Zlostavljanje statistike

“Men's weakness is their facade of strength; women's strength is their facade of weakness.“ 

Warren Farrell

„Statistike pokazuju da žene lažu više nego muškarci, što jasno govori o tome ko je ko u društvu“ izjavio je predstavnik Republičkog zavoda za statistiku.

Da li vas je ova izjava iznervirala? Jeste li već presavili tabak da pišete žalbu?

Opustite se. Iako takve statistike zaista postoje, ovo naravno nije bila izjava predstavnika statističkog zavoda. Da jeste, verovatno bi protiv njega već bile pokrenute disciplinske mere, javnost bi bila alarmirana, a nekoliko organizacija bi izdalo saopštenja kojim se osuđuju mizoginija, seksizam i produbljivanje stereotipa o ženama.

Zapravo, izjava predstavnika statističkog zavoda glasila je sasvim suprotno: „Udeo žena u svim vrstama kriminala je 10 odsto, što jasno govori o tome ko je ko u društvu.“

Dakle, na osnovu jedne statističke brojke, koja se može tumačiti na mnogo načina, ali ne i kao dokaz da su žene nevinašca a muškarci rođeni kriminalci, od nas se očekivalo da zaključimo upravo to: da su žene super, a da muškarci uopšte nisu super.

Naravno, pomenuta izjava o tome „ko je ko“ u društvu nije izazvala nikakve reakcije domaćih organizacija koje se bore za rodnu ravnopravnost, iako bi one morale da vode računa i o diskriminaciji nad muškarcima. Širiti uverenje da su muškarci stvoreni za zatvor nije ništa manje nepravedno nego pričati kako su žene stvorene za kuhinju. I jedno i drugo zove se „seksizam“.

Ovakvakav stav zapravo je vrlo rasprostranjen u javnosti. U psihologiji je poznat kao „ŽSP“ (žene su predivne) efekat, tj. kao tendencija oba pola da imaju bolje mišljenje o ženama nego o muškarcima. Žene su „osećajnije“, „bistrije“, „bolji vozači“, „bolji menadžeri“, „bolji lideri“, imaju „bolje pamćenje“... Istovremeno dok se žene uzdižu u zvezde, muškarci se obasipaju negativnim atributima, oni su glupi, lenji, nesposobni, samoživi i beskorisni, agresivni i perverzni, pa su knjižare pune naslova poput: „Muškarci se ne isplate“, „Jesu li muškarci neophodni“ „Priznajmo, muškarci su šupci“.

Prostata, šta je to?

Nema stvari koja je više u trendu nego što je briga o ženskoj sreći. Mediji su, na primer, prepuni preventivnih kampanja za unapređenje zdravlja žena: „Za borbu protiv raka dojke“ „Za život nakon raka dojke“, „Nacionalna kampanja protiv raka grlića materice“; nismo do sada videli neku kampanju povodom, na primer, raka prostate. Zapravo, zbog te nesrazmere u „osvešćenosti“ po pitanju svog zdravlja, prosečan muškarac zna daleko više o raku dojke nego o raku prostate. Iako muškarci žive u proseku znatno kraće od žena (u Srbiji 6 godina kraće), za istraživanje ženskih oboljenja u svetu se potroši neuporedivo više novca nego za muška - u Britaniji, na primer, osam puta više. „Kada sam pretraživao zvanične arhive 3000 medicinskih žurnala, pronašao sam 22304 teksta sa ključnim rečima „žensko zdravlje“ ali samo 586 gde se pominje „muško zdravlje“, primećuje jedan američki borac za prava muškaraca.

Naravno, to uopšte ne znači da na žensko zdravlje ne bi trebalo trošiti još više - „Nacionalna strategija za unapređenje položaja žena i razvijanje rodne ravnopravnosti “ , koju je sačinilo Ministarstvo za rad i socijalnu politiku Vlade Srbije, bavi se isključivo poboljšavanjem zdravstvenih usluga namenjenih ženama. Govori se o potrebi pravljenja rampi za žene invalide, o boljim ginekološkim stolovima, o ubrzavanju procedura nabavke pomagala za žene – da li je neko utvrdio da muškarci preko veze dobijaju štake i proteze po nekoj patrijarhalnoj liniji , pa je potrebna strategija koja bi to trebalo da ispravi? Ili bi sada muškarci trebalo da naprave svoju nacionalnu strategiju za ubrzavanje nabavki, pa čija pobedi? Pružanje najkvalitetnije moguće zdravstvene usluge i ženama i muškarcima nadležnost je valjda Ministarstva zdravlja, a ako će još i Ministarstvo za socijalnu politiku da „pogura“ da žene dobijaju bolje lečenje, na čiji račun bi to trebalo da bude isposlovano? Dok u svetu uveliko počinje da se radi na popravljanju zapostavljenog zdravlja muškaraca u korist žena, mi radimo na produbljivanju diskriminacije.

Dalje ruke od dece!

Interesantan je deo u kome se primećuje kako žene apsolutno dominiraju u obrazovnoj struci - „ova pojava ne može se smatrati isključivo pozitivnom, jer mogući razlozi leže i u niskoj plaćenosti profesije i pogoršanju radnih uslova zbog opšteg smanjenja izdvajanja sredstava za obrazovanje.“ Baš objektivno – kada žene dominiraju, onda je to zato što su muškarci perfidni pa uvaljuju ženama loše plaćena zanimanja. Naročito kada se zna da u zanimanjima gde se radi sa decom postoji evidentna diskriminacija prema muškarcima zbog predrasuda o nesposobnosti muškaraca da brinu, ili zbog straha od seksualnog zlostavljanja dece. Takvo mnjenje je dobrim delom rezultat medijske satanizacije muškog pola, uprkos podacima koji govore su žene u istom broju ili u većini slučajeva počinioci zlostavljanja, zanemarivanja ili ubistva deteta. Dakle, nije problem u skromnim platama, već u činjenici da se muškarci generalno teže opredeljuju za profesije u kojima znaju da su na tržištu u lošijoj startnoj poziciji, kao što su bolničar, medicinski brat, učitelj ili vaspitač.

Ako država, ili uprava za rodnu ravnopravnost već veruju u (vrlo spornu) korist od afirmativne akcije, gde je na primer nacionalna strategija za razvijanje poverenja prema muškarcima ginekolozima, ili zašto se ne uvedu kvote 50 – 50 za zapošljavanje u vrtićima? Dobro, možda muškarci jednostavno ne vole da budu vaspitači, a možda žene ne vole da budu eksperimentalni fizičari. To, međutim, ne bi trebalo da spreči rodne inžinjere, jer šta je bilo čija sreća u poređenju sa društvenom pravdom? Vaši talenti ne smeju biti protraćeni na pečenje kolača ili upravljanje korporacijom!

Takođe, šta je sa činjenicom da muškarce u proseku očekuje 11 godina kraća penzija nego žene, zahvaljujući dužem stažu i kraćem životu? Šta je sa užasnim stanjem prava muškaraca po pitanju starateljstva nad decom, usled uvreženih predrasuda prema muškarcima kao nedovoljno brižnim starateljima? Zašto deca bez pratnje odraslih u avionima smeju da sede samo pored ženskih osoba? Zašto otac po pravilu ne može da bude uz svoje dete u bolnici, a mogu majka, baba, čak i komšinica? Šta je sa činjenicom da muškarci dvostruko češće stradaju kao žrtve nasilja u Srbiji? Zašto niko ne diže glas protiv ponižavanja muškaraca u televizijskom programu, i širenja predsrasuda o njima kao kao lenjim, sebičnim, unižene inteligencije, lošim i nesposobnim roditeljima? Istraživanje iz Britanije pokazuje da dve trećine ispitanika smatra da se žene u reklamama predstavljaju kao „inteligentne, samopouzdane i brižne“ a muškarci kao „jadni i glupavi“.

Ko koga bije?

Pomenuta nacionalna strategija, naravno, polazi od „pouzdanih“ činjenica o porodičnom nasilju u Srbiji. Pozivajući se na istraživanja nevladinog sektora, ona tvrdi da „skoro svaka druga žena doživi neki oblik psihičkog nasilja u porodici, svaka treća žena doživi fizički napad od nekog člana porodice, dok se svakoj četvrtoj preti nasiljem“. Ovo i ne mora da bude netačno, budući da se prema parametrima nekih nevladinih organizacija, u nasilje nad ženama maltene ubraja i prezir prema telenovelama ili ostavljenje podignute daske na ve-ce šolji. „Neće da priča sa vama, kritikuje vas, upućuje vam seksualne predloge“ - sve to spada u oblike „psihičkog nasilja“ muža nad ženom, prema kriterijumima „nasinih stručnjaka“ za nasilje iz domaćeg NVO sektora, a što se zatim koristi kao osnova za pisanje ozbiljnih vladinih strategija.

Zašto u strategiji za rodnu ravnopravnost nema ni govora o nasilju nad muškarcima? Prema pomenutim kriterijumima, verovatno bi rezultati bili isti kao kada su u pitanju žene, ili još drastičniji. Jedno, koje je nedavno sproveo Univerzitet u Glazgovu pokazalo je da 60% žena smatra da je u redu udarati svoje muževe, a da 35% njih to i čini. Jedna bibliografija koja objedinjuje više stotina studija o nasilju žena, sa ukupnim uzorkom od preko 200,000 subjekata, pokazuje da su nasilje i agresivnost prilično simetrično raspoređeni među polovima, ili da žene čak prednjače kao počinioci. Kako objašnjava predsednik Američkog udruženja psihologa (APA) , žene više udaraju i više iniciraju, samo što koriste različite metode - one su sklonije da partnera gađaju predmetima, šamaraju, šutiraju, grizu, i napadaju ih kada su manje sposobni da se brane (dok spavaju), dok muškarci žestoko udaraju ili dave, što rezultira ozbiljnijim i vidljivijim povredama. Takođe, neke studije pokazuju da žene koriste zlostavljanje radi kontrolisanja u istom procentu kao i muškarci, da su u vezama sklonije fizičkom nasilju nego muškarci, da dominiraju kada je u pitanju neuzvraćeno nasilje (71%).

Naravno, neki će reći i da Srbija nije Amerika. Međutim, i u Americi je u široj javnosti do skora vladalo uverenje kako su muškarci jedini "krvnici", pa se stalno ponavljalo kako svakih 9 sekundi jedna žena biva prebijena na smrt, ili kako svake godine tokom večeri „Superboula“ stopa premlaćivanja žena poraste za 40%, što se ispostavilo kao potpuno netačno. U Hrvatskoj , Crnoj Gori i Bosni podaci o nasilju nad muškarcima polako se probijaju do javnosti, zahvaljujući udruženjima za zaštitu očeva. "Na desetine očeva nam dođu i kažu kako su zvali sigurne kuće, socijalne radnike i tražili pomoć jer ih supruge zlostavljaju, emocionalno i fizički. Odgovor koji svi dobiju je da oni ne znaju kako da pomognu muškarcima žrtvama porodičnog nasilja, za to nema zakonske regulative, za to nema međunarodne konvencije, a očito da za to nema čak ni dobre volje" navodi se na blogu "Ravnopravnost i porodica". Formiranje srpskog udruženja protiv ženskog nasilja nad muškarcima takođe je u toku, budući da zlostavljani muškarci u Srbiji itekako postoje, s tim što su (kao i svugde), pod teretom društvenih predrasuda, daleko manje spremni da prijave ili priznaju da su žrtve.

Posebno zli muškarci

Ako su od nečega i žene i muškarci danas zaista ugroženi, to su svakako gluposti koje se u javnosti šire na temu muško-ženskih odnosa. Međutim, ukazivanje na levičarsko zastranjivanje i ostrašćenost u nekim aspektima feminizma, na jednostranost „rodnog“ aktivizma kao i na na širenje loših stereotipa o muškarcima, nije ni malo zahvalno u zemlji Srbiji. Kritikujte feminizam ili neke ženske organizacije, i odmah ćete biti proglašeni za nekog ko podržava premlaćivanje i ubijanje žena, misli da bi one trebalo da se voze u gepeku, ili u stvari samo želi da se dodvori muškim kolegama. Naročito kada se zna da su srpski muškarci posebno zli, pa kritike na njihov račun valjda nikad dosta. Ako se tu uopšte može govoriti o argumentaciji, a ne o podmetanju teza, onda je ona zapravo vrlo slična onoj koja se koristi kada se polemiše o ratnim zločinima – to što su muškarci kroz istoriju „ugnjetavali“ žene, ili što ih neki danas premlaćuju, znači da je, u ime kompezatorne pravde, potrebno staviti tabu na priče o nepravdama prema muškarcima. Šta oni ima da se bune protiv ženskog nasilja, bolje im je da prvo „počiste prvo u svom dvorištu“, ili zauvek zaćute, u ime kazne za počinjene nepravde.

Ali, ako je situacija toliko loša po žene, kako onda non-stop slušamo da su žene predivne? Da, nasilja nad ženama u Srbiji ima, neravnopravnosti ima, ali među ljudima koji oblikuju javno mnjenje, nalaze se uglavnom pripadnici ŽSP tabora. Intelektualci – od novinara i NVO aktivista, preko umetnika pa do statističara, svi oni koji prenose i šire ideje, očigledno imaju jasno mišljenje o tome „ko je o u društvu“, a to njihovo mišljenje, na duži rok, ima velikog uticaja na društvo u celini, a naročito na vlast, koja donosi zakone, sprovodi kampanje i strategije. Što znači da je njihova pristrasnost u stanju da klatno ozbiljno zaljulja na suprotnu stranu. A onda kao da se nismo ni pomakli iz mesta.