Kulturna politika | |||
Vaistinu srpski!? |
sreda, 13. oktobar 2010. | |
Filmografiju osim kao umetnost, možemo definisati i kao neku vrstu naučne discipline koja ima svoj metod, način izlaganja i kojoj su iznad svega na prvom mestu opisi činjeničkog stanja. Iako kod mnogih teoretičara film je, pre svega, iluzija, obmana on ima, ipak, u sebi nečeg od istine i činjenica.
Na našem filmskom tlu, nedavno, se pojavio ''Srpski film'' u režiji Srđana Spasojevića i munjevitom brzinom je proglašen za opštu sablazan. Možda je to reditelju bio neki pritajeni cilj, ali mi ne možemo odgonetati duhovno – dubinske razloge samog tvorca filma. Šta možemo? Možemo pogledati film i rasuditi o samom filmu. Kakvo bi naše rasuđivanje moralo biti da bi ovaj film ocenili što je istinitije moguće? Moralo bi biti nepristrasno koliko je god to moguće. A kako nepristrasno suditi, ako nešto što sudimo ima za cilj da u nama izazove gomilu strasnih reakcija? Na prvom mestu tvorci filma su pokušali da šokiraju, pa pomalo i da duhovno povrede gledaoce i javnost. A da li je to konačni cilj ove filmske tvorevine ili samo početak? Film zaista sadrži niz razarajuće šokantnih scena koje na gledaoca ostavljaju gotovo zaslepljujući utisak. To bismo mogli nazvati nekom vrstom vizuelnog prepada. I tu dolazimo do jednog paradoksalno tačnog zaključka. Kada je nešto previše šokantno ono više ne može nikoga da šokira. I to bi možda bio prvi promašaj koji bismo mogli da primetimo u ovoj filmskoj intenciji. Drugi efekat, bio bi efekat gađenja u čemu su autori dosta uspeli. Scene poseduju dosta jaku notu gađenja i odbojnosti. Ali i ova intencija nije do kraja uspela. Zašto? Zato što ona zavisi, na prvom mesu, od pojedinačnog gledaoca. Kod nekog ove scene mogu izazvati povraćanje, a kod nekog smejanje. I jedna i druga reakcija su preterane i u sebi sadrže crtu patologije, ali mi ne možemo birati tip gledaoca koji će gledati bilo koji , pa i ovaj film. Tako da moramo reći da je ova intencija donekle i uspela. Ako se čovek prepusti strujanju ovih efekata upada u opasnost da samu filmsku građu ne sagleda kako treba. Pod ovim uplivima počinju da ključaju strasne reakcije i trezveno rasuđivanje počinje da se potiskuje. A baš ono nam je u ovom slučaju nasušno i neophodno. U filmu možemo primeti određen broj logičkih pukotina. Glavni junak ove filmske sage na prihvata da ima seksualne veze sa maloletnom devojčicom, pa makar žrtvovao svoj sopstveni život, pa i sopstveni polni ud. U drugom segmentu priče on na to pristaje iako ispred sebe vidi telo dečijeg oblika, a mogao je lako da proveri kog je pola to telo. Naravno pri prvom pokušaju seksualnog akta u glavnog junaka je ubrizgana doza rastvora koja ima za cilj da pojača seksualni nagon. Jedan od aktera govori o dozi za volove, pa ipak glavni junak se uzdržava. U krajnjim sekvencama njemu se ubrizgava još jedna doza, koja po logici ovog filma ruši i poslednje utvrđenje lične autonomnosti. Ali ako je lična samosvojnost nešto što ne podleže materijalnom pritisku, onda zar je bitno koja je doza ubrizgana? Isto važi i ako podleže. Mala doza kao i velika ruše tu autonomnost. I na kraju ako lična autonomnost podleže i najmanje nekom materijalnom sredstvu ostaje zapitanost: ima li, uopšte, lične autonomnosti? Sve su to pitanja koja se postavljaju u ovom filmskom ostvarenju. Ona se samo postavljaju, ali ne daju jasan odgovor. Druga logička pukotina jeste sadržana u pitanju: Ako je neko dobio volovsku dozu nekog seksualno-stimulativnog sredstva može li taj neko uopšte da preživi takvu dozu? U realnom životu očigledno da ne. U filmu da. Čovek je ipak i telesno biće, a telo je po definiciji trošno, tako da preterane doze neke supstance mogu lako da ga unište. Završavajući ovu logičku i realnu ravan, upustićemo se i u ravan simbolike. Glavni junak svojim polnim udom ubija jednog od negativaca zabadajući taj polni ud u njegovu očnu duplju. Reditelj se krajnje zanimljivo poigrao falusnom simbolikom. Kako nešto što je u neku ruku donosilac života se pretvara u instrument smrti. Drugi simbolički prikaz jeste majka koja u naručju drži dete prekrivajući ga svojom kosom posle doživljene užasne traume. Ne znamo da li je to reditelj izveo krajnje nesvesno ili je ipak bilo sa svesnom namerom, ali on je postigao efekat simbola Bogorodice sa Hristom. Naravno da u tome ne trebamo videti neki oblik bogohuljenja, nego jedan vid mučeništva kroz koje su prošli majka i dete, a koje ima svoju krajnju konsekvencu u Golgotskom stradanju Hristovom i plaču Majke Božje ispod Krsta. Film poseduje i svoju kritičku stranu. Jedan od aktera je dečji psiholog koji radi za državnu bezbednost, a pri tom sa decom izvršava najgromozornije seksualne eksperimente. Tu se postavlja jedno alarmantno pitanje, pitanje naše opšte bezbednosti. Ako je država dozvolila jednom sumanutom ludaku i očiglednom manijaku da vrši takve eksperimente potpuno odrešenih ruku, koje onda od nas uopšte bezbedan? Prisutan je i momenat izdaje. Glavni junak saznaje, pri kraju filma, da je sve to izvedeno uz svesrdnu pomoć njegovog rođenog brata koji sve vreme filma gaji izopačene seksualne pretenzije prema svojoj snajci. Zbog toga biva surovo kažnjen. Kraj filma se pretvara u jedan sveopšti pokolj i jedan pomalo subliminalni bal vampira. Kao da je reditelj hteo da na jedan morbidan način začini ostvarenje, pa samim tim i da zaokruži čitavu radnju. Tu negde naziremo, ako možemo to tako nazvati, logičku ispravnost samog dela. Pretpostavka na početku filma izvodi zaključak na samom kraju. Možemo to zapisati ovako: pornografija + mamonizam = samoubistvo, samoubistvo = smrt. Junak je čuveni porno glumac, ulazi u nesiguran porno- posao zbog para, na kraju završava u smrti. Pretpostavke su porilično logički precizne kao i zaključak, a imaju nečeg i od životnosi uopšte. Smrt porno glumaca uvek je poprilično nasilna ako se pogleda statistika. Što ne znači da svi život završavaju nasilno. Dobar broj da. Tako da je reditelj ispoštovao neke slovesne, pa i životne činjenice. Momenat izdaje u sebi nosi pomalo nacinalno- predanjske elemente oličene u simbolima Jude i Vuka Brankovića. Autori očigledno ne odobravaju takava stav, jer izdajnik i zlotvori na kraju završavaju surovom smrću, ali tvorci ovog dela, ipak, na to ukazuju kao na još jednu u nizu životnih činjenica. I u tome bi mogli da pravdamo sam naslov ''Srpski film''. On je u toj meri srpski u tome što čin izdaje jeste jako razvijen i uobličavan u srpskoj literaturi, još iz Srednjeg Veka. Ali, s druge strane, i univerzalan, jer to je odlika svih naroda. Mada kod nas to dobija specifične odlike u međusobnom optuživanju: Vi ste izdajnici!- Ne, vi ste izdajnici! Tako da se na kraju ne zna ko bi izdajnik mogao biti, a ko to opet nije. Ostavalja se Bogu da to raščivija. Moramo naglasiti da ovaj film nema pedagošku ravan i da stoga nije preporučiv za mlađe i za, uopšte, ljude koji ne mogu da izdrže nasilne scene. To što nije pedagoški ne znači da nije poučan. Jasno se vidi da se scenarista i reditelj ne zalažu za vrednosti koje su u filmu predstavili, već da im je namera da izatovu kontrefekat kroz jedan oblik gađenja i odbojnosti. Iako građen na temi pornografije ovaj film je duboko antipornografski. Mogao bi da deluje preventivno na one koji razmišljaju da se tom delatnošću bave. Na kraju ćemo se pozabaviti samim zaključcima filma. Ako su reditelju i scenaristi bile namere da naprave neku vrstu šok-filma, onda oni u tome nisu uspeli. U pokušaju da uobliče besmislenost šokizma, oni su, zapravo, izgradili smislenost tragizma. Kroz ovaj film oni su, ustvari, opisali jednu sveopštu tragediju porodice i društva u kom živimo. I tako gubeći na snazi šoka, zadobili su na polju tragedije dajući filmu jedan uzvišeni karakter. Moralna pouka ovog filma glasila bi: Ako možete učinite sve suprotno od onoga što je ovde prikazano. Pitamo se šta je u ''Srpskom filmu'' srpsko, osim reditelja, scenariste i čitave filmske ekipe. Ako bismo sve tumačili kroz jednu Pravoslavno – hrišćansku prizmu, onda je on u tom smislu srpski što govori na kraju krajeva istinu, što razotkriva mračne strane bludopisa i izvodi njegove krajnje zaključke: smrt i razaranje. S druge strane film ne implicira da to svi u društvu rade i da su svi Srbi takvi, ali da neki ipak jesu ili bar mogu biti. Ima li šta, da tako kažemo, nesrpsko u ''Srpskom filmu''? Pa možemo, možda, malo duhovito zaključiti da Srbi nikada nisu imali takvog porno glumca kakav je prikazan u filmu, iako vole da se hvale svojim švalerskim sposobnostima. Poruka je, ipak, univerzalna. Ovakav događaj može se desiti u srpskom, kao i u bilo kom drugom narodu, jer zlo jednostavno ne poznaje granice. |