Kulturna politika | |||
Zima - proleće - leto - jesen našeg nezadovoljstva |
utorak, 04. januar 2011. | |
Ljubitelji štampe koji su željno čekali prva izdanja novina posle prazničnih stobroja (to su one debele, u-startu-bajate novine), osim vesti o prvim bebama u 2011. i Severininom novom dečku, mogli su da se obaveste kako je londonski Tajms objavio Galupovo istraživanje obavljeno u 53 zemlje sveta koje pokazuje da su Srbi četvrti na svetu po pesimizmu odmah iza Francuza, Islanđana i Rumuna, dok su Britanci na začelju ove velike petorke pesimizma. Delimo bronzu, takoreći. Postnovogodišnji Pres iznosi detalje novogodišnjeg sastanka lidera vladajuće koalicije sa predsednikom Tadićem na kojima su navodno dogovoreni sedam prioriteta u 2011, od kojih je, pod broj jedan – širenje optimizma. Biće zanimljivo pratiti kako će to širenje da izgleda. Ako opet budu pevali, svirali, komponovali i igrali dok sve bude išlo do đavola, za čas ćemo da prestignemo Rumune, Islanđane i Francuze na top-list najvećih svetskih depresivaca. Praznici, a naročito Nova godina teška su vremena nesrećne i uboge. Sjaj okićenih i poluokićenih ulica i izloga još više ističe svaku bedu i duševni jad. Poznato je da psihički nestabilni vole da „ludnu“ baš oko praznika. Ako uzmemo u obzir lokalnu izreku nastalu tokom ratnih devedesetih „ko ovde nije poludeo, taj nije normalan“ , mnogima od nas ovih dana nije baš veselo, uprkos brojnim novinskim savetima kako da se provedemo za najluđu noć i da, pomoću pet malih trikova blistamo u njoj. Izgleda, ipak, da je za nas, ponižene, napaćene i klonule zemljake potrebno nešto više od ohlađenih kesica kamilice na kapcima: nama su ovde potrebni jači trikovi. Kako se za pet minuta zaposliti, platiti kredit, obaviti novogodišnju kupovinu bez para, platiti stan bez plate – to nama treba, dragi Kosmo! Mi u Srbiji već duže vreme ama baš nemamo sreće. Uostalom, koji god istorijski period da uzmete kao uzorak – ne valja. Količina društvenih i socijalnih problema skoro uvek je bila dovoljna za bar fino tinjajuću krizu. Samo poslednje tri decenije proizvele su toliku količinu frustracije, nepravde i bede da je srpsko društvo bukvalno na kolenima. Aktuelna Srbija nalik je na postarijeg zapuštenog tipa, slabokarakternog luzera koji puši, pije, ima visok pritisak i holesterol, sve ga boli al za živu glavu neće kod doktora. Uspešnima zavidi i zna ih kad su bili niko i ništa. Ide preko reda, ali ako to drugi učini, ubio bi ga na mestu. U saobraćaju ne propušta nikoga ni za živu glavu. Za sve su mu krivi lopovi i prevaranti na vlasti, u stvari čezne da se i sam konačno ugradi u šemu, da i on malo zahvati sa izvora… Ne, nije ovo fotorobot prosečnog poniženog Srbina. Ima i finih, dobrih, pametnih, prosvećenih i plemenitih ljudi među nama, ali nad svima lebdi isti oblak malaksije, krajnje klonulosti do obamrlosti. Tvorac termina malaksija, pisac i reditelj Miloš Radović (nazvavši po njemu svoj pozorišni komad), ovaj pojam definiše kao “ bolest, stanje komične nemoći, utrnuće mozga, nedostatak svake snage - fizičke i mentalne". Šta poručuje naša vlast malaksaloj naciji? U principu isto što Kosmopoliten: osmeh na lice, chear up, Srbi, gde vam je pozitivna energija? Opet nije dobar narod, nadrndan je i pesimističan. Širi beznađe, bad attitude, što bi se reklo… Lepo je definisao predsednik, vlada mizantropija, tačno je; pojedini još i šire defetizam… I premijer postade self-help guru, progovorio rečnikom Ruške Jakić, pa takođe negoduje zbog manjka pozitivne energije u narodu. Pozivaju sa pravom na akciju, sa Olimpa bogovski, onako sportski, giv mi fajv, baci kosku – al’ narod umoran, bolestan, teško malaksao, ne reaguje ni na uobičajene komande, sav je nikakav, ni dr Filgud ne pomaže, užas jedan. Nasuprot ovim fitnes/botoks metodama vlasti, opozicija nudi veliko razumevanje za težak život malog čoveka. Nisu oni kao ovi marketingaši; skinuće nam bedu sa vrata, samo kad dođu na vlast; biće bolji, pametniji, pravedniji. Mali detalj su prevideli: narod jeste gotovo obamro, ali kolektivna lobotomija još nije izvršena (mada se radi na tome, udarnički); ljudi se ipak sećaju pređašnjih učešća u vlasti ovih mladih nada srpske političke scene. Ništa pohvalno, sve u svemu. Radiš – ne zaradiš; radiš dobro – prođeš loše; dovoljno dugo sediš u stranci, bićeš bar neki direktor, makar imao dve leve; lažeš, kradeš i varaš – ugledan si građanin, pravi viajpi! Ovo negativno uslovljavanje kod nas je u potpunosti uspelo i davimo se u začaranom krugu gordosti i samoprezira. Koliko vam se samo puta desilo da, kada u poslu zahtevate neki red i poštovanje rokova, čujete ono poznato: nije ti brate ovo Švajcarska, ovo je Srbija, ili zemlja Srbija što je, ne znam zašto, naročito pogrdan izraz koji označava nešto kao prokletstvo, život s one strane ogledala, dobra i zla… I tako, kao da smo pomalo ponosni na kaljugu u kojoj se valjamo, zaštićeni u njoj od svake lične odgovornosti i napora. U tom smislu, potpuno su u pravu naši nju ejdž vladari što nas bodre da se prenemo iz ovog teškog duševnog stanja malaksije: pozitivna energija, čišćenje aure i čakri, afirmacije, osmeh, osmeh – nema problema, sve ćemo da poslušamo. Mističko prosvetljenje ili nekakva seoba duša su nam još jedine preostale opcije za spas od beznađa: da kolektivno odletimo u neku drugu, nebesku dimenziju gde novac i ishrana nisu presudni, kao u ovom materijalnom svetu u kojem nam, fakat, (a nije da nismo probali) ne ide, pa ne ide… |