Политички живот | |||
Аутошовинистички искорак и “гостовање“ српске репрезентације у Београду |
петак, 27. јануар 2012. | |
Почетак 2012. године обележила је кулминација српског аутошовинизма, који је након 5. октобра 2000. фактички постао део владајуће идеологије, када су га нове политичке, културне и медијске елите свесно или несвесно прихватиле као средство за трајно обезбеђивање западне хегемоније у Србији. Почело је приликом обележавања 20 година Републике Српске – једине територије на Западном Балкану (укључујући ту и Србију) у којој реч „Србин“ нема пежоративно значење. Поред гнусних напада, омаловажавања и вређања који су хронично долазили од бошњачког и хрватског политичког естамблишмента, у шовинистичко негирање овог међународно признатог српског ентитета свесрдно су се укључили прваци тзв „Друге Србије“, подржавши једног од најжешћих дежурних пљувача по свему што је српско, који је о конкретном догађају написао, недвосмислено, јасно и гласно, да би разношење бомбом комплетног политичког и духовног вођства српског народа које се окупило на прослави годишњице био „цивилизациски искорак“. Дакле, не ради се ни о каквом „ширем контексту“, него о директном жаљењу што експлозивом нису разнети Срби окупљени у Борику на прослави Републике Српске. Након почетног шока и млаке реакције домаћих медија и власти, с обзиром да се ради о помоћнику председника скупштине Црне Горе, скочили су аутошовинисти из Београда бранећи Николаидисову „слободу говора“ и згражавајући се што су поједини медији из Србије уопште писали о овом инциденту. А у протестној ноти Србије због наведене реченице, видели су, ни мање ни више, него „наставак хегемонистичких претензија Србије на Црну Гору“. Дакле, дотле је дошло! Директан позивање на убијање Срба је „уметност“ и „слобода говора“. А ми не смемо више ни да се бунимо што неко хоће да нас истреби, док се свако противљење убијању овог народа третира као „великосрпски хегемонизам“. И то, пазите, није реакција неке неоусташке организације из Загреба, то је реакција „Форума писаца“ из Београда чији се чланови сматрају делом „културне елите“ове земље. Ради се о новом, до сада незапамћеном, изливу мржње и агресивности према сопственом народу и држави, јер више не постоји говор мржње, терористички акт или план о фашистичком истребљењу српског народа који неће наићи на „разумевање“, симпатије и подршку одређених људи из тзв. Друге Србије, иначе рођених Срба. Када дванаест година имате овакву елиту, шта онда можете да очекујете од обичног народа коме би она требала да буде узор? То смо могли видети на рукометним утакмицама наше репрезентације на Европском првенству које се одржава у Србији. Рукомет је један од најпопуларнијих европских спортова, у Србији можда потиснут успесима ватерполиста и одбојкаша, односно неуспесима кошаркаша и фудбалера, али још из бивше Југославије постоји традиција играња овог спорта и увек солидна репрезентација. Селекцију Србије, која је сјајно отворила првенство, „подржале“ су полупразне трибине београдског Пионира, иначе веома акустичне сале, у којој је атмосфора овога пута била као да се приказује балет „Лабудово језеро“. Питање је да ли уопше постоји европска држава у којој би подршка сопственој репрезентацији била на овом нивоу. Ако постоји, онда би се вероватно радило о земљи у којој је ретко ко уопште чуо за спорт и рукомет. Прво сам, наравно, окривио Београд. Знам да утакмице националне репрезентације нису тако привлачно „догађање“ као дељење јапанских трешања, концерт Дина Мерлина или отварање Моста на Ади. Али када у граду од 1.700.000 становника не може да се окупи 5.000 људи спремних да навијају за своју националну селекцију, онда је јасно да су становници тог града потпуно индиферентни и равнодушни за све што има предзнак национално. Поготово када видите како и у ком броју македонски навијачи у Нишу бодре своју репрезентацију, која иначе нема готово никакву традицију у овом спорту. Међутим, када је започео други круг такмичења схватио сам да се, нажалост, ради о слици и прилици целе Србије, а даБеоград као највећи град само најбоље илуструје општи понор и аутошовинистички дух који је завладао овом земљом. Наиме, након више одличних партија и коначно, након победе над Швеђанима, Србија је обезбедила пласман у полуфинале Европског првенства и тако добила могућност да се бори за неку од медаља, први пут од 1996. када је у Шпанији освојила бронзу. Своју сјајну репрезентацију српски навијачи одлучили су да „награде“ тиме што се нису појавили на следећој утакмици која се играла управо са Македонијом, тако да су се српски рукометаши осећали као на гостујућем терену у сред Београда, док су приликом сваког напада слушали громогласне звиждуке десет хиљада македонских навијача и, наравно, радост и одушевљење у хали када противничка селекција постигне погодак. Дакле, од седам милиона становника Србије није се могло скупити 5.000 људи који ће бар доћи да гледају своју репрезентацију, а да не говоримо о аплаузу, певању, скандирању или неком другом изливу емоција, каквих је код Македонаца било на претек. Јасно је да ово нема никакве везе са недостаком новца. Уосталом, да ли Македонија плива у парама, па око 10.000 људи није имало никакав проблем да превали преко 500 километара до Београда, плати смештај неколико дана и карте за утакмице? Овде је реч о апатичном и аутистичном народу, који једанаест година слуша мит о деведесетим[1], по коме су Срби једини кривци и злочинци у рату након распада Југославије, мит о Европској унији, у коме се разноразним лажима намеће комплекс ниже вредности према Западу. Овде је реч о народу коме се његови крвници и непријатељи који и даље черече Србију представљају као пријатељи и „партнери“, а његов једини искрени пријатељ Русија представља као крвни непријатељ. Једанаест година овај народ трпи испирање мозга од корумпиране, незреле и искомплексиране културне, медијске и политичке елите, од чега је најпогубнији терор „домаћих“ медија, који су у потпуности под контролом западних компанија. Захваљујући овим елитама српски народ је изгубио право, слободу и моћ да рационално мисли, да заступа интересе своје државе и свог народа. Годинама се у поједином српским медијима форсира парола „срамота ме је што сам Србин“, и то због разних глупости или злочина који немају никакве везе са националном припадношћу жртве или починиоца. А сада смо, између осталог, захваљујући и тој пароли, дошли у ситуацију да се наши рукометаши у београдској арени осећају као на гостујућем терену и да нормалне, поштене и паметне људе стварно почиње да буде срамота што су Срби – али из супротног разлога. Остаје нам само да се надамо да после вечерашње полуфиналне утакмице неће бити додатног разлога за то осећање. |