske strane, a da istovremeno ne zapadne u floskulu o „individualnoj odgovornosti“, koja je u naše vreme samo otrcana kamuflaža onog prvog. Zločinac i ubica, koji postaje u našem društvu ozloglašeni „svedok saradnik“, prikazan je onakvim kakav je najveći broj zločinaca u ratu zaista i bio – kao nekada izmanipulisani mladić, čije je konce povlačio neko drugi, koji je time što je činio nepovratno upropastio svoj život, i koga je samo slučajnost spasila sudbine svih njegovih kolega „okidača“. Pri tome, „Ustanička ulica“ jasno izbegava danas tako samorazumljivi odgovor da je u „pozadini zločina“ bila „nacionalistička histerija“ i „ratnohuškačka politika nenarodnog režima Slobodana Miloševića“. Naprotiv, osim jedne tirade glavnog junaka protiv arogantnog i po svoj prilici korumpiranog glavnog tužioca i njegove sveprisutne netrpeljivosti prema ostarelom ocu iz čije senke ne može da izađe, film upadljivo izbegava da korupciju, kriminal i beznađe društva svali na „bivši režim“ i „devedesete“ – on ih prikazuje kao sveprisutne i inherentne u sadašnjem društvu. U „Ustaničkoj ulici“ nijedan hibris ne ostaje nekažnjen. Glavni junak skupo plaća svoju aroganciju i nepromišljenost, siva eminencija koja je profitirala na ubistvima završava u zatvoru (ne zbog nedvosmislene opredeljenosti Tužilaštva i društva da se ostvari pravda, već zbog spleta okolnosti i okretanja leđa onih koji su ga do tada štitili), a samom počiniocu zločina uskraćena je svaka mogućnost sreće u i tako nepodnošljivom životu. Istovremeno, postojeći sistem opstaje i ništa se ne menja – u filmu nema nikakvog konačnog raskrinkavanja korupcije u samom Tužilaštvu, niti kriminalne strukture koji izvršavaju prljave poslove za nove nalogodavce bivaju rasturene. Ukratko – „sve kao pravo“. Demistifikacija filma kao „stvarnosti“ Terzićev rediteljski prvenac svakako nije film koji ima potencijal da stekne status kultnog ostvarenja domaće kinematografije. Njegova primarna funkcija, poput nešto ubedljivijeg (i holivudskijeg) trilera „Četvrti čovek“ i skorašnjeg horora „Neprijatelj“, jeste da se domaćoj kinematografiji otvore vrata za snimanje ozbiljnih žanrovskih filmova koji bi mogli biti konkurentni i na inostranom tržištu. Domaća studijska i tehnička infrastruktura već je započela ozbiljnu saradnju sa velikim svetskim kompanijama, koje sve češće snimaju visokobudžetne filmove u Srbiji, uz podršku naših tehničara, operatera i statista, što domaćim glumcima i kadrovima pruža neophodno iskustvo za podizanje tehničkog kvaliteta domaćih filmova. Druga zasluga ovog filma jeste što odbija da se povodi za iskrivljenim i infantilnim domaćim mišljenjem da su igrani filmovi isto što i „TV Dnevnik“ i da je njihova primarna uloga da o nečemu „(dez)informišu svetsku javnost“. Ova ideološko-pedagoška paradigma filmografije bila je dominantna tokom komunističkog perioda u Jugoslaviji i još uvek je popularna kod dežurnih kritičara „svega što dolazi iz Holivuda“, ali je nju u osnovi pregazilo vreme, što najviše pokazuje apsurdnost nacionalne histerije koju je (od svih mogućih razloga!) pokrenuo film Anđeline DŽoli. A najveća zasluga „Ustaničke ulice“ je u tome što osetljivom pitanju ratnih zločina, pitanju sa kojim ovo društvo mora da se suoči i na koje do sada nije ponuđeno mnogo valjanih odgovora, pristupa isključivo kao materijalu za jednu uzbudljivu filmsku priču. To je zaista veliki korak od Branislava Lečića, Voje Brajovića i Srđana Dragojevića, koji su, poput davnih Sokratovih sagovornika, umislili da im umetnički talenat za podražavanje stvarnosti daje neophodno znanje da se bave politikom, od Mirjane Karanović ili Zorana Cvijanovića, koji su se preobrazili u svoje iskarikirane i stereotipizovane uloge, ili ekipe „Šišanja“, koja je u najboljem duhu agitpropa pokušala da sa svojim filmom obrazuje narodne poslanike organizujući im besplatnu projekciju svoga igranog filma, kao da je u pitanju istraživački dokumentarac, a ne parče tinejdžerske fikcije. Ironično, dok „Ustanička ulica“ izbegava sve ovo insistirajući isključivo na psihologiji svojih junaka i socijalnom determinizmu koji ih zahvata, ona kudikamo vernije odražava samu stvarnost. Ako se taj film nekome ne dopada, dobre su šanse da se tom nekom ne dopada ni stanje u društvu koje film opisuje i zahvata. Eksplicitnost i plastičnost nasilja u ovom filmu, upravo zato što nije hiperbolisana i što verno odgovara sadržajima naših tabloida i crnih hronika, dodatno pojačava utisak koliko je, u stvari, to nasilje u našem svetu „stvarno“, i koliko se naši životi i više nego što bi trebalo svode na statiranje u političkim i kriminalističkim trilerima, u kojima uglavnom dobijamo uloge kolateralne štete i ubijenih u unakrsnoj vatri. |