Vici, veni, đuskah

Nije svaki kompliment prijatan. Žene to savršeno dobro znaju: dama koja je za sastanak obukla "vruću" mini suknju i isprsila dekolte, neće se previše obradovati ako joj kavaljer bude pohvalio smisao za humor. Muškarci takođe: ništa ne može da demorališe čoveka poput toga da ga devojka kojoj se udvara prokomentariše kao "dobrog momka".

U nekim drugim okolnostima, dama iz prvog primera ponosila bi se svojom duhovitošću, a gospodin iz drugog svojim pitomim karakterom. Ali, u opisanom situacijama, ni ona ni on ne mogu da budu zadovoljni onim što su čuli o sebi, iako su ti iskazi čisti komplimenti.

Dragan Nikolić u "Ko to tamo peva", dok pokušava da Nedi Arnerić ogadi Slavka Štimca, kaže: "Ljubav je kao pesma; ako ne legne u pravom trenutku, kao da je nije ni bilo". Slično važi za pohvale: ako nisu izgovorene u željenom kontekstu, bolje da su prećutane...

Varljiva priroda komplimenata pogotovo je uočljiva kada Englez hvali Srbe, delom i zbog etničkog aspekta. Englezi, naime, nikada nisu bili dobri u veličanju, odvajkada su mnogo vičniji kritikovanju, ismevanju, ironiji, cinizmu... A Srbi su, sa druge strane, verovatno najnesposobniji narod na svetu kada je reč o primanju pohvala na svoj račun. Ako nas grdite, neki među nama će da se dure, a neki će da vam spremno daju za pravo, ali barem ćemo znati šta da radimo; ako nas hvalite, samo ćete nas zbuniti.

Zato, kada neki Englez odluči da iskaže nešto pozitivno o Srbima, velika je verovatnoća da mu niko odavde ne bude zahvalan na "trudu". Gart Kartrajt to sada savršeno shvata.

A Srebrenica?!

Londonski "Gardijan" je u subotu, 25. jula, objavio Kartrajtovu reportažu iz Beograda, naslovljenu "Đuskanje na Dunavu", a posvećenu noćnom životu glavnog grada Srbije, za koji tvrdi da je regionalni centar zabave. U nizu primera za koje on verovatno smatra da su afirmativni, engleski novinar navodi raznovrsnu muzičku ponudu ovdašnjih noćnih klubova ("od odrpanih ciganskih sviraca do šljašteći nakićenih izvođača turbo-folk muzike, od jednoličnog tehno treskanja, preko hevi metala i još mnogo, mnogo toga"), jeftinoću i zakonsku nesputanost ("širom Beograda cene se međusobno razlikuju, ali su razumnije od onih u Engleskoj, dok je pušenje i dalje legalno i popularno"), kao i bezbednosne pogodnosti ("ulaz u klubove je često besplatan, taksi je relativno jeftin i nema mnogo kriminala").

"Što je najbolje od svega, Srbi su zadivljujuće prijateljski nastrojeni", zaključuje Kartrajt. "Ako Beograd išta garantuje danas, onda su to dobra muzika, dobre cene i sjajan provod."

Od koga je – dobro je. "Gardijan", list koji u proteklih 20 godina nijednom nije oklevao da isprazni medijski šaržer po Srbima, objavio je da smo narod koji je prijateljski nastrojen! Priznao je da noću ne koljemo muslimansku decu i ne silujemo albanske žene, već da đuskamo! Što bi se reklo: mali korak za čovečanstvo, ali veliki za "Gardijan"...

Kartrajtov opis, međutim, izgleda je opasno naljutio Drugu Srbiju, čija udarna glasila – sajtovi "E novina" i "Peščanika" – nisu ni prenela tekst iz "Gardijana". Oni koji nikada ne propuštaju kritike upućene iz inostranstva na račun Srbije, sakrili su od svoje publike da je jedan od najuticajnijih britanskih listova opisao Srbe kao veseo i bezbrižan narod, a Beograd kao regionalni centar zabave.

Čudno? Nimalo! Od Druge Srbije glupo bi bilo očekivati išta drugo osim da ignoriše Kartrajtov tekst. Oni se, avaj, godinama naprežu ne bi li uverili planetu kako je Beograd savremena verzija Hitlerovog Berlina, a on tvrdi da je Beograd balkanski Las Vegas! Na njihovu podršku može da računa novinar koji po srpskoj prestonici broji masovne grobnice, ne splavove.

Čega se pametan stidi...

Za razliku od "E novina" i "Peščanika", ostali srpski mediji nisu okretali glavu od "otkrića" novinara "Gardijana". Ali, tamo gde je ova reportaža objavljena, naišla je mahom na negativne reakcije. Tako na sajtu "Politike", dnevnog lista koji je Kartrajtovom putopisu posvetio značajnu pažnju, dominiraju ljutiti komentari:

"Čega se pametan čovek stidi, time se budala ponosi"... "Nigde ne piše i ono drugo po čemu smo poznati, po nekim mladim devojkama koje se za malo para podaju mlohavim starcima sa Zapada"... "Ne možemo se pohvaliti radom i vrednošću što je uslov za zdravo i napredno društvo već nas hvale kako organizujemo dobre zabave za strance i naše bogatije?!"... "Kao Kuba iz 50-ih, veselje na sve strane, blago nama"... "Pa to nije nimalo za pohvalu, ne znam šta o tome misli Dragan Đilas"... "Ovaj tekst nije ništa drugo od gostovanja stranih kvazizvezda na nacionalnim frekvencijama kada voditeljka u nedostatku pitanja upita `Kako vam se sviđaju devojke u Srbiji, Beogradu?` i onda gost naravno hvali lepotu naših sestara i majki; koliko nisko smo spremni da idemo da bi se svideli strancima"... "Ovakvi tekstovi su zaista katastrofa i bolna istina, Bože šta su oni istakli u prvi plan"... "Sramota je da se ponosimo lezilebovanjem, šenlučenjem i pijančenjem i da se afirmativno prenosi vest o tome da nas i drugi tako doživljavaju"... "Jadna je zemlja koja ima ovakav brend i diči se time što svakog radnog dana ima bar 50 klubova koji rade do zore"...

Od 30-ak komentara, većina je u ovom stilu, dok su oni zadovoljni Kartrajtovim doživljajem Beograda ostali u upadljivoj manjini.

Ovako "namćorasta" reakcija čitalaca "Politike", koji u ideološkom smislu važe za jasnu suprotnost Drugoj Srbiji, verovatno je mnoge iznenadila. Posle bezmalo 20 godina žestoke demonizacije Srba u zapadnim medijima, svaka rečenica koju napišu o nama, a u kojoj ne pomenu Srebrenicu, mogla bi da bude shvaćena kao pohvala. Po tom merilu, Kartrajtov tekst predstavljao bi svojevrsnu odu srpskoj prestonici. Ali, čitaoci "Politike", većina njih barem, nimalo nisu oduševljeni prikazom Beograda koji je izneo profesionalni putopisac iz Londona.

Slične reakcije "Gardijanova" reportaža dobila je i na sajtu B92, čiji posetioci takođe pominju Sodomu i Gomoru. Oni kojima ne smeta što je Beograd "regionalni centar zabave" ostali su u manjini i na ovom portalu.

Ko nas pita?

Kartrajtova zapažanja, koliko god da su gneva izazvala među srpskim čitaocima, ipak niko nije osporio kao neistinita. Za to postoji dobar razlog: i nisu neistinita.

Reporter "Gardijana" verno je preneo ono što je video i doživeo u Beogradu, a tome samo naivni mogu da se čude. Turistički novinari, naime, za razliku od ratnih ili političkih, nemaju običaj da lažu. Njihov je zadatak da predstave svojim čitaocima neke nove, manje-više nepoznate krajeve. Poslednje što turistički novinar želi je da čitaoci odu na destinaciju koju je on opisao i da tamo steknu bitno drugačiji utisak od njegovog, jer to može ozbiljno da naruši njegov profesionalni ugled. Zato turistički novinari, u ogromnoj većini slučajeva, ne iskrivljuju stvarnost, nego je prenose bez ulepšavanja ili nagrđivanja.

Nasuprot tome, politički novinari i ratni izveštači zapadnih medija imaju sasvim drugačiji zadatak: da svojim čitaocima što spektakularnije i što potresnije predstave dešavanja u manje-više nepoznatim krajevima sveta. Ako tamo nema potresnog spektakla, izmisliće ga. Što više, a uverljivije, izmisle i isfabrikuju, to je njihov profesionalni ugled veći. Oni se nimalo ne plaše da će neko od čitalaca jednog dana otputovati u te krajeve i uvideti da su njihove reportaže bile neistinite: do tada, oni će već biti na novom zadatku, u nekom novom ratu, i baš će ih biti briga da li će njihovi prethodni izveštaji biti nekome sumnjivi.

Prethodnih bezmalo 20 godina, Zapadu je bila potrebna Srbija kojom će moći da plaši svoju radničku klasu. Zato su nam ovamo slali Kristijan Amanpur i njoj slične. Sada je Zapadu potrebno da svojoj radničkoj klasi omogući dobru zabavu u relativnoj blizini. Zato nam sada u goste dolaze Gart Kartrajt i njemu slični.

Tako to ide od pamtiveka. Cezar se hvalio svojom "dođoh, videh, pobedih" politikom. Današnji "cezari" malo su izmenili tu filozofiju, pa sada glasi: pobedih, dođoh, đuskah. Ali, u suštini, to je ista ona Cezarova formula, samo primenjena na savremene okolnosti.

Naši "evroatlantski prijatelji" prvo su nas pobedili – ovde bombardovali, odande proterali, tamo prekrajali granice... Zatim su došli kod nas – pokupovali sve što je bilo na prodaju, pootvarali banke i postavili svoje ljude na ključna mesta u srpskoj ekonomiji, privredi i politici... I sada, normalno, hoće da se lepo provode – po našim klubovima i splavovima.

Nama se to, po svoj prilici, ne sviđa. Ali, ko nas pita?! Nije nam se dopadalo ni kada su nas predstavljali kao fašistoidne monstrume, pa ništa nismo mogli da uradimo. Ispravka: ništa nismo ni pokušali da uradimo. Sada, kada nas doživljavaju kao veliku diskoteku, verovatno možemo još manje, jer su ovog puta, za razliku od devedesetih – potpuno iskreni i potpuno u pravu.

Ovakvi kao Gart Kartrajt sve češće će nam dolaziti u posetu. Eno, samo tri dana posle "Gardijana", američki "LA Tajms" objavio je svoj spisak idealnih turističkih destinacija, u koje je ubrojao i Beograd. Iz istih razloga iz kojih nam je i "Gardijan" posvetio reportažu.

Možemo i dalje da se ljutimo na njih, ali slaba je vajda od toga. Turisti su nam, u krajnjem slučaju, potrebni i dobrodošli, a i bolje je da Zapad u nama vidi ludu žurku nego koncetracioni logor.

Ipak, ako baš želimo da "evroatlantski prijatelji" imaju o nama ozbiljniju sliku od sadašnje, moraćemo da promenimo mnogo stvari. Između ostalog, verovatno i prijatelje.