Ko to tamo migrira, ili dalje nećeš proći

Moram da priznam da sam iznenađen čitanjem nekih komentara ispod tekstova o migrantima. Ne radi se samo o komentarima ovde, nego i o pričama na forumima i društvenim mrežama, a postoji i nekoliko takvih tekstova, kao kvazielitistički, ksenofobičan tekst Natalije Dević [1] i tragično površan tekst bivšeg direktora KCNS [2]. Bilo je i nekoliko sličnih, verovatno uzrokovanih ovim pomenutim, ali mislim da nije dobro davati im reklamu.

Nedavno je i na jutarnjem programu TV Pink gostovala gospođa koja je javnost ubeđivala u to da je neko namerno usmerio talas izbeglica preko Srbije. Ona ,,zna'' da takve migracije oduvek postoje, samo što nikad ranije nisu išle preko Srbije. Kad su takve migracije (oduvek) postojale, ko ih je skrenuo na put preko Srbije i zašto, nije objasnila. Ali se zato lepo ispričala pred nacijom, i neko će u njenu priču da poveruje, ako ništa drugo, brojne gledaoce rijalitija je lako ubediti u sve. Ne možemo svi da mislimo isto, ne bi ni trebalo, ali postoje neka površna mišljenja koja deluju kao zablude, o kojima bi moralo da se piše.

"Migranti su uglavnom vojno sposobni muškarci spremni na terorizam"

Društvenim mrežama kruže tekstovi o zaverama migranata protiv pravoslavlja i Srbije (tekstovi u Srbiji), odnosno zaverama protiv katolika i Hrvata (tekstovi u Hrvatskoj)[3]. I pored toga što su patrijarh Irinej i SPC pozvali građane da nastave da migrantima pružaju pomoć[4] i što se sličnim saopštenjem oglasio i vrh katoličke crkve u Hrvatskoj[5]. I pored toga što je papa Franja pozvao na prihvat izbeglica i čak najavio da će ugostiti dve porodice u Vatikanu[6] [7]. Razmere glasina u Hrvatskoj su toliko velike da je tamošnji MUP morao da objavi saopštenje u kome su rekli da migranti ne čine zločine, i pozvali građane da ne nasedaju lažne glasine [8].

Dakle, naravno da među migrantima ima najviše muškaraca u najboljim godinama. Retki su oni stariji i od 40 godina, a postoji i razlog za to, koji ne uključuje teorije zavere. Od Damaska do Beograda ima 2.500 kilometara, od Bagdada više od tri hiljade. Dobar deo tog dugog puta prelazi se pešice, a takvo putovanje uglavnom mogu da izdrže samo muškarci u najboljim godinama. Mnogi stariji ljudi ne bi izdržali ni obično putovanje vozom ili autobusom tom rutom, na 30 plus stepeni, a kamoli tako težak i neizvestan put. Na putovanje idu zdravi i jaki, a da li će biti nazivani ,,vojno sposobnim muškarcima'', ili ,,muškarcima u najboljim godinama'', uglavnom govori o onome ko ih naziva.

Što se tiče terorizma, male su šanse da se nešto tako desi. Ne samo zbog toga što je Srbijom prošlo više od 170.000 ljudi bez većeg incidenta. Razlog je taj što teroristi, pogotovo samoubice, nisu jeftini. Novac verovatno nije problem, ali proizvodnja teroriste ipak košta. Postoje bezumnici na Bliskom istoku, ali njihov broj nije neograničen. Prvo treba pronaći te koji su spremni da se žrtvuju, pa im onda isprati mozak, ideološki obraditi, pa onda im pružiti neku osnovnu obuku, obezbediti rezervni identitet, nove pasoše, dostaviti im oružje preko granice,organizovati čitavu logistiku, i ko zna šta sve još ne. I kad neko sve to organizuje, uloži trud i vreme u to, on treba da pošalje takvog paćenika da pogine u Srbiji? Zbog čega bi trošio te svoje ograničene resurse, kad na zapadu ima daleko važnije mete za svoje ciljeve? Srbija je potpuno nebitna za međunarodni terorizam, bombe ovde ne bi odjeknule tako glasno kao na zapadu, a ukoliko ikad u nekoj budućnosti bude postojala realna pretnja, ona će doći od nekog lokalnog, balkanskog bezumnika.

"Srbija brine više o Sirijcima nego o izbeglicama Srbima"

Srbija ima dugu humanitarnu tradiciju. U vreme rata protiv Bugarske 1885. Srbija je ne samo dozvolila prolazak sveže osnovanog Crvenog krsta da prođe ka Bugarskoj nego i sama prikupila pomoć, i poslala materijal neophodan za otvaranje bolnice u Bugarskoj, tadašnjem ratnom neprijatelju [9]. U drugom svetskom ratu, još je ona prva, ,,Komesarska vlada'' Milana Aćimovića formirala Komesarijat za izbeglice, zbog velikog broja prognanih Srba iz svih krajeva Jugoslavije. I ne samo Srba. Nemački okupatori su već 1941. godine počeli sa proterivanjem u Sloveniji, i Srbija je tokom rata prihvatila nekoliko desetina hiljada Slovenaca [10]. Republika Slovenija nam je 1991. vratila kako nam je vratila. Ni zapadne države nisu baš poznate po humanosti, a dobar primer za to su ,,banjalučke bebe'' [11].

Optuživati Srbiju za nehumanost je baš loša zabluda, koja svojim širenjem postaje zlonamerna. Ne postoje reference iz onog vremena, nije bilo interneta, ali ću podsetiti zaboravne. Beograd je početkom rata bio toliko pun izbeglica iz čitave Jugoslavije da je bio nazivan i Kazablankom devedesetih, što je referenca na Kazablanku iz Drugog svetkog rata, stecište brojnih izbeglica iz čitave Evrope, odakle su nastavljali put preko Portugala i Kanarskih ostrva ka SAD.

Što se tiče kolona posle ,,Oluje'', istina je da im je tih dana bio zabranjen ulazak u Beograd. Ali nije to baš onako kako zagovornici nehumane Srbije tvrde. Igrom slučaja, u to vreme sam svaki dan, nekoliko puta dnevno, prolazio auto-putem i odlično se sećam. Kolone su bile sumorne, i tužno je bilo gledati te ljude. Na svakom izlazu sa auto-puta stajala je patrola policije, koja je branila prolaz. Ali odmah pored te policije, duž čitavog puta, uvek se nalazila i neka grupa ljudi, sa kesama u ruci, vodom i sendvičima. Nema ni govora o tome da Beograđani pomažu Sirijcima, a da nisu pomagali svojima. A tako je izgleda bilo i duž čitavog puta do Beograda [12]. Pored toga, izbeglice su upućivane u izbegličke centre i druge gradove, ali oni koji su baš nameračili u Beograd, vraćali su se u njega drugim putem.

Tada je bilo i bizarnih vesti o tome kako su neke izbeglice u centrima ponosno odbijale hranu jer su smatrale da je nedovoljno dobra za njih. Bila je i vest iz nekog mesta u Vojvodini, gde su u kolektivnom centru odbili da jedu klot pasulj. Jedna grupa izbeglih u Beograd, čitavo selo, odbilo je da budu razdvojeni po različitim centrima, pa su okupirali tek napravljenu zgradu na Novom Beogradu, preteći da će je dići u vazduh. Tragikomična drama trajala je mesecima, odbijali su sve ponude koje bi uključivale razdvajanje jer su smatrali da selo treba da bude zajedno, u zgradi.

Trajalo je sve dok Milošević nije poslao specijalnu jedinicu koja ih je izbacila (imali su spreman smeštaj u centrima), a čak i tad nisu odustajali. Novine su pisale kako su izbeglice upale u autobus 75, i pod pretnjom oružja naredile vozaču da ih vozi do zgrade Vlade Srbije. Treba razumeti i te ljude, navikli su na bolji život, a klot pasulj i raseljavanje se nije uklapalo u to. Smatrali su da imaju pravo da izvoljevaju oko izbegličke hrane, da osvajaju zgrade i otimaju autobuse. Možda su bili razočarani u Srbiju, možda su mislili da im Srbija nešto posebno duguje. Ali nemojmo pričati kako im Srbija nije ništa dala. Ko im je dao, ako Srbija nije? Srbija je devedesetih primila više od 800.000 prognanih ljudi [13]. U Beogradu se i dalje nalaze bivše izbeglice i njihovi potomci, oni za koje se tvrdi da im je bio zabranjen ulaz 1995.

Zablude Hrvatske

Nikad ne treba propustiti priliku za podsećanje: Država Hrvatska je dosad imala iskustvo samo sa proizvodnjom izbeglica. Sa pomaganjem izbeglicama postoje problemi. Situacija sa migrantima u Srbiji traje već više od godinu dana. Za tih godinu dana nije postojao nijedan veći incident, a kamoli nešto što bi ličilo na sukobe u Hrvatskoj nakon samo jednog dana. Dakle, Hrvatska je znala da izbeglice prolaze kroz Srbiju, znala je da njihov broj svakodnevno raste, i mesecima je znala da Mađarska diže ogradu na granici sa Srbijom. Samo potpuno naivan političar, izgubljen u snovima o svojoj nadmoći, mogao je da ignoriše te podatke i da ne proceni da će ljudski talas krenuti na Hrvatsku. Umesto da su se spremali za neminovno, busali su se u grudi.

Hrvatski potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova Ranko Ostojić rekao je kako će ,,Hrvatska primiti izbeglice bolje nego Srbija u njihovim parkovima'' [14], a premijer Milanović ,,Napravit ćemo sve da im bude bolje nego u Srbiji'' [15]. Takvi snovi o superiornosti prema komšijama, pukli su kao mehur od sapunice, nakon samo jednog dana, onda kad su prve izbeglice stupile na tlo Hrvatske.

Od tada, Hrvati zatvaraju granice prema Srbiji, a očigledno nesposobni premijer Milanović, u nemoći i neznanju da išta uradi, svakodnevno napada Srbiju, od toga da je nazvao ,,muhom'' (u dirljivo epskoj metafori o orlu i muhi [16]), do nepristojne kamiondžijske i bratske izjave o ,,šaranju'' [17]. A kako izgleda briga Hrvatske o izbeglicama i da li to podseća na scene iz Drugog svetskog rata, najbolje se vidi iz tajnog snimka holandskog novinara.

''Mi podržavamo Bašara, zbog toga ne podržavamo migrante, a time branimo i Evropu'' ili zabluda o sirijskim dezerterima

Što se tiče ,,odbrane Evrope'', moram takve ljude (autore i komentatore) da pitam, lično i direktno, jer drugačije neće razumeti – da li ste vi normalni? Koliko nas je istorija učila, Srbija je branila Evropu 1389. godine, pa smo za pet vekova izgubljene slobode i budućnosti, bili plaćeni zvonjavom nekoliko pariskih crkava. Srbija je branila Evropu u Prvom svetskom ratu, pa od 27. marta i u Drugom, a branili smo evropske vrednosti i 1999. godine.

Šta je Srbija dobila od takvih odbrana, osim što je izgubila nekoliko desetina miliona ljudi? I sad neko pametan ovde zagovara ideju da opet branimo Evropu? Da bi mađarski i hrvatski carinici i policajci mogli da od dosade jedu kokice, dok na vestima gledaju kako se glupi Srbi tuku sa migrantima, i junački ponovo stoje na braniku Evrope. Da li je to alternativa? Da li se to zagovara? To izgleda kao nastavak politike ,,protiv Vučića po svaku cenu'', šta god da uradi, pa makar se i tukli sa migrantima. Uzgred, čak i SRS i Vojislav Šešelj, verovatno prvi put, podržavaju politiku vlade prema migrantima [18].

Ne smatram da migranti pripadaju Evropi. Ni kulturološki, ni istorijski, ni bilo kako. Iskreno, ne verujem ni da će se većina njih ikad prilagoditi navikama zapadne civilizacije. Pojedinačne migracije su drugačije. Svako ko samostalno ode na drugi kontinent i u drugu civilizaciju, ide tamo gde mu je srce. Kad neko menja prebivalište u masovnim migracijama, on svoju kulturu nosi sa sobom. Živeće u getima, predgrađima velikih zapadnih gradova, okružen svojima, i neće se menjati. Ali smatram da apsolutno treba podržati one koji sa ratnih područja beže u države koje su te ratove napravili. Božanska pravda, karmička pravda, nebeska, kakva god, pravda je.

Ukoliko iz tih država smatraju da su izbeglice dobrodošle, tim bolje. Nemačka kompanija za proizvodnju žice Mutanoks je čak odbila da proda Mađarima bodljikavu žicu i tako zaradi, uz obrazloženje da je ,,bodljikava žica namenjena za sprečavanje krivičnih dela, a ne dece i odraslih koji beže od kriminala'' [19]. Jedino je prava šteta što nema više izbeglica iz Libije, a moralo bi da bude. Oni bi morali da traže bolji život u Italiji, Francuskoj i Britaniji, jer su te države najodgovornije za njihove sudbine.

Najveća od svih zabluda je verovanje da pomaganje izbeglicama šteti Asadu. Na stranu to što je većina tih migranata protiv Asada, i da bi se pre borili protiv njega, ako bi uopšte pristali na borbu. Ali, zar neko ozbiljan stvarno veruje da bi oni mladići izbegli iz Sirije mogli išta da urade protiv "Islamske države"? Zar neko ozbiljan veruje da se ona tako ruši? Da li postoji ozbiljan čovek koji smatra da je IS nastala sama od sebe, i da Kalifat nema moćne naredbodavce i sponzore?

"Islamska država" se ruši na potpuno suprotan način. Odbrana Sirije nije u zaustavljanju migranata, nego u njihovom podržavanju. Što više migranata krene ka Evropi, to će se pre građani Evrope zapitati kakav je smisao delovanja njihovih političara prema Bliskom istoku. Što više Iračana, Avganistanaca, Sirijaca, Somalijaca stigne u evropske fine komšiluke, što ih više bude u njihovim marketima, na ulicama, trgovima, autobusima, to će se pre birači okrenuti sa važnim pitanjima ka svojim političarima.