Titoisti su ljudi naročitog kova

 (Odgovor Mariu Kaliku)

U kritičkom odzivu Maria Kalika na moju raspravu o titoizmu i sekularnom sveštenstvu tvrdi se da u knjizi Moralistički fragmenti nazivam titoiste – bubašvabama. Na osnovu ovog tvrđenja izvodi se čitav niz zaključaka. Fragment iz moje knjige koji je poslužio kao podloga za ovo tvrđenje u celini izgleda ovako: 

„Poraz. – Strah od poraza je bauk modernih vremena: ni bolest, ni smrt, ni ljubavna praznina, ni siromaštvo, ni samoća ne pogađaju našu svest toliko razornom snagom kao što je pogađaju kada je u njima otisnut žig poraza. I to se događa u času kada je sa poraza spao svaki – tradicijom zaveštani – romantični i zastrašujući oreol, kada je nestalo svakog saosećanja u nama pri susretu sa poraženim čovekom, kada je poraz – kao i smrt, uostalom – postao bestrasna igra brojki, razmena nekog bezukusnog a opasnog sadržaja, iskustvu nepoznatog i otrovnog poput polonijuma. Odakle, onda, dolazi strah od poraza?

Kada do nas dopre – i obeleži nam život – dejstvo opšteg poraza, proisteklo iz nekog sveobuhvatnog poremećaja, poput zemljotresa ili rata, ono nas pogađa strahovitom snagom koja proističe iz bezrazložnosti. Obuzima nas nešto što je zadato, pa neka pojedinost – na koju nismo mogli uticati ili, što je još bolnije, protiv koje smo bezuspešno uprli sve svoje snage – donosi posledice koje su direktno usmerene na naš život. Takav udes nas – ukoliko naša svest ima snage da se odmakne od lične onemogućenosti, ukoliko ga shvatamo sa bolnom objektivnošću – čvršće i odsudnije vezuje za zajednicu u čijem porazu učestvujemo: tada poraz daje metafizički karakter bilo našem izboru bilo našem predodređenju.

Čisto posmatranje sopstvenog neuspeha, onog neuspeha koji je okončao najsebičnije htenje ili je odredio sudbinu načela koje predodređuje naše osećanje života, što su sve oblici ličnog poraza, pokazuje kako nije ostalo suviše izgovora: iako možemo ostati zauvek prikovani za mržnju upravljenu na onoga ko je bio glasnik našeg poraza, zauvek otrovani baš tom mržnjom, suštinski smo upućeni sami na sebe.

U samoći poraz određuje čoveka kroz više mogućih odgovora koja čovek daje. Tragički senzibilitet – predmoderan, arhajsko-herojski – uvek predstavlja poraz kao deo nekog odlučujućeg preokreta, kao plod nekog dejstva pod kojim se sila našeg kretanja iznenada preusmerila, uvrnula i urila u nas: bolno suočavanje sa vlastitom beznačajnošću u svetu pretvara se u narastajuće osećanje beznačajnosti pred sobom. Budući da tragički senzibilitet poraz shvata kao entelehiju bića, sam poraz dobija izgled večite praznine u koju smo zauvek zagledani. Melanholični senzibilitet – moderan i mnogo otporniji na udare sveta nego što se predstavlja – iskazuje zaljubljenost u čistu prazninu bića: on kruži oko poraza, obnavlja se u prostoru refleksije o njemu, nadoknađuje intenzitet opsesivnom zamišljenošću, uronjen u zamišljenu tugu i zaštićen njome, zaklonjen od poraza u meri u kojoj je odvojen od čina. I dok se tragički senzibilitet brani od iskustva poraza uvećavanjem njegovog dejstva, dotle merkantilni senzibilitet – taj vrhunski plod našeg vremena – poseže za umanjivanjem: poraz postaje samo jedna od prepreka u samoodređivanju koje čovek ostvaruje dok se kreće i menja u vremenu, on je trenutni povrat sile koja će se u sledećem trenutku opet protegnuti u nekom pravcu, što znači – kako oglašava velika i utešna mudrost – da se život sastoji od pobeda i poraza, od unutrašnje jednakosti svih elemenata u njemu, bez odlučujućeg udara ili cilja, u jednom ritmu koji nikada ne prestaje: kao fluks-i-refluks. Otud u tragičkom senzibilitetu trijumfuje smrt, bilo kao ubistvo ili samoubistvo, dok u merkantilnom senzibilitetu trijumfuje život, isključivo kroz strukturu bubašvabe. Jer, samo bubašvaba – kako uči popularni i moderni mit – ima moć da preživi nuklearni udar, čak i malu kapsulu ubrizganog polonijuma, koji za nju otud nemaju značenje nekog posebnog udara.

Zašto se, međutim, merkantilni senzibilitet najviše plaši misli o porazu? Za razliku od tragičkog junaka ili čoveka koji prima na sebe opšti poraz, čuvajući tako crte ljudskog lica, bubašvaba ne može ni u mislima pristati na okolnost da je ne bude, jer je njenoj prostoti – kao izvoru njene snage – nepodnošljiv trenutak u kojem sve staje, zauvek, nepovratno: zašto? Zato što se bubašvaba – za razliku od čoveka – ne može preokrenuti u sebi, ona se ne može porazom oplemeniti, niti može dosegnuti makar konture čovekovog lica. Iako su moderna vremena, sa brojnim i različitim cvetovima jedne ideologije uspeha: nastavljanjem, samozaboravom, površinom, u temeljnom sukobu sa idejom poraza, u kojoj pulsira znak presecanja, samoogledanja, drhtaj dubine postojanja, poraz i u njima ostaje izazov za slobodne duhove: onoliko smo slobodni u duhu koliko smo spremni da se egzistencijalno približimo porazu, da ga presretnemo na putu na kojem on već odavno korača ka nama.“

                                                Moralistički fragmenti, Narodna knjiga, Beograd, 2007, 78–82.

U ovom fragmentu nije ni upotrebljena reč titoista. To pokazuje da Mario Kalik nije ni pročitao moju knjigu, već je kritikuje iako ne zna šta u njoj piše. To je postupak koji po prirodi stvari onemogućava bilo kakav razgovor. Ne samo, dakle, da nisam rekao da su titoisti bubašvabe nego to nisam ni mogao reći: oni su za mene uvek bili ljudi naročitog kova.