Demokratski Račak

Kao da je tragična smrt Brisa Tatona bila znak za početak neke već pripremljene specijalne operacije. Prva faza te operacije bila je proizvodnja medijske histerije. Njena glavna tema bila je poruka: "Srbijo, stidi se!". Fotografija unesrećenog navijača „Tuluza“ u krupnom planu danima se vrtela na naslovnim stranicama srpskih medija, a zaigralo se direktno i na ono do čega obični Srbi drže – na "tradicionalno srpsko gostoprimstvo". Odjednom, srpska tradicija više nije bila nešto zlo, primitivno i nasilno, kao što se to već „tradicionalno“ predstavlja u ovim medijima. Odjednom, i najveći "modernizatori" su se setili da u našoj tradiciji ima nešto pozitivno, "da su stranci u Srbiji uvek dočekivali raširenih ruku, a ne stisnutih pesnica".

Probudivši tako pozitivne emocije kod Srba, drugosrbijanski spin doktori bi zatim prelazili na stvar i poručivali "bednim Srbima", da ako hoće da speru ljagu sa svoga obraza, moraju da pod hitno pronađu i kazne krivce. Ali, krivci nisu samo huligani koji su ubili Tatona: "O ne, krivci za vašu sramotu su svi fašisti, ekstremisti i desničari. Ukratko, svi koji su se usuđivali da se suprotstave NAMA – evropejcima, modernizatorima i denacifikatorima!".

I, drugosrbijanska medijska histerija postigla je svoj efekat. Ne samo zato što se kod mnogih probudio sentiment – "E, stvarno smo mi Srbi najgori narod!". Ta histerija je uspela zato što je Demokratska stranka sa svojom medijskom logistikom izgleda (konačno?) stala iza zastave Druge Srbije, tačnije, iza njenog političkog barjaktara – iza LDP-a i Čedomira Jovanovića. Nakon višemesečne kampanje i napada iz drugosrbijanskih krugova, DS pokajnički "glajhtšaltovao" i – organizujući miting "protiv nasilja" kao deo nekakve "Koalicije mladih" – počeo da maršira u korak ne samo sa LDP-om, već i sa najotrovnijim drugosrbijanskim družinama kakve su Helsinški odbor za ljudska prava, Pokret Evropa nema alternative, Inicijativa mladih za ljudska prava, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Gej strejt alijansa, Građanske inicijative...

Istoga dana kad je svečano sklopljen ovaj rodoskvrni brak i novi bračni drugovi zajedno prošetali do Kalemegdana, oglasio se i predsednik DS-a Boris Tadić. Oglasio se tako da je svima postalo jasno da je pristanak za brak između DS-a i Helsinškog odbora, LDP-a, LSV-a i celokupne drugosrbijanske koterije dao on lično! Rekao je: "Vidim neprekinutu nit između nasilja koje se dešavalo devedesetih, zverskih zločina na prostoru bivše Jugoslavije, podrške štrajkovima JSO, političkog jezika koji je proizvodio bes prema takozvanim izdajnicima i stalnog traganja za neprijateljima u društvu". Rekao je još da je "veoma važno da se identifikuju grupe i pojedinci koji su inspiratori i izvršioci nasilja i ideje koje inspirišu nasilje u društvu", dodavši da je "borba protiv nasilja koje vodi u fašizam važnija i od evropskih integracija"!

Strašno! Iste reči, iste misli, iste formulacije, sve isto kao kod najgorih drugosrbijanskih fanatika – "inspiratori", "ideje koje inspirišu nasilje", "fašisti", "takozvani izdajnici", konačno - "neprekinuta nit" između ratnih zločinaca iz Srebrenice i današnjih kritičara Druge Srbije... Kao kakav robot, koji automatski ponavlja citate iz "Peščanika" i "Helsinške povelje", Tadić je priznao kapitulaciju pred Ideološkim komitetom Druge Srbije.

Tako je otpočela druga faza operacije "demokratski Račak", pod združenim nazivom "sezona lova na veštice". Svetislav Basara, šampion srpskog konvertitstva i najnoviji cvet u drugosrbijanskoj bašti, oduševljen ovom Tadićevom konverzijom, piše kako se naš "prezident" konačno "okanuo estrade i latio posla", čime je postao "državnik" (Danas, 2. oktobar 2009). Ali, Basara novopečenog državnika odmah i podseća na to šta ovaj posao uključuje i u svojoj denuncijantskoj revnosti ponovo se, po ko zna koji put, obrušava na NSPM, njegove "skribente" i, uopšte, "jad i bedu" koju proizvodi ovaj portal.

U istom broju istog lista oglasio se i vazda trezveni i pravdoljubivi Slaviša Lekić, da bi dostavio Tadiću čitav spisak, da se poslužimo predsednikovom formulacijom, "grupa i pojedinaca koji su inspiratori nasilja" i proizvođači "ideja koje inspirišu nasilje u društvu". A spisak  ovako glasi: vladika Amfilohije, Vojislav Koštunica, Tomislav Nikolić, Vjerica Radeta, Nataša Jovanović, "Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić, Iljf i Petrov srpske političke analitike". Oni svi, imenom i prezimenom, upozorava hrabri Lekić, dok Srbija u glas jeca za nesrećnim Francuzom, "rumeni od stida... ćute ...u svojim pećinama".

Naravno, najhrabrije i najhitrije od svih bile su E-novine. One su na samom vrhu objavile poternicu za NSPM, sve sa montiranim slikama Antonića i Vukadinovića. "Novosrpski politički mislioci", kažu E-novine, kao i "bolesni čitaoci NSFM" sačinjavaju "medij koji je logističko-ideološki sponzor svakom ovdašnjem nacisti, zlikovcu, navijaču s bakljom ili dverjaninu" i kome je osnovni zadatak "da objasni, da ideološki uvije u celofan s kojeg se cedi krv, da organizuje, pomogne, odbrani, posavetuje".

A evo kako glasi prvi objavljeni komentar jednog finog evropejca, opravdano ljutitog na Vukadinovića, Antonića i ostale "fašiste iz NSPM", koga čitamo u E-novinama: "Au bagro bestidna, kako vas nije sramota? Da vas vidim kako bi opravdavali smrt vaše nesrećne dece ako ih imate. Treba vas..... Mučiti... Duga i veoma bolna smrt... Mnogo bola vama treba naneti... Pa da molite za život, a da vas svi slušaju a niko ne čuje..."[1] “. A sve to samo zato što nismo bili spremni da svaki patriotizam i svaku kritiku politike zapadnih zemalja automatski (dis)kvalifikujemo kao „nasilje“ i „huliganstvo“, i zato što je NSPM preneo deo komentara koji su u našim vodećim i najmasovnijim medijima objavljeni povodom vesti o tragičnoj smrti francuskog navijača. Neki ljudi kao smrtnu uvredu doživljavaju kada svoje lice i svoje postupke vide u ogledalu. I pokazuju patološku mržnju prema „zlikovcima“ koji su se usudili da im to ogledalo poture pod nos.

Malo kasnije, drugi komentator na E-novinama žali što, nedavno, kada je jednog od ove dvojice video na ulici dotičnom nije «dobro izvukao uši» («jbg, žurio sam na autobus», kaže), a na adresu NSPM stiže preteća poruka sa pitanjem: »Možete li da spavate mirno kako zbog ubijenog, tako I zbog izvršioca linča koje (nadam se) u zatvoru svakodnevno vošte?“ A onda sledi preteće upozorenje koje u sebi sadrži i neku vrstu poziva: „Ne strepite li da će sutra neki ojađeni roditelj zakucati na vrata te memljive jazbine iz koje se tako nezadrživo širi ogavni smrad fašizma?“ 

Srbija, očigledno, ima posla ne samo sa ideološkim fanaticima i profesionalnim petokolonašima. Ona ima posla i sa opasnim psihopatama! I upravo takvim osobama, svesno ili nesvesno, predsednik  Tadić daje legitimitet preuzimajući njihove mantre o "neprekinutoj niti", "inspiratorima" i "fašistima" i šaljući svoju stranku da u korak maršira sa Sonjom Biserko i Čedom Jovanovićem. Marš je simbolički započeo 1. oktobra, a završiće se, takođe simbolički, onoga dana kada više ne bude ni Amfilohija, ni Koštunice, ni Antonića, ni Vukadinovića, ni svih tih "bolesnih čitaoca NSFM", ni ikoga više ko bi mogao da posvedočio da Srbi nisu krivi za sve, da Srbija nije "smrdljiva i primitivna balkanska močvara", Srbi "biološki otpad", SPC "lopovi i pedofili", a Republika Srpska "gnusna državolika krasta" i "sramotni iscedak" (svi citati izvorni).

Smrt Brisa Tatona tako se pretvorila u "demokratski Račak". Setimo se. Tada je nad leševima ubijenih Albanca, a pred licem globalnih medija, Vilijem Voker odigrao podlu, licemernu i lažljivu predstavu koja se završila bacanjem NATO bombi na Beograd. Nad lešom nesrećnog Tatona, i danas se, nažalost, uz simboličko saučesništvo Borisa Tadića, igra jednako podla, licemerna i lažljiva predstava. Ta predstava će se završiti tek  uništenjem poslednjih slobodnih medija, zabranom poslednjih nacionalnih organizacija, izbacivanjem iz parlamenta poslednjih opozicionih stranaka, "reformom" Crkve i "čišćenjem" Univerziteta... Ta predstava, sa puno uništenja, zabrana i izbacivanja, završiće se velikim finalom. U njemu ćemo se moći nagledati "puno bola" i moći ćemo biti kolektivni svedoci "duge i veoma bolne smrti" u kojoj se "moli za život, svi slušaju a niko ne čuje".

Možda ovo još uvek nekome zvuči kao šala i dramsko preterivanje. Ali ko bi pre nekoliko meseci verovao da ćemo u Beogradu gledati sve ove scene i parade. Zato ovu stvar treba uzeti krajnje ozbiljno. Ovo zvono ne zvoni ni Antoniću, ni Vukadinoviću, ni "bolesnim čitaocima" NSPM. Ono zvoni slobodi. Ono zvoni svakome od nas, svakome ko se usuđuje da živi i misli van «Kruga dvojke», i za svakim ko želi slobodno da radi, moli se i voli, a da za to ne mora da polaže račune Jelku Kacinu, Sonji Biserko, Basari i Lukoviću.

"U Srbiji neće biti ništa bolje dok se na zadime lomače Svete španske inkvizicije!", uskliknuo je Nenad Prokić citirajući Basaru. Sveta lomača je u Beogradu zapaljena 1. oktobra 2009. Spisak veštica se ubrzano završava. "Duga i veoma bolna smrt" oštri svoju kosu, a Srbija, oličena u svom Predsedniku, pokorno povija glavu. Predsednik kao da ne zna da će, kada izgore sve veštice i kada koscima više ne bude potreban, ta kosa zamahnuti i prema njemu. I da će se, kada spali sve nacionalističke veštice, „Sveta španska inkvizicija“ setiti i njegovog "nacionalizma", njegovog oklevanja da se «oslobodi Kosova», odrekne oca, pogazi ustav i pljune na svoju predsedničku zakletvu. Možda na taj način i po tu cenu Tadić i može kupiti malo vremena kod onih koji mu sada aplaudiraju dok za njihov račun obavlja prljavi posao. Ali ne može kupiti njihovu milost, niti spasti svoju dušu. A kad kosci ponovo dođu do njega, više neće biti nikog da ga brani. Ili makar da za njim žali. 

Krpa ili čovek – to je izbor svakoga od nas. I taj izbor, zapravo, nije toliko težak kao što nam ponekad izgleda.