Izbori koji su unazadili Srbiju

Izbori za novu vladu Srbije su završeni. Da li su oni bili vredni vremena, truda i potrošenog novca i, što je najvažnije, da li su pomogli da Srbija krene napred kao moderna, demokratska zemlja, sposobna da ekonomski opstane? Odgovor mora da bude jedno glasno NE. Izbori 11. maja su, u stvari, unazadili Srbiju. Za to postoje tri međusobno povezana razloga.

Prvo, vreme održavanja izbora nije moglo da bude gore. Žestoka izborna kampanja – posebno između DS i DSS – podelila je zemlju, ojačala ionako tvrde stavove političkih lidera i odvukla biračko telo i lidere od važnih pitanja, presudnih za budućnost zemlje, a to su posebno odnosi sa ostatkom Evrope i Rusijom i rešenje kosovskog pitanja.

Umesto da pomognu da se ova pitanja izbistre, kako su se lideri nadali, izbori su praktično toliko podelili zemlju da se sada teško nazire izlaz. Umesto što su se upleli u gadnu i žestoku izbornu kampanju koja je zaustavila politički napredak, odgovorni lideri su morali da stave zemlju iznad sopstvenih partijskih interesa. Politički lideri su morali neumorno da rade kako bi postigli nacionalni konsenzus po pitanju Evrope, Kosova, ekonomskog razvoja i mnogih drugih ključnih pitanja. Dok se Srbija vukla kroz nepotrebnu izbornu kampanju, Kosovo je iskliznulo još više, ekonomija je nastavila da slabi, a trpele su i pozitivne veze i sa Evropom i sa Rusijom.

Drugo, ovi izbori su pogrešno predstavljeni kao nadmetanje proevropskih i antievropskih snaga. Takozvana „koalicija za evropsku Srbiju” tvrdila je da je glas za „drugu stranu” glas protiv veza Srbije sa ostatkom Evrope i posebno glas protiv članstva u Evropskoj uniji. Međutim, tvrdnje da glasovi koje su osvojili DS i njegovi saveznici predstavljaju pobedu evropske Srbije nisu tačne. Sve velike partije koje su učestvovale na izborima 11. maja zalažu se za „evropsku Srbiju” i članstvo Srbije u EU. U današnje vreme nijedna politička partija u Srbiji nije za nekakvu samonametnutu izolaciju ili „okretanje Istoku” i izbegavanje Zapada. Posebno je nezgodno to što je sama EU odigrala ulogu u ovoj varci ponudivši Srbiji jedan manjkav Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) neposredno pred izbore. To je bio tek politički manevar izveden s namerom da se utiče na ishod izbora, uprkos obećanjima zvaničnika EU da se neće mešati. Možda je   vredelo umešati se kad bi taj SSP stvarno nešto značio. Ali SSP nema nikakve važne sadržine i ne obezbeđuje nijedan konkretan put za ulazak Srbije u EU. Zato članstvo Srbije u EU ostaje dalek cilj.

Treće, polemika između proevropskih i antievropskih snaga koja je dominirala u kampanji usredsređena je na prošlost, dok je istinski potreban nacionalni konsenzus o budućnosti. Mnogi srpski politički lideri misle da su na tome i radili, ali njihovo shvatanje političke, bezbednosne i ekonomske realnosti u savremenoj Evropi žalosno je. Oni i dalje suštinski razmišljaju u hladnoratovskim kategorijama po kojima članstvo u NATO i EU automatski isključuje bliske veze sa Rusijom i ostalim istočnim zemljama. Svet više tako ne funkcioniše. Svet više nije podeljen na dva suprotstavljena bloka osim možda u glavama nekih kreatora politike Zapada. NATO je jedan anahronizam koji se upinje da nađe neprijatelja, a EU više nije jedina opcija za Srbiju i ostale zemlje Evrope. U savremenom svetu Srbija ima izbora. Ekonomske, pa čak i bezbednosne veze sa Rusijom ne znače da ne može isto tako da ima solidne ekonomske i bezbednosne veze sa EU. EU je postala toliko velika, nezgrapna i toliko rastrzana unutrašnjim nedoumicama da više ne može da traži ekskluzivnu lojalnost bilo koje članice – takvo razmišljanje je relikvija prošlosti. Istovremeno, sovjetski period je mrtav, a nova Rusija je sila u usponu. Bilo bi nezamislivo i neodgovorno da Srbija nema čvrste, pa čak i tesne poslovne veze sa Moskvom.

Iako su ovi izbori bili varljivi i bespotrebni, ipak su realnost i nova tropartijska koalicija će doći na vlast. Sada je pitanje kuda će Srbija dalje? Da bi odgovorila na to pitanje, nova srpska vlada treba da postavi sledeća pitanja i da se potrudi da na njih odgovori čvrstom politikom. Prvo, kakva je priroda evropskog – i svetskog – okruženja koje se formira u ovim prvim godinama 21. veka. Drugo, koji su interesi Srbije u tom novom okruženju? Iskren i inteligentan odgovor zahtevaće iskreno, hrabro rukovodstvo i obećanje da neće biti oslanjanja na prošle realnosti ili na sterilna tuđa rešenja.

Stiven Majer je bivši analitičar CIA, profesor na Nacionalnom fakultetu za odbranu (National Defense University) u Vašingtonu

[Politika 21.05.2008]