Erdogan, Mladić, strani izaslanici i srpska sramota

Čovek po imenu Redžep Tajip Erdogan, premijer Turske, saopštio je da je najvažnije da „Mladić bude odmah surovo kažnjen“ nazivajući ga usput „svirepim ubicom“ [1]. Zatim je rekao da „...naravno da ne možemo da vratimo izgubljene, nedužne živote, ali hapšenje ovog svirepog ubice donekle ublažava naš bol“. Čim sam čuo ovu važnu vest koju su mediji u okupiranoj Srbiji odmah sa oduševljenjem i radošću preneli, ili je bolje reći, sa velikom dozom „seirenja“, srce mi je zaigralo od radosti. Kakva sreća da se javlja premijer države koja je izgubila svoje državljane u Srebrenici, premijer bratske nam i prijateljske Turske!

Još samo da nam objasni u kom to smislu „ne mogu da vrate (turske, prim. M.D.) izgubljene, nedužne živote“ i kako to hapšenje generala Mladića ublažava (turski) bol? Nije valjda da su stradali muslimani turske nacionalnosti? Ili da ih jednostavno nazivamo muslimanima? No dobro, žrtve su žrtve ma koje nacije i boje kože bili. Strašno je samo što na ovu činjenicu niko ne ukazuje, nego u Srbiji vlada izvesna prezrivost prema srpskim žrtvama; manje su vredne. Šteta. Da kojim slučajem nisu srpskog porekla siguran sam da bi im grobovi odavno bili nađeni, ubice procesuirane, a trgovi ispunjeni svećama za pokoj njihovih nedužnih duša. Međutim, ovaj Erdoganov nastup je proizašao iz „patronizma“ koji Turska zastupa prema muslimanima u Bosni i iz samo našem predsedniku znanih motiva koji su Erdogana proizveli u zaštitnika regiona, pomiritelja i sudiju, što se najbolje videlo na sastanku u velelepnoj srpskoj vili.

Elem, čim sam čuo ovaj poziv našeg mentora i gazde, oduševljeno sam, u nekakvoj egzaltaciji, namestio svoj najlepši osmeh, klekao i nekoliko puta se zahvalio presvetlom Sultanu na još jednom biseru njegove mudrosti. Aferim, Paša! Ako bi kojim slučajem bio toliko dobar da nam udeliš još par saveta kako da postupamo sa „svirepim ubicama“ bili bismo ti još zahvalniji. Ovako, imamo samo istorijska rešenja koja je tvoj narod ostavio za sobom, ali sam se nekako nadao da će presvetli padišah preporučiti nešto modernije od koca. Ali aferim! Uradićemo mi sve što je do nas!

Neće nas u tome omesti naša krvoločna istorija u kojoj smo, pitaj Boga zašto, čak podigli i pobunu protiv Vašeg miroljubivog naroda koji je na 500 zastao na našim zemljama. Zašto smo se oslobađali kada bismo sada najradije bili „evropska Turska“, a i šta bi nam falilo? Bilo bi zanimljivo videti rezultate tog i takvog referenduma. Uostalom, ne rekoše li naši „državnici“ da će na Čegru podići spomenik i turskoj vojsci? Jašta.

Podići, podići, i to što veći, do neba da dopire, da se čuje na sve strane sveta kako Srbi podižu spomenik okupatorskoj vojsci poznatoj po silovanjima, mučenjima i zverskim ubistvima srpskog naroda na srpskoj teritoriji. To mi zvuči toliko tolerantno i evropski, da bi mogli odmah ime države da promenimo u neko drugo. A i ne bi nas to tako teško pogodilo; odavno mi nemamo države koja bi branila srpske interese. Ovako bi bar znali na čemu smo.

Međutim, nije presvetli Sultan ono što mene brine. Nisu ni razni kaplari ni činovnici iz nama poznatih i starih „prijateljskih“ država. Mene brinu ove naše „Gape“. Ako ne znate o čemu se radi, ukratko ću objasniti. Svojevremeno je u izvanrednom Draškovićevom romanu „Ruski konzul“ spomenuto da su izvesni Srbi službovali u vlasti okupatorskih turskih snaga. Oni su bili na drastično većem društvenom položaju nego ostala raja, i imali su, po „milosti Alahovoj“ veća ovlašćenja, radili su za turske interese i svi Srbi su ih odreda morali poštovati. Tako su Turci dokazivali raji da se i njihovo mišljenje čuje. U praksi, doduše, ta nesrećna „nova srpska elita“ koju su turski okupatori stvorili imala je samo jednu ulogu: nesrećni pripadnik takve elite bi sedeo u turskom sudu i držao pečat. Onda kada bi presvetli kadija odrezao nekom Srbinu presudu, nije se pripadnik ove elite bunio, niti je mogao, niti mu je to bilo u opisu radnoga mesta, niti je želeo da ugrožava svoje položaje, već je jedino bio koristan za izvršavanje naređenja. Tako bi kadija odrezao presudu, a zatim bi se ovom i ovakvom tužnom izgovoru za pripadnika "srpske elite" obratio naredivši: „Gapo, bas muri!“, što je u prevodu otprilike značilo „Kaurine, udari pečat!“. I tako su pripadnici tadašnje srpske elite, razne „Gape“ i „Gaponje“, predano i verno služile svoj srpski narod, čuvale mu čast i veru. A kako i ne bi; postojanje i ponašanje takvih Srba sigurno je ojačalo želju da se preživi kod ostatka srpskih nesretnika.

Čini se ipak da su, iako su se vremena promenila, neke stvari ostale iste. I danas naše „Gape“ na isti način pomažu nesretnom srpskom narodu, pokušavaju da ga civilizuju, da ga ubede da će mu odsecanje nogu i ruku prijati i dobro doći. Obezglavljeni narod (moderna srpska raja), se sa pravom pita ima li ta elita nameru da pokuša da pomogne njemu ili okupatoru koji ga besomučno stavlja na muke. Odgovor, misle „Gape“, sa pravom ne dobija. Kako će, za ime Boga, neuki Srbin shvatiti tako velike i značajne istine zbog kojih je „srpska“ elita prinuđena da se ponaša još gore prema njemu od okupatora? Kako bi neuki Srbin shvatio sve prednosti privilegija naših „Gapa“? Kako bi mali i bedni Srbin shvatio da je teško odreći se svetskih počasti?

Nije lako biti „Gapa“! I za to treba truda i rada. Svako danas hoće tu titulu, a malo ko je istinski zaslužuje. Teško je načiniti ispravan izbor, pored toliko dobrih i predanih kandidata. Da biste ušli u uži izbor, morate posedovati jaču mržnju prema sebi i svom narodu nego što je to ima neprijatelj. Ni to nije dovoljno, pošto mnogi to već rade, nego je potrebno nadmašiti i najgore, reći nešto novo i gnusno o svom narodu, predložiti još agresivnije korake kako bi se srpski narod što pre i što uspešnije prevaspitao i konačno postao neki drugi narod, bolji i lepši, što bi se reklo, narod koji zna da poštuje silu i vlast. Zamislite samo koliko je teško ući u krug povlašćenih u bilo kojoj oblasti.

Uzmimo, na primer, kinematografiju. Nije to tako jednostavno kao što se na prvi pogled čini. Zamislite samo - snimiti najbolji antisrpski film u moru takvih ostvarenja. Nije to ništa novo, ali ukoliko želite uspeh, morate prevazići prethodnike, morate biti još oštriji i inovativniji, a onda, ako tu uspete, samo Vam je nebo granica. Sva će Vam vrata biti širom otvorena, crveni tepisi bačeni pred noge, nagrade obezbeđene, a ni „Oskar“ nije tako daleko.

Nije, kažem, nije lako. Zato su pojedini analitičari „Druge Srbije“ pokušali da naprave sasvim nov književni stil, bestidnu pljuvačinu, kada tako moram reći, koja je mutirala u govor mržnje koji nije zakonski kažnjiv. A sve to nesrećnici čine u nadi da će ih neko zapaziti, primetiti, pozvati, zahvaliti. Računaju da će terminološki i stilski skandal proizvesti dobru reklamu za njih same. Nevolja je što se to pretvorilo u lični krstaški rat koji se ne može dobiti jer se bore protiv samih sebe. Teško može čovek mrzeti toliko drugoga, ako ne mrzi i samoga sebe. Taj drugi ga ponajviše podseća na sebe, a niko ne voli da se podseća da je pripadnik poraženog srpskog naroda. On mora, nužno mu je da sebe ubedi da su gospodari i krvnici u pravu a da narod greši, jer samo tako može da opravda svoje uspehe. U suprotnom, priznao bi da njegov društveni položaj nije zaslužen radom, kvalitetom i znanjem već poslušnošću i izdajom naroda. Priznaćete da je to teška stvar za prihvatiti. Ne bi to ljudska taština podnela.

Upravo je taj oproban obrazac i suština i ovog nesrećnog medijskog izveštavanja i policijske torture nad narodom nakon hapšenja generala Mladića. Nije suština u Mladiću. Suština je u tome što mediji Gotovinu nazivaju „general“ a Mladića „Haški optuženik“, u tome što je pridev srpski zabranjen u izveštajima sem ako nije nešto negativno u pitanju. Suština je u tome što se stidimo sami sebe, što sami sebe ponižavamo. Tako tužilac Vukčević, zaboravljajući Mladićeve vojničke zasluge u odbrani prekodrinskih Srba i štetu koje Haško suđenje može Srbiji da nanese, ma, zaboravljajući osnovnu ljudsku pristojnost, čak ni ne pokušava da saučestvuje u bolu naroda. Ne, on ponosno i veselo, degutantno ističe da će piti u to ime šampanjac sa Karlom del Ponte.

Čak ni sarajevski mediji nisu toliko slavili koliko „srpski“. Srpske su se Gape raspevale, svaki bi da generalu Mladiću poneki greh „doda“, da ga sa još par neverovatnih neistina dodatno optuži, svaki bi da pokaže da je baš on prvi koji osuđuje generala i koji se raduje sopstvenoj propasti. To podseća na fenomen kada dete uradi nešto, pa kaže roditelju, da se pohvali: „tata, vidi šta sam uradio! Vidi me!“. Tako isto i ovde, trude se i očekuju pohvale zapadnih očeva. Zato na televiziji slušamo hvalospeve o rešenosti Srbije da izruči Mladića (?!?) poput infantilnog prenošenja neinteligentih izjava stranih zvaničnika (na sličan se način radilo i devedesetih), na primer: „…je izjavio da nikada nije ni sumnjao u rešenost srpskog predsednika Tadića da uhapsi Mladića“, zatim infantilnih pitanja stranim posmatračima i konstatacija poput: „da li je Srbija sada dokazala da je demokratsko društvo (?!?)…“ ili „proces EU integracija je sada nezaustavljiv…svi svetski mediji prenose vest o…“ itd. Idolatrija u Srbiji je definitivno poprimila neslućene razmere.

Gotovo da sam prihvatio kao činjenicu da je srpska vlada podnela ritualnu ljudsku žrtvu novom božanstvu, ne bi li ga malo odobrovoljila.

I tako, dok su Hrvati plačući i kunući ispunjavali gradske trgove, dok su hrvatski mediji organizovali ozbiljne političke (pa čak i propagandne, zašto da ne) emisije, dotle je u Srbiji na ulicama samo policija, čuje se muk, a sa televizijskih ekrana smeh i oduševljenje. Teško je i opisati ovaj oblik društvenog oboljenja. Mi smo se toliko identifikovali sa svojim neprijateljima, da to maltene prelazi u patologiju. U svetlu izvinjenja RTS-a za izveštavavanje devedesetih godina, koje je, kako je Slobodan Antonić vispreno primetio, upućeno ne našim građanima već Imperiji, i ovaj slučaj govori o sveopštem posrnuću. Kako jednom polušaljivo reče Matija Bećković: „Da nam je ova pamet bila onda (1999, prim. D.M.), sami bismo sebe bombardovali“. Upravo je to suština.

A i ono malo naroda koji je izašao na ulice u četvrtak uveče bilo je dočekano i ispraćeno pendrecima, u duhu demokratskog sistema i evropskih vrednosti. Sada doduše nastupaju najinteresantniji trenuci: nakon infantilnih pokušaja da se narod uveri kako je hapšenje generala Mladića konačno uklonilo i poslednju prepreku, prepreku koju su svi krivili proteklih godina, prepreku koja nas je delila od Carstva Nebeskog na Zemlji, Svete i Blažene Evropske unije, uslediće prekori tom istom narodu. Naime, obrazac je uvek isti i iznova se ponovlja - započne se euforijom, idolatrijom i infantilnim izjavama i očekivanjima. Zatim, pripadnici „Druge Srbije“ sa nestrpljenjem i nadom u očima očekuju mig evropskih partnera koji će im reći da su dobro učinili, da je sve u redu, da su konačno ispunili i poslednju obavezu, da će Srbi konačno postati deo Evropske unije. Naravno, gospodari su odavno uvideli da srpski narod spava a elita je i više nego poslušna i reaguje samo na pritiske i ucene. I naravno, nastaviće da ucenjuje. Spisku kraja nema! Sada je na redu priznavanje Kosmeta [2], zatim povećanje nadležnosti AP Vojvodini, autonomija tzv. „Sandžaka“ i ko zna šta sve ne.

Sada bi neka normalna elita rekla „dosta!“, podvukla crtu i sagledala realne interese svoje države i naroda. Ali ne i naša. Nije naša elita tako slaboga srca i vere. Naša elita iskreno veruje u zapadne gospodare. Čak i ukoliko nam postave još milion uslova i ukoliko nam dodatno rasparčaju državu, to je za naše dobro. U to se mora iskreno i predano verovati. Već vidim naslove u drugosrbijanskim glasilima u kojima se iznova poziva na „prihvatanje realnosti“, na „činjenicu da Srbija ne može u Eu pod svojim uslovima“, da je Eu „perspektiva za našu decu“ (zanimljivo je kako se svi pozivaju na dobrobit dece, a dece gotovo da nema, a neće je ni biti ako ovako nastavimo) i opet će nam objašnjavati zašto smo i čime zaslužili ovakav tretman od strane zapadnih prosvetitelja i oslobodilaca.

Ne žele nama Amerikanci ništa loše, oni imaju isključivo plemenite namere! Neće nas izdati Evropska unija! I tako umesto kritičkog stava imamo ministra Đelića koji nevoljno priznaje novinarki da je bio „pomalo ljut na EU“ ali ga je srećom „sve prošlo i shvatio je“. Dakle, važno je samo čvrsto verovati i ne razmišljati. To je i osnova svake uspešne religije. I tako će se nastaviti ovaj krstaški rat protiv nepostojećeg srpskog nacionalizma i niko u Srbiji neće smeti da kaže reč protiv vladajuće dogme, niti ijedna stranka javno sme da podrži Mladića, ili ne daj Bože, negira „genocid“, a da ne bude totalno medijski satanizovana. Sve takve nevladine organizacije odmah se etiketiraju kao „ultradesničarske“ i „klerofašističke“ i poziva se na njihovu zabranu.

Zato je doduše takva sloboda govora i delovanja moguća u Italiji, ako već nije u Srbiji, u kojoj član Evropskog parlamenta Mario Borgezio (mora da je neka prevara, reći će naši fanatični vernici) i predsednik „Lige za sever“ ponosno izjavljuje da je „Mladić njegov heroj“ i da „nema ni trunke vere da će mu u tribunalu biti suđeno pravedno“[3]. Kako li boli našu elitu to što nije u stanju da Marija Borgezija uhapsi i „pravedno“ osudi.

Ovom ću vesti i završiti ovo kratko razmatranje. Ustvari, završiću ga duhovitim rečima jednog od komentatora spomenute vesti o Borgeziju, koji je tim komentarom uspešno imitirao reakciju naših organa vlasti i elite: „Glede istupa ovog sjeverno-ligaškog huligana, veliko-srpskog desniĆara, klero-fašiste i talijanskog naciJonaliste (apropos, svojim i ušima B92 i RTS92 dalekovidnica, i očima Blica i Politike, sam čuo kako na rušilačkim demonstracijama u Milanu uzvikuje: "Nož, žica, domaćica, kobasica, leskovačka mućkalica!"), molim naše neustrašivo, žuto, pro-srpsko suDStvo i Špecijalni sud za ratne zloĆine da, sukladno viziJonarskim vizijama i političkoj izuzetnosti našeg (i jevropskog!) regiJonalnog lidera Druga Sedog, najvećeg sina svih "naših" naroda i narodnosti jevropske SFR-Srbije, europske Vojvodine i svih njinih "ujedinjenih" G17+ regijica, pošalje u Lombardiju naše Špecijalne anti-veliko-srpske SWAT postrojbe, druga Ivicu (bez koferčeta), drugove Vukčevića, Vekarića, Čedu i Čanka pojačane drugaricama Malović, Kandić i Biserko, te da ovog talijansko-velikosrpskog naciJonalistu privedu licu žute i jevropske pravde.

Za žutu petokraku masnu i privatizaciju zlatnu!

Jevropa ili smrt!“

[3] http://www.nspm.rs/hronika/mario-borgezio-mladic-je-moj-heroj.html