Doprinos Jovana Dušanića kritici neoliberalne ekonomske dogme

Jovan Dušanić[1] je jedan od retkih srpskih ekonomista koji je argumentovano kritikovao i dosledno se i među prvima zalagao za odbacivanje neoliberalnog koncepta ekonomije zasnovanog na surovom tržišnom fundamentalizmu blagovremeno upozoravajući na sve negativne posledice koje će izazvati.

Nastanak neoliberalne ekonomske škole

Neoliberalizam u ekonomiji je pravac ekonomske misli suprotstavljen kensijanstvu i blizak polazištima i gledištima vodećih teoretičara klasične i postklasične ekonomske misli. On je postao ideologija krupnog kapitala. Ekonomska teorija je, s tim u vezi, evoluirala. Tokom druge polovine 20. veka Marks i Kejns su, naime, sklonjeni s mesta glavnih oslonaca ekonomske politike. Umesto njih su došli, prvo Mizes i Hajek, potom plejada predstavnika tzv. Neoklasične škole ekonomije. I akademski neoliberali i nosioci neoliberalne politike tvrde da su nadahnuće za svoje stavove našli, pre svega, u delima Fridriha fon Hajeka (Poredak slobode) i Miltona Fridmana (Kapitalizam i sloboda“)(Slobodijan, K., 2022).

Neoliberalizam je bio projekat elite. Glavne postavke ovog koncepta uključuju eliminaciju (ili još bolje, privatizaciju) svih državnih službi, sveobuhvatan napad na sposobnost radničke klase da se organizuje, veliku deregulaciju svakog segmenta ekonomije i apsolutnu veru u na tržištu zasnovane principe za prosuđivanje o svim elementima društvenog, političkog, kulturnog i ekonomskog života. Rezultati su bili vrtoglavi rast nivoa bogatstva i drastična nejednakost u prihodima, nestanak ili znatno smanjenje čak i najoštrijih odredba socijalne zaštite, nestanak „naroda“ u bukvalno svim sektorima, kao i javnih očekivanja za bilo šta što bi moglo biti obezbeđeno od nečeg što se zove „društvo“.(Čomski, N., Voterson, M., 2022).

Neoliberalizam je nastao počev od kasnih 70- ih godina 20. veka, s cvetanjem ranih 80- ih (iako su izvorne ideje mnogo starije) u SAD- u i V.Britaniji. Dva najistaknutija perioda neoliberalizma su tridesete i sedamdesete godine prošlog veka. Tokom 30- ih godina, neoliberali su se angažovali protiv planiranja na nacionalnom nivou i uverenja da se ekonomija može razumeti i da se njome može upravljati bez harmonizovane globalne mreže. U 70- im kritikovali su socijalne reformatore i pokušaje nadzora nad ekonomijom. Propagirali su individualizam nasuprot kolektivizmu, međuzavisnost u međunarodnim odnosima, negirajući mogućnost da nacionalno ili regionalno delovanje ide zajedno sa zapovestima slobodnog kretanja kapitala, ljudi i roba (Dušanić, J., 2021).

Suština tzv. Ženevske škole neoliberalizma može se sažeti u seriji postavki. One nisu zamišljene kao zapovesti već kao tvrdnje. Neke od njih su da globalizam nadvladava nacionalizam; Svetski ekonomski poredak zavisi od zaštite dominiuma(vladavine svojine) protiv posezanja imperiuma (vladavine države); Potrošački suverenitet nadvladava nacionalni suverenitet; Svetsko pravo nadvladava svetsku državu; Demokratija je potencijalna opasnost za funkcionisanje tržišnog poretka, i tako dalje (Slobodijan, K., 2022).

Neoliberalizam je doveo do značajnog materijalnog razvoja ljudskog društva (industrijska revolucija 4.0), ali je i uveo ljudsko društvo u svetsku ekonomsko-finansijsku krizu (Veliku recesiju) 2008. godine. Pobornici neoliberalizma nudili su zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji „jednostavnu formulu“ tržišnog fundamentalizma („šok terapiju“): brza privatizacija, liberalizacija, deregulacija i stabilizacija. Razorne posledice toga koncepta i takve ekonomske politike najbolje pokazuje primer Srbije, koja je nepromišljeno prihvatila ovaj razvojni koncept početkom 2000- te godine. Na globalnom nivou neoliberalni koncept ekonomije je doveo do niza negativnih društveno- ekonomskih posledica (od klimatskih promena do ekonomskih nejednakosti)(Pejanović, R., 2015). Ekonomske nejednakosti su društveni fenomen koji je ozbiljno narušio strukturu savremenog društva, a klimatske promene su egzistencijalni problem savremenog društva (Milanović, B., 2016).

Neoliberalni koncept je imao i ima i političke i geopolitičke implikacije. Fransis Fukujama je, naime, pre 30 godina (1992.) objavio „kraj istorije“. To je značilo dominaciju (neo)liberalne ideologije, (neo)liberalne demokratije, (neo)liberalnog načina života, odnosno nestanak konkurentskog svetskog sistema, krahom socijalizma (padom Berlinskog zida 1989.). To je značilo borbu protiv multipolarnog sveta, što danas dolazi do izražaja kroz tzv. Ukrajinsku krizu. Kao pobednik u hladnom ratu, jedina supersila će ovu „univerzalnu ideologiju i poredak“ proširiti i na periferiju planete, gde još postoje leve i desne diktature. Fukujama je tri godine kasnije (1992.) tekst proširio u knjigu „Kraj istorije i poslednji čovek“.[2](Fukujama, F., 1997). Fukujaminu bajku o jedinstvenom neoliberalnom globalizovanom svetu i „kraju istorije“ kompromitovale su: globalna zakulisna vlast korporacija, praćena korupcijom, lažima, prevarama, narativ o američkoj izuzetnosti. Tranzicioni entuzijazam postkomunističkih zemalja zamenilo je, vrlo brzo, nepoverenje u institucije i lidere i masovna izborna apstinencija građana. (Pejanović, R., 2015). Na globalnom nivou rađao se multipolarni svet (Rusija i Kina).

Neodrživost (do)sadašnjeg neoliberalnog modela razvoja

Savremeni veliki ekonomisti (Stiglic, Tirol, Krugman, Rodrik, Piketi, Milanović, idr.) duže vremena upozoravaju svet na neodrživost (do)sadašnjeg modela razvoja i na nužnost prelaska na održivi razvojni model. (Pejanović, R., 2017).

DŽozef Stiglic (američki ekonomista - nobelovac) konstatuje (Slobodan pad, Velika podela, Evro)[3] (Stiglic, DŽ., 2014, 2015, 2016) da je „neoliberalni eksperiment doživeo spektakularni fijasko“ sa katastrofalnim posledicama. On se pita: kakav je tip ekonomskog sistema najpovoljniji za ekonomsko blagostanje? U objavljenom autorskom tekstu (Nakon neoliberalizma) Stiglic zagovara koncept „progresivnog kapitalizma“, zasnovanog na četiri proriteta. Prvi proritet je ponovno uspostavljanje ravnoteže između tržišta, države i civilnog društva. Vlade su dužne, po Stiglicu, da oblikuju i ograničavaju tržišta putem regulacije, pre svega životne sredine, zdravstva, bezbednosti i drugih vrsta regulacije. Posao vlade, po njemu, je da radi ono što tržište ne može ili neće, kao što je aktivno investiranje u nauku, tehnologiju, obrazovanje i zdravlje ljudi. Drugi proritet, po Stiglicu, je prepoznavanje da je „bogatstvo nacija“ rezultat naučnog istraživanja i društvene organizacije, zasnovane na vladavini prava, podvrgnutoj demokratskim proverama. Treći proritet je suočavanje sa sve većom koncentracijom tržišne moći. Dominantne kompanije manipulišu tržištem na štetu svih drugih. Povećanje tržišne moći korporacija u kombinaciji sa padom pogodbene moći radnika jasno govori o rastu nejednakosti u društvu i drugim posledicama.[4] Četvrta ključna stavka na progresivnoj agendi, po Stiglicu, jeste raskidanje veze između ekonomske moći i političkog uticaja. Ekonomska moć i politički uticaj se, naime, međusobno osnažuju i održavaju, naročito tamo gde bogati pojedinci i korporacije mogu da troše na izborima bez ograničenja. Stiglic predlaže, zbog svega toga, sveobuhvatnu agendu u napred skiciranim okvirima, uz napomenu da se iz globale krize može izaći globalnim merama, uz konsensus, obaveznost i odgovornost svih subjekata na međunarodnoj sceni. Na taj način progresivni kapitalizam nije, po Stiglicu, oksimoron. Pre je „najizvodljivija i najživopisnija alternativa ideologiji koja očito nije uspela“ – zaključuje Stiglic. Kao takva, ona predstavlja najbolju priliku da izbegnemo ozbiljne ekonomske i političke probleme pred kojima se svet danas nalazi (Stiglic, DŽ., 2015).

Žan Tirol (francuski ekonomista - nobelovac) postavlja pitanja (Ekonomija za opšte dobro): gde je nestala težnja ka opštem dobru i na koji način ekonomija može doprineti njenom postizanju? Opšte dobro, po Tirolu, je višedimenzionalni pojam koji uključuje uvažavanje demokratije, jednakosti, životne sredine, zaposlenosti, kupovne moći, privatnog života. Potom, moralnih vrednosti, religije, kulture, duhovnosti. Pri tom se treba čuvati krajnosti: ne smemo iz tržišnog fundamentalizma preći u državni totalitarizam. Kao što se ne sme lično dobro ostvarivati na uštrb opšteg dobra, ne sme se isto tako ni opšte dobro ostvarivati na račun ličnog dobra. Zbog toga Tirol prihvata geslo: da – tržišnoj privredi, ne – tržišnom društvu! Država i tržište, po Tirolu, treba da se međusobno dopunjuju. Država ima potrebu za regulacijom, a tržište za konkurencijom. Nova uloga države jeste „da odredi pravila igre i interveniše kako bi ublažila nesavršenost tržišta, a ne da zameni tržište“. Tirol navodi primere pogrešne industrijske politike države. Zbog toga je nužna reforma države, kako bi bila sposobna da preuzme novu ulogu u društvu, u funkciji opšte dobrobiti. U traganju za činiocima koji bi trebalo da pomire, koliko god je to moguće, lične i zajedničke interese, Tirol predlaže uspostavljanje adekvatnih i jakih institucija društva. U odgovoru na drugo pitanje Tirol smatra da ekonomija može (i treba) da sprovodi istraživanja opšte dobrobiti i to na dva načina: prvo da otvori raspravu o ciljevima opšte dobrobiti, i da razvije alatke kojim bi se koncept ostvario i realizovao. Tirol poručuje da savremena država mora imati finansijska sredstva da „održava sistem socijalne zaštite“. To se može postići ako se reformiše (racionalizuje) javni sektor i time se smanje troškovi bez remećenja njihove funkcionalnosti (trošiti manje, a smislenije) (Tirol, Ž., 2019).

Po pitanju klimatskih pretnji, tj. globalnog zagrevanja i Stiglic i Tirol su jasni i nedvosmisleni: učiniti ekonomske aktere odgovornim. Ekonomski akteri moraju, naime, da se prisile na internalizaciju negativnih eksternalija, njihovih emisija ugljen – dioksida, što je ustvari načelo: zagađivač plaća! Što se tiče zagađenja njihova preporuka glasi: oporezivanje zagađivača! Ekološki imperativ može se ispoštovati samo ako se ispoštuje i ovaj ekonomski princip. S tim u vezi veoma je važno da se države vrate pregovorima o ovom planetarnom gorućem i egzistencijalnom problemu – na pravi kolosek. Istraživanje grupe međunarodnih naučnika pokazuje, naime, da je trenutna stopa zagrevanja na Zemlji viša od bilo koje pretpostavljene u poslednjih dve hiljade godina. Reč je o presedanu u klimatskoj istoriji Zemlje. Aktuelni period, tvrde stručnjaci, znatno premašuje prirodnu varijabilnost. Studija, takođe, pokazuje da je uzrok antropocen.[5] I umesto da prihvatimo ovu opominjuću činjenicu i urazumimo se, mi smo (čovek, ljudi) prouzrokovali razarajuće požare, kao npr. u Amazoniji, gde šume čine oko 20 odsto ukupne proizvodnje kiseonika na planeti („Tragedija zajedničkog dobra“).

Slično misle i Toma Piketi (Kapital u 21. veku) i Branko Milnović (Globalna nejednakost) (Piketi, T., 2015; Milanović, B., 2016).[6] Svi su oni saglasni da se ekonomiji mora vratiti moralna dimenzija, koja podrazumeva odgovornost za opšte dobro. Nova ekonomija treba da insistira na neophodnosti usklađivanja ličnih interesa sa kolektivnim ciljevima. „Vrlina sebičnosti“ (Ajn Rend) i „sloboda izbora“ (Milton Fridman) su, očito, zloupotrebljeni. Potrebna nam je nova paradigma razvoja.

Ta nova paradigma razvoja podrazumeva oporezivanje milijardera, što je navedeno i u nedavno (2022) održanom svetskom ekonomskom forumu u Davosu. Jaz između bogatih i siromašnih, u neoliberalnom ekonomskom konceptu, raste vrtoglavom brzinom. Bogati su sve bogatiji, a siromašni postaju sve siromašniji. Prvi put u poslednje dve decenije beleži se istovremeni rast oba ekstrema. Istraživanja pokazuju da svaki deseti čovek u svetu gladuje, dok su gotovo sve prehrambene i energetske kompanije udvostručile profit. Mit o tome da poreske olakšice za najbogatije rezultiraju koristima za sve, potpuno je pogrešan i vodi u neodrživost razvoja društva.

Neprihvatanje ovakvih i sličnih ideja pametnih, mudrih i učenih ljudi vodi ekonomsku politiku (i na nacionalnom i na globalnom nivou) u sindrom „slepog putnika“ (Tirol) ili „pijanog vozača“ (Stiglic). Ekonomske politike, koje kreiraju i sprovode političari, moraju biti utemeljene na nauci, a ne na „geniju“ hibrisa i „sveznajućeg“ autokrate. Ako ne budemo i dalje poštovali ovu elementarnu logiku preti nam sudbina „Titanika“, sa nesagledivim posledicama, na šta nas je upozorila i globalna pandemija koronavirusa (covid 19).[7]

Doprinos profesora Dušanića

Jovan Dušanić se može, po mome dubokom uverenju, svrstati u plejadu naših i svetskih ekonomista koji su metodom naučnog kritičkog preispitivanja razobličili pogubnost primene neoliberalnog koncepta društveno ekonomskog razvoja.

Već na početku tranzicije u Srbiji 2001., profesor Dušanić objavljuje knjigu Tranzicija- velika šansa ali i opasna zamka, u kojoj upozorava. Dve godine kasnije, 2003. objavljuje knjigu Tranzicija u Srbiji- dve godine posle, u kojoj ukazuje na početne greške i korupciju u realizaciji ovog velikog društveno- ekonomskog projekta. Godinu dana kasnije objavljuje Monetarni i tržišni fundametalizam- kao alibi za nekompetentnost, u kojoj otvoreno i argumentovano kritikuje koncept našeg neoliberalizma i pogubnost mera tadašnje ekonomske politike, kao i nekompetentnost nosilaca tadašnje vlasti. Na bazi negativnog iskustva u Rusiji, koju je profesor Dušanić pomno pratio i čija negativna iskustva je predočio u knjizi (koju je napisao zajedno sa suprugom Tatjanom): Tranzicija u Rusiji (1998), autori savetuju da se ne naprave slične greške. Na žalost, njegov glas i argumenti nisu prihvaćeni, već su ignorisani uz demonstraciju arogantnosti, voluntarizma, bahatosti i prepotentnosti pojedinih nekompetentnih političara. Ukazivao je profesor Dušanić i na spoljne efekte neoliberalizma, posebno u knjizi Ekonomska tranzicija i globalizacija. Globalizacija završava u globalizmu, koji potire nacionalni identitet i u ekonomskoj, političkoj i kulturnoj sferi (Dušanić, J., 2020).

Godine 2007. profesor Dušanić izdaje sjajnu knjigu Vašingtonski konsensus – kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma. Vašingtonski dogovor je program razrađen od strane MMF-a, Svetske banke, Ministarstva finansija SAD i USAID-a, kojim se zemlje u kojima se primenjuje dovode u nekolonijalni položaj. On je zamišljen kao program koji se vodi u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, koji imaju ogromnu finansijsku moć, te i mogućnost da u malim i siromašnim zemljama (kakva je Srbija) oblikuju politički, akademski i medijski prostor i usmeravaju ekonomsku politiku prema svojim interesima.

Godinu dana kasnije (2008) profesor Dušanić objavljuje svoju čuvenu Bećarsku ekonomiju- tranzicija u Srbiji. Naziv – bećarska –verovatno potiče iz vojvođanske jezičke baštine, gde je autor jedno vreme živeo i radio u Bečeju, od kada potiče i naše poznanstvo, mada Jovana znam i iz vremena studija na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Od mnogobrojnih zapažanja i mudrih poruka iz ove knjige izdvajam sledeću: „Odmah posle petooktobarskog prevrata (2000) nove vlasti u Srbiji su euforično nudili viziju savremene demokratske Srbije u kojoj će u kratkom periodu (za godinu- dve) doći do dugoročno održivog ekonomskog prosperiteta i osetnog rasta standarda stanovništva… Oni su tu euforiju zasnivali na ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), strategiji (neoliberalna šok terapija) i politici (Vašingtonski dogovor) koje su se, u poslednjoj deceniji XX veka pokazale izuzetno neuspešnim u svim državama u kojima su primenjivane“ (Dušanić, J., 2020).

Godine 2009. profesor Dušanić objavljuje knjigu Dolarska alhemija i kazino ekonomija- svetska ekonomska kriza. Autor kritikuje posleratnu arhitekturu novog svetskog ekonomskog poretka i hegemonističku poziciju SAD. Američka nacionalna novčana jedinica, dolar, postao je svetski novac, a Američka centralna banka (Sistem federalnih rezervi- FED) garantovala je konvertibilnost dolara u zlato(35 dolara za jednu uncu- oko 31 gram zlata). Problem je nastao kada su SAD emitovale dolar u obimu za koje nisu imali pokriće u zlatu. Nisu mogle da odole iskušenju da (zlo)upotrebe mogućnost koja im se pružila, te su uvoz realnih resursa (materijalnih dobara) iz drugih zemalja jednostavno plaćali dolarima emotivanim bez adekvatnog pokrića. Papir je, naime, zamenio zlato, tačnije dolar odštampan na papiru (bez realnog pokrića) i dalje je ostao kao svetski novac, jer su SAD, zbog svoje ekonomske, političke i vojne moći, mogle to da nametnu ostalima. Tako je nastala „dolarska alhemija“ i „virtuelna ekonomija“, koje su završile u „kazino ekonomiji“.

Nekoliko godina kasnije profesor Dušanić objavljuje sakupljene kolumne i komentare (2010-2012) u knjizi U zagrljaju neoliberalne hobotnice (2013). Iste godine objavljuje u Zagrebu svoju knjigu Kritika neoliberalizma i tranzicije. Nekoliko godina ranije (2010 i 2011) objavljuje knjige Destrukcija ekonomije 1 (2010), Destrukcija ekonomije 2 (2010) i Destrukcija ekonomije 3 (2011).

Godine 2014. profesor Dušanić je objavio Ekonomiju postmoderne. Ova knjiga je prvi pokušaj (ne samo u Srbiji nego i u svetu) da se konstituiše nova ekonomska disciplina. Već postoje Filozofija postmoderne, Sociologija postmoderne… Knjiga je bila najčitanija (drugo izdanje 2016, treće 2018, četvrto 2020), najtiražnija knjiga JBD (ali i uopšte u Srbiji) iz ekonomije, ne računajući udžbenike.

Pored navedenih i drugih knjiga profesor Dušanić je objavio i veliki broj radova u zbornicima i časopisima. Vrhunac njegove plodne izdavačke aktivnosti je troknjižje koje je objavio 2020. godine (povodom 70. godina života). Reč je o sledećim knjigama: Ekonomsko troknjižje 1- Ekonomija postmoderne i neoliberalizma; Ekonomsko troknjižje 2- Bećarska ekonomija i Vašingtonski dogovor; Ekonomsko troknjižje 3- Knjigom protiv krize i blagorodna posrtanja. Kao „šlag na tortu“ profesor Dušanić objavljuje (2021) knjigu (vodič) kroz njegov stvaralački opus: Na smetlištu (neo)liberalizma- Prilog za istoriju ekonomske misli u Srbiji u prve dve decenije XXI veka.

Osim makroekonomske teorije kojom se profesor Dušanić bavio, on se uspešno potvrdio i radeći u privredi, na odgovornim mestima, kao vrhunski rukovodilac i privrednik sa osvedočenim rezultatima. Rad na univerzitetu, kao profesor i pedagog prevagnuli su tako da je svoju karijeru nastavio na fakultetu radeći (do penzije) sa svojim studentima, baveći se istovremeno i sa naučno- istraživačkim radom.

***

Profesor Dušanić je, dakle, dao nemerljiv doprinos kritici vladajuće neoliberalne ekonomske (ali i političke) dogme. Oštrom i argumentovanom kritikom „Vašingtonskog konsenzusa“, na početku primene ove dogme, profesor Dušanić je poslao jasnu poruku našim nosiocima ekonomske politike, kakve mogu biti pogubne posledice njene primene, što se kasnije pokazalo tačnim. Tadašnja tzv. nova vlast je, naime, ignorisala a potom grubo odbacila takve stavove, smatrajući ih retrogradnim i konzervativnim. Pljačkaška privatizacija i neuspela tranzicija u Srbiji potvrdili su ispravnost gledišta i upozorenja profesora Dušanića i njegovih isto mišljenika i sledbenika.

Kada je u pitanju vlast profesor Dušanić je ceo svoj radni vek pokazao čvrstu i nepokolebljivu poziciju nezavisnog intelektualca. Zbog svojih otvorenih kritičkih stavova, što je karakteristika velikih intelektualaca i ljudi, profesor Dušanić je platio visoku cenu, posebno kada je zbog toga izbačen sa fakulteta, izgubivši radno mesto i narušivši svoju egzistenciju. Ni to ga nije pokolebalo da nastavi svoju autentičnu i argumentovanu naučnu kritiku društveno- ekonomskih zbivanja.

Šta reći, na kraju, o liku i delu profesora Dušanića, a ne ponoviti ono što su svedočili naši istaknuti intelektualci, kao što su Slobodan Antonić, Blagoje Babić, Zoran Vidojević, Nebojša Katić, Slobodan Komazec, Ljubomir Kljakić, Marko Sekulović i mnogi drugi. Njegov lik najbolje odslikava dilema poznatog filozofa Erika Froma: Imati ili biti? Profesor Dušanić s tim u vezi kaže: „Jedno sam spoznao i sasvim prihvatio: kada živiš sa onim biti- to je mnogo viši kvalitet života nego kada živiš sa onim imati“. To govori o čoveku i naučniku profesoru Dušaniću, intelektualcu koji se nije dao pokolebati, slomiti, potkupiti. Iako je bio, kao što smo svi, na iskušenju, Bog ga je sačuvao iskušenja, ali da nije njegovog čvrstog karaktera (čojstva i junaštva) ni Bog mu nebi mogao pomoći. Njegov moralni lik odslikavaju reči: „Svako nosi svoj krst“, kao odgovor na napade, etikete kao neprijatelja, progone… I nije slučajno profesor Dušanić u jednoj od svojih knjiga citirao misao Mahatme Gandi, koja odslikava njegov životni put: „Prvo te ignorišu, onda ti se smeju, pa te napadaju i na kraju ti pobeđuješ“. Njegov stav na svom životnom putu izražen je u sledećim njegovim rečima: „Put kojim sam išao za mene je bio jedino mogući i sada, posle svega, sa zadovoljstvom mogu da kažem- ipak je vredelo!“ (Dušanić, J., 2021). Iako borba još traje, profesor Dušanić je, očito, pobednik. Ja mu na tome iskreno čestitam, želim dobro zdravlje i još njegovog inspirativnog stvaralaštva.

Literatura

Dušanić, Jovan(2020): Ekonomsko trokljižje 1, Beograd: Filip Višnjić

Dušanić, Jovan (2020): Ekonomsko trokljižje 2, Beograd: Filip Višnjić

Dušanić, Jovan (2020): Ekonomsko trokljižje 2, Beograd: Filip Višnjić

Dušanić, Jovan(2021): Na smetlištu (neo)liberalizma, Prilog za istoriju ekonomske misli u Srbiji u prve dve decenije XXI veka, Beograd: Informatika a.d.

Milanović, Branko(2016): Globalna nejednakost, Novi Sad: Akademska knjiga

Pejanović, Radovan(2019): Izazovi ekonomskog obrazovanja, Novi Sad: Akademska knjiga.

Pejanović, Radovan(2015): Tranzicija i nacionalna kultura, Novi Sad: Akademska knjiga.

Pejanović, Radovan(2017): Razvojni problemi privrede i društva, Novi Sad: Akademska knjiga.

Pejanović, Radovan(2018): Ekonomija i politika u globalnom društvu, Novi Sad: Akademska knjiga

Piketi, Toma(2015): Kapital u 21. veku, Novi Sad: Akademska knjiga

Slobodijan,Kvin(2022): Globalisti- kraj doba carstva i rađanje neoliberalizma, Novi Sad: Akademska knjiga

Stiglic, DŽozef(2014): Slobodan pad, Novi Sad: Akademska knjiga

Stiglic, DŽozef(2015): Velika podela, Novi Sad: Akademska knjiga

Stiglic, DŽozef(2016): Evro, Novi Sad: Akademska knjiga

Tirol, Žan(2019): Ekonomija za opšte dobro, Novi Sad: Akademska knjiga

Fukujama, Frensis(1997): Kraj istorije i poslednji čovek, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Hantigton, Samjuel(2000): Sukob civilizacija, Podgorica: CID

Čomski Noam,Voterson,Marv(2022): Posledice kapitalizma, Novi Sad: Akademska knjiga

Sažetak: Autor razmatra veliki doprinos profesora Dušanića kritici neoliberalne ekonomske dogme. U širem kontekstu profesor Dušanić spada u plejadu vrhunskih svetskih ekonomista, koji je blagovremeno ukazao na posledice primene ove kapitalističke ideologije. U užem kontekstu kritika ovog hrabrog, vrhunskog intelektualca bila je i ostala upozorenje na pogubnost primene ove dogme u Srbiji, što se pokazalo i pokazuje tačnim. Inače, životni put profesora Dušanića je inspiracija i uzor u tome kakav intelektualac treba da bude: hrabar, nepokolebljiv, istinoljubiv, objektivan, vredan, pošten i skroman. Upravo je takav profesor Dušanić.

JEL Klasifikacija: P-16

Contribution of Professor Dušanić to the critique of Neoliberal economic dogma

Pejanović, R.*

Summary: The author discusses the great contribution of professor Dušanić to the critique of neoliberal economic dogma. In a broader context, Professor Dušanić belongs to the selected group of top world economists, who timely pointed out the consequences of the application of this capitalist ideology. In a narrower context, the criticism of this brave, outstanding intellectual was and remains a warning about the perniciousness of applying this dogma in Serbia, which proved to be correct. Otherwise, Professor Dušanić's life path is an inspiration and a role model for what an intellectual should be: brave, steadfast, truthful, objective, diligent, honest and humble. Professor Dušanić is exactly like that.

Key words: Professor Dušanić, criticism, neoliberal economic dogma, scientific opus, contribution.

Afilijacija: Dr Radovan Pejanović, Redovni profesor (ekonomija), Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Novom Sadu. Do sada objavio veći broj naučnih i stručnih radova iz oblasti: Političke ekonomije, Ekonomije, Agrarne ekonomije, Metodologije naučno-istraživačkog rada. Od objavljenih knjiga, najnovije su naznačene u spisku korišćene literature za ovaj rad.

Mejl: Ova adresa el.pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli