Lov na SPS

Nekoliko dana ostalo je do još jednih „sudbonosnih“ izbora za Srbiju. Iako stranke još uvek nisu bacile tu svoju poslednju kartu na sto, dosadašnji tok kampanje je već poprilično nagovestio potencijalnu kombinatoriku u pogledu formiranja budućih postizbornih koalicija. Ako ništa drugo, onda je bar postalo jasno to, ko sa kim definitivno više ne može da bivstvuje zajedno pod istim (vladinim) krovom. Upravo ta činjenica o „političkom brakolomstvu“ u Nemanjinoj kao i nasušna potreba da se u državnu politiku unese jedan novi preko potrebni nacionalni kvalitet, mogle bi da razreše trenutno najveću srpsku enigmu koja glasi - ko bi se kome,manje ili više voljno, mogao obećati na političku vernost za naredne četiri godine. U tom smislu, više je nego mala verovatnoća da će i buduća vlada zadržati identičan sastav kao i ova odlazeća, jer bi to, u izvesnom smislu, dovelo u pitanje svu svrsishodnost raspisivanja i održavanja predstojećih tripartitnih izbora. Ali isto tako i svu ozbiljnost i elementarno zdravorazumsko postupanje većeg dela naše političke elite. Tačnije rečeno, i ono malo ozbiljnosti u koju građani Srbije još uvek polažu neku bledunjavu i, u dobroj meri, izigranu nadu. Međutim, nije potrebno posebno naglašavati da je u Srbiji, po pravilu, moguće sve ono što se u nekim drugim zemljama ne može ni zamisliti. Pa zašto bi onda bilo nešto drugačije sa tom vrlom „ozbiljnošću“ naših političara. Ili sa njihovim haotičnim političkim brakovima i razvodima, kada ionako račune svih tih „promašaja“ ne plaćaju oni sami, već upravo srpski građani. O bilo kakvoj državničkoj odgovornosti posebno ne bi trebalo trošiti reči. Ponekad se autor ovih redova, posmatrajući srpsku političku scenu, posve zabrinuto pita da li je „odgovornost“ uopšte srpska reč i na koji je to način mogla da zaluta u naš jezik?

Okosnica ove predizborne kampanje postavljena je pomalo pretenciozno, kao i već nekoliko prethodnih, na donekle problematičnoj i neugodnoj dilemi - EU ili Srbija! Kao ona poznata- život ili smrt! I tako ponovo, u predizbornoj političkoj ponudi imamo oštru suprotstavljenost „srpskog-crnog“ i „evro-belog“. I ništa drugo i ništa više od toga. Ni pametnije, nažalost.

Ulogu glavnog i ujedno najozbiljnijeg stožera u nekritičkom promovisanju i sada već očajničkoj odbrani evro-perspektiva preuzela je ponovo DS sa poslovično nedefinisanim i nedorečenim stavom u pogledu odbrane najvitalnijih državnih (pre svega teritorijalnih) interesa. Ne, prvaci ove stranke ne posustaju u svojim obećanjima dalekih evro-perspektiva, koje praktično, ako ćemo biti iskreni jedni prema drugima, ni u ovim danima nisu ni za pedalj bliže i izvesnije od onih obećavanih sada već davnog „(r)evolucionog“ petog oktobra dvehiljadite. Izborima iznuđeno potpisivanje nesprovodivog i ponajviše „Hagom uslovljenog „ Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), kao i neprestano zamazivanje očiju viznim olakšicama, više je nego slab i bled, tačnije izbeljen evro-argument Demokratske stranke pred taj toliko iščekivani „sudbonosni“ 11.maj. Još ako imao u vidu konstantu u držanju zvaničnog Brisela i njemu bratskog Vašingtona prema Srbiji kako pre, tako i posle samoproglašenja najmlađe balkanske države, sadržaj pomenutog Sporazuma preti da ostane samo mrtvo slovo na papiru,ili možda preciznije, jedno obično „duplo golo“. Posebno ako se ima u vidu to da bi po svim prilikama tzv. Solanin sporazum mogao biti predmet ozbiljne debate budućeg skupštinskog saziva. Eto, još nije ni počeo da se primenjuje (i ko zna kada će i da li će uopšte), a neki već govore o izvesnom odbacivanju istog. Uz sve to, neko bi trebalo da izađe pred građane Srbije i da ih čisto obavesti da potpisivanje Sporazuma nije isto što i prijem u članstvo EU (iako se tako slavi i veliča), kao i što krajnjoj istanci ne mora nužno rezultirati prijemom u Uniju. Takva „obaveštavanja“ DS-u sigurno ne bi išla na ruku. Bar ne sada, desetak dana pred izbore. Iz svih napred pomenutih razloga, a zbog nemogućnosti da obezbedi adekvatnu podršku za svoj evro-kurs ni uz eventualnu podršku G17 plus i manjina, pa čak ni u slučaju teško ostvarivog priklanjanja SPS-a, Demokratska stranka će, sasvim izvesno, nastojati da uradi sve što je u njenoj moći kako bi ponovo povratila poljuljano poverenje, u ovom trenutku politički udaljenog DSS-a.

Tako, u suprotnom i udaljenom uglu političkog ringa „suverenistički“ vlada, prema poslednjim istraživanjima u presudnim momentima čudnovato vaskrsli „tehnički Premijer“ i njegov DSS sa „kosovskom bitkom“ kao svojim najisplativijim političkim oružjem. I sa pritajenim ali nipošto neosnovanim i zanemarljivim evro-skepticizmom kao polaznim predizborno-propagandnim lajt- motivom. Mora se konstatovati da događaji, koje se trenutno odvijaju kako na unutarpolitičkom tako i na spoljnopolitičkom planu samo dodatno, polako ali sigurno jačaju poziciju Koštuničinog DSS-a kao faktora koji će se, ne obećavajući ni kule ni gradove, a ni sela ponovo nekako naći u (ne)slavnoj ulozi neodlučne mlade, a za čije će se političko „da“ podjednako zainteresovano nadmetati sve samouvereniji SRS, a ništa manje i ponovo rođeni i od „neslavne prošlosti dekontaminirani“ SPS. Ali o socijalistima, nešto kasnije. Čini se da ni u bivšu koalicionu ljubav razočarani DS, bez obzira na sve ranije lomove, neće ravnodušno gledati na ta sve očiglednija udvaranja. A koja ozbiljno prete da budu krunisana potencijalno novim političkim brakom između SRS-DSS-SPS posle 11. maja. DSS je tako postala ponovo jedna od „najpoželjnijih udavača“ srpske političke scene, koja će ovog puta, u taj budući brak posle 11. maja, naravno ukoliko joj je stalo da isti potraje, morati kao miraz uneti nešto mnogo praktičnije i opipljivije od proste i sada već pomalo izlizane i zamarajuće priče o „srpskom Kosmetu“ i „NATO državi".

Deo kolača ublažene „kosovske retorike“ preuzeo je nikad jači i samouvereniji SRS, kao svojevrsni fenomen burne političke scene. Nesumnjivo je da radikali, prema većini istraživanja, beleže ničim izazvani, ali ipak konstantni rast kako popularnosti, tako i članstva i simpatizera. Za tako nešto, ova pojedinačno posmatrano najjača stranka, ponajviše može da zahvali jednostavnoj činjenici što se nalazi van vlasti i odgovornosti već nekoliko, za državu turbulentnih i kriznih, godina. Ipak, čini se da su radikalske strategije „lajanje na zvezde“ ili ona „bolje biti jaka opozicija, nego slaba i neuticajna vlast“ poslužile koliko su trebale da posluže i da kod velike većine više „ne piju vodu“, a da bi narod sada malo voleo da vidi radikale kako se hvataju u koštac sa gorućim i ključnim političkim, socijalnim i ekonomskim pitanjima, za koja nas uveravaju da će ih uspešno rešavati čim dođu na vlast. Ovo je zasigurno do sada, s obzirom na svu podršku koju trenutno ima, najbolja prilika za SRS da pokaže koliko u stvari može i zna. Ali isto tako, potencijalno i poslednja, ukoliko ponovo proceni da se interesi Srbije najbolje brane iz skupštinskih klupa i vatrenim opozicionim govorima.

Na samom kraju priče dolazimo do Dačićevog SPS-a, kao najpoželjnijeg i prema svemu sudeći nezaobilaznog političkog partnera za predstojeća postizborna dešavanja, a kojeg zasigurno iz noći u noć podjednako sanjaju i Toma i Voja i Boris. Ulogu „jezička na vagi“ koju je DSS imao neposredno pre i posle izbora 2007., sada su odlučno preuzeli socijalisti, koji su se na političku scenu vratili na neočekivano velika vrata. Tako da je danas svaka izborna matematika i kombinatorika, u kojoj se ne nalazi „novorođeni“ SPS-a, ne zaslužuje bilo kakvu pažnju. Znači prava okosnica narednih izbora jeste upravo stranka kojoj je pre samo nekoliko godina,zbog „obračuna u sopstvenim redovima“, pretio bespovratni odlazak sa srpske političke scene. Danas su Dačić & co. nezaobilazni faktor u formiranju bilo kakve postizborne koalicije. Prema sadašnjoj konstelaciji snaga kao i političkim i ideološkim podudarnostima, izvesnije je i logičnije da će SPS blagosloviti „patriotsku“ većinu koju potencijalno naprave SRS i DSS, nego što će, napraviti svojevrsni politički salto mortale i utočište naći u zagrljaju DS-a. Čini se da neki „prošli dani“ ne dozvoljavaju socijalistima takav luksuz. Izgleda čudno, ali će sastav buduće vlade, kako stvari sada stoje, ponajviše zavisiti od toga da li će Dačić ustati na levu ili desnu nogu već tog postizbornog 12. maja. Ali i od toga da li će prvo sanjati Voju, Tomu ili možda ipak Borisa. Naravno redosled može biti i drugačiji. Od Ivice zavisi.

Novi Sad, 30. april 2008.