Beli, belji, najbelji, patriotski listići - ili zašto bojkot nije rešenje

Ne može se pisati o narednim izborima a ne početi nekom otrcanom frazom. Nešto kao kad smo bili u školi: „Jesen je. Lišće žuti i opada; laste se sele na jug, a mama sprema ajvar“. Tako i ovom prilikom počinjemo; izbori samo što nisu, ostalo je još dve nedelje, politička scena se užarila, i tako dalje i tako dalje.

Da je politički život doveden do apsurda, svedoči i za sada pobednik ovih izbora, čovek sa najboljim „prolaznim vremenom“, momak iz Mladenovca i jedini zvanični „preletačević“, pored sijaset dobropozicioniranih preletača.

Da je ovo srećna zemlja i da imamo ozbiljnu politiku, mladi Mladenovčanin bi bio veoma interesnatan u šou biznisu, ali mi smo toliko propali da je dečko svojom apsurdnom pojavom već dobrano uzburkao ustajalu žabokrečinu, potpuno poremetivši računice „ozbiljnih političara“u pogledu izlaznosti, a ko zna šta sve do kraja može da se desi.

Da se razumemo, nije naša politika dostigla nivo apsurda pre pola sata, pa da je preostalo da joj se jedino komedijom apsurdamože suprotstavljati, niti je Preletačević izmislio nešto novo. On je samo u poziciji da apsurd sprovede.

Stara je to bolest. Sećam se da sam uoči izbora 2014, predlagao svojim prijateljima da ozbiljno porazgovaraju sa glumcem Lanetom Gutovićem, i da u kampanju krenu sa Šojićem, jer je prezime naše politike – Šojić, i jedino mangup u njenim redovima je mogao nešto da napravi. Govorili su mi tada da sam neozbiljan, pa su nakon izbora, zdanje Parlamenta gledali sa autobuskog stajališta „Pionirski park“ – onako ozbiljni.

Interesantni su ovi izbori i po tome što je to duel neprikosnovenih elektronskih medija „belomedveđe“ ušuškanih, gde caruju „drugovi odozgo“, sa alternativom u vidu društvenih mreža i drugih IT kerefeka, gde caruju pismeni i mahom mlađi inventivni učesnici političke kampanje, i gde vladajuća grupacija biva do nogu potučena i ismejana. Dobar primer je recimo tvit: „Nacija koja je izabrala Tomislava Nikolića, kaže da je Beli Preletačević nozbiljan kandidat“!? 

Da se razumemo imam goleme simpatije za Beloga, ali sam na osnovu nekih njegovih ne baš  briljantnih nastupa, mišljenja da će se saplesti kod prvog ozbiljnijeg iskušenja, što je na kraju krajeva i svojstveno njegovim godinama. Ali da se radi o vanserijskom momku to je neosporivo.

No nisam o tome hteo da pišem, nego omaklo se. Ono na šta sam želeo da ukažem je jedna čudna pojava priisutna kod jednog dela patriotski društveno definisanih snaga. Pri ovome naravno posebnu analizu bi zasluživala SPC i njeno ćutanje na remećenje velikog posta u vreme kog  srpski narod treba da se takmiči u primitivizmu i zlobi prema bližnjem svom, a tek ćutanje na raspisivanje izbora na sam dan  Vaskrsa bi SPC morala podrobno da objasni.

Ne, ono što je prilično interesantno je pozivanje na bojkot izbora od strane malobrojnih patriotskih medija, i ozbiljnih ljudi od kojih su neki i moji prijatelji. Da se razumemo, svi mi vidimo da su uslovi za izbore duboko neregularni, i krajnje nedemokratski. I tu se možemo pozvati i na medijsku manipulaciju, i raznorazne pritiske od strane vlasti, koji neretko zadiru i u pretnje gubitkom   izvora egzistencije, i mnogo toga.

Sećam se da sam sada već davne 2012, i sam zagovarao bojkot izbora kao oblik građanske neposlušnosti, kao odgovor  na tadašnje medijsko jednoumlje tadašnjeg režima. Setimo se samo Olje Bećković i njenog „Utiska nedelje“ koji se nije mogao emitovati bez prisustva: Teofila Pančića, Sonje Liht, Čede Jovanovića, Nebojše „Idola“ Krstića i armije drugosbijanaca.  Setimo se njenog dražesnog „otkačinjanja“ gledalaca za koje bi pretpostavila da nisu „na liniji“: „Dobro veče! Hteo bih da nešto kažem o Kosovu“...na šta bi Olja kao iz topa:“Laku noć, laku noć...“

Možda, da se tada pristupilo bojkotu, umesto belim listićima, ne bi došlo do ovoga. Ali nije. Ne kažem da i ovi koji sad zagovaraju bojkot nisu u pravu. Ali jedno je želja,  a drugo realnost. „Biti u pravu nije dovoljno (Being right is not enough)“, rekao bi Pol Valdman, objašnjavajući šta progresivci moraju naučiti iz uspeha konzervativaca.

A realnost je da će izbora biti i da će na izbore izaći veliki broj građana. Dakle priča o bojkotu je prazna. Svi mi koji smo živeli na Kosovu znamo šta znači bojkot kad Albanci bojkotuju. To je jedna gromoglasna preteća tišina. Ko naruši bojkot biva bojkotovan kroz generacije. To je u Srbiji nemoguće, a pogotovu u današnjoj Srbiji.

Oni koji zagovaraju bojkot pokušavaju to da čine sa izvesnom akademskom arogancijom. Samo što ne kažu: „Vi „rajo“ glasajte kad ste glupi“. Ali šta zauzvrat predlažu? Ima ih i koji zagovaraju ni manje ni više nego ustanak, kao da se radi o gumenoj igrački, a  što je na papiru i za tastaturom  vrlo lako i ne boli. Takvi bi mogli da ustanu, kad već vole ustanke i da izaberu nekoga sa liste. „Ako oni ne znaju koga -, što neko napisa na tviteru, - onaj što jede sendvič zna“.

Tvrdoglavo zagovaranje nekakvog bojkota, kad je on očigledno nemoguć, kako bi se pokazala principijelnost i neslaganje sa diktaturom, i raspirivanje ideje beznađa („sve je propalo i ni za šta se ne vredi boriti“) je unapred izgubljena bitka. Štaviše, takvi se deklarišu kao patriote, kao protivnici režima, a najdirektnije tom istom režimu duvaju u jedra.  Neko svesno, a neko nesvesno.

Ta vrsta jalove principijelnosti podseća na onog muža koji je nevernu ženu kaznio tako što je sebi odsekao „onu stvar“.

I na kraju, dok se mi nadgornjavamo ko je u pravu, dok imamo suspendovan parlament, na Kosovu se mnogo toga dešava, a ništa na našu korist. Ne vidim da to budi neko veće interesovanje u našoj javnosti. Ali zašto pominjem Kosovo u ovoj priči o predsedničkim izborima? Zato što bi ti izbori trebalo da se održe (i) na Kosovu i Metohiji. „Pa šta je tu čudno“, zapitaće neko. „Zar Kosovo nije Srbija“?

Da pojasnimo: 16. Decembra 2016. Godine, u Službenom glasniku RS objavljena je odluka broj IUo-149/2014[1], kojom se konstatuje da način sprovođenja izbora 2014. na Kosovu i Metohiji nije u skladu saUstavom. U osnovi, ovo osporavanje se odnosi na brojanje glasova van biračkih mesta. Na isti način, sprovedeni su izbori i 2016. Ustavni sud će i njih verovatno po istom osnovu poništiti negde 2018.

I ovi izbori će se sprovesti po istom sistemu, dakle onome koji je Ustavni sud već osporio. Vladajuća koalicija gromoglasno najavljuje veliki broj glasova za njenog kandidata upravo sa Kosova. Dakle glasova koji su zbog načina glasanja, a prema Ustavnom sudu, sporni. Da li se tu radi o političkoj zloupotrebi  specifičnog, da ne kažem teškog položaja Srba na KiM?

Ja pozivam patriote koji pozivaju na bojkot, da se manu ćorava posla, nego da na primer daju odgovor na gorepostavljeno pitanje. A kad na to dobijemo odgovor, da omogućimo i tim Srbima da glasaju kao i svi drugi. Ako to ne možemo, ako Srbi sa KiM ne mogu da glasaju kao i drugi Srbi u Srbiji, onda je nemoralno izbore  na KiM i održavati, nuditi ljudima iluziju da učestvuju u političkom životu svoje države, a znati da to nije istina.

E u tom slučaju je bojkot opravdan. Ali ne bojkot od strane pojedine političke grupacije, nego čitavog političkog korpusa, kako vladajućeg tako i opozicionog, i ne bojkot izbora nego bojkot iz solidarnosti, bojkot svih faktora, svih pregovora i razgovora, sa onima koji ne omogućavaju politički suverenitet Srba sa KiM. E na taj način jedino možemo pokazati da nam je stalo do suvereniteta. 

A kad iznad suvereniteta stavljamo sitnopolitičko šićarenje kojime upisujemo nekoliko desetina hiljada glasova koje će jednoga dana kad to ne bude važno Ustavni sud osporiti, takođe pokazujemo koliko nam je do suvereniteta stalo.