Centralizacija stranaka i decentralizacija Srbije

Isto tako, ono što je još bitnije za sagledavanje opšteg stanja u društvu jeste uočavanje dva uporedna trenda. Naime, u Srbiji se od pojave višepartijstva stranke centralizuju a država decentralizuje i rastače. Stranke se stavljaju u poziciju fundamentalnog državnog faktora dok se ustav i zakonska rešenja tretiraju kao manje bitni ili čak periferni. Usled toga partijski dogovori, umesto ustavnih normi, postaju „garanti“ vitalnih nacionalnih prioriteta uključujući i opstanak države.

Crna Gora i „Crna Vojvodina“

Da bi ovo ilustrovali osvrnućemo se na procese, slične ovim današnjim, koji su se odigravali devedesetih u okviru SRJ – unutar dve srodne partije, SPS-a i DPS-a. Naime u sličnoj unutarpolitičkoj situaciji (kao danas Tadić i DS) bio je Milošević i vrhuška SPS-a kada su  Srbija i Crna Gora, nakon otpočinjanja rata na prostorima bivše SFRJ nakon otcepljenja ostale četiri republike, odlučile da nastave život u zajedničkoj državi. Kontinuitet državne zajednice dva ista, ili srodna naroda (tako je to tada doživljavala i crnogorska vladajuća oligarhija) legalizovao se stvaranjem SRJ i donošenjem tzv. Žabljačkog ustava. Ustav je definisao labaviji državni savez nego što je do tada postojao, reklo bi se usled stranačke samouverenosti samog Miloševića, koja je pretpostavljala sigurnu kontrolu crnogorskog DPS-a. Tako smo došli u situaciju da „garant“ opstanka jedinstvene države budu tada ideološki srodne vladajuće partije, SPS u Srbiji i DPS u Crnoj Gori. Dakle, stranačko kao prioritetnije od ustavnog je obeležilo konstituisanje zajedničke države Srbije i Crne Gore. Ako današnji predsednik ima nameru da centralizacijom svoje stranke makar malo „kontroliše“ Vojvodinu, za takav poduhvat ima negativan primer u najbližoj istoriji.

Da je primer negativan govore događaji koji su se odigrali ubrzo nakon stvaranja SRJ. Naime, idila dve vodeće stranke, „dva oka u glavi“, posle nekoliko godina je narušena istupanjem Mila Đukanovića koji je posle eliminisanja Bulatovićeve frakcije i učvršćivanja na vlasti počeo sve više da ignoriše zajedničku državu i klizi ka ocepljenju. Za takav politički kurs u početku je izgovor nalažen u tadašnjoj dežurnoj mantri o Miloševićevoj „diktaturi“. No, pobedom demokratskih i proevropskih snaga ubrzo se uvidelo da Milova politika odvajanja od Srbije nije personalnog već strateškog karaktera. Odnosno, da je od samog starta imala jasan (iako u početku prikriven) cilj, a to je samostalna država Crna Gora. Kao što znamo, realizacija ovog cilja ostvarena je referendumom iz 2006. g. i stvaranjem nezavisne crnogorske države.

Ne možemo se oteti utisku da stvari koje su se dogodile poslednje godine povodom statuta AP Vojvodine ne odišu sličnom logikom stvari. Razlika je samo u tome što se „odvajanje“ i „sukob“ Pajtićeve i Tadićeve frakcije odvija u „civilizovanoj“ atmosferi, odnosno bez personalnih sukoba. Takvi sukobi do sada nisu izašli u javnost. Takođe po našem mišljenju, različitost odaje i stav predsednika, koji ovaj proces predstavlja kao liniju čitavog DS-a (što je, čini se, samo delimično tačno) te mu vojvođanski autonomaši (ili federalisti) ne mogu lepiti etiketu diktatora i nacionaliste.

Postoje značajne analogije između crnogorskog i vojvođanskog slučaja. Iako se predlog statuta pojavio pre godinu dana, ideja „proširenja“ nadležnosti AP Vojvodine, kao program „separatističkih“ partija u pokrajini, stara je koliko i problemi ostalih, sada samostalnih država bivše SFRJ (to potvrđuje Čankovo obraćanje Lordu Karingtonu iz 1991. g. u kojem on traži za AP Vojvodinu konfederalni status u okviru tadašnje Jugoslavije). Tadić „stopira“ i odlaže projekat koliko može. No, pod jakim, kako domaćim tako i stranim pritiscima, a uz neznatne korekcije, statut se izglasava u skupštini, te vojvođanska Pajtićeva frakcija kapitalizuje svoju inicijativu i međunarodnu podršku. Vojvodina dobija ingerencije koje joj daju federalne karakteristike, a umesto mantre o „diktatoru“ devedesetih, koja je poslužila za secesionistički kurs Crne Gore, kao povod za donošenje samog statuta pokušava se predstaviti mantra o evropeizaciji i decentralizaciji, koja valjda treba da posluži istoj svrsi na putu sve veće samostalnosti severne srpske pokrajine. Dakle stranka, u ovom slučaju DS, pokazala se nemoćnom da odgovori separatističkim izazovima iz Vojvodine, kao nekada SPS istim tendencijama iz Crne Gore.

Država ili „feud“

Manje ili više „uzdrmanu“ poziciju u državi, srpski predsednik pokušava da kompenzuje učvršćivanjem pozicije u stranci. Ako pretpostavimo da u tome makar delimično uspe, veliko je pitanje šta se može od toga korisno izvući po državu. Proces dezintegracije Vojvodine, započet usvajanjem statuta, koji ima za cilj potpuno njeno izdvajanje iz nadležnosti države Srbije, teško da je zaustavljiv (usled raznih pritisaka pri čemu su oni iz inostranstva najbitniji). U slučaju otvorenog sukoba (iako do njega verovatno za sada neće doći), ili bilo kakvog konflikta, Pajtić i vojvođanska oligarhija sada imaju institucionalno sredstvo borbe. Sve ovo nas navodi na zaključak da utakmicu sa vojvođanskim političkim igračima (ako je uopšte i vodio), Tadić nije dobio. Sve u svemu, čini se da predsednik i njegova stranka odaju utisak nemoći pred svim krucijalnim državnim problemima. Isto tako, događaji iz devedesetih kao i ovi današnji, pokazuju da stranke, koliko god bile jake, koliko god harizmatičnog lidera imale, ne mogu biti same po sebi jedini oslonac državi. Takođe, one ne bi smele (bar u svakoj pristojnoj državi) svoj parcijalni interes stavljati ispred državnog ukoliko žele da izbegnu ozbiljne negativne posledice po samu državu.

Isticanje primata stranačkih nad državnim pitanjima koje je postalo praksa poslednje dve decenije, dovelo nas je zapostavljanja svih vitalnih nacionalnih i državnih pitanja. Partizacija našeg društva (nekada se to zvalo partizanština) ima za rezultat „svemoćne“ stranke, kao najmoćnija politička preduzeća koja u vremenu društvene nesigurnosti predstavljaju gotovo jedini oslonac sve ugroženijem pojedincu. Usled toga stranački „feudi“ su oslonac njihovim prvacima (verovatno i tajkunima koji delimično kontrolišu stranke), pa je opstanak stranaka postao imperativ političke elite, raznih moćnika, stranog faktora, te na kraju i običnog pojedinca, često dovedenog u egzistencijalno zavisan položaj spram partijskih moćnika. Nije ni čudo što u takvim uslovima očuvanje stranke često ima veći značaj od očuvanja same države.

Sve to se odavno odražava na kvalitetnu realizaciju kako spoljne tako i unutrašnje politike. Slabost takvog kvazidržavnog i „trajnog vanrednog stanja“ se oseti u svim porama društva, ali je svakako najuočljivija unutar elite. Stranke u svojoj virtuelnoj moći (koja se često pretvara u realnu zavisnost od moćnog tajkunskog upliva) na čelu sa predsednikom države moraju da preko svake mere vode računa o raznim interesnim lobijima kako unutar tako i van stranke, kako unutar tako i van države. Onda nije ni čudna nemoć državnog aparata pri pokušajima produktivnog rešenja državnih problema.

U prilog ovome možemo se zapitati koliki manevarski prostor ima i može imati bilo ko ko se nađe, ili ko bi se našao ne mestu predsednika države u uslovima hegemonije partijskih i tajkunskih lobija. Želeli bismo da grešimo, ali se bojimo da je gotovo simboličan. Predsednik Tadić, višestruko uslovljen raznim interesnim grupacijama u okviru sopstvene stranke, vojvođanskim federalističkim lobijem i jakim međunarodnim faktorom, teško da može bez opšte podrške „šire patriotske javnosti“ i „državotvorne elite“, sa kojom bi formulisao minimum nacionalnog interesa, i lične dobre volje, postići makar jednu simboličnu pobedu. To je moguće ostvariti jedino u slučaju promene čitavog partijskog sistema vrednosti koji već dugo figurira kao dominantan na srpskoj političkoj sceni. Na ovakav zaključak nas upućuje sličan sled događaja kada je u pitanju otcepljenje Crne Gore i početna federalistička faza „izdvajanja“ Vojvodine iz državno-pravnog sistema Srbije. Na žalost, makar i najmanji pomak u tom pravcu ne vidimo. Proces centralizacije naše najveće stranke, koji je pokrenuo predsednik, predstavlja samo pokušaj sređivanja stanja u sopstvenom redovima bez značajne državne vizije i nastavak jedne prakse u kojoj dominira stranačka vizura.

Na kraju, sve ovo što je rečeno o centralizaciji DS-a nameće nam pitanje dokle će političkoj eliti biti bitniji red, disciplina, poštovanje hijerarijskog principa i poštovanje integriteta u „ličnom“ političkom „feudu“ nego u zajedničkoj državi. Možemo se složiti da je u ovoj situaciji, kada su stvari daleko odmakle, teško napraviti bar prve korake ka stvaranju svesti u kojoj će nacionalno i državno biti ispred parcijalnog i stranačkog. Ali ono što je sigurno kasnije će biti još teže. Svi uplivi na stranke koji danas postoje „sutra“ će biti i jači i teži. No, bez obzira na to šta će se desiti, jedno je sigurno – sve dok stranačko jedinstvo bude veći prioritet nego državno i nacionalno jedinstvo, država će se rastakati, postajati sve manja i međunarodno nemoćnija. Frustracije i apatija rastu, sa tendencijom gubljenja i ovo malo preostale volje za bilo kakvu pozitivnu akciju, dok će mnogi naučni radnici i medijski poslenici, horski zajedno sa narodom, samo moći jalovo da  konstatuju nove nacionalne i državne poraze.