Kako da Vučić, poput Tita, doživotno ostane na vlasti - i kako mu deo opozicije u tome (ne)svesno pomaže?!

Zamislimo sledeću situaciju, da Vučić ostane na vlasti doživotno poput Tita? Daleko bilo, 36 godina na vlasti pokojnog maršala skupo je koštalo srpski narod, a prilikom ustoličenja u Beogradu 1944. bio je stariji nego Vučić sada. Tri decenije još jednog upropastitelja bilo bi zaista katastrofalno.

Još sa učestvovanjem u manifestaciji „burek solidarnosti“ 3. maja značajan deo opozicije okupljene u Savezu sa Srbiju pokušao je jasnije da se predstavi kao antinacionalistička opcija. Ono jeste, i na protestima „1 od 5 miliona“ mogle su se čuti poruke najrazličitije ideološke sadržine, između ostalog i one koje bi se dale klasifikovati kao drugosrbijanske, ali je i od strane tih ličnosti više akcenta stavljano na druge aspekte Vučićeve politike. Zatim je 25. maja Stranka slobode i pravde predstavila Deklaraciju o pomirenju Srba i Albanaca. Dalje je Sergej Trifunović, govoreći o Kosovu, optužio ni manje ni više nego Koštunicu, da je propustio „najsavršeniju priliku“ u vidu Ahtisarijevog plana (koji je predviđao nadgledanu nezavisnost za južnu srpsku pokrajinu). Zatim se 11. jula, koji predstavlja svojevrsni „Dan sećanja“, za sve oni koji žele da budu „dobri antinacionalisti“, oglasila Marinika Tepić, i dovela u vezu prekidanje predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“ sa „Vučićevom verbalnom agresijom“. Ne znam samo kako je odraz Vučićeve politike u većoj meri ometanje predstave, nego dozvola da se ona održi u Kolarčevoj zadužbini, ali to je već druga tema...

Još direktniji bio je Balša Božović, kada je za Slobodnu Evropu izjavi kako se „vlasti u Srbiji i Republici Srpskoj nisu odrekle onog čuvenog sna da svi Srbi žive u jednoj državi“ (ovde). Takođe je u istom intervju izjavio kako veruje da je „građanima Republike Srpske mnogo teže da se izbore sa brutalnošću i bahatošću, nego nama u Srbiji“. Ne znam samo na osnovu čega ova proizvoljna ocena, kada je u Republici Srpskoj svojevrsni pandan Pinku upravo opoziciona BN Televizija, što njihovu opoziciju stavlja u daleko lagodniju situaciju. Najdirektnija je pak bila Vesna Pešić, sa tvrdnjom da bi  opozicija „mogla da gradi i formuliše svoju alternativu lažljivoj vlasti i njenom malignom i ekspanzionističkom nacionalizmu koji je tipičan za Vučića. Što se vidi i po tome što se on i dalje svađa sa svim državama u regionu“ (ovde). Ovo valjda predstavlja pohvalu najnovijem delovanju opozicije i preporuku da se tako nastavi i dalje.

Simulakrumi su tu vrlo bitna stvar, pa tako povremeno pojačano srbovanje, oličeno recimo u snimanju patriotskog dokumentarnog filma „Ratne priče sa Košara“, nužno prati, a zapravo služi kao zamena, za očigledno odustajanje od Kosova

Sve ove, i još mnoge slične izjave dolaze od ljudi koji dubinski ne shvataju suštinu Vučićeve politike i formulu koju on koristi za opstanak na vlasti. Ona podrazumeva kooperativnost prema zahtevima stranog faktora (veću nego ikada pre u modernoj istoriji Srbije) i istovremeno očuvanje patriotskog imidža u javnom mnjenju. Tako imamo tabloide koji će sa jedne strane primitivno grmeti protiv Albanaca, dok će u isto vreme biti puni hvale za Vučićevu politiku popuštanja i nesuprotstavljanja istima, oličenu i Briselskom sporazumu i svemu što je usledilo. Simulakrumi su tu vrlo bitna stvar, pa tako povremeno pojačano srbovanje, oličeno recimo u snimanju patriotskog dokumentarnog filma „Ratne priče sa Košara“, nužno prati, a zapravo služi kao zamena, za očigledno odustajanje od Kosova. To izgleda da primećuje čak i Vesna Pešić, koja u gore pomenutom tekstu navodi kako EU i SAD očekuju od Vučića da će nakon „pobede u punom legitimitetu on biti spreman da preseče 'kosovski čvor' priznanjem Kosova, u nekom aranžmanu koji bi mogao da se progura u Skupštini i na referendumu, odnosno kroz procedure koje su potrebne za promenu Ustava“. Ali i pored toga, ona ga proglašava za nacionalistu...

Tu zapadamo u poseban paradoks, da Vučićev jeftini tabloidni lažnopatriotizam, namenjen slabije obrazovanom sloju birača, koji se u politiku ne razumeju preterano, utiče i na stavove i delovanje određenih intelektualaca i lidera opozicije! Na prve tako što za njega zbog toga glasaju, a na ove druge tako što mu se zbog toga protive. Ali i jednima i drugima je zajedničko to što ne umeju da razlikuju bitno od nebitnog i propagandu od prakse. S tim što se takva greška opoziciji teže može oprostiti nego glasačima, jer njima je politika ipak zanimanje i trebalo bi da bolje primećuju stvari.

Pogubnost situacije u kojoj opozicija napada Vučića da je nacionalista nije samo u tome što takve optužbe predstavljaju uvredu za zdrav razum. Njihova glavna štetnost je što time Vučiću direktno čine uslugu zato što mu dodatno omogućavaju da se, i pored svih svojih (ne)dela i izdaja, u očima javnosti i dalje legitimiše kao patriota!

Pogubnost situacije u kojoj opozicija napada Vučića da je nacionalista, nije samo u tome što takve optužbe predstavljaju uvredu za zdrav razum. Njihova glavna štetnost je što time Vučiću direktno čine uslugu tako što mu dodatno omogućavaju da se, i pored svih svojih (ne)dela i izdaja, u očima javnosti i dalje legitimiše kao patriota! Jer to što će čitava plejada botovskih intelektualaca da brani Vučićevu politiku njemu zaista koristi, ali i negativna reklama ima svoju ulogu, jer ukoliko neko tvrdi da se u Srebrenici dogodio genocid i u isto vreme napada i Vučića – time zaista kao da crta oreol iznad njegove glave. Tako da na svojevrstan način Peščanik postaje deo istog fronta sa Novim Standardom i Nacionalnom Avangardom, a Vesna Pešić sa Vladimirom Đukanovićem. Bili oni toga svesni ili ne.

Neki iz opozicije možda računaju da će ukoliko ponesu baklju antinacionalizma otupeti podršku koju Vučić dobija od stranog faktora? Ovo je izuzetno naivno, jer ne umeju da izvedu prost zaključak da će Vučić istima uvek biti korisniji od svakog drugog, ma koliko ideološki antinacionalista taj koji želi da ga zameni bio, jer je on jedini koji može za svoju servilnu politiku da obezbeđuje glasove patriotski opredeljene populacije, čime nužno obavlja još jedan važan zadatak – a to je onemogućavanje stvaranja i jačanja patriotske alternative. Taj vid pacifikacije stranom faktoru ne bi mogla da obezbedi ni Nataša Kandić kada bi bila predsednica Srbije, jer kada bi ona povukla neki potez nalik na Vučićev, to bi onda – sa razlogom – bilo doživljeno kao izdaja.

Ali dobro, neki iz opozicije možda računaju kako je Vučić svojom medijskom mašinerijom ipak vezao previše patriotski opredeljenih građana za sebe, da su oni trajno izgubljeni, te da je bolje ciljati na one koji su više građanski opredeljeni. I ova računica je tanka. Prvo, zato što i ogromna većina onih građana Srbije kojima je stran svaki nacionalizam ipak nije na liniji istovremene osude Dodika zbog želje za jedinstvom svih Srba i podrške priznanju Tačijevog „Kosova“ zbog želje za jedinstvenom svih Albanaca. Naravno, postoji i jedno tvrdo drugosrbijansko jezgro, ali Đilas njihovu ljubav teško da će moći da kupi, jer su to čvrsto ideološki formirani ljudi, kojima je on, zajedno sa Vukom Jeremićem, bio jedan od najomraženijih članova DS-a, i koji ga već odavno gledaju kao bivšeg gradonačelnika koji je „iselio Cigane“ i koji nije podržavao „Paradu ponosa“. Setimo se. uostalom, grafita „Đilas tajkun“, kojima su LDP-ovci svojevremeno išarali ceo Beograd.

Da li to znači da je napad na Vučića moguć jedino sa nacionalističke pozicije i da bi svi koji nisu na toj liniji trebalo da odstupe? Da bi se odgovorilo na to pitanje, najpre oni koji su na toj liniji treba sebi da odgovore na jedno drugo pitanje – a to je, da li im je važnija borba protiv nacionalizma ili borba za slobodu i demokratiju. Svako od njih kome ovo drugo nije prioritet, već prednost daje ovom prvom, zaista treba da odstupi i da se priključi Vučiću. Pomenuta Vesna Pešić je u jednom svom starom tekstu iz 2006. (ovde) izrazila žaljenje što opozcija „u svojim programskim opredeljenjima pripremljenim za oktobarske promene 2000. godine, nije razvila kritiku srpskog nacionalizma“. I slažem se, u Srbiji i do dan danas nije uspela da se razvije kritika nacionalizma, i za to ključan doprinos ima i sama Vesna Pešić i njeni istomišljenici. Zato što bi iskrena kritika srpskog nacionalizma bila kritika nekih njegovih aspekata koji su se pokazali kao štetni - dok kod naših drugosrbijanaca imamo moralno osuđivanje same ideje da bi Srbija i Srbi mogli da imaju nacionalne interese. Svi oni koji su ranije satanizovali Koštunicu, o kome se može misliti i ovako i onako, ali koga niko ne može optužiti da nije bio iskreni demokrata, a koji u isto vreme brane Mila Đukanovića - takvi zaista neće neći nikog boljeg od Vučića za ostvarenje njihovih ideala.

A oni koji nisu nacionalisti, ali kojima je glavni ideal ipak izgradnja moderne i demokratske države, u kritici Vučića bi trebalo pre svega akcenat da stavljaju na neslobodu medija, korupciju i lošu ekonomsku politiku. Sve drugo će ih samo dodatno marginalizovati i učvrstiti njegovu vlast.