Danas ne samo da stvari stoje suštinski drugačije po svim osnovama (osim što je ruska kultura i dalje nepravedno marginalizovana u Srbiji), već se nekada ozloglašeno „Rusija i Kina“ na sav glas ponavlja možda i učestalije nego u zlatna vremena bombardovanja.

Dakle, nasuprot zvaničnoj verziji i njenoj jeretičkoj alternativi, rekao bih da je Đinđić postao žrtva nesrećnog spoja prilika (post)miloševićevske Srbije i vlastitog političkog temperamenta.

I upravo je u tome bila - i nažalost ostala - ključna greška zapadne i domaće liberalne elite. Đinđić, sa svim svojim dobrim i lošim osobinama, nije došao na vlast u jednom stabilnom demokratskom poretku, sa jakim demokratskim ustanovama i oveštalim demokratskim pravilima igre koji bi podsticali njegove vrline i ispravljali njegove mane.