Vesti iz kulture (o knjizi Igora Ivanovića)

Koju bi poruku dobili gosti Beograda, ugledavši ovu grandioznu kulu u opancima i sa šajkačom? «Time bismo pokazali», objašnjava Ivanović, «da znamo da cenimo naše najbolje tradicionalne simbole i da smo večno zahvalni pokoljenjima koja su ginula noseći ih za slobodu današnje Srbije.» Ništa novo. Znamo da opanak i šajkača, a ponekad i gunj i šubara, jelek i marama, prsluk i čakšire, ralo i volovi, šilo za ognjilo, suve šljive i orasi i slične stvari odavno služe rodoljubivim stanovnicima srpskih gradova da pokažu da se nisu otuđili od sela i naroda, da im ne pada na pamet da se bezosećajno urbanizuju. Hoćemo u grad, ali ne bez opanaka, poručuju oni.

Međutim, omaž selu i precima ipak ne bi bio najvažnija poruka Ivanovićeve Kule Balkana, odnosno njene vizuelne simbolike. Veći značaj on pridaje jednoj drugoj sugestivnoj simboličnoj poruci s kojom bi ova kula u opancima dočekivala goste Beograda. To je poruka da je naš glavni grad najveći i najmoćniji kulturni centar na Balkanu. Kula bi, kaže Ivanović, bila «novi budući simbol koji bi glavni grad trebalo da podigne zarad transparetnosti svoje kulturne moći na Balkanu».

U stvari, podizanje Kule Balkana samo je deo mnogo ambicioznijeg projekta koji je autor ove knjige nazvao «Novi srpski kulturni put». Tu je reč, objašnjava on, «o postavljanju nove nacionalne i državne strategije u kulturi». Osnovu te nove strategije čini ideja da je danas neophodno da Srbija odustane, bar privremeno, od toga da se za uticaj i teritorije bori u ratu, jer je, tako radeći, ne tako davno doživela razočaranje i pretrpela poraz. Umesto borbe na bojnom polju, naša država treba da vodi nepoštednu borbu na polju kulture, odnosno – kako se Ivanović izrazio – « neku vrstu totalnog Kulturkampfa».

To ne bi bila demobilizacija, daleko od toga. Isturanje kulture na prvu liniju fronta srpske borbe ovde se predlaže kao prestrojavanje nacionalnih snaga i njihovo pripremanje za novu ofanzivu, ali s novom, pametnijom strategijom. Jer, ako je tačno da je Srbija u nedavnim ratovima potrošila barut i municiju i uopšte vojno oslabila, to ne znači da sad treba da odustane od borbe. Što bi odustajala, kad je njen kulturno-borbeni potencijal ostao neokrenjen, kad se u srpskoj kulturi i dalje kriju izuzetno moćna i dosad nedovoljno iskorišćena sredstva za vođenje uspešne, pobedničke borbe. Naša kultura je u stvari jedno ogromno skladište džebane za koju je Ivanović smislio prikladno ime: «duhovna municija». Zato Srbija više neće slati vojsku da zauzima neku teriroriju, nego će u buduće to biti zadatak srpskog duha. «A iznad takve, bez zrna baruta osvojene teritorije - objašnjava Ivanović – lebdi duh, kao nevidljivi 'okupator', koji neprimetno ulazi u sve pore svakodnevnog života i kreira životni stil pojedinca».

Razrađujući strategiju ovog Kulturkamfa, Srbija treba da ima na umu iskustsvo velikih zemalja, odnosno – kaže Ivanović – «da se ugleda na velike svetske države na njihovom putu očuvanja vlastitih kultura i potonjih kulturnih invazija, pomoću kojih su pritajeno širile područja svojih interesa». Ali u planovima sopstvene kulturne invazije – savetuje dalje Ivanović državu Srbiju – treba biti realan i odsustati od brzopletih i preuranjenih pokušaja da se kulturno pokori ceo svet, već se treba usmeriti na osvajanje samo jednog njegovog dela, to jest Balkana. «Srbija mora», preporučuje Ivanović, «da imitirajući ponašenje velikih država u globalnoj utakmici, ostvari presudan uticaj na susedne kulture u svom malom svetu, na kulturnoj planeti Balkan», odnosno, precizira on, «da postane centralna kulturna imperija u regionu».

Tu ne bi tebalo da bude nekih većih problema. Evo zašto. Najpre, od svih zemalja našeg regiona - podseća nas autor knjige «Kultura i identitet» - jedino je Srbija razvila autentičnu, u balkanskom tlu ukorenjenu kulturu, kulturu samoniklog narodnog genija. Sada je samo potrebno da naša država shvati stratešku vrednost takve kulture, da uvidi da je to ono čime se danas osvaja svet. Srbija – kaže Ivanović – «treba hrabro da ponese balkanski zastavu kulture na kojoj bi pisalo: 'Dobrodošli u zemlju barbarogenija'», jer se osnovne vrednosti ovog regiona koje bude interesovanje ogledaju samo u autentičnosti i originalnosti». Ofanzivi srpske barbarogenijske kulture ide na ruku - analizira dalje Ivanović - to što se naši susedi skorojevićki ograđuju od Balkana, što se njihove kulture svode na - kako se on izrazio - «groteskne pokušaje da simuliraju kulturu velikih i malo srodnih nacija». Međutim, prema njegovoj prognozi, naše komšije neće moći dugo da se zadovoljavaju kulturnim surogatima, pa zato i neće pružiti ozbiljniji otpor ekspanziji srpske kulture. Ona će im pomoći da nađu sebe, odnosno da prime hostiju balkanskog barbarogenijskog identiteta kojom će ih Srbija pričestiti.

Naravno, Srpska kulturna imperija ne može da nastane brzo i odjednom. Kulturkamf da, ali kulturni Blitzkrieg ne dolazi u obzir. Mora se planirati invazija u nekoliko etapa. Najpre valja krenuti u osvajanje Republike Srpske i okolnih država gde ima Srba, i to – naglašava Ivanović – «s akcentom na Crnu Goru». Onda bi se ekspanzija širila dalje, prema drugim narodima, najpre prema onima sa kojima – kaže Ivanović – «imamo srodnosti, bilo krvne, bilo religijske, bilo civilizacijske». Ali, to ne bi bila i krajnja granica prostora koji bi zauzela Srpska kulturna imperija. U njoj bi se našli, precizira autor projekta, i «svi preostali narodi u regionu s kojima, hteli ili ne, delimo istu sudbinu i niz sličnosti». Dakle, Srpska kulturna imperija bila bi veća i od najsmelije zamišljene teritorije Velike Srbije. Pa vi sad vidite, vredi li poraditi na tome?

Možda vam je ipak teško da prihvatite ove Ivanovićeve ideje o srpskom imperijalnom Kulturkamfu? Možda ste prema njima rezervisani već i zbog toga što je čovek koji ih je smislio po zanimnaju gradevinski preduzimač, dakle bez formalne kvalifikacije za teme o kojima ovde piše. Građevinski radnik bez ozbiljnog obrazovanja, pa nije ni čudo što gradi kule u opancima - reći će neko. Međutim, Ivanovićev izdavač je, nema sumnje, predvideo da može biti i ovakvih reakcija. Angažovao je politikologa Mišu Đurkovića, dakle jedno stručno lice, da napiše pogovor, koji će čitaocu pomoći da lakše shvati i prihvati ovo, kako i sam pisac pogovora kaže, «krajnje neobično štivo». On polazi upravo od intrigantnog podatka da autor nije akademski građanin po profesiji, nego preduzetnik u građevinskim poslovima. Ali Đurković taj podatak ne pominje da bi od nas tražio da ne sudimo suviše strogo Ivanovićevom amaterskom, ali ipak originalnom rezonovanju. On nas uverava da je ova knjiga o srpskoj kulturi i identitetu izuzetno vredna ne uprkos autorovom zanimanju, koje ga čini formalno nekvalifikovanim za tu temu, nego upravo zahvaljujući njegovom zanimanju. Poziva nas da shvatimo da - kad je reč o razmišljanju o kulturi i identitetu, a bogme i o svemu drugom - rad na građevinskom placu u stvari čoveka stavlja u privilogovan položaj u odnosu na mislioce s akademskim obrazovanjem, ali bez građevinsog iskustva. «Autor ove knjige», piše Đurković, «po osnovnoj vokaciji je preduzetnik u građevinskim poslovima, dakle čovek koji gradi zgrade i kuće u kojima ljudi mogu da žive i da stvaraju svoje potomstvo. Poput svih građevina, i njegova misao i viđenje sveta koje se u knjizi predstavlja duboko je utemeljeno u zemlji, iskustvu, tradiciji. Njegova misao ne dolazi od apstrakcije i logičkih formi, već iz čvrstine svakodnevnog života obeleženog radom, stvarenjem nove vrednosti, iz mučnine čoveka zabrinutog za sudbinu svoje zemlje, one koju su nam dedovi i očevi ostavili na brigu.»

Ova stručna recenzija, ovaj stručni sertifikat, sigurno će doprineti lakšem razumevanju i većem uvažavanju Ivanovićevih ideja o srpskom Kulturkamfu. Na primer, neki od onih koji su požurili da se nasmeju njegovom predlogu da se u Beogradu izgradi Kula Balkana u opancima, malo će se zamisliti a možda i postideti kad u ovom pogovoru vide da jedan renomirani politikolog, kakav je nesumnjivo Miša Đurković, misli da je to - kako se izrazio - «sjajna ideja».

Ali, otpora da se prizna vrednost ove i drugih Ivanovićevih ideja sigurno će i dalje biti. I to znatnog. Jer mnogi ljudi u Srbiji danas nisu spremni da prihvate velike misli koje se spontano rađaju iz kontakta sa zemljom, na primer iz kontakta građevinskog preduzimača s placem. To Đurković zna, a zna i zašto. Zato što se na stvari kulture u Srbiji isključivo gleda sleva. «Vladavina radikalno levičarskog i titoističkog modela u kulturi» - žali se on – «dostigla je, nažalost, mamutske razmere u postmiloševićevsko doba». A istina, posebno ona o kulturi, tradiciji, zemlji, dedovima i očevima - valjda ćemo jednom to shvatiti! - može da se vidi samo kad se gleda zdesna. Utoliko je veći značaj Ivanovićeve pionirske knjige, koja pokazuje šta se sve u kulturi može učiniti kad se na nju gleda s te strane. Njenog autora je udesno i uvis, to jest do visina autentičnog mišljanja bez jalovih apstrakcija, gurnuo sam život. Ali da će se naći tu, to jest desno i u visinama, mogu da se nadaju i profesionalni mislioci. Pod jednim uslovom: da prihvate da je njihova uloga u tome da nam pokažu bedu apstraktnog i logičkog mišljenja i da nas povedu dalje, u mentalni prostor apstrakcijama neposredovane mudrosti, na primer, one rođene u glavi jednog građevinara. Tragajući za prirodnom čestitošću i mudrošću, neki mislioci minulih vremena otkrili su Dobrog Divljaka, zatim Dobrog Seljaka i, najzad, Plemenitog Golju, Proletera. Danas mislioci zdesna okupljenji oko časopisa «Srpska politička misao» daju krupan doprinos istoriji tog traganja. Njihovo otkriće, njihov junak, zove se Dobri Građevinar.

Emisija Peščanik, 18.04.08.