Žargon “klerofašizma”

Napravimo za početak jedan od bezbroj mogućih eksperimenata: kada bih hipotetički na ovom mestu zatražio od RTS-a da nedeljom, u terminu od 11 časova, na svom drugom programu, prenosi pravoslavnu liturgiju umesto emisije Znanje imanje, to bi za dežurne tzv. “proevropske” watchdog-ove bilo dovoljno da me proglase “klerofašistom”. Shodno tome, kada bi nekim slučajem RTS na tako nešto pristao, svakako bi i javni servis bio označen kao “klerofašistička” televizija, pri čemu bi to značilo da je i Srbija “klerofašistička” zemlja. Svakako da bi se potom našao i neko ko bi podviknuo da se “ne može tako u Evropu” i da nas “Evropa nikada neće primiti u svoja nedra dok u Srbiji postoje takvi” itd, itd, itd.

Međutim u Evropu se ipak može ako u 11 časova prenosite emisiju religiozne sadržine: tako će HRT prenositi misno slavlje koje će predvoditi vlč. Stjepan Barić, župnik u Dubrancu (24.10. 2010. godine HRT 2).

Shodno prethodno iznesenim premisama, mi dakle, treba da zaključimo kako je Hrvatska “klerofašistička” država, pa da je prema tome još dalje od EU nego Srbija. Kako stvari stoje upravo obrtno, može se zaključiti samo to da je i EU “klerofašistička” superdržava, a kako EU “nema alternativu”, onda bi me upravo oni, koji bi mi zamerali na “klerofašizmu”, odvajali, a ne približavali EU, jer bi “klerofašizam” bio prisutan i u EU.

Ovaj primer samo nagoveštava koliko je besmislena retorika “klerofašizma” u Srbiji. Naime, on pokazuje da sintagma “klerofašizam” zajedno sa oblikom “fašizam” predstavlja jedan puki bodrijarovski simulakrum: klerofašizam je jezički znak koji krije da iza njih nema apsolutno ničega.

U EU postoje zemlje u kojima je crkva dovoljno moćna da zakonskim putem zabrani abortus, a postoje i zemlje u kojima se dižu spomenici esesovcima, dok na talasu straha od stranaca, partije tzv. “desne provinijencije” u velikom broju zemalja stižu na vlast ili pak objavljuju neuspeh multikulturalnog društva. Niko tamo, međutim, takve fenomene ne naziva “klerofašizmom”. U celoj Evropi “klerofašizam” postoji samo u Srbiji u kojoj niko ne diže spomenike esesovcima i u kojoj je crkva teško da ima uticaj kakav recimo, ima u baltičkim zemljama, Poljskoj, Portugalu, Irskoj, Sloveniji…

Sintagma “klerofašizam” odnosno “fašizam” danas u Srbiji spada u žargon. Adorno pokazuje da je karakter žargona potpuno formalan, odnosno, da se u žargonu daje prednost vrednosti reči, priželjkivanom utisku koji ta reč proizvodi, a ne njenom značenju

Sintagma “klerofašizam” odnosno “fašizam” danas u Srbiji spada u žargon. Adorno pokazuje da je karakter žargona potpuno formalan, odnosno, da se u žargonu daje prednost vrednosti reči, priželjkivanom utisku koji ta reč proizvodi, a ne njenom značenju.[1] Uz pomoć ovog “klerofašističkog” žargona iznosi se, dakle, vrednosni sud, a da istovremeno sama reč ne označava apsolutno ništa. Teoretski, svako u Srbiji može biti žigosan kao “klerofašista”, i to uopšte ne zavisi od toga šta taj neko čini ili tvrdi.

Kako je retorika “klerofašizma” u Srbiji ne može da se nasloni na neki realan fenomen, to u ovoj zemlji vlada neprekidna pomama za “klerofašistima” koji bi ovu retoriku konkretizovali i realizovali. Slično srednjevekovnim duhovnim dramama na narodnom jeziku (tzv. misterijama) koje su tematizovale scene iz života Hrista i svetaca, tako se u Srbiji organizuju političke misterije, odnosno pozorišne predstave koje treba da dokažu postojanje “klerofašista”, isto onako kao što su duhovne drame imale za cilj da ospolje hrišćanstvo. Marševi/priredbe “antifašista” tako se obavezno prekidaju napadima “fašista” čime i jedni i drugi ispunjavaju svoj domaći zadatak: “antifašisti” dobijaju dokaz da je Srbija “fašistička” zamlja, te da su oni, je li, “moralni gorostasi”, a tzv. “fašisti” ispunjavaju svoje patogene egzibicionističke ciljeve. Tako prisustvujemo jednom paradoksu koji sve objašnjava: tzv. “fašisti”, poput onog tzv. “novosadskog Firera” dobijaju nezapamćenu medijsku podršku od tzv. “antifašističkih” medija da bi se u ime borbe protiv takve je li, “očigledne“ “fašizacije” Srbije kao “fašisti” žigosali oni ljudi i oni mediji koji sa egzibicionistima poput tzv. “NS Firera” nikakve veze.

Nažalost, takvih će političkih misterija u Srbiji biti još: svaka egzibicionistička budala koja nije prošla konkurs za Velikog brata, treba samo da se zavije u nacističku zastavu i ponese bilo kakvu pravoslavnu ikonu, i tako će postati medijska činjenica, važan elemenat u javnom životu, simptom “fašizacije” Srbije, “dokaz”, nepobitan jasno, a kakav bi bio, da je pravoslavlje = fašizam, da je svaki pravoslavni vernik u Srbiji nacista itd, itd, tačnije tzv. “dokaz” koji treba da ukine istorijsku istinu o užasnom fašističkom bombardovanju Beograda, 6. aprila – toliko o temi bliskosti između srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta i fašizma.

Jasno, ukoliko broj takvih mentalno obolelih egzibicionista ne bude dovoljan, prećutno će se zaposliti manekeni i manekenke “klerofašizma” kojima će u opisu radnog mesta pisati da s vremena na vreme, treba da prošetaju svoj klerofašistički outfit, jasno praćeni kamerama tzv. “nezavisnih” tv kuća.

Čemu, na kraju krajeva, služi ovaj “klerofašistički” žargon, ova “klerofašistička” retorika? Najpre, da uplaši građane Srbije. Isto onako kao što podsvesno sećanje na bombardovanje 1999. godine, parališe mozgove ljudi, jer ih strah da se tako nešto ne ponovi navodi na potpuno iracionalne racionalizacije, tako u sferi javnosti žargon “klerofašizma” jača svesne strahove pojedinaca. Jasno je da se u atmosferi straha manevarski prostor centara moći širi do u nedogled. Tako se u senci retorike klerofašizma centri moći mogu obračunati sa SVAKIM alternativnim mišljenjem, budući da se oznaka “klerofašista” u Srbiji nema suštinski nikakvo značenje: recimo, i sajt na kome se nalazi ovaj tekst (NSPM) je žigosan kao “fašistički” sajt.

Svaka egzibicionistička budala koja nije prošla konkurs za Velikog brata treba samo da se zavije u nacističku zastavu i ponese bilo kakvu pravoslavnu ikonu, i tako će postati medijska činjenica, važan elemenat u javnom životu, simptom “fašizacije” Srbije...

Tako dolazimo do još jedne posledice ovog žargona: pomoću retorike klerofašizma obeshrabruje se javna rasprava o ključnim pitanjima ove države: pitanje nataliteta, kulturnog i nacionalnog identiteta, pitanje formulisanje nacionalnih interesa. Naime, kako žargon “klerofašizma” prećutno postulira stav da je Srbija “fašistička” zemlja onda svaka ideja, svaka zabrinutost za sudbinu države, bez obzira na činjenicu što se naslanja na vrlo egzaktne činjenice (odliv mozgova, pad nataliteta, itd..) postaju povod za optužbu za “fašizam”, budući da brigu za opstanak države koje je “fašistička” može da pokaže samo “fašista”, odnosno “fašistkinja”.

Na taj način se kod građana ohrabruje distanciranost od javnih poslova i sudbine države, ili rečeno rečnikom starih Grka, građani se ohrabruju da budu idioti. Konsekvence su već prisutne u Srbiji: jedan deo građanstva živi u stanju permanentne depresije što je reakcija na ugrađenu svest da je društvena situacija nepromenjiva (“Lako noć Srbijo”, i ostali gestovi rezignacije) dok drugi primenjuje najogavnije metode pacovskog tzv. “snalaženja” koje uključuju u sebe najniže političko profiterstvo, i razume se, otvorenost za korupciju. Obe ove koncekvence su u Srbiji očigledne, pa ako retorika “fašizma” i nije njihov jedini uzrok, ona im nesumnjivo ide na ruku. Drugim rečima, uz žargon “fašizma” ne može se iskoreniti ni korupcija niti se u građane može udahnuti energija i polet koji su neophodni za konsolidaciju i razvoj Srbije.

Sada postaje očigledno da žargon “fašizma” nije prosto izražavanje jednog političkog stava. Grupe, institucije i pojedinci koji ga upražnjavaju uopšte njime ne izražavaju svoje političko mišljenje u okviru jedne političke rasprave

Sada postaje očigledno da žargon “fašizma” nije prosto izražavanje jednog političkog stava. Grupe, institucije i pojedinci koji ga upražnjavaju uopšte njime ne izražavaju svoje političko mišljenje u okviru jedne političke rasprave. Naprotiv, oni time ukidaju mogućnost bilo kakve političke rasprave, pa samim tim i demokratsko pravo svakog čoveka da se izrazi svoje političko mišljenje, a da pri tom ne trpi represiju. Žigošući svako drugačije mišljenje kao “fašističko” (odnosno nedozvoljeno) u Srbiji se u ime takozvane “demokratije”, guši realna i zbiljska demokratija. Ako je pak retorika “fašizma” zaista izraz nekakvog političkog mišljenja, onda je, plašim se, to upravo fašističko mišljenje, koje se nikada neće predstaviti tako, da bi neprekidno moglo da ostane takvo.

Najzad: šta učiniti protiv ovog žargona “fašizma”? Ne treba reagovati nasilno. Umesto toga, treba poslušati Kantov savet koji na početku svog Odgovora na pitanje “Šta je prosvećenost?” traži od svojih čitaoca da se usude da sami prosuđuju. Kant traži da se usudimo, odnosno da budemo dovoljno hrabri da koristimo vlastiti razum. To je prvo što treba učiniti protiv žargona “fašizma”, budući da on svoju ubedljivost ne temelji na argumentima, već na strahu koji izaziva. Stoga, sam pokušaj njegovog razumevanja jeste i čin oslobađanja od njega: za one koji još uvek veruju u njega, ne može se reći da su glupi, već uplašeni.

Nažalost, pred pogledom istorije, to je slaba uteha: ona nema milosti ni prema glupima, ni prama uplašenima.