Druga Srbija 30 godina posle

Danas „drugosrbijanac” zvuči kao teška etiketa i svaki pripadnik Druge Srbije će se na to uvrediti. Da li su njeni pripadnici nešto naučili iz ove lekcije? Na primer, da se njihova omiljena disciplina zvana etiketiranje, može obiti o glavu kao bumerang? Ne. Nisu naučili ništa.

Da se podsetimo, termin Druga Srbija nastao je 1990. U radionici Ivana Čolovića, da bi prvi put bio obnarodovan u zbirci tekstova pod istim nazivom „Druga Srbija” u izdanju Beogradskog kruga i Borbe. Beogradski krug činili su tad najviđeni drugosrbijanci. Osim Čolovića, tu je bila i Latinka Perović i tzv. guru drugosrbinijanstva filozof Radomir Konstadinović, naravno i Borka Pavićević, Filip David, Sonja Liht... Bilo je tu već tad još mnogo i tad i danas poznatih aktivista za koje se nadam da mi neće zameriti što ih ovom prilikom ne navodim. Vesna Pešić i još mnogi drugi su tad još bili u Ujedinjenoj jugoslovenskoj demokratskoj inicijativi (UJDI).

Čeda je još bio mali. Nije još ni studirao. I mene su tad zvali da im se pridružim kao student druge godine, jer uvek su im trebale mlade snage i računali su na njih jer su deklarativno bili levica, ali sam već bio „zauzet“ pošto sam već bio u Demokratskom forumu čiji je lider bio Leon Kojen, a među osnivačima je bila prilično šarenolika ekipa iz današnjeg ugla. Pored Kojena, Slobodan Samardžić, Biserka Rajčić, Nikola Barović, Živan Lazović, Ivan Vejvoda, Srbijanka Turajlić, Trivo Inđić, David Albahari, Duca Marković, Nikola Grahek i takođe još mnogi drugi danas svima poznati, ali ne mogu svih da se setim, a na osnivačkoj skupštini u Jugoslovenskom dramskom pozorištu prisustvovali su i držali pozdravne govore Adam Mihnjik i Kosta Čavoški.

Demokratski forum se rasformirao maja 1992. pod obrazloženjem da je bio osnovan kao izrazito antijednopartijsko i antitotalitarno udruženjei po tome je ličio na mnoga slična udruženja koja su u to vreme nastajala u celoj istočnoj Evropi, te je izbijanjem građanskog rata izgubio svoj raison d'etre, i da nema svrhe da nastavi s radom pod ratnim uslovima. Beogradski krug je nastavio s radom. On je zapravo i osnovan zbog ratnih uslova. Dakle, sa sasvim drukčijim motivima. Kao što je lako pretpostaviti, neki osnivači Demokratskog foruma su promenili dres i krenuli u antiratne skupove širom nekadašnje SFRJ. Kako je pisalo i na osnivačkom aktu Beogradskog kruga, okupljao je SVE razočarane i kritičke glasove koji se otvoreno bore protiv militarističke politike srpskog režima, etno-nacionalizma (nije teško pogoditi ko je autor ovog termina), populizma, ratnih zločina, i etničkog čišćenja. Od samog početka generalizacija.

Dakle, oni koji slučajno nisu u Beogradskom krugu, samim tim ne mogu biti ni deo Druge Srbije, što znači da se ne suprotstavljaju srpskom režimu, ili makar ne otvoreno, te su sledstveno za militarističku politiku, za srpski režim, za etno-nacionalizam, populizam i ne bune se protiv ratnih zločina i etničkog čišćenja

Dakle, oni koji slučajno nisu u Beogradskom krugu, samim tim ne mogu biti ni deo Druge Srbije, što znači da se ne suprotstavljaju srpskom režimu, ili makar ne otvoreno, te su sledstveno za militarističku politiku, za srpski režim, za etno-nacionalizam, populizam i ne bune se protiv ratnih zločina i etničkog čišćenja. I sam naziv je isključiv. Može se tumačiti i kao druga u značenju drugačija Srbija (što je tako i zamišljeno jer je na engleskom Other Serbia), ali i kao da postoji i neka Prva Srbija u koju zapravo spadaju SVI oni koji nisu deo Druge Srbije. Otud i pogrdni naziv prvosrbijanac plasiran upravo iz redova Druge Srbije tad početkom devedesetih.

Međutim, nije cilj ovoga teksta da se bavi istorijom ove organizacije i ideologije, a još manje njenim delovanjem devedesetih i nakon Petog oktobra. Cilj je da razotkrije način delovanja i razmišljanja njenih pripadnika.

Nešto smo već rekli – generalizacija kao jedno od najjačih oružja. Druga Srbija je, da ne zaboravimo, uvek postojala zbog Zapadne Evrope i Amerike na čije je donacije i nagrade najviše računala. Stoga je po svaku cenu trebalo istaći da su svi u Srbiji za režim Slobodana Miloševića osim njih. I to im je prilično dobro polazilo za rukom, razume se, uz pomoć zapadnih medija koji su potpuno prećutkivali da prava opozicija u Srbiji uopšte postoji. Na primer, za vreme velikih demonstracija, takođe i antiratnih, u junu 1992.  kad se tražila Miloševićeva ostavka i nakon što se SPC memorandumom ogradila od pogubne politike Slobodana Miloševića i kad se na platou ispred Skupštine Jugoslavije okupilo 300.000 ljudi, o tim demonstracijama nijedan zapadni medij nije javio apsolutno ništa. Odnosno, oni koji su javili su javili sve pogrešno. Ili da je bilo jako malo ljudi ili da je ta masa zapravo izašla da podrži Miloševića. Ja sam u to vreme živeo u Italiji. Istina,  „Il Menifesto“ je obavestio svoje čitaoce vrlo objektivno i to na naslovnoj strani, inače glasilo Komunističke partije Italije da paradoks bude veći, ali taj list je imao tiraž kao kod nas danas „Danas“ i to za celu Italiju od 60 miliona stanovnika.

Na nekom okruglom stolu posvećenom ratu u bivšoj Jugoslaviji, na jednom od Berluskonijevih kanala s nacionalnom frekvencijom, pojavio se jedan srpski profesor koji je predavao na nekom fakultetu u Rimu i obavestio gledaoce o tim i sličnim demonstracijama u Beogradu, čak pokazujući pred kamerama fotografije,na šta ga je voditeljka drsko prekinula i rekla: „Čuli smo sad i jedno opoziciono mišljenje iz Srbije, ako tako nešto uopšte postoji“. 

Drugo snažno i najudarnije oružje drugosrbijanaca oduvek je bilo etiketiranje. U tome su prednjačili njihovi medijski barjaktari na čelu sa Petrom Lukovićem, danas jednim od najupornijih Vučićevih medijskih promotera, koji nije propuštao priliku da svakog ko ne misli drugosrbijanski javno nazove fašistom

Drugo snažno i najudarnije oružje drugosrbijanaca oduvek je bilo etiketiranje. U tome su prednjačili njihovi medijski barjaktari na čelu sa Petrom Lukovićem, danas jednim od najupornijih Vučićevih medijskih promotera, koji nije propuštao priliku da svakog ko ne misli drugosrbijanski javno nazove fašistom. Za njim su išli uvek i Teofil Pančić (koji je doduše uvek bio nešto umereniji i manje direktan u ovoj disciplini), a za njima i svi ostali, uglavnom urednici „Vremena“, „Naše borbe“ i na momente i „Radija B92“. Fašista, klerofašista, nacista i slične etikete lepljene su svima sem njima. Ja sam ih javno zaradio devet puta, ako brojimo od svakog po jednom, mada sam od pomenutog Lukovića dobio bar 20 puta. Ko nikad javno nije nazvan fašistom, nisam siguran da može zaista da oseti s koliko bola se podnosi ta nepravda. Danas „drugosrbijanac” zvuči kao teška etiketa i svaki pripadnik Druge Srbije će se na to nakostrešiti i uvrediti. Da li su njeni pripadnici nešto naučili iz ove lekcije? Da se to etiketiranje može obiti o glavu kao bumerang? Ne. Nisu naučili ništa jer je logika ove ideologije da se drugačije mišljenje i promena stanja u svetu i državi potpuno ignorišu. To kao da piše u nekom manifestu koji nikad nije napisan, ali se nekako valjda prenosi usmenim putem. Ili se podrazumeva, kao što se podrazumeva i da treba ignorisati i demokratske postulate i zameniti ih političkom korektnošću. A ni to ne treba da čudi jer je Druga Srbija zapravo pravi ideološki naslednik Saveza komunsta Srbije.

Naravno da neće niko od njih kritikovati preterano slepu proevrpsku i NATO politiku, nego onaj deo njegove kontradiktorne politike koji se odnosi na Rusiju, a vlasti će se uvek napadati oko marginalnih pitanja kao što je izgradnja neke naučnofantastične gondole koja treba da poveže Novi Beograd s Kalemegdanom

Drugi načini delovanja su prilično providni i takođe se mogu nazreti iz samog naziva Druga Srbija. Prvi se temelji na motou: „Ja sam Srbin i baš zbog toga imam pravo da napadam sve srpsko“. Iz toga slede i dalji koji pravdaju takav način razmišljanja: „Ja sam vernik i baš zato imam pravo da pljujem po SPC“, „Ja sam srpski istoričar i baš zato mogu da falsifikujem srpsku istoriju“, „Ja igram tenis i baš zato imam pravo da pljujem po Novaku Đokoviću“. I tako dalje... Iz ovog poslednjeg vidimo i ko im najviše smeta. Oni koji su na Zapadu poznati i uvaženi, a nisu u njihovim redovima. Stoga slični slogani idu uz Emira Kusturicu, uz mnoge naše mrtve književnike i pisce, gotovo sve uspešne sportiste koji igraju u inostranstvu..., pa će tako koristeći sve ovo naoružanje potpomognuto zapadnim medijima na meti uvek biti znameniti velikani iz istorije Srbije, naučnici, akademici, sveci, neće poštedeti ni celokupnu srpsku kulturu, pa čak i jezik, pozivajući se na frazeme u srpskom koji razotkrivaju svu „genocidnost“ i „agresivnost“ Srba. I, naravno, tu su i politički lideri, pogotovo oni koji su otvoreno patriotski i suverenistički opredeljeni. Tako su recimo na meti bili Nikolić i Vučić da bi se ćurak naglo okrenuo s potpisivanjem njima vrlo milog Briselskog sporazuma, a danas se opet vratilo na kritiku Vučića jer više ne stoji tako dobro na Zapadu, ali naravno da neće niko od njih kritikovati preterano slepu proevrpsku i NATO politiku, nego onaj deo njegove kontradiktorne politike koji se odnosi na Rusiju, a vlasti će se uvek napadati oko marginalnih pitanja kao što je izgradnja neke naučnofantastične gondole koja treba da poveže Novi Beograd s Kalemegdanom ili izgradnja nekakvih barjaka od 50 metara i oko sličnih propagandnih blerovsko-vučićevskih akcija  za koje u startu svako iole inteligentan zna da od njih neće biti ništa.

Ideološki je Milo i stasao uz Drugu Srbiju kad je shvatio da globalizam neće tako brzo sa političke scene i da će mu mnogo bolje biti u neoliberalnim kolicima

No, kad smo kod ovog selektivnog kritikovanja vlasti, možda će se neko zapitati otkud iz drugosrbijanskih krugova toliki žal i gotovo očaj zbog konačnog pada Mila Đukanovića. Prvo, ne zaboravimo da je Milo proglašen za ličnost godine dnevnog lista „Danas“ kad se posvađao s Momirom i zacermentirao se na vlasti za narednih 25 godina, uprkos tome što je za vreme rataorganizovao paravojne, dobrovoljačke crnogorske snage koje su kidisale na Dubrovnik i okolinu i nemilosrdno pljačkale šta stignu. Drugo, ne zaboravimo da se Milo odavno odvojio od svega srpskog, pa i od same Srbije. Treće, ideološki je Milo i stasao uz Drugu Srbiju kad je shvatio da globalizam neće tako brzo sa političke scene i da će mu mnogo bolje biti u neoliberalnim kolicima. I na kraju, padom Mila je doveden u pitanje i njihov opstanak na sceni jer je pao upravo zbog prevelikog i neumerenog udara na Srbe i SPC. 

Nije problem drugosrbijanaca u njihovom mišljenju. Zašto bi i bio kad svako ima pravo na drugačije mišljenje? Problem je u isključivosti i onom što mnogi nazivaju "autošovinizmom"

Na kraju, gde su drugosrbijanci danas? Svuda oko nas, u ne mnogo velikom, ali u otprilike istom procentu kao i uvek, malom ali glasnom. S tom razlikom što se više ne zovu Druga Srbija nego Građanska Srbija, što je od samog početka stajalo kao rezervno ime (Građanski savez Srbije).  A ko su oni i kako ih prepoznati? E to je već malo teže pitanje jer je danas politička situacija takva da je kolebanje veće nego ikad. Ne samo među njima i onih koji s njima koketriaju, nego u svim političkim krugovima. A oni koji od takvog razmišljanja i ponašanja imaju direktne koristi sve su ređi, te je otimačina za danas retke evorpske i američke fondove zapravo gloženje, tako da su u situaciji zvanoj „mala bara puna krokodila“, uostalom, kao i svi, ali iz drugih razloga.

Mnogo puta su me stranci pitali kako je moguće da u Srbiji postoji tako organizovana grupa ljudi koja direktno radi protiv Srbije. Uvek im odgovoram da su za to najviše krive upravo vlade zapadnih država koje od samog početka sukoba u SFRJ ne samo da favorizuju stranu suprotnu od srpske, nego je i veličaju, makar pred njihovim očima vršila zločine neverovatnih razmera

Nije problem drugosrbijanaca u njihovom mišljenju. Zašto bi i bio kad svako ima pravo na drugačije mišljenje? Problem je u isključivosti i onom što mnogi nazivaju "autošovinizmom". Dakle, šovinizmom! Što je svakako mnogo gore od nacionalizma protiv kog se oni na papiru bore.

Mnogo puta su me stranci pitali kako je moguće da u Srbiji postoji tako organizovana grupa ljudi koja direktno radi protiv Srbije. Uvek im odgovoram da su za to najviše krive upravo vlade zapadnih država koje od samog početka sukoba u SFRJ ne samo da favorizuju stranu suprotnu od srpske, nego je i veličaju, makar pred njihovim očima vršila zločine neverovatnih razmera. Jer onaj kome se nanosi nepravda ima pravo da bude revoltiran, a onaj ko hoće tu nepravdu nekako da izbegne, jednostavno će se skloniti i praviti se da ta nepravda nije počinjena prema njemu nego prema onim drugima, primitivnoj, ogavnoj i ogromnoj većini.