Gle! Potpisao sam peticiju!

Svakako ste čuli za peticiju grupe intelektualaca za raspisivanje referenduma protiv ulaska u NATO. Čuo sam i ja, pročitao sam u nekim novinama i prvo što mi je palo na pamet bilo je:

1. Zašto tek sad?

2. Zašto samo dvesta ljudi?

3. Kako to da za ovu peticiju nisam čuo i zašto nije ponuđena na potpisivanje na javnim mestima da može svako da je potpiše? Možda bi mogao da se sastavi dovoljan broj potpisa da se zakonski zaista raspiše referendum…

Ali dobro, pomislio sam, sa idejom se slažem. Ko bi razuman želeo da uđe u jedini vojni savez koji trenutno postoji na svetu (faktički, ne računam neke koji verovatno postoje u Africi)? Naročito ako je reč o vojnom savezu koji nas je besomučno bombardovao punih 78 dana pre svega desetak godina s namerom da nam oduzme parče teritorije... A i dan-danas ratuje po belom svetu sa vrlo sumnjivim razlozima protiv neuporedivo slabijih protivnika. Smisao postojanja takvog saveza video bih jedino u slučaju invazije vanzemaljaca. Kad bi se to desilo, prvi bih organizovao peticiju za ulazak Srbije u NATO. Ovako ne vidim od koga taj savez treba da nas brani osim od samog sebe. Zašto bismo mi bili deo tog zla?

U tom smislu sam intuitivno podržao tu peticiju, ali su mi i dalje kroz glavu provejavala ona tri pitanja, naročito nakon reakcije vlasti u stilu „Šta ovi trabunjaju? Kakav NATO?“, a istovremeno naš ministar odbrane skoro svakodnevno smišlja poneki argument zašto bi nam u NATO bilo lepše i udobnije.

A onda je pre nekoliko dana u Politici izašao nepotpisan oglas sa tekstom peticije i svim potpisnicima. Politiku sam prestao da kupujem otkako je preuzeo Bujke, ali neki moji prijatelji nisu. Tako sam od jedne prijateljice saznao da se na spisku potpisnika te peticije o kojoj ne znam ništa nalazim i ja!

– Nemoguće! Pa ja sam za to saznao iz novina – pravdam se.

Onda sednem za kompjuter i na internetu vidim, na nekom forumu, spisak, stvarno, i ja sam tu. Piše: Pavle Ćosić, književnik. To sam nesumnjivo ja, bez obzira na to što sam više lingvista nego književnik, ali dobro.

Zona sumraka! Pokušavam da se setim da nisam zaista to potpisao, ali nemoguće da sam toliko pogubljen jer sam sadržaj peticije koji sam onda kad se pojavio u novinama pročitao sasvim sigurno prvi put. Nisam toliko izlapeo. Pošaljem odmah mejl na nekoliko adresa poznanika i prijatelja čija sam imena video na tom spisku da ih pitam imaju li ideju otkud ja tamo. Niko nema pojma. Jedino što umeju da mi kažu je da su i oni malo iznenađeni jer su to potpisali relativno davno, pre 3-4 meseca, i da iza svega verovatno stoji DSS i čude se otkud da je to objavljeno tek sad. Kao i ja, i oni se pitaju zašto tako mali broj potpisa. Čak i na tom internet-forumu na koji sam naišao svi postavljaju to isto pitanje: Zašto tako malo ljudi i po kojem su kriterijumu birani? Sve je zbrda-zdola, ne vidi se ni ko pije ni ko plaća (uzgred, primećujem da su nekim mojim prijateljima čak dodelili i pogrešne titule i zvanja), a kad se već radi o tako malom broju ljudi, moram priznati (bez obzira na to što bih svakako potpisao tu peticiju da mi je neko ponudio i rekao da se radi o „širokom frontu“), malo mi je neprijatno u kakvom sam se društvu našao. Ima tu desetak ljudi s kojima ne bih ni kafu popio. Nemam ništa protiv što su oni tu, ali kad nas je već tako malo, a ja tu, čini se, upao kao neka rezerva iz drugog tima, onda se u tom timu osećam malo nelagodno.

I onda se napokon setim da mi je jedan prijatelj, čije mi je ime promaklo na spisku, pre oko pet meseci zaista bio najavio da se potpisuje neka peticija protiv ulaska u NATO. Bio sam mu tražio da vidim kakav je tekst. Pristojno napisano, ali malo rogobatno, te iz osećaja da se radi o nečem ozbiljnom, u zajedničkom interesu, kao stručnjak malo prepravim i tako prepravljenu verziju mu pošaljem nazad i poželim im svima sreću, ni ne pitajući ko su to „oni“. Usput napomenem da kad dođe vreme za potpisivanje, da me pozovu. Jedino što tu nije jasno je što taj tekst nema skoro nikakve veze s onim koji sam pročitao u novinama, ali pošto sam bolje razmislio – to je sasvim normalno jer posle toliko vremena toliko se stvari izmenilo da je i tekst morao sasvim da se menja. Pozovem tog drugara i on mi potvrdi da je to to i krene da mi se bog-zna-kako izvinjava jer je on tim nekim ljudima (a to je neki krug glumaca, filmskih i pozorišnih radnika) izričito naglasio da sam ja samo zainteresovan za tu priču, ali da me svakako pozovu kad se bude potpisivalo.

Nije on kriv, ali nevolja je što se u toj gunguli ne može ni utvrditi ko je kriv. Toliko propusta oko tako ozbiljne stvari čitavu priču uneozbiljuju do besmisla. Dodatno me iznervirao taj nepotpisani oglas u Politici. Pa to je obična propaganda, ekonomsko-propagandni program... Hoće li iko zdrave pameti ovo ozbiljno shvatiti? Naravno da neće. Naprotiv, ova peticija kao da je direktno naručena iz štaba SPO ili G 17 plus (to su jedine stranke za koje znam da oficijelno podržavaju ulazak Srbije u NATO, ne računajući LDP). Način i sve što je vezano za tu peticiju do te mere je kompromitovalo samo sebe da je praktično onemogućilo masovno potpisivanje peticije za raspisivanje referenduma, kao što je bio slučaj u Hrvatskoj. Istina, tamo nisu uspeli da sakupe dovoljan broj potpisa, tako da su se Hrvati samo jednog dana probudili u NATO a da ih niko ništa nije pitao. Međutim, u Srbiji stvari stoje bitno drugačije i vrapcima na grani je jasno da bi se neophodan broj potpisa mogao skupiti bez naročite muke i da bi tu peticiju potpisali i mnogi članovi DS-a, pa čak i SPO i G 17 plus. Možda i poneki razumniji eldepeovac. Nije to ni bitno, većina stanovništva u Srbiji nije ni u jednoj stranci, a još veća većina, pokazuju sva ispitivanja javnog mnjenja, jeste protiv ulaska Srbije u NATO.

I šta sad? Šta smo postigli ovakvom peticijom osim što smo saznali da su Koštunica i Kusturica protiv ulaska Srbije u NATO? Ima li neko da to nije znao? A i za Koštunicu se moramo zapitati koliko je iskren u tome, jer bio je i on predsednik Vlade. Zašto za svog mandata nije predložio raspisivanje tog referenduma? Šta, nije bilo potrebe? Nije znao da će jednog dana otići s vlasti?

U svakom slučaju, srećna je okolnost što smo se odavno uverili da ljudi ovde strahovito brzo zaboravljaju i mnogo krupnije događaje, tako da će ova avantura srećom biti vrlo brzo zaboravljena, pa ostaje nada da se u ne tako dalekoj budućnosti učini nešto ozbiljnije, promišljenije i iskrenije.