Zašto nema pobune?

Razlog tome, s jedne strane, nalazi se u činjenici da su u to vreme vodeći srpski književni krugovi isprovocirali sukob između takozvanih ”prorežimsko-patriotskih” pisaca (tradicionalisti) i navodno proevropski orijentisanih književnika (postmodernisti). Međutim, sa druge strane, sasvim je očigledno da od raspada SFRJ u Srbiji nije postojala jasno definisana kulturna politika, a ukoliko je država ne stvori, posledica neće biti nastanak jedne depolitizovane književnosti, nego stvaranje jednog praznog prostora koji će kad-tad popuniti neka drugačija kulturna politika. A to se upravo i dogodilo u drugoj polovini devedesetih, kada su u umetnosti reči pobedili, nadahnuti finasijskom pomoći ”Soros fondacije” oni pisci kojima je postmoderni hermetizam bio potreban da umetnički zamaskiraju mazohističko aplaudiranje NATO bombama.

OPERACIJA VIDOJKOVIĆ

Zbog toga ne treba da čudi što se, uprkos čak i tendencijama u evropskim književnostima, srpski ”evroreformski” pisci i tokom prve decenije 21. veka zgražavaju nad tradicionalnim vrednostima, preziru Istoriju, što u aktuelnoj književnoj produkciji Srbije ne dominira struja koja će u literaturi potencirati one teme kojima se umetnost odvajkada rado hranila, a što je srpskim piscima u bliskoj prošlosti bilo nadohvat ruke i pred očima – nepravda, nesreća, patnja, ratovi, ubijanja, bombardovanje, sav moralni kal u koje je društvo postepeno tonulo, i poslednjih godina u njemu se udavilo. Upravo je nedostatak državne kulturno-političke akcije razlog tome što srpski pisci nisu iskoristili tu retku priliku da, inspirisani strahotama kojima su bili svedoci, udare šamar uspavanim stanovnicima planete, da ukažu na neophodnost revolucionarnog moralnog pročišćenja kolektivne svesti.

Prva posledica nepostojanja državne kulturne politike bilo je lansiranje jednog polupismenog pisca, i svakako nedovoljno obrazovanog mladića u centar književnih zbivanja. Reč je, naravno, o Marku Vidojkoviću, koji, potpomognut nevladinim sektorom, raznim fondacijama, moćnim medijima (pre svih B92) i zaplašenim proučavaocima književnosti zamalo nije nominovan za Ninovu nagradu. Razum je tada ipak prevladao, pre svega zato što je bilo očigledno da je tvorac ”Kandži” netalentovan pisac koji je određenim grupacijama, koje o Srbiji ništa dobro nisu mislile, poslužio za ”umetničko” uobličavanje veoma jasnih političkih iskaza koji su za cilj imali da se, kako u inostranstvu, tako i u zemlji, stvori izrazito nepovoljno mišljenje o državi i narodu koji u njoj živi; a da pisci, poput Vidojkovića, koji o tome svedoče dobiju epitet mladih buntovnika, bez obzira na to koliko paradoskalno delovalo da svoj bunt protiv, u ovom slučaju ”režima” Slobodana Miloševića iskazuju skoro pet godina nakon dolaska ”demokratskih snaga” na vlast.

Međutim, osnovni problem Vidojkovićevog stvaralaštva, čiji je reprezent svakako roman ”Kandže”, jeste taj što njegovi tekstovi nikako u estetskom smislu ne mogu da se podvedu pod pojam književne umetnosti. Vidojkovićeva jednostavnost i jednoznačnost fabule, crno-bela karakterizacija likova i tipizarani junaci, te tehnika pripovedanja koji podseća na jezik novina i političkih manifesta, te u idejnom sloju dela nedopustiva tendencioznost, degutantno pljuvanje po neistomišljenicima koje bi autor najradije povešao po banderama, svedoče da je Milan Vidojković, i pre objavljivanja svog dela, umesto pet minuta slave odabrao dva minuta mržnje. A kada pisac stvara ispunjen mržnjom, onda ne treba da čudi što je i njegovo delo prožeto besom i što obiluje opštim mestima i frazama pomoću kojih nijedan tekst nije u stanju da se pretoči u umetnički delo.

Nažalost, malo je bilo onih vodećih kritičara koji su tada, poput, recimo, Slobodana Vladušića, nazivajući ga netalentovanim piscem, hrabro izjavili: ” Ko od književnosti traži da budu jednostavne kao novine, neka nastavi da čita novine.”.

TABLOIDIZACIJA ISTORIJE

Međutim, kritičari koji su se, poput pomenutog Vladušića, slatko smejali neumešnim pokušajima Marka Vidojkovića, verovatno nisu slutili da će nakon nekoliko godina zadati obrazac pisanja ” književnosti jednostavnih kao novina”, ne samo postati dominatan u srpskoj literaturi, nego da će mu se prikloniti i neki ozbiljniji pisci. Jedan od njih svakako je i Igor Marojević, urednik ” Lagune”, koji je u svom najnovijem delu ” Šnit” nastavio da na znatno perfidniji način razrađuje već pomenuti aktuelni ideološki obrazac pisanja, zaogrćući ga u jednu postmodernističku matricu.

Bliže određujući ” Šnit” kao ” roman-tabloid“ i dosledno poštujući načela istoriografske metafikcije, Igor Marojević pokušava da se na ” originalan“ način poigra sa prošlošću, ideologijama, ljudskim sudbinama, pa čak i sa paradigmom multikulturalnosti, zahvaljujući kojoj je i dobio donacije da u zamkovima Španije radi na stvaranju svog projekta koji bi, akcentujući međunacionalne odnose u ratnim okolnostima, trebalo da predstavlja skroman doprinos sprovođenju koncepta političke korektnosti u zaostalim društvima kakva, navodno, čine Balkan. Rezultat ovoga eksperimenta jeste tek rapsodija besmisla, otkucana prstima autora koji pokušava da savlada, a potom čak i nadogradi, bezuspešno, osnovne principe na kojima počiva postmodernistički tekst.

Delo Igora Marojevića tematizuje Drugi svetski rat, nemačku okupaciju Jugoslavije, stvaranje NDH na teritoriji današnjeg Srema i sukob različitih ideologija na ratom zahvaćenom području. Imajući u vidu osnovne tematsko-motivske odrednice Marojevićevog ostvarenja, naziv romana mogao bi da se tumači i kao uspešna metafora prekrajanja granica, kidanja mesa, ali i kao metafora ljudskog tela, svedenog na kroj, uniformu; otuda se, na prvi pogled, i dodeljivanje jedne od glavnih uloga Hugu Bosu, tvorcu i ovlašćenom proizvođaču nacističkih uniformi, između ostalog i crnih SS ” algemajnovki“, čini smislenim. Međutim, iako se u ” Šnitu” naslućuje da u vrtlogu rata svako, mora bar ponešto da izgubi (identitet, ljudskost, život), stradanje junaka, nagovešteno već naslovnom metaforom, nije uslovljeno ni nacionalnom pripadnošću likova, niti njihovim ideološkim stavovima, čak nije ni proizvod zverstava koja se čine u svakom ratu, već je posledica niza apsurdnih situacija i nemotivisanih događaja. Vihori rata nemaju nikakve veze sa smrću junaka u ” Šnitu” – za njihovu tragediju odgovorno je srpsko ludilo. Kako roman odmiče, tako i čitalac saznaje da su u NDH najveće žrtve Hrvati i Nemci, a njihovi dželati pojedini Srbi.

Umetnička sloboda ipak ne može da bude dov olja n razlog za izrečene nesuvislosti, ne može da predstavlja opravdanje za neodgovaran odnos prema temi (istoriji i ideologiji), junacima, stilu, konačno, prema, čitaocima; za takav odnos potreban je zaista snažan estetski argument. A njega autor očigledno želi da potraži u formi romana tabloida. Iako je ispunjen mnoštvom novinskih isečaka, vesti i reportaža, istina apsurdnih i grotesknih, ” Šnit”, međutim, ne sadrži ni delić feljtonističkog, izuzimajući, eventualno, pitak i razumljiv jezik, jednostavnu rečeničnu konstrukciju i leksiku oslobođenu bilo kakve metaforičnosti i poetičnosti. Naravno, ovakav jezik posledica je pokušaja da se oponaša publicistički stil, a određene nepravilnosti na jezičko-stilskom planu, čak i kada se sukobljavaju sa pravopisno-gramatičkim pravilima srpskog jezika, pravdaju se činjenicom da je čitav ” Šnit” zapravo fingirani roman tabloid, u kojem su, valjda po pravilima tog žanra, manjkavosti nužnost.

Roman-tabloid poslužio je Marojeviću kao izgovor za iskrivljavanje istorijskih činjenica, ali i kao opravdanje za razračunavanje sa Istorijom i Ideologijom, te za pokušaj primoravanja čitaoca da se suoči sa mračnom prošlošću i da prihvati koncept ” političke korektnosti ” . Nažalost, u sukobu autora sa mračnom prošlošću stradala je najpre priča, a zatim i junaci koji bauljaju kroz stranice romana potpuno nesvesni svojih delovanja i smisla postojanja, karakterološki neoblikovani, tipizirani, tek skicirani, i to u crno-beloj tehnici, čineći socijalno i psihološki nemotivisane postupke; potpuno neupečatljivi i bledi, oni na kraju romana gube i svoja imena i dobijaju šifre u vidu slova, poređenih po abecednom redu.

”Šnit” je, dakle, kako je manji deo hrabrije književne kritike zaključio, ”loše skrojeno parče”, verovatno nalik onoj knjizi koju je napisao junak romana Novak Maričić, knjizi ”koju neće shvatiti ni tradicionalisti ni avangardisti” . S tom razlikom što je Novak svoje delo morao da objavi o ličnom trošku i da ga, takođe o ličnom trošku, plasira u nekoliko papirnica, dok Marojevićeve pripovedačke opuse finansiraju mnoge institucije i organizacije, a po službenoj dužnosti ih čitaju ” književni kritičari ” .

Roman Igora Marojevića ostaće zaboravljen, pre svega zato što je loše napisano delo, što predstavlja jedan neuspešan pokušaj stvaranja nove estetske i kulturne paradigme koja bi trebalo da bude produžena ruka jedne nove ideologije; zato što će i povodom stvaralaštva Igora Marojevića neki relevantniji književni kritičar primetiti: ”Ko od književnosti traži da bude tabloidna, neka nastavi da čita tabloide.”. Ali, sve nas više upravo to i čini, zaboravljajući da tabloid ima jednu opasnu osobinu – on kao pojedinačna vrednost ne opstaje, ali utiče na vrednosne sudove čitalaca.