Virus neoliberalizma i obrazovanje na platformi Bolonjske deklaracije

Jedna od primarnih

funkcija obrazovanja

jeste da čovečanstvo

osposobi da preuzme

kontrolu nad sopstvenim

razvojem

Žak Delor

Uvod: O značaju istraživanja aktuelnih reformi visokog obrazovanja

U obrazovanju se sažimaju, prelamaju i izražavaju sve protivrečnosti savremenog društvenog razvoja. Ono je generator promena, ali i samo trpi uticaje globalnih, nacionalnih i lokalnih društava. U eri naučno-tehnološke i informatičke revolucije, koje su položile osnovu za globalnu ekonomiju i umreženo društvo, znanje i obrazovanje postaju ključni faktori društvenih promena, građenja i razvoja društvenih mreža i socijalne mobilnosti društvenih grupa.[1]

Polazeći od revolucionarne uloge nauke, proizvodnje znanja u savremenosti i njihovog organizovanog prenošenja na novu mladu generaciju, nije slučajno da se univerzitetsko obrazovanje našlo u fokusu interesovanja društvenih elita i njihovih reformatorskih eksperimenata. Upravo jedna od takvih reformi visokog obrazovanja oličena je u tzv bolonjskom procesu, tj. reformi obrazovanja na platformi Bolonjske deklaracije. U ovom radu istražujemo manifestne i latentne funkcije bolonjskog procesa, strategiju razvoja koja je u njemu sadržana, kao i njegove posledice na razvoj obrazovanja i razvoj društva.[2]

U potrazi za duhom vremena

Od vremena nastanka sociologije pa do danas naučnici su oblikovali različite paradigme za sociološku analizu protivrečne prirode društvenih odnosa, agensima samoproizvodnje društva, dijagnoze duha vremena i istorijskih perspektiva mogućeg razvoja čovečanstva.

Za razliku od Ogista Konta, koji je u intelektualnoj evoluciji čovečanstva tražio osnovu civilizacijskih promena, Karl Marks je upravo u industriji, podeli rada – pronašao babicu rađanja kapitalizma kao modernog društva. Maks Veber je pak pisao o uticaju protestantske etike na nastanak i razvoj kapitalizma, na procese kompeticije, racionalizacije i modernizacije. J. Šumpeter je pisao o značaju stvaralačke destrukcije, inovacije i kompeticiji – tehnokratskih i meritokratskih elita, a posebno menadžera kao društvene grupe za ekonomsku efikasnost i razvoj. A. Tofler je pisao o talasima civilizacijskih i društvenih promena, A. Turen o strelama vremena, E. Moren o duhu vremena, a DŽ. Nizbet o megatrendovima – koji pokazuju pravac promena – smer u kome su krenuli "konji istorije". M. Kastels piše o informacionom načinu razvoja i o usponu umreženog društva u našoj savremenosti, a D. Bel i P. Draker o dolasku postindustrijske civilizacije i nastanku društva znanja.

Svim ovim definicijama zajednički imenitelj je potraga za adekvatnom paradigmom, naučnim ključem za objašnjenje globalnih društvenih promena.

Na početku novog milenijuma s pravom istraživači pišu o nastajućem novom globalnom dobu i neoliberalnom duhu vremena i njegovim vrednostima. Pri tome je u njihovoj dijagnozi tog vremena mnogo hipostaze i idolatrije – pod firmom govora o otvorenom društvu ravnopravnih socijalnih šansi i meritokratskog sistema vrednosti.

Tačno je, međutim, da se u uslovima naučno-tehnološke revolucije i informacijskog načina razvoja nova društvena podela rada danas začinje u naučnim laboratorijama i školskim institu-cijama. Nažalost, dve trećine čovečanstva još uvek živi izvan dometa "trećeg talasa" društvenih promena, u zoni društava svetske poluperiferije i periferije.

U ovom radu, polazeći od hipoteze da sadašnja faza kapitalizma i podela rada, oličena u neoliberalnom globalizmu, diktira pravac i tempo reformi obrazovanja u svetu, propitujemo odnos između dominantnog diskursa Bolonjske deklaracije i prakse reforme univerzitetskog obrazovanja, tj, između neoliberalnog duha savremenog kapitalizma i promena u sistemu obrazovanja.

U tom smislu u ovom radu se traga za agensima duha vremena i njihovog uticaja na reformu univerzitetskog obrazovanja u savremenosti. U vezi sa tim raspravljamo o smeru tih mutacija i krajnjoj svrsi, o institucionalnim i suštinskim promenama sistema obrazovanja koje su vezane za program reformi. O dometima i otporima toj reformi. Posebno ukazujemo na potrebu pravljenja komparativne analize razlika između Uneskovog, integralnog humanističkog koncepta obrazovanja, i bolonjskog – koji je u funkciji neoliberalnog fundamentalizma i monocentričnog globalizma. I koji, između ostalog, razara kako kulturni identitet malih naroda tako i univerzalne vrednosti kulture u savremenom svetu.

Uneskova koncepcija obrazovanja najjasnije je obrazložena u studijama Frederika Majera (koji je svojevremeno bio direktor ove institucije). Odrednice ovog humanističkog integralnog koncepta obrazovanja jesu: a) to je obrazovanje za život u društvu i nastajućem novom globalizovanom svetu, a ne samo za rad; b) ono je integralni deo koncepta humanog održivog razvoja i društvenog progresa; c) u njemu se harmonijski tretira značaj opšteg kulturnog i humanističkog obrazovanja sa stručnim, profesionalnim; d) to je obrazovanje u funkciji razvoja i emancipacije ličnosti, ali i društvenog progresa. U njegovom središtu su filozofija života, održivi razvoj, solidarnost i sloboda.[3]

Nasuprot ovom konceptu, Bolonjska deklaracija izražava neoliberalni diskurs razvoja. U njoj se obrazovanje podređuje tržištu, globalnoj podeli rada, instrumentalizuje i reducira na tehničko, zanat; razdvaja se obrazovanje od procesa vaspitanja i sveta kulture. To je tehnokratski koncept obrazovanja – bez duše, koji stvara profesionalne idiote a ne emancipovane ljude.

Neoliberalni globalizam kao strategija razvoja u savremenosti – paradigmatske odlike

Neoloberalna ekonomska filozofija razvoja nastala je osamdesetih godina 20. veka u SAD, kao odgovor na strukturalnu krizu kapitalizma, izazvanu naftnim šokovima i, sa druge strane, kao kritika socijaldemokratskog modela kapitalizma, koji je, tobož svojim solidarizmom (insitucijama solidarnosti), usporavao rast i razvoj kapitalizma. Ovaj zaokret od realne ekonomije ka monetarističkoj filozofiji razvoja intelektualno je oblikovan na londonskoj Visokoj školi socijalnih i ekonomskih nauka i Čikaškom univerzitetu. Najtipičniji predstavnici ove orijentacije su F. Hajek, M. Fridman i Nozik... Ova ekonomska doktrina izražava individualističku pragmatičku filozofiju razvoja u funkciji razobručenog megakapitala i njegove mondijalizacije. Kritičko sociološko čitanje ove doktrine i na njoj zasnovane ekonomske prakse, dovodi nas do zaključka: da se u njoj vrši redukcija društva na tržište, čovek se svodi na uloge, da se glorifikuje preduzetnička inicijativa i da se profit stavlja iznad čoveka. U suštini radi se o reduciranju čoveka na homoekonomikusa i idoloatriji ciljno-racionalnog tipa delanja, podređivanja svih čovekovih i društvenih snaga instrumentalnom umu i racionalizaciji, koja nije samo oblik modernizacije, jer se ovde javlja i kao oblik dehumanizacije.

Neoliberalna filozofija razvoja duh protestantske etike povezuje sa makijavelizmom nove ekonomske i političke klase, i izražava interese mondijalizovanog kapitala u svetu globalne ekonomije i monopolarnog novog svetskog poretka. Neoliberalna faza globalnog kapitalizma, koristeći brojne efekte naučno-tehnološkog progresa, projektuje na razvoj sveta ne samo veberijanske principše gvozdene mreže racionalizacije i birokratizacije društva, već i mehanizme i institucije iz orvelovske antiutopije (orvelijanske vizije) o društvu kao "životinjskoj farmi" i "velikom bratu" kao svevidećem oku i kontroloru različitih oblika ponašanja ljudi... U tako globalizovanom svetu i monstruoznom "društvu kontrole" (Delez) između čoveka i čoveka ne ostavlja se nijedna druga veza sem kalkule, golog, bezdušnog računa. Čovek se reducira na jednodimenzionalnu ličnost, u takvom društvu stručnjaci su tehnički efikasni profesionalci a moralno i ljudski ravnodušni. Obrazovanje i znanje se rastaju od vaspitanja i kulture.

U takvom društvu, i ekonomističkoj i tehnokratskoj koncepciji razvoja društva samo obrazovanje je osiromašeno i razdvojeno od vaspitanja. Naime, od obrazovnih institucija se traži da školuju za profesiju a ne za život, i otuda se vrši podređivanje reformi sistema obrazovanja diktatu aktuelne podele rada. Od obrazovnih institucija na svim nivoima zahteva se stroga racionalizacija i visoka uskospecijalistička profesionalizacija. Takav model obrazovanja, sadržan u Bolonjskoj deklaraciji, čije su osnovne odrednice fiankcionalizacija i globalizacija obrazovanja, stvara "nove zabrađene Marije", "nove slatke robote", za jednokratnu upotrebu u svetu globalne ekonomije. Otuda kritički istraživači o ovim promenama govore kao o sumraku obrazovanja (R. Blum) ili mekdonaldizaciji obrazovanja (DŽ. Ricer). Efekti ovog modela obrazovanja mogu biti pogubni po kulturu savremenog društva, razvoj zdrave ličnosti, jer ovakvo obrazovanje i znanje se rastaju od humanističkih vrednosti i sadržaja koji su od presudnog značaja za razvoj individualnih i kolektivnih identiteta i progresivnu ulogu kulture i društvenih promena.

Uzroci reforme visokog obrazovanja i deklarisani ciljevi u bolonjskoj platformi

Ministri za visoko školstvo iz 29 evropskih zemalja juna 1999. godine u Bolonji su potpisali službeni dokument tzv. Bolonjsku deklaraciju u kojoj su sadržane smernice razvoja evropskog visokoškolstva do 2010. godine. Osnovni uzroci novog koncepta reforme obrazovanja izraženog u ovoj deklaraciji vezani su za prilagođavanje obrazovanja duhu neoliberalne strategije razvoja u svetu i procesima globalizacije, kao i zahtevima savremene podele rada i evrointegracijskih procesa. Osnovni ciljevi koji su sadržani u Bolonjskoj deklaraciji mogu se sažeti u sledećem: 1. ostvarivanje procesa globalizacije i funkcionalizacije visokog obrazovanja na evropskom prostoru; 2. usklađivanje univerzitetskog obrazovanja sa razvojnim potrebama savremenih transnacionalnih i globalnih korporacija; 3. oslobađanje od tradicionalizma i modernizacija obrazovanja (uvođenje novih tehnologija u obrazovni sistem, internet, studiranje na distanci...); 4. Jačanje kvaliteta i efikasnosti studiranja; 5. podsticanje i jačanje mobilnosti studenata, nastavnika i naučno-istraživačkih kadrova širom evropskog prostora; 6. uspostavljanje jedinstvenog sistema u evropskom visokoškolskom prostoru: lako prepoznatljivih i za poređenje mogućih diplomskih nivoa (organizacija studija na 2 ili 3 nivoa) i otvaranje prostora za izgradnju fleksibilnih obrazovnih profila i njihovu prohodnost širom evropskog prostora; 7. uvođenje kreditnih sistema (ECTS) prilikom vrednovanja studijskih obaveza; 8. unapređenje evropskog sudelovanja u osiguravanju standarda kvaliteta visokog školstva; 9. zahtev za sudelovanje studenata u upravljanju; 10. promocija koncepta permanentnog obrazovanja; 11. ostvarivanje jedinstva evropskog visokoškolskog prostora i evropskog naučno-istraživačkog prostora, kao preduslova na putu izgradnje društva znanja.

Ovi i drugi deklarisani ciljevi strateški treba da doprinesu promeni evropske paradigme univerziteta i njegove tradicionalne akademske kulture, te da omoguće promociju američkog modela obrazovanja koje je tržišno orijentisan. Rečju, bolonjskim procesom otvara se prostor da evropsko obrazovanje stupi u eru globalizacije visokog školstva, po diktatu ekonomskog tržišta neoliberalnog tipa, u kome dominaciju imaju interesi korporacija a ne društva, aplikativne nauke naspram društvenih i humanističkih, i gde se znanje i obrazovanje reducira na tržišno zanimljivu robu a ne tretira kao bitan element kulture i dinamike razvoja ličnosti i društva.

Odlike – smer reforme: mogućnosti i ograničenja bolonjskog modela obrazovanja

Bolonjska koncepcija obrazovanja sadržana u Deklaraciji nije slučajno nastala. Ona je izraz dominantnih tendencija u savremenom ekonomskom razvoju sveta, a pre svega savremene podele rada koja proizilazi iz tokova mondijalizacije kapitala i globalne ekonomije. Pošto je sadašnja faza neoliberalnog globalnog kapitalizma – izraz nove racionalizacije i dominacije tehnokratskog uma i plutokratskih interesa snaga mega kapitala – onda ona diktira i pravac reforme svih delatnosti, način proizvodnje i način upravljanja u svetu. U tom smislu neoliberalni duh savremenog kapitalizma izražava novu diktaturu nad potrebama. Glavne odlike ovog sistema reforme obrazovanja, koji proističe iz bolonjske deklaracije jesu globalizacija, funkcionalizacija i instrumentalizacija obrazovanja za misiju krupnog kapitala u globalnoj ekonomiji sveta. Nova ekonomija nije samo globalna i digitalna, nego je i surovo konkurentna, te se otuda ona u polju društvenih i međunarodnih odnosa ispoljava u formi socijaldarvinizacije društvenih odnosa. Preferirajući kapital iznad svega i boga Mamona, reformatori obrazovanja traže i od obrazovanja da ono bude efikasno, pragmatično, te se otuda preferiraju specijalistička znanja za jednokratnu upotrebu uma, visoka specijalizacija. Traži se od profesija da budu na tržištu profitabilne, bez obzira na jednodimenzionalnost u formiranju ličnosti koje su nosioci tih profesija.

Savremena reforma obrazovanja povezana je sa evropskom podelom rada i dominantnim procesima u globalnoj ekonomiji. Ostvarivanje neoliberalne koncepcije razvoja dovelo je do demontaže socijalne države, "eksploatacije bez granice" (P. Burdije), do eksplozije fenomena prekarizacije, do jednokratne upotrebe zaposlenih i njihovog šetanja od jednog radnog mesta na drugo. Do novih socijalnih nejednakosti i strukturalnih protivrečnosti i ekonomske krize sa brojnim socijalnim implikacijama.

Latentne funkcije reforme visokog obrazovanja

Komparativna analiza reforme obrazovanja i visokog školstva u praksi pokazuje da se u različitim zemljama i regijama Evrope nejednakim tempom i kvalitetom ostvaruju ovi ciljevi od različitih aktera (departmana, koledža, fakulteta i univerziteta; nastavnika, saradnika i studenata), kao i da je različit domet ostvarenih reformi. Takođe, različit je odnos savremenih političkih i privredih elita, kao i masmedija, prema ovim procesima.

Iako nedostaje temeljna analiza ovih tokova reforme na platformi Bolonjske deklaracije, od strane sociologa i pedagoga, kritička problematizacija i uvid u sadašnje trendove omogućuje nam da otkrijemo latentne funkcije aktuelnih reformi obrazovanja u zemljama u tranziciji, posebno na Balkanu, kao i da povežemo ove procese sa ekspanzijom neoliberalne ideologije i strategijom zavisne modernizacije. Naša analiza pokazuje da je skriveno socio-kulturno značenje reforme obrazovanja na platformi Bolonjske deklaracije povezano sa potrebama evropske podele rada i logikom reprodukcije korporativnog megakapitala. Otuda se može govoriti o virusu neoliberalizma u procesima globalizacije visokoškolskog obrazovanja i njegovoj radikalnoj racionalizaciji kako bi ono bilo što jeftinije, ekonomičnije i efikasnije; instrumentalno podređeno aktuelnoj podeli rada i sistemu moći, koji diktira korporacijski megakapital (TNC) i globalna ekonomija. Kao posledica ovakve neoliberalne orijentacije u reformama visokog školstva, nastaje slom klasičnog sistema obrazovanja i radikalne restrikcije u sadržajima opšteg i humanističkog obrazovanja (filozofije, sociologije, kulture, istorije...), koje vode razaranju uma i ostvarivanju u sistemu obrazovanja efekta jednodimenzionalnog čoveka, specoždera, stručnjaka zarobljenog uma, lakše adaptiranih aktuelnoj podeli rada, pacifikovanih i integrisanih u poredak moći. Atomizacijom i fragmentisanjem sustema nauka na discipline i kurseve otvara se put eskalaciji neopozitivizma i razaranja uma, što dovodi do redukcije višedimenzionalnih funkcija univerziteta (naučne, obrazovne i kulturne), na isključivo obrazovnu. U ovom kontekstu univerzitet postaje isključivo „kovačnica“ specoždera i profesionalnih idiota, koji neće biti sposobni da grade kritički odnos prema postojećem poretku niti da tragaju za alternativama njegove zamene. Ovakav sistem obrazovanja stvara od studentskih masa uske specijaliste, najamnike, homoludense, potrošače u „društvu spektakla“.

Rečju, reformisani univerzitet gušiće stvarni razvoj individualnosti i formiranje intelektualaca, a dovešće do stvaranja sistemske inteligencije u službi novog svetskog poretka. U ovom kontekstu može se reći da virus neoliberalizma otvara put duhovnoj antirevoluciji: pobedi ideologije individualnog posedništva, socijal-darvinističkog egoizma i tržišno-potrošačke orijentacije pred zahtevima za solidarnošću, jednakošću i slobodom. U ovom kontekstu i u samoj nauci nastaje pobeda načela neopozitivizma nad načelom dijalektičkog totaliteta, pobeda inženjerskog načina mišljenja nad humanističkim, te otuda i agresivni nastup pod geslom „istina nije celina“ već fragmenti, atomizirani svet činjenica. Umesto jačanja saznajne i akcijske dimenzije nauke u funkciji Istine i Dobrote, na delu je afirmacija egoističkog individualizma i zahteva za prilagođavanjem postojećem poretku. Geslo neoliberalnih postmodernističkih reformi u obrazovanju je: „Dole imaginacija, živeo svet u fragmentima“, obnova filozofije Lajbnicove monade, „zabrađenih Marija“, zarobljenih umova, specoždera, trkača na kratke staze, za jednokratnu (zlo)upotrbu pod firmom fleksibilnosti i prekarizacije.

Poentirajući svoj rad u istraživanju skrivene funkcije u reformi obrazovanja prema Bolonjskoj deklaraciji, koja se sadrži u imperativu globalizacije obrazovanja, moramo imati u vidu da u savremenosti danas dominira neoliberalni, asimetrični model globalizacije, te da implementacija tog imperativa dovodi, sa jedne strane, do pokretljivosti studentske i nastavničke populacije, ali i do toga da će na globalizovanom tržištu znanja (sive materije) ova liberalizacija omogućiti da razvijene zemlje i njihove korporacije lakše dobiju jeftinu a darovitu radnu snagu. Time bi se, pod firmom pokretljivosti u sistemu obrazovanja, ostvario proces nejednake razmene, lakšeg „usisavanja“ („krađe i prekrađe“) najdarovitijih diplomiranih stručnjaka od transnacionalnih korporacija, čime bi se zemlje svetske periferije dalje devastirale i blokirale u njihovom razvoju. I kao što je u uslovima Otomanske imperije postojao „danak u krvi“, kojim su podanici u imperiji, između ostalog, plaćali Porti svoju okupaciju i vazalstvo, jer je kako za održavanje, tako i za dalju ekspanziju imperije bila potrebna mlada i snažna vojna sila, danas su za opstanak i novu neoimperijalnu misiju megakapitala potrebni visoko profesionalni stručnjaci kao nosioci razvoja. U ovom kontekstu treba razumeti procese globalizacije obrazovanja: gde zemlje svetskog centra, rukovođene logikom krupnog kapitala, zahtevaju liberalizaciju u zemljama poluperiferije i periferije, a sebi ostavljaju pravo na selektivni protekcionizam (po meri interesa svojih korporacija) i za geostrateške interese svojih država. Rečju, Evropska unija se centralizuje fragmentacijom svoje periferije i eksproprijacijom njenih resursa, tj. bogatstva. Kada je u pitanju globalizacija obrazovanja, valja reći da je na delu logika zavisne modernizacije koja se nameće zemljama svetske poluperiferije i periferije.

Kao izraz ovih procesa, asimetrične globalizacije i neoliberalnog modela društvenog razvoja, u savremenosti je došlo do sumraka klasičnog koncepta evrpskog obrazovanja, koji se istorijski razvio pod uticajem prosvetiteljstva i liberalizma, i u čijem je središtu jedinstvo obrazovanja i vaspitanja i izgradnja i emancipacija ličnosti. Nasuprot tim ciljevima, savremeno obrazovanje redukovano je na proizvodnju fahidiota – specoždera, socijalno ravnodušnih prema humanističkim ciljevima društvenog razvoja.

Formiranje kompradorske buržoazije u zemljama kapitalizma periferije prati proces formiranja sistemske, funkcionalne lumpeninteligencije, prilagodljive za potrebe reprodukcije kapital odnosa. U tom smislu promocija ciljeva globalizacije obrazovanja i njegove funkcionalizacije, kao i formiranje kulture zavisnosti, u službi je reprodukcije i ekspanzije megakapitala. U ovom kontekstu modernizacija se redukuje na vesternizaciju, a ova na amerikanizaciju.

Kao izraz ovih tendencija u savremenosti nastao je rascep i suprotstavljenost obrazovanja i vaspitanja, procesa socijalizacije i individualizacije ličnosti. U praksi je došlo do socijaldarvinizacije odnosa, narastanja egoističnog individualizma, čiji protagonisti idu bezobzirno za svojim sebičnim interesom, atomizirajući društvo i potiskujući integritet građanina i građanstva. Na delu je fenomen – potiskivanja javnog čoveka i idiotizacija društva, njegovo reduciranje na agregat sebičnih individuuma, smanjeno socijabilnih i nesolidarnih. Sociolozi već govore i o fenomenu smrti društva (A. Turen) kakvo smo znali u periodu moderne.

Postsocijalistička društva u tranziciji, posle 200 godina od građanske revolucije, još uvek teže realizaciji njenih principa čiji je krajnji cilj formiranje građanskog društva. Nažalost, logika neoliberalnog razvoja i socijaldarvinizacija i atomizacija društva danas se javljaju kao unutrašnja granica realizaciji ovih velikih ciljeva jer su privatni interesi i egoistički individuum stavljeni iznad opšteg interesa i interesa građanina. S toga treba upozoriti: da nema razvoja istinske demokratije bez reafirmacije aktivne uloge građanina u javnom životu. Još je stari Perikle, u zlatno doba atinske demokratije, govorio – demokratija je akt hrabrosti, te da pretpostavlja masovnu participaciju, učešće građana u javnom životu. Perikle je o građanima koji se klone javnog života pežorativno govorio kao o idiotima. U ovom kontekstu treba podsetiti i da je DŽon Djui govorio o potrebi vaspitanja za demokratiju, a Imanuel Kant o potrebi razvoja građanske samosvesti, osposobljavanje građanina da se služe svojim umom jer bez toga nema uspravljanja, dostojanstva i emancipacije čoveka. Stoga, na aktuelne procese reforme visokoškolstva treba kritički gledati i ocenjivati ih ne samo sa stanovišta instrumentalne efikasnosti – koliko oni osposobljavaju za rad i profesiju, već i koliko su u funkciji pripreme ličnosti za život u društvu i za aktivno učešće u izgradnji demokratskog procesa. Otuda, nasuprot aktuelnoj strategiji neoliberalne zavisne modernizacije i asimetrične globalizacije obrazovanja, neophodno je izgrađivanje autonomne obrazovne i kulturne politike, u postsocijalističkim društvima u tranziciji, koja će uz otvaranje prema svetu, procesima globalizacije i modernizacije sistema obrazovanja, sadržati i određene odbrambene mehanizme očuvanja kadrova i kulturnog kapitala, kao i specifičnosti kulture i nacionalnog identiteta zemalja u tranziciji i zemalja u razvoju.

Savremeni univerzitet kao i savremeno društvo nalazi se na raskršću. I kao što je neoliberalizam u ekonomiji otvorio put strukturalnoj krizi dugog vala sa neizvesnim i pogubnim posledicama po razvoj i budućnost čovečanstva, tako treba reći da i intence neoliberalnog tržišnog fundamentalizma u oblasti reforme visokoškoskog obrazovanja mogu biti pogubne po društvo. Zato je neophodno kritički, kroz transdisciplinarni naučno-istraživački rad, oceniti karakter i domete bolonjskog procesa, pozitivna iskustva podržati a negativna odstraniti kako ne bi dalje devastirala obrazovni sistem. U tom smislu očekujem da će u deceniji koja dolazi i Evropa morati da preispita kako svoj globalni koncept razvoja (koji je sada u znaku neoliberalizma i amerikanizacije) i da se vrati svojoj socijalnoj duši, svom izvornom socijal-demokratskom modelu. Takođe, očekujem da se vrati i svom kulturnom akademskom modelu univerziteta, u kome će se očuvati jedinstvo fundamentalnih i primenjenih nauka; jedinstvo njegove naučno-istraživačke, nastavno-obrazovne i kulturne funkcije. Samo na taj način se može rehabilitovati strateški cilj obrazovne i kulturne politike univerziteta – „proizvodnja“ homoakademikusa kao totalnog čoveka, a ne poluobrazovanih fah-idiota (specoždera) za jednokratnu upotrebu od strane megakapitala i struktura moći u savremenosti.

[1] Opširnije o tome videti u radu „Globalizacija, razvoj i obrazovanje“, Lj. Mitrovića, u Savremene strukturne promene i kultura mira, Centar za sociološka istraživanja, Niš 2007, str. 65–79.

[2] O analizi bolonjskog procesa i reformi visokog obrazovanja videti u studijama: V. J. Žukov, Univerzitetsko obrazovanje. Moskva 2003; K. P. Lesmana, Teorija neobrazovanosti – zablude društva znanja, Beč 2006, i D. Ž. Markovića, Globalizacija i visoko školstvo, Niš,2008.

[3] Videti o tome u studijama F. Majora, Sutra je uvek kasno, 1991; Sećanje na budućnost , 1996. i UNESCO – ideal i akcija 1999.