.jpg)
| Politički život | |||
Arheologija ideologije |
 |
 |
 |
| nedelja, 24. avgust 2008. | |
 Arheologija iz naslova bliska je Fukoovoj arheologiji. To je potraga za željama, interesima i praksama koje stoje iza navodnih istina, činjenica, dobrih želja i velikih ciljeva neke politike. U knjizi Postideologije moj metod je uvek bio da se alterniraju dva načina mišljenja – ideološki i filozofski – i to tako da se pokaže da je izbor između njih stvar slobode, da zaista možemo da izaberemo jedno od to dvoje. Ipak, u realnom savremenom svetu stvari ne stoje tako. Ideologije su moduli mišljenja zatvoreni sa svih strana, tako da je o bilo kakvoj promeni, nažalost, teško govoriti. Ali se ipak mora. Da bi došli do arheologije ideološkog načina mišljenja potrebno je da saljuštimo kore dvosmislenosti i opravdanja kojima je obavijeno jezgro mišljenja. A da bi to postigli, potrebno je da malo radikalizujemo razliku između ideološkog i običnog načina mišljenja.Osnovni problem sa ideologijom je da ona simulira realnost. Spolja gledano, ideološki tekst ne razlikuje se od nekog običnog teksta. I zaista je to tako, pre nego se izloži pitanjima ideološki tekst i jeste naizgled normalan tekst. Pa ipak, posle ispitivanja pokazuje se da ideološki tekst nema nikakve veze sa realnošću, u smislu da je njegov cilj da tu realnost predstavi onakvu kakva jeste i da istovremeno sačuva normativnost koja je potrebna da bi realnost bila dobra. Za ideologiju je realnost kao neka primordijalna supa iz koje izborom materijala po potrebi nastaje poseban virtuelni ili fiktivan svet. Ovaj svet služi samo ideološkim svrhama. Umesto da predstavlja saznanje on predstavlja pritisak u nekom pravcu, uputstvo za delovanje ili opravdanje budućeg delovanja. Taj svet predstavlja uputstvo o tome kako treba misliti da bi određena sila mogla nesmetano da deluje. Primer prvi: Amerika i Rusija Nedavni razvoj događaja u vezi sa Gruzijom doveo je do punog ragranavanja govora koji pokazuje ove karakteristike. Šta se u Gruziji zaista dešavalo? Prvi znak da nešto drugo deluje na predstavu o realnosti, osim nje same, su drastične razlike u predstavama. Dosta neutralni opis onoga što se dešavalo bio bi da su se akcije Rusije jasno suprotstavile željama Amerike, odnosno da je Rusija reagovala na način rizika; intervencija nije bila usaglašena, tako da je sukob smešten u prostor u kome važe samo zakoni sile. Pokazalo se da je situacija za sad takva da Amerika nema mogućnosti da na tu silu odgovori efikasnom silom koja bi je naterala da se povuče. Već u ovim opisima se sama Gruzija izgubila i svi detalji oko nje. Takođe, izgubili su se i svi neutralni principi regulisanja međunarodnih odnosa, koji predstavljaju normativnost koja omogućuje da stanje realnosti bude dobro. Ostala je samo želja za legitimizacijom sile. Šta sila želi? Svaki sukob sila može se opisati na tri načina. Možete se naprosto hvaliti svojom mogućnošću i željom da nadvladate okolinu, čak naglašavajući uživanja koja će iz toga doći, kao što su uživanja iz pljačke, potčinjavanja itd. Ovo se odavno ne radi, osim u vojničkim pesmicama ili nekim skrivenim privatnim razgovorima političara. Drugo, možete poštovati protivnika, ali želeti nadmetanje. Poraženi ovde nije ponižavan, ali zbog toga volja da se on potisne nije manja. Osim toga, njegova želja da vas nadvlada i za vas je legitimna. I ovo se više ne radi. Treća mogućnost je da su borba i nadvladavanje potpuno zamaskirani novodnim moralnim sukobom (moralnim krstaškim ratom – bombardovanje Srbije bio je možda prvi i jedini rat koji je u potpunosti tako opravdavan). Vi navodno ne želite nikakvu borbu i nadvladavanje nego samo želite da kaznite protivnika za njegove prestupe i spasete nedužne žrtve. Vaš motiv nije ni grubi interes, ni prosta volja za potčinjavanjem, nego samo visoki ciljevi odbrane slobode, sprečavanja humanitarnih katastrofa itd. U ovoj fazi trebalo bi da već vidimo zašto smo sada u sred ideološkog načina mišljenja, jer su sile u sukobu jasno odvojene i potpuno se razlikuju: • Prva sila deluje bezinteresno, iz najboljih motiva, nikad ne deluje prva, nego uvek odgovara na agresiju ili prestupe drugog. • Druga sila je ogrezla u prestup, ona namerno čini zločine, napada druge države ili vlastiti narod, korumpirana je, staromodna, protivnik slobode. Ideologija dobija pun zamah kada se postigne da ova podela nije samo rezultat prikaza onoga što ove sile čine u jednom trenutku, već ta podela odražava njihovu trajnu suštinu. Sukob dobra i zla mora imati logičku čistotu tako da se može generisati u svakoj prilici i nezavisno do onoga što se zaista dešava. Ovako oštra podela može se smatrati preterivanjem. Mi na politički govor možemo gledati kao na govor koji je uvek izrečen u najboljoj nameri i na koji samo akcidentalno deluju ove sile pristrasnosti, jer smo svi ljudi i ne možemo to izbeći. Na žalost, ta slika nije preterivanje. Da počnemo od nečega što je sasvim kratko i jednostavno. Jedan Gruzin, iako po svemu sudeći neupućen u komplikovane i obimne knjige o današnjoj svetskoj politici ovako je opisao bitan kontekst u kome se odigrava gruzijski sukob: „Ja nisam Rus, ja sam Gruzin, ja sam slobodan čovek“. Ova rečenica u najkraćem definiše predstave koje oivičuju sukob. Gruzin je ispravno shvatio da bi ga eventualna činjenica da je Rus potpuno poništila kao slobodno biće. Rusi su odani sistemu neslobode, bore se za nju. Svako potiskivanje Rusa, širenje je slobode. Istovremeno, Amerikanci se uvek bore za slobodu, a svaka kritika Amerikanaca je rad u korist druge strane i neslobode. U domaćoj javnosti, na nešto komlikovaniji način, isti motiv razvija Vilijam Montgomeri. (1) On počinje od toga da Rusija pokazuje moć svojom akcijom u Osetiji. Ali, kontekst ovog ispoljavanja moći precizno je određen: Rusija „srlja u autoritarizam i agresivnost“. Ona „nema pravu ideologiju, ali oseća gnušanje prema demokratskim praksama Zapada i blagonaklonost prema autoritarnim režimima, što je razlog njenog stalnog neslaganja sa Zapadom.“ Dakle, razlog ruskog delovanja i razlog sukobljavanja Rusije sa Zapadom je ruska odanost neslobodi. Da su Rusi odani slobodi nikakvog sukoba ne bi bilo. Oni nemaju pravu ideologiju, što znači da u Rusiji ne postoji čak ni pokušaj da se na planu jezika opravdaju akcije; one u potpunosti ostaju u materijalnoj sferi besciljne agresivnosti. I samim tim su bez budućnosti. Montgomeriju se u ovom načinu prikazivanja sukoba pridružilo mnoštvo novinara i analitičara. (2) Američka državna sekretarka sažela je željeni prikaz situacije u formulu: Nije ovo 1968 . – što bi značilo: „nije vam ovo 1968, kada su vaše intervencije mogle da prođu neometano, iako ste vi isti kao te godine, autoritarna, KGB vlast posvećena neslobodi." Ovim se skicira koje karakteristike mora da ima svaki tekst koji priprema američko reagovanje u ovoj situaciji. On najpre mora sadržavati optužbu za potpuni autoritarizam. Dalje je sve stvar izbora. Ova optužba može biti okružena podsećanjem na 1968, KGB prošlost Putina ili nešto slično; osim toga, treba da prikazuje Rusiju kao agresivnu, 19-vekovnu, zaostalu državu, po potrebi treba da umanjuje njene izglede na uspeh na bilo kom polju, da ističe negativne podatke o njoj. Krajnji legitimni cilj je, osim potiskivanja Rusije na što više polja, izmena te sklonosti ka neslobodi, koja, pošto je to unutrašnja osobina, nije jasno kako će i kada biti izvedena. A to i ne može biti jasno, jer takav cilj, čak i da nije ideološki generisan, ne može biti izvodiv političkim sredstvima. Neko bi mogao da kaže da ova slika o Rusiji zapravo posledica želje da se verno preslika realnost i da nema nikakve veze sa potrebama samog autora ovakve slike. Dopustimo to za sada. U istoj nedelji u kojoj su objavljene gornje izjave i tekstovi, Politika je objavila više komentara ove iste situacije. Na primer, u tekstu (3) Obrada Kesića nigde se ne pominje reč „autoritanost“. Istovremeno, suštinu trenutnog stanja rusko američkih odnosa, pozivajući se na bivšeg američkog državnog sekretara Stroba Talbota, on definiše jednostavno: „Putinova Rusija je prestala da radi ono što SAD žele.” Takođe, autoritarizam se ne pominje ni u intervjuu (4) sa Robertom Hejdenom, američkim profesorom, koji detaljno govori o razlozima koji su doveli do trenutnog stanja u američko-ruskim odnosima. I Hejden ove odnose opisuje kao stalnu želju za međusobnim potiskivanjem, koje je u poslednjim decenijama neuoporedivo više uspevalo Americi nego Rusiji. Zašto bi, onda, ovaj drugi pristup trebalo nazvati neideloškim, dok je prvi ideološki? Zašto se jednostavno ne zadržimo na tome da se jednima stanje čini takvo, a drugima drugačije? Recimo da na razlike u mišljenjima utiču interesi aktera; uglavnom, sve je u okviru normalnog. Problem je u tome što, barem ne nekom nivou, to nije normalno. Ako ne postoji razlika između ideologije i neideologije onda ne postoji ona razlika koja može da konstituiše javnost. Ovde se, dakle, ne radi o dve istine koje se nadmeću, nego se radi o sukobu rada protiv istine i istine same. Po čemu možemo da vidimo da je to tako? Najpre, prvo ideološko mišljenje je logički generisano: nije zamisliv slučaj u kome bi oštra podela Zapad-sloboda/Rusija-nesloboda bila demantovana, jer je kriterijum za slobodu ono što je zapadno dok je kriterijum za neslobodu ono što je rusko. To znači da realnost ne može da utiče na ovu podelu. Drugo, ova podela jednoznačno odgovara željama i potrebama samo jedne strane. Ovo ne mora odmah da znači da je nešto neistinito ili neispravno jer i istina i ispravnost mogu slučajno odgovarati nečijim željama. Ali, kada je odgovaranje željama ovoliko totalno, i kada je zaštićeno od uticaja realnosti, onda se ta činjenica odgovaranja željama pretvara u ozbiljan indikator ideologije. Treći član ove trijade razloga zašto je prvi način mišljenja ideološki nije tako lako sažeti u jednu rečenicu. Radi se o tome da je normativni aparat koji prati ove stavove potpuno suprotan aparatu koji potreban da bi se realnost mogla sagledati. Drugim rečima, filozofija u koju veruju ideolozi potpuno je pogrešna. Otkad postoji prava filozofija, ona se trudi da sagleda proces saznavanja realnosti. Osnovni zaključak do koga su dolazili svi filozofi jeste da sagledavanje realnosti nije jednostavno i da se realnost ne može lako pokupiti sa površine sveta. Na našu predstavu realnosti utiču naše želje i naša prethodna saznanja u koja smeštamo materijal koji nam dolazi spolja. Da bi se zakrivljenje koje stvaraju teorije i želje prevladalo izmišljen je bogat skup normi koje služe da se to postigne. Prva norma je da se, da tako kažemo, naočare saznanja, koje se sastoje od teorija putem kojih shvatamo svet, ne mogu izbeći. Ne postoji direktno sagledavanje realnosti. Sledeća je da je svako sagledavanje realnosti perspektivno i da se ta nužno pristrasna perspektiva mora razgovorom i istraživanjem ispravljati, čime se saznanje približava objektivnom svetu. Ideologija veoma precizno negira ove uslove. Ideolozi uvek misle da su svoje stavove pokupili direktno iz realnosti i uvek odbijaju razgovor o uslovima njihovog saznanja. Po njima, u njihovom nastanku subjektivnost ne igra nikakvu ulogu. Samim tim nema nikakve potrebe da se saznanje reguliše pravilima i načinima da se iskrivljenja izbegnu, jer, barem po njihovom mišljenju, iskrivljenja nema i ne može ga biti. Otkud onda tolike razlike u mišljenjima? U novije vreme, ideologija blagonaklono gleda na razlike u mišljenju: ljudi imaju pravo da se tu razlikuju. Razlike, međutim, po ideologiji, nastaju tako što na sva netačna mišljenja direktno utiču interesi onih koji ih imaju. Precizno rečeno, oni koji misle drugačije od nas (pošto će ideologija uvek svom mišljenju prigrabiti oreol istine) ili lažu – dakle, svesno govore ono što nije istina a znaju šta je istina – ili na neki način beslovesno dozvoljavaju da na njih, mimo svake svesne kritičnosti u sagledavanju istine, direktno deluju njihove strasti, interesi ili zle želje. To omogućava da različitost u mišljenjima bude ili dokaz da ste zbog toga krivi (jer svesno obmanjujete) ili da ste u neku ruku niže biće, na čija opredeljenja ne deluju svesni procesi. Primer drugi: Hrvatska i Srbija Da ovo dalje ilustrujemo, vratićemo se na naš balkanski teren. Ako pratimo normativni aparat koji okružuje govor o sukobima iz devedestih, koji se poklapa sa raspravama (5) koje se vode između Druge Srbije i (dela) ostatka javnosti, vidi se da tu ne postoji nikakav razgovor o tim pitanjima iako se odgovori koji se daju drastično razlikuju. To nije posledica slučajnosti. U neku ruku opšta slika koja se u Drugoj Srbiji proizvodi o tome ratu - po kojoj je, pojednostavljeno, Srbija kriva i za zločine nad Srbima, ako ih je bilo, pošto se u Srbiji o njima ne sme govoriti, dok se ne prizna početna teza o krivici – u stvari svoje norme prenele i na norme samog govora. Drugim rečima, oni koji su krivi ne treba da se oglašavaju kao samostalni subjekti (6), osim ako potvrđuju zvaničnu sliku Druge Srbije o tome. Poznata teza o tome da se ne može izjednačavati agresor i žrtva, koja se povlačila protiv realističnije slike o tom ratu, ima i to drugo, čak osnovnije značenje: naime, sami zastupnici ove slike u javnosti sebe posmatraju kao žrtve. Kada kritikujete njihovu predstavu rata negde u njima to je shvaćeno prosto kao da neka negativnost – kritika, naime, kaže da oni nisu u nečemu u pravu – baca senku agresora, nečeg negativnog, na njih same. U rezultatu, norme koje regulišu govor stalno govore da je jedna strana u svemu u pravu, a da druga može da postoji samo ako pristane da ono što govori prva prizna, da se suoči sa time, da se katarzira itd. To znači da smo putem zaštite žrtve došli precizno na formu govora ideologije. Razgovor sa Drugom Srbijom nemoguć je ne iz slučajnih razloga, nego zbog toga što bi sam razgovor predstavljao izvlačenje iz kazne koja je već izvršena nad ostalom javnošću. Sve je to potcrtano stalnim ponavljanjem da će budućnost, veća obrazovanost, suočavanje sa činjenicama, promena vrednosnog sistema, dati Drugoj Srbiji za pravo, tako da onaj koji zbog neke svoje slabosti sada ispadne iz stroja, ili uputi kritiku, na neki način radi protiv te svetle budućnosti. Tu imamo potpuno zaokružen čitav aparat koji prati ideološke stavove. Ubeđenost da su stavovi direktna slika realnosti, zabranu kritike, izolovanost grupe koja deli stavove, nedostatak dijaloga. I potpunu nemislivost mogućnosti da sve to možda ima veze samo sa subjetkom koji ima te stavove, a da oni, po onom bitnom što nose, nemaju nikakve veze sa objektivnim svetom niti sa pravim etičkim ili saznajnim normama. Prosečni pripadnik Druge Srbije, koliko mi se čini, na jednostavan način generiše ove stavove. On obično ima veze sa Hrvatskom, negde u prošlosti bio je na nekoj terasi u Zagrebu, gde se osećao lepo, mislio je da će budućnost donositi samo dobro. Doduše, bilo je u njemu i nešto istočnog greha, imao je neke veze sa Srbijom ili Srbima tako da se malo pribojavao pominjanja te strane svoje ličnosti, ali to se ionako mahom prećutkivalo. Onda je došao rat i tu krhku idilu razbio. U Hrvatskoj za njega i sve u njemu krivce traže jedino u Srbima. I tada naš junak reaguje jednostavno, on kaže: jesu Srbi krivi za rat, ali ja nemam ništa s njima - oni su kužni, primitivni, evo, ako treba, i pomoći ću vam da se ta slika o krivici ustali. Tražićemo da se oni suoče sa njom, da se izvine itd. Ovo su sve razumljive ljudske želje. Lično nemam ništa protiv Hrvatske kao takve, niti, naravno, ljudi koji imaju neke veze sa Hrvatskom. U stvari, kulturni uticaji koji dolaze iz Hrvatske mogu biti korisni. Ali, ako zbog osećanja koja se pojavljuju u ovoj priči treba da bude zabranjeno da se pominje etničko čišćenje u Oluji, onda tu nešto bitno ne štima. Pri tom nije tačno da ovo zataškavanje Oluje i ostalih problema služi pomirenju među narodima. Kao što se i vidi iz priče, ovo insistiranje Druge Srbije na crno-beloj slici rata u potpunosti se poklapa jedino sa slikom rata hrvatskih nacionalista, čak hrvatskih nacionalističkih političara. Da li ste na primer nekada čuli od Igora Mandića ili DŽonija Štulića (njega i inače niste mogli čuti, ali svejedno) da poziva Srbiju da se suoči sa prošlošću, izvini Hrvatskoj itd? U onom Utisku nedelje u kojem je sam gostovao Igor Mandić on je na pitanje o prilikama u Srbiji, odgovorio da ne želi da kao gost popuje svojim domaćinima, a mislim da se i o izvinjenjima izrazio delimično negativno. Ali će zato Ivo Sanader, govornik sa skupa „Svi smo mi Norac“, odgovarajući na Tadićev poziv da se Hrvatska izvini i prizna etničko čišćenje u Oluji odgovoriti precizno istim rečima kojima se služi Druga Srbija, otprilike: „Pozivam kolege u Srbiji da se suoče sa prošlošću i da se odreknu Miloševićeve politike“. Inače, taj Sanaderov odgovor je dobar indikator nivoa na kome se odigrava balkansko pomirenje u režiji ovih Srbija i Hrvatski. Poenta Tadićeve primedbe bila je da jedan istorijski događaj karakteriše proterivanje više od 200.000 ljudi i da Srbija želi samo to, da se to prizna. Sanader najpre lakonski odgovara da će o tome razmišljati posle proslave pobede, što je otprilike poruka: mi smo pobedili i ništa nas drugo ne interesuje i ne moramo ništa raditi. Pomenuti Sanaderov poziv za suočavanje sa prošlošću zapravo sugeriše da je čitava priča o etničkom čišćenju, ubistvima i paljevini kuća zapravo posledica privrženosti Miloševićevoj politici onoga ko je priča, što svemu daje skoro montipajtonovski, mada sumoran prizvuk. Sonja Biserko povodom svega dodaje (7) da se Oluja svakog avgusta zloupotrebljava u Srbiji i da cela ta priča ne koristi Srbima u Hrvatskoj, valjda zato što će zbog nje biti izloženi većim rizicima i pretnjama. Teofil Pančić argumentiše (8) da se slaže sa svim što treba reći o Oluji, ali da to ne sme da govori niko odavde, barem ne pre nego ovdašnja javnost prizna da je Srbija bila agresor u tom ratu. Ovaj argument je po strukturi jednak pozivu: „Priznaj da sam ja uvek u pravu, pa ćemo onda razgovarati“. Recimo i da srpska javnost masovno i uz primerene geste katarze prizna da je Srbija bila "agresor", i da onda očekuje da se normalno priča o činjenicama iz Oluje. Odgovor bi verovatno bila pomenuta rečenica-formula Druge Srbije: e, ne mogu se izjednačavati agresor i žrtva. Drugim rečima, traženje priznanja da je Srbija bila agresor, danas simbolički i praktično funkcioniše jedino kao amnestija za zločine na hrvatskoj strani. To sve pokazuje da je Druga Srbija zapravo asistent nacionalističke Hrvatske, koji se doduše gnuša nasilja, ali zato pribavlja opravdanja za one koji su ga već izvršili. Rešenje je tu jednostavno, Druga Srbija treba da se suoči sa ovom svojom ideološkom prošlošću i odrekne se pripadajuće ideologije. *** Da se vratimo na kraju ideologiji uopšte, od koje se nismo puno ni udaljili. Za objašnjavanje ideologije uvek je korisna i slikovita metafora Matriksa. Ljudi koji su zaokupljeni nekom ideologijom nalik su onim figurama iz kapsula koje zamišljaju da su njihove predstave slika realnog sveta iako one u stvari nikakve veze sa njim nemaju. U stvarnosti je nešto drugačije, to je zaista jedna ista stvarnost, ali ono što ideologije zaista hoće nije da je predstave ili da postignu njeno normalizovanje, pomirenje, nego da zadovolje neku često nesvesnu, samo za njih vezanu želju. Što je ta želja jača i zaprečenija, što je ono što se traži od stvarnosti apsurdnije, to je jača svest da je jedino ideološka istina prava i da svi ostali iz neshvatljivih razloga gluposti i nepoštenja ne pristaju na nju. Sve to spravlja opasnu smešu čiji je rezultat uvek ista svest koja se prikazuje kao žrtva i pada u histeriju na svaku kritiku. Problem sa ideologijama je u tome što se uslovi za neku eksploziju nesreće u potpunosti spravljaju u njima dok se sama eksplozija dešava u našem zajedničkom svetu. Fusnote: 1. Vilijam Montgomeri, Rusija pokazuje moć u južnoj Osetiji, Danas 17-18. avgust 2008. 2. kod nas, Vladimir Gligorov: Problem Rusije, www.pescanik.net 3. Obrad Kesić: Zašto Srbija ćuti, Politika, 14.08.08. 4. Robert Hejden: Hladni rat nikada nie obustavljen, Politika, 17.08.08. 5. strogo govoreći, tu se nikakve rasprave ne vode, nego se samo na različitim mestima govore različite stvari 6. za opravdavanje ovog stava često se poteže rečenica „Nema slobode za neprijatelje slobode“. Kao i sve formule i ova rečenica može da se shvati na više različitih načina. Ideolozi je shvataju tako da oni odlučuju kada ko može da govori. 7. Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Biserko kritikovala je juče zvaničnike Beograda što „instrumentalizuju Srbe“ i ponovo, kao i svake godine, zloupotrebljavaju hrvatsku akciju „Oluja“. - Mislim da je zatezanje odnosa sa svim susedima, a pogotovo s Hrvatskom, svakog 4. avgusta neproduktivno i protiv interesa Srba u Hrvatskoj - rekla je Biserko povodom 13-godišnjice akcije „Oluja“. Zahtev predsednika Srbije Borisa Tadića za izvinjenje Hrvatske za zločine nad Srbima u „Oluji“ Biserko je nazvala „licemerjem“ koje je u „stalnoj cirkulaciji“ na Balkanu proteklih godina. Ona je kritikovala i stalno insistiranje direktora „Veritasa“ Save Štrpca na planu „Z 4“ i dodala da su njegove izjave protiv interesa Srba u Hrvatskoj, pogotovu onih koji su se vratili. - To ne znači da je Hrvatska bezgrešna, ali sigurno je da je „Oluja“ rezultat nekog dogovora Beograda i Zagreba - ocenila je Biserko. (Agencija Beta, u obradi lista Kurir) 8. Teofil Pančić, Bankrot i posledice, www.pescanik.net |
Od istog autora
- Platani i mediji
- Tarot prosvetiteljstvo
- Rat je bio dobar
- Dekafeizirana politika
- Rasizam bez rase
- Žižekova filozofizacija hrišćanstva
- Intelektualci kao medij
- Tužba za mir
- Libertarijanski raj i promena
- Izlazak iz pećine
- Kultura održavanja stereotipa
- Srbizam
- Tehno Srbija
- Filozof Maša Mileusnić
- Prva i Druga Srbija
Ostali članci u rubrici
- Šta nedostaje Vučićevoj poruci da Srbija neće biti sluga ni Amerike ni Rusije - Rusija takav odnos i ne traži
- Sram nas bilo, Srbijo!
- Veleposlanica Jelena Milić i Zagreb vole se javno ili još jedan sunovrat srpske diplomatije
- Veliš - „Sve je do Boga“, pa zasedneš i ne činiš ništa!
- Sramotni muk Beograda pred golgotom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji - mi nikome nećemo biti „slavni preci“
- Geopolitika reke Drine - Hoće li litijum i Rio Tinto dovršiti ono što nije uspeo NATO?
- Predsednik sebe sveo na običnog trgovačkog putnika i propagandistu Rio Tinta
- Protesti protiv rudarenja litijuma - šta da se radi dalje?
- Vučić sve bliže Parizu i Briselu, a sve dalje od Moskve
- Vučić postaje svestan da se bliži kraj njegove vladavine
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
