Zašto Finska i Južna Koreja imaju najbolje obrazovanje

Finska se još jednom našla na vrhu jednog međunarodnog rejtinga sistema obrazovanja.

Ovaj put, britanska agencija posvećena razvoju obrazovanja, „Pirson“, ocenila je Finsku svetskim liderom u obrazovanju. Ova zemlja tradicionalno zastupljena u vrhu PISA rejtinga („Program za međunarodno vrednovanje učenika“), koji organizuje Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), tako da sigurno nešto radi kako treba, zar ne? Ovaj uspeh je pokrenuo čitavu jednu granu industrije posvećenu ovom takozvanom „finskom obrazovnom čudu“. Jedan takav primer je i knjiga Finske lekcije: šta svet može naučiti iz obrazovnih reformi u Finskoj? (Pasi Salberg), koja je postala bestseler (pa dobro, barem na policama knjižara posvećenim pedagogiji).

Na ovoj poslednjoj obrazovnoj tabeli ni Britanija nije tako loše prošla, zauzevši šesto mesto. Ali šta je to sa Finskom, što njeno obrazovanje čini tako izvanrednim, bar kad su tabele i rejtinzi u pitanju? To svakako nije novac. Ulaganje u obrazovanje u Finskoj nije ništa više od proseka među zemljama-članovima OECD.

Sama agencija „Pirson“ objašnjava uspeh Finske faktorima koje je prilično teško kvantifikovati, kao što je „proobrazovna“ kultura i kvalitet nastavnog kadra. Ali drugi, znatno lakše proverljivi faktori ulaze u igru, iako ih iz svojih razmatranja izostavlja veliki broj stručnjaka za obrazovanje.

Za početak, budući da je Južna Koreja (zajedno sa Finskom) opet završila među prve dve zemlje u rejtingu, nakon što je zauzela prvo mesto na PISA testiranju, vredi postaviti pitanje šta ove dve zemlje imaju zajedničko?

Na prvi pogled, kako se čini – ne mnogo toga. Korejci naglašavaju testiranje, disciplinu, domaće zadatke i dugo trajanje školskih sati. Finska deca imaju školske sate među najkraćim na svetu, retko ih testiraju, rade malo domaćih zadataka, a svojim predavačima se obraćaju po imenu od prvog dana u školi. Međutim, pažljivije posmatranje ukazuje na sličnosti koje promiču pedagoškim studijama.

Jedna takva sličnost je pravopis. Oba jezika se pišu skoro identično kao što se i izgovaraju. Samim tim, dete koje zna da pravilno napiše jednu reč, znaće da pravilno napiše svaku reč, čak i ako je čuje prvi put. Osmogodišnji Finac neće imati nikakvih problema da prepozna svako slovo u reči „kertakäyttösyömäpuikkoteollisuus“, kada je jednom čuje. I dok deca kojoj je engleski maternji jezik vežbaju pravopis do duboko u adolescenciju, finska i korejska deca mogu da se posvete radu na drugim predmetima.

Još jedna stvar koju Finska i Koreja međusobno dele je njihova prilično homogena kultura. Etničke manjine su malobrojne, a imigracija u obe zemlje je upadljivo niska. Kako su to istakli Horst Entorf i Nikol Miniju sa Tehnološkog univerziteta u Darmštatu u svojom istraživanju iz 2004. godine, rezultati na PISA testovima su viši u zemljama koje imaju strogu i/ili krajnje selektivnu imigracionu politiku, nego u zemljama čija je imigraciona politika slobodnija. Naziv studije sve govori: Rezultati PISA testova: kakvu razliku čini imigraciono zakonodavstvo (H. Entorf, N. Miniju).

Ovu poentu lepo ilustruje podatak da Finska ima znatno bolje rezultate na PISA istraživanjima od susedne Švedske. Zašto? Švedska ima deset puta veću populaciju imigranata. Kada se ove socijalno i ekonomski slične države uporede, izbacivanje prve i druge generacije imigranata iz posmatranih socijalnih uzoraka dovoljno je da njihovi rezultati postanu skoro potpuno identični.

Stoga je ključni problem sa komparativnim analizama obrazovnih sistema u tome što su one beskrajno komplikovane. Obrazovanje se ne događa u vakuumu. U pitanju je izuzetno složen proces u okviru koga se sama kultura prenosi sa jedne generacije na drugu. Sama ideja da se ovaj transfer kulture može porediti i kvantifikovati više govori o savremenoj opsesiji statistikama, nego što istinski doprinosi obrazovnim sistemima različitih država.

Finski obrazovni sistem je verovatno najbolji na svetu – za Fince. Ali to ne znači da drugi treba nekritički da prepisuju njihove lekcije. Uostalom, prepisivanje tuđeg školskog rada nije istinsko učenje. Zato se i kažnjava.

Autor je politički konsultant i otac dvoje dece iz Helsinkija. Tekst preuzet od internet časopisa Spiked!. Preveo sa engleskog Nikola Tanasić.