Veče sećanja na Če Gevaru u Ruskom domu

U ponedeljak, 8. oktobra, povodom 45 godina od ubistva Ernesta Če Gevare, u prepunoj sali Ruskog doma održano je veče sećanja na ovog velikog argentinskog revolucionara i kubanskog državnika. U obeležavanju godišnjice Čeovog ubistva učestovala je i ambasada Republike Kube u Srbiji. Program se sastojao od izložbe pastela Ljubinke Šibe Fimić pod nazivom „Sećanje na Če Gevaru“, koja su krasila hol Ruskog doma, nadahnutih govora direktora Ruskog doma Mihaila Genadijeviča Denisova, ambasadorke Kube Mercedes Martinez Valdez i profesorke Mile Alečković Nikolić, divnih muzičkih kompozicija u izvođenju Tatjane Olujić i kubanskog saksofoniste Reinalda Martineza, i prelepih stihova posvećenih Čeu koje je čitala naša poznata glumica Jelena Žigon.

Voditeljka programa istakla je na početku da je Če bio heroj gerile i čovek koji je, iako na položaju ministra, provodio vreme sa običnim svetom sekući trsku ili volontirajući u danima odmora.

Direktor Ruskog doma Mihail Genadijevič Denisov započeo je svoj govor rečima da je Če i dalje u našoj duši, srcu i pamćenju. Če je bio veliki prijatelj svih naroda na latinoameričkom kontinentu, i za svaki narod bi bila čast da ima takvog sina. Denisov je naglasio da je u to vreme za Ruse, odnosno Sovjetski Savez, bila značajna saradnja i prijateljstvo sa bratskom Kubom. U očima sovjetskih građana Če je bio veličanstven primer borbe za oslobođenje naroda od imperijalističkog pokoravanja, i modernizaciju društvenog života. Če je pružao inspiraciju gerilskim pokretima Latinske Amerike, u kojoj se, na njegovom tragu, i danas razvijaju i jačaju ideje slobode i socijalizma. Bio je nezavisan od ličnog bogatstva i privatnog života, sav se žrtvujući za nezavisnost i slobodu potlačenih naroda i država. Naročito omladina uvek prihvata takve ljude čiste duše, pa ne čudi da se Čeov lik može videti na njihovim grudima, blizu srca. Denisov je zaključio da takvog primera nema u svetskoj istoriji.

Ambasadorka Kube u Srbiji Mercedes Martinez Valdez rekla je da se sećanje na Čea obeležava onako kako je i Če živeo - skromno, ali dostojanstveno. Čea se treba sećati na pravi način, kao čoveka svog, ovog i svakog budućeg vremena. Ambasadorka Valdez ispričala je nekoliko simpatičnih anegdota o Čeu. U jednoj od njih se govori o pokušaju njegovih prijatelja da ga odviknu od pušenja, jer je Če bio strastveni pušač. Na uporne nagovore, Če je poklekao i dao reč da će pušiti samo jednu cigaru dnevno. Sutradan se Čeov prijatelj zaprepastio videvši Čea kako puši cigaru od pola metra. Če je samo kratko rekao: „Ja se držim svoje reči“. U drugoj anegdoti tema je Čeova besparica zbog koje često nije mogao da plati hotel i hranu, pa se snalazio pozajmljujući novac od prijatelja. Ironija je što se to dešavalo dok je bio na položaju predsednika Narodne banke Kube. Valdez je na kraju istakla Kastrove reči da je Če pravi primer revolucionarnih vrlina.

Profesorka Mila Alečković Nikolić je u svom impresivnom govoru, vrlo nadahnutom i borbenom, podsetila da se sećanje na Čea poklapa sa dva bitna događaja - sa 60 zdravih i mladih godina ruskog predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina, i sa pobedom na predsedničkim izborima Uga Čaveza. Ovi događaji nisu slučajni i nepovezani, i govore o tome da smo mi na večeri vaskrsa a ne sahrane. Naime, Če Gevara pripada liniji bolivarske republike u istorijskom životu Latinske Amerike, koja postavlja osnove novog, multipolarnog sveta i koja će spasiti sutrašnjicu. Svet se može osloboditi samo uz pomoć velike Rusije i ujedinjene Latinske Amerike. Taj novi svet dolazi, samo što za njega očigledno još uvek ne znaju u Vašingtonu. Alečković je spomenula da je Če bio aristokratskog porekla i da je mogao da živi sasvim lagodno, međutim, odlučio je da ode u tešku borbu koja nije bila nimalo romantična. Bio je i pesnik, uopšte, čovek sposoban za sve, ali se opredelio da živi i umre za revoluciju. Oni koji optužuju Čea da je ubio 200 ljudi ne kažu da je tih 200 ljudi ubilo 20.000 drugih ljudi. Če je bio genijalan strateg - legendarna pobeda u Santa Klari izvojevana je uprkos deset puta manjem ljudstvu. Dalje, u svom genijalnom govoru u Ujedinjenim nacijama Če je osudio Sjedinjene Američke Države, rekavši da nemaju prava da izvoze ideologiju ljudskih prava, budući da ih neprestano krše, između ostalog održavajući režim aparthejda u Južnoj Africi. Odnosi sa Sovjetskom Rusijom bili su njegov resurs; pored toga, izvanredno je rukovodio kubanskim finansijama i doveo bojeve glave na Kubu. Bio je sjajan analitičar podmuklog sveta koji parazitira izrabljujući druge, i začetnik ideje o nesvrstanosti. O Čeu se svašta govorilo i govori. Da je bio surov i tome slično. Ali, revolucija nije piknik, i ne može svako ići tim putem. A nepismeni latinoamerički seljaci o njemu govore kao o svecu - kada npr. imaju neki problem sa vremenom, oni samo pozovu „Svetog Čea“ u pomoć, i sve je onda u redu. Alečković je ispričala jedan poučan detalj iz Čeovog života. Jednom prilikom dobio je od svog prijatelja komad zlata i zlatni sat, koji je kratko nosio, nakon završetka iscrpljujuće revolucionarne borbe. Taj sat zamenio je običnim, a zlato poklonio Narodnoj banci Kube. Zamislite Dinkića da uradi tako nešto, rekla je Mila Alečković, što je propraćeno smehom i aplauzima iz publike. Če je spojio socijalno i nacionalno; svi mi u svetu smo braća, ali se ne može preskočiti svoj narod. On se borio prvo da oslobodi svoj narod, a posle toga možemo da se udružujemo i postajemo internacionalisti.

Postoje dve verzije poslednjih Čeovih reči: po jednoj, Če je rekao svom ubici: „Uozbilji se, treba da streljaš čoveka“, a po drugoj: „Drži pravo ruku kukavice, treba da streljaš čoveka“. U oba slučaja o sebi govori kao o čoveku. On je to i bio. Čovek sa velikim Č. Po rečima Mile Alečković, Latinska Amerika je naš najveći saveznik. Bog im je dao naftu, a njihove ideje socijalne pravde i nacionalnog oslobođenja ne mogu nikad biti prevaziđene. Vreme multipolarista je došlo. Zato je Alečković prisutnima u sali na kraju poručila: nemojte komemorirati, ovo je veče vaskrsa!