.jpg)
| Politički život | |||
Dačić: Socijalisti - to sam ja |
 |
 |
 |
| petak, 07. novembar 2008. | |
 Jedno je sigurno u nestabilnoj srpskoj političkoj sceni – politička opcija koja je pretrpela najveće i najteže turbulencije u toku svog 18-godišnjeg postojanja je SPS. Nastavljači su kontinuiteta Saveza komunista, potom su postepeno, (ne)odričući se stare ideologije, ali i starih stereotipa i mehanizama očuvanja vlasti u vremenu nacionalnih buđenja svih jugoslovenskih naroda, prigrlili srpsku nacionalnu opciju onako kako su znali i umeli. To znači kako im je istorija dopustila, a njihov harizmatični vođa definisao – dakle, bez jasnog cilja i strategije, osim volje da se dođe i opstane na vlasti. Nakon, čini se, neizbežnog rata, kojim se htelo rešiti srpsko pitanje, napravili su zaokret ka politici mira i stabilnosti posle Dejtona da bi nakon dve godine bili prinuđeni da vode državu protiv NATO agresije. Pri tome, ne deleći značajno odgovornost, smatrajući da podela odgovornosti donosi značajnu podelu vlasti. „Partijska golgota“ počinje posle oktobarske revolucije kada je partija jedva preživela, a podrškom Koštuničinoj vladi SPS-ovci su počeli stidljivo da se vraćaju na političku scenu. Kulminacija „rehabilitacije“ su sigurno poslednji događaji koji su ih vratili na vlast u koaliciji sa najvećim dosadašnjim političkim i ideološkim protivnikom DS-om. Ono što je još sigurno u „socijalističkoj dijalektici“ je da je na svim strmoglavim putevima partiju sledio njen sadašnji predsednik Ivica Dačić. U jednom trenutku Dačić je shvatio da je vreme da partija počne njega da sledi, a nagoveštaj takvog kursa bila 2003. godina, dok je definitivna odrednica bila smrt Miloševića. Sada kada su se strasti bar malo stišale, kada je dogovor SPS-a i DS-a postao činjenica na koju se moraju priviknuti svi politički akteri, može se racionalnije pokušati objasniti fenomen zvani Ivice Dačića SPS-a i SPS Ivice Dačića. SPS I DAČIĆ DEVEDESETIH Socijalistička partija je u devedesete godine ušla sa službenim određenjem formalnog i suštinskog naslednika Saveza komunista Srbije, koji je definisao kao partiju levice. Međutim, specifičnost jugoslovenskog prostora uslovljena raspadom države determinisala je njenu populističku smernicu posle govora Miloševića na Kosovu Polju i „događanja naroda“, čime su redefinisane pokrajine, te je Srbija postala jedinstvena. Miloševićev kadar koji je pobedio na 8. sednici, za razliku od Stambolićevog, imao je sluha za nacionalno buđenje koje je bilo opšta pojava među svim narodima bivše SFRJ. Milošević je imao bolji sluh za neke promene u zemlji i društvu od svojih protivnika. Sa druge strane, može se reći i da je pobedom Miloševića u Savezu komunista pobedila frakcija ortodoksnih boljševika koji nisu hteli ni po koju cenu da se odreknu vlasti, a i da izbegnu demokratizaciju ako je moguće. U tom cilju bili su spremni da paktiraju sa talasom buđenja nacionalne samosvesti posle gotovo pola veka potiskivanja i represije. Glavni cilj u početku bio je čekanje pogodnog trenutka kada bi se mogli vratiti starim ideološkim temeljima. Politički ciljevi – održavanje na vlasti po svaku cenu, nikada nisu bili dovedeni u pitanje. Moguće je da su neki od njih očekivali da komunizam u nekom obliku opstane, a ako ne to, a ono barem da komunisti ostanu na vlasti. S vremenom se sve više uviđalo da istorijski tokovi vode u drugom pravcu i da će se morati zadovoljiti ovim drugim. Druga stvar je bila nedoumica oko ponašanja Zapada predvođenog Amerikom prema titoističkoj nesvrstanoj državi, koja im je do tada bila mezimac. Nisu se razumevale promene u svetu, ali se ipak postepeno shvatalo da su zapadne sile na čelu sa Amerikom u drami jugoslovenskih sukoba okrenute protiv Srba zbog starijih istorijskih i dubljih civilizacijskih motiva. Srpska politička i intelektualna elita je polako izranjala iz ideološke jednostranosti i počela da razumeva svet sukobljenih interesa i geopolitičkih sfera uticaja. Trebalo je vremena da se shvati da nam Zapad nije naklonjen, naročito naši „istorijski saveznici“. Tako je ideologija SPS-a donekle evoluirala, pokušavajući da u teškim istorijskim izazovima uporište nađe u srpskoj istoriji i tradiciji, ali naravno sve je to uvek u službi zvaničnih vlastodržaca i njihovog vođe, koji je istovremeno – mora se priznati – postao i nacionalni lider. Tako se desilo da su bivši komunisti, ne odričući se komunizma, postali “nacionalisti”, te su prvo branili SFRJ, potom Srbe na prostorima bivše Jugoslavije i na kraju samu Srbiju. Neki su od njih verovatno i postali iskreni nacionalisti, međutim, vrh je bio prilično indiferentan prema tome. Ovo je janusovsko lice Miloševićevog režima zbunjivalo srpsku opoziciju, koja je kritikujući diktatora prelazila crtu, te osporavala režimu i patriotske poteze, što je sâm režim u nekim trenucima dovodilo u moralno superiorniju poziciju u odnosu na deo prozapadne opozicije. Sličan politički put prešao je i sadašnji predsednik partije Ivica Dačić. Fakultet političkih nauka završio je sa prosečnom ocenom 10, a bio je u fakultetskoj organizaciji Saveza komunista, što ga je sve preporučilo za prvog predsednika mladih socijalista Beograda 1990. godine. U najuže rukovodstvo stranke izabran je na drugom kongresu 1992. kada je i postao portparol, mesto na kom će ostati do 2000. U tom periodu bio je suočen sa zaokretima SPS-a koji su bili rezultat sve komplikovanije (post)jugoslovenske situacije i destruktivnih uticaja međunarodne zajednice. Unisona podrška zapadnih centara moći svim nesrpskim stranama u sukobu je uticala na stavove javnosti, a time i stavove socijalista. Socijalisti su, stiče se utisak, bolje osluškivali te promene od nekih opozicionih stranaka. Dačić je uvek na liniji, uvek na braniku, uvek pripravan da ih brani i obrazlaže. On je, iako mlad, jedan od najiskusnijih političara u Srbiji koji, pokazalo se, ima politički „nos za promene situacije“. On je uvek pokazivao zavidnu političku veštinu, i na taktičkom nivou je retko kada pravio greške. U političkom okruženju on je uvek sa minimumom rizika vukao najracionalnije poteze za sebe i svoje okruženje. On je bio pravi čovek partije, kao što je i Miloševiću to bila prednost u odnosu na Stambolića. Kao izgrađen i prekaljen borac dočekao je pad SPS-a sa vlasti 2000. GODINE OBNOVE Posle petooktobarskih promena SPS je bio u opštem rasulu i potpuno demoralisan. Milošević i njegovi najbliži saradnici imali su problem sa eventualnim isporučenjem u Hag, ali takođe nisu imali nikakvu viziju mogućeg opozicionog delovanja. Opozicija novoj vlasti, što zbog velikog loma, što zbog straha, bila je u rasulu u prvo vreme. Godine udobne vlasti učinile su ih ravnodušnim za bilo kakvu ideju ili politički program, te ih sudbina SPS-a gotovo uopšte nije zanimala. Oni su „bili vlast“ i partija je bila samo servis, sada kada su ostali bez vlasti njihova partija nije mogla da se snađe u novim okolnostima. Oni strukturalno nisu bili spremni za opoziciju i opoziciono delovanje. U novoformiranim uslovima jedino je Dačić video šansu za političko preživljavanje kroz prilagođavanje i reformisanje partije u novim demokratskim vremenima. Dakle, potrebno je bilo naći način, pa „legalizovati“ ozloglašenu stranku u novom i prilično neprijateljskom okruženju, a pri tome opstati i ostati koliko toliko veran Miloševićevom nasleđu. To je značilo biti patriotski orijentisan, ali ne i protiv evrointegracija, kritikovati tranziciju, ali je ne osporavati. Kontinuitet partijske državne politike nije negiran što zbog samog identiteta stranke, što zbog biračkog tela, koje je bilo patriotski orijentisano. Štaviše, nacionalna politika partije će bivati u narednim godinama sve manje shvatana kao balast za stranku, a sve više kao prednost zbog raspleta kosovske krize i zbog suđenja Miloševiću u Hagu. Novo određenje koje je Dačić počeo da gradi imalo je za cilj proširenje kruga mogućih koalicionih partnera, što u praksi svakako nije bilo lako ostvarivo, barem ne u prvo vreme. Naime, zbog biračkog tela direktna i javna saradnja sa strankama DOS-a bila je bar u prvo vreme nemoguća. Ipak, mora se konstatovati da je sâm Milošević zbog netrpeljivosti prema Dačiću i reformskom krilu partije bio najveći partijski balast. Pokušaj da utiče na partiju smenjivanjem Dačića sa svih funkcija završio se neuspešno, a Dačić je na šestom kongresu 2003. uprkos žestokom protivljenju haškog optuženika postao predsednik predsedništva stranke. Tako je Dačić nasledio Miloševića mimo njegove volje. Položaj koji je dobio omogućio mu je da kreira politiku partije kojoj Milošević nije bio na čelu iako je zbog birača i kontinuiteta bio magloviti reper. Retorika je bila miloševićevska iako ne i politika (pitanje je kakvu bi Milošević politiku vodio da je bio na mestu Dačića). Tada počinje jasnija delatnost „reformske struje“ unutar SPS-a. Dačić je shvatio da odricanjem od kontinuiteta politike mnogo više gubi, te je izvršio prilagođavanje stranke novonastalim uslovima sa tim da se ipak nastavlja na neke elemente politike iz devedesetih. Umereno proevropski stav je objašnjavao izmenjenim okolnostima, nalazeći u delatnosti SPS-a devedesetih evropske stavove ignorisane od međunarodne zajednice zbog geostrateških interesa Amerike i NATO (Milutinović je na izborima ‘97. pobedio sa parolom “I Srbija i svet”). Sa sličnom retorikom je nastupio i DS prilikom formiranja zajedničke vlade sa SPS-om. Naravno, zbog biračkog tela, koje je izrazito antihaški i antinato nastrojeno, njihov zaokret je bilo blag i ispeglan jakom patriotskom kosovskom retorikom. Čekala se prilika da se preduzmu odlučujući potezi koji bi pokazali novi, prvenstveno evropski kurs stranke a da se pri tome ne prikaže mimoilaženje sa vođom u Hagu zbog očuvanja birača koji su počeli da se osipaju, prilazeći sve više radikalskoj opciji. Prvi opipljiv rezultat novog kursa bila je podrška vladi Vojislava Koštunice od 2004. do 2006. Uslov za podršku vladi bio je negativan stav prema Hagu. Kompromis je nađen solomonski u dobrovoljnim predajama, što je omogućilo pranje ruku i Dačiću i Koštunici. Bitnije za Dačića bio je povratak partije na političku scenu kao „legalne političke opcije“ i kao igrača na kojeg će ubuduće morati da se ozbiljnije računa. Dačić je takođe znao da je uslov podrške većeg dela čelnika stranke bio širenje koalicionog kapaciteta, te je dogovor sa DSS-om bio samo početak i najava mogućih profitabilnijih koalicija i naplata političkog angažmana u teškim vremenima posle petooktobarske katastrofe. Stiče se utisak da je Dačić pre svega čovek partije, čovek partijskog tima, ali ne i jasne ideologije. Uverenja je menjao kako se kurs stranke okretao onda kada su mnogi iz istih razloga napuštali nove smernice. Bio je u Savezu komunista, potom zastupao naglašen nacionalni stav začinjen retoričkim antizapadnjaštvom i antiamerikanizmom kada je Zapad otvoreno napadao Srbiju i osporavao politiku SPS-a. U retkim trenucima saradnje sa međunarodnom zajednicom isticana su modernistička i mondijalistička (ovo drugo je više JUL promovisao) opredeljenja SPS-a uz saradnju i Jugoslovenske levice. Posle 5. oktobra najavljen je stidljivi zaokret ka evrointegracijama, stav koji će sve više narednih godina postati znak prepoznavanja reformisanog SPS-a, a što će ga svrstavati sve više uz DSS. Evropejstvo je prethodnih godina bilo uslovljeno najviše stavom Evropske unije prema Kosovu (pred poslednje izbore jedini je zagovarao ratnu opciju ukoliko dođe do secesije pokrajine) i uvažavanjem elementarnih nacionalnih prava da bi nakon poslednjih izbora praksa pokazala da se i taj princip relativizuje. Ne možemo se oteti utisku da posle formiranja vlade sa proevropskim blokom i pregovora usmerenih ka prijemu u Socijalističku internacionalu kurs SPS-a klizi ka stavu “Evropa nema alternativu”. Posle smrti Miloševića 2006. stekli su se uslovi da Dačić poentira na izborima za predsednika partije i time dâ legitimitet svojoj politici koju je vodio u otežanim uslovima već nekoliko godina. Izabran je za predsednika, a odlučujuće je bilo uverenje većeg dela najužeg rukovodstva da on neće izdati interese čelnika i da će u određenom trenutku realizovati eventualni politički kapital povratkom partije na političku pozornicu, za šta je posebno bio zainteresovan vrh stranke. Simbioza jedne grupe prvaka SPS-a i Dačića sada je učvršćena, dok su glasači i ideologija, čini se, bili u drugom planu. Ostali kandidati su otpali jer nisu odavali sigurnost da će biti na braniku partije i interesa njene vrhuške. Bez ikakvog balasta se ušlo u finalizaciju reforme unutar SPS-a. Evropa je sve više naglašavana kao prirodni cilj, a nacionalna retorika, ispostaviće se, koristila je samo da zadrži birače od sve agresivnijeg radikalskog talasa koji je pretio od Miloševićeve podrške Šešelju na predsedničkim izborima 2002. da potpuno istopi biračko telo. Dačićev značaj je i u tome što je osipanje glasova zaustavio, prikazavši se kao čovek stabilizacije i integriteta, kakvog je stranka čekala posle burnih godina u kojima su jedva opstali na političkoj sceni. On nije imao harizmu, ali je imao dovoljnu veštinu da sačuva stranku. Nakon relativno dobrog rezultata na izborima 2007. poslednji izbori su pokazali Dačićeve organizacione sposobnosti. Ujedinjen sa partijom penzionera i Palmom osvojio je dovoljan broj mandata da bude tas na vagi, čovek bez koga se ne može. ISTORIJA JEDNE PREVARE Kada su skoro svi naivno očekivali pravljenje patriotske koalicije DSS-a, SRS-a, SPS-a, socijalisti su prekinuli pregovore i formirali na brzinu vladu sa DS-om. Postavlja se pitanje zašto. Nakon mesec dana jalovih pregovora sa Koštunicom i radikalima čini se da je Dačić od početka bio spreman da pravi koaliciju sa DS-om. Pokazatelj takvog SPS-ovskog opredeljenja je relativno lak i brz dogovor sa Tadićevom koalicijom. Motive Dačića i SPS-a mnogi su videli u teško ostvarljivoj realizaciji vlade sa radikalima i narodnjacima. Takva vlada bila bi pod velikim pritiscima Zapada i domaćeg evroreformskog bloka potpomognutim Amerikom. Ona bi bila pod udarima medija i verovalo se da bi se teško održala duže, što je socijalistima bio cilj. Sa druge strane, od DS-a i Zapada su stigle primamljive ponude, koje su potpomogli domaći tajkuni. Prijem u Socijalističku internacionalu u ovom slučaju služi više kao opravdanje pred članstvom i javnošću, nego kao ozbiljno trasiranje puta za dugoročnu politiku, dok su ministarska mesta i pogodnosti za vodeće ljude stranke pravi motiv stvaranja neprincipijelne koalicije sa DS-om. Pokušaj medija posle “istorijskog” dogovora da apologiraju ovakvu koaliciju tobož ideološkom bliskošću dve političke opcije bio je upućen najviše lokalnim SPS-ovskim odborima u kojima je postojalo ogromno nezadovoljstvo ulaskom u vladu sa DS-om, koji je smatran za političkog neprijatelja koji je isporučio Miloševića u Hag u vreme Đinđićeve vlade. Posle ovog transfera samo su naivni verovali i da će vlada na nivou Beograda moći da bude formirana od „patriotskog bloka“, iako su iz Dačićeve partije stizali izveštaji o nemogućnosti ovakvog saveza čak i uz rizik da se ide na nove gradske izbore. Poslednjim potezima stiče se utisak da je Dačić poništio sve rezultate svoje višegodišnje politike i zalaganja i da je to definitivni raskid sa SPS-om kakav poznajemo uprkos izjavama njegovih čelnika o vernosti kontinuitetu politike. Današnja partija teško da ima išta zajedničko sa bilo kojim periodom burne istorije socijalista (osim sa možda Savezom komunista pre 8. sednice). Stranka je poslednjih dvadesetak godina pravila zaokrete, ali nikad nije “prelomila mozak” ovako drastično i, može se reći, sudbonosno. Predsednik SPS-a je, čini se, pripremao teren za moguće koalicije sa svim političkim opcijama, ali članstvo nije značajno uvećano jer se stranka nije nametnula ni kao patriotska pored radikala, a još manje kao proevropska pored još jače konkurencije. Teško da će stranka biti u budućnosti prepoznatljiva među biračima evropske opcije, dok će oni koji su podržavali patriotski deo njene ideologije potražiti svoju opciju među radikalima i narodnjacima ili među apstinentima. Dačić se od obnovitelja i stabilizatora novog modernog proevropskog SPS-a pretvorio u njegovog egzekutora. Koalicija sa strankama koje podržavaju neoliberalni koncept ekonomije uz bledu odbranu nacionalni interesa ne može da zadrži tvrdo jezgro socijalističkih glasača. Vođenje socijalno odgovorne politike teško je ostvarljivo sa strankama koje su izvršivši privatizaciju praktično rasprodale Srbiju i svele je na ekonomsku koloniju zapadnih korporacija. Iako je čovek nove politike u stranci, do poslednjih događaja nije se odricao kontinuiteta, smatrajući – bez sumnje ispravno – da u tom slučaju stranci preti gašenje. Ipak, stupanjem u novu vladu poništeni su višegodišnji napori na formiranju novog identiteta SPS-a, čime mu ozbiljno preti uskraćivanje podrške glasača sa malim izgledima da se nađu novi među levičarskim strankama proevropske orijentacije. Međutim, verovatno je to i bila kalkulacija sa kojom su i ušli u „proces reformisanja“ ili, što bi rekli danas urbanim jezikom, „benefiti“ su bili više nego privlačni, bez obzira na sudbinu partije. |
Od istog autora
- Simulacija evropskog puta ili priznanje bezizlaza
- Simulacija državotvorne politike
- Slučaj Temerin i ofanziva spin doktora u Vojvodini
- NATO „toljaga“ i EU „šargarepica“
- Cena NATO ulaznice za Srbiju
- Centralizacija stranaka i decentralizacija Srbije
- Nikolić lider opozicije?
- Novi konkordat globalnog „Velikog brata“
- Volja za vlast i naprednjačka simultanka
- Srpski naprednjaci i srpsko pitanje
- Slučaj Jeremić – paradoks srpske diplomatije
- Čedomir Popov: Velika Srbija – stvarnost i mit
- "Neverno realni Toma"
- "Na Drini Koštunica"
- Kosovski kontinuitet diskontinuiteta
Ostali članci u rubrici
- Šta nedostaje Vučićevoj poruci da Srbija neće biti sluga ni Amerike ni Rusije - Rusija takav odnos i ne traži
- Sram nas bilo, Srbijo!
- Veleposlanica Jelena Milić i Zagreb vole se javno ili još jedan sunovrat srpske diplomatije
- Veliš - „Sve je do Boga“, pa zasedneš i ne činiš ništa!
- Sramotni muk Beograda pred golgotom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji - mi nikome nećemo biti „slavni preci“
- Geopolitika reke Drine - Hoće li litijum i Rio Tinto dovršiti ono što nije uspeo NATO?
- Predsednik sebe sveo na običnog trgovačkog putnika i propagandistu Rio Tinta
- Protesti protiv rudarenja litijuma - šta da se radi dalje?
- Vučić sve bliže Parizu i Briselu, a sve dalje od Moskve
- Vučić postaje svestan da se bliži kraj njegove vladavine
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
