Mitovi o Zoranu Đinđiću

Svake godine u ovo doba, od kako je izvršen atentat na Zorana Đinđića, javnost se bombarduje razno-raznim mitovima koje su proizveli sledbenici i obožavatelji njegovog lika i dela. Mistifikovanje Đinđićeve ličnosti u taboru njegovih pristalica postojalo je i za vreme Đinđićevog života, ali je izrazitu mitološku veličinu zadobilo nakon njegove smrti, što je i logično ako se ta smrt od samog početka proglasi i ovekoveči kao „herojska“, kao hrabro stradanje gotovo sasvim napuštenog i usamljenog pojedinca u sudaru sa silama „mraka“, „zla“ i „prošlosti“. Čini se da je krajnje vreme da se ovi (pro)đinđićevski mitovi konkretnije navedu i demistifikuju zarad prosvećene i progresivne političke javnosti koja bi trebalo da nam bude ideal i cilj. 

Mit o Đinđiću kao (velikom) filozofu

Ako idemo tragom njegove biografije, onakve kakvu je kanonizovala sekta Đinđićevih sledbenika, prvi od tih mitova mistifikuje Đinđića kao velikog filozofskog mislioca i teoretičara. Tako smo svedoci da se nekoliko njegovih knjiga, koje čine čitav opus Đinđića kao filozofa, uzdižu i veličaju preko granice dobre mere i ukusa, preporučujući se i namećući maltene kao obavezna literatura za studije filozofije. Đinđić je nesumnjivo bio darovit i perspektivan filozof, to niko ne spori. Ali, samo dok se filozofijom bavio. Jer, sa nepunih četrdeset godina prestao je njome da se bavi i, štaviše, otvoreno govorio kako je dvadeset godina života izgubio na filozofiji (u razgovoru sa Zdenkom Aćin na TV Politika početkom 90-tih godina). Dakle, Đinđić se filozofije sam odrekao i posvetio politici, a potom, od kako je postao premijer, (kapitalističkoj) ekonomiji, koje je shvatao kao suprotnost filozofiji. Tako je jednom izjavio: „Kad sam političar, moram zaboraviti da sam filozof, moram prestati biti filozof“[1].

Njegovi prijatelji i simpatizeri koji pokušavaju da ovaj stav relativizuju, da pokažu da tu ipak nije reč o radikalnom rezu između filozofije i politike, sasvim su neubedljivi. Besmisleno je i groteskno da od Đinđića prave filozofa onda kada je on sam filozofiju izričito negirao. Povrh toga, čitava Đinđićeva postfilozofska praksa ih demantuje. Njegov suvi realizam i surovi pragmatizam u političkom delovanju negacija su identiteta filozofije i poziva filozofa koji Ideju suprotstavljaju empirijskoj realnosti. Jer, Đinđić je bio sluga i službenik globalističke realnosti koju je u Srbiji uvodio krajnje anti-filozofski, nepromišljeno, oslanjajući se isključivo na nasilje svoje političke falange i njenih globalističkih gazda, o čemu će kasnije biti više reči.

Mit o Đinđiću „demokrati“

U tom ranom, mladalačkom periodu Đinđić je bio više anarhista nego marksista. Kažu da je kao student, početkom 70-tih, ispisivao radikalne parole na zidovima kuća za vreme Korčulanske filozofske škole koja je okupljala mislioce koji su bili u sukobu sa tadašnjim Titovim režimom. Đinđić je takođe bio izraziti protivnik tog režima i, po svedočenju ljudi koji su s njim kontaktirali uoči odlaska u Nemačku, u njemu je kiptelo od besa i mržnje prema domaćoj političkoj vlasti. Tada je osvetoljubivo rekao da će se vratiti jednog dana u zemlju i doprineti rušenju režima. To obećanje je na neki način i ispunio jer je za njega Miloševićeva vlast bila nastavak prethodne, one iz doba SFRJ; zato se u zemlju definitivno vratio i u njoj ostao da trajno živi i deluje tek krajem 80-tih godina, kako bi se angažovao u borbi protiv komunističke vlasti koja je bila u opadanju i Miloševićeve vlasti koja se uspostavljala.

Za vreme boravka u Nemačkoj upoznao se sa Joškom Fišerom s kojim je u to vreme, tokom druge polovine 70-tih, delio radikalne levičarske stavove. Fišer se zbog toga početkom 2000-ih suočio s optužbama da je bio u vezi sa „terorističkim“ grupama iz tog perioda kao što je RAF. Međutim, i Đinđić i Fišer su kasnije radikalno napustili levičarsku poziciju, i postali nešto sasvim suprotno, pobornici, činovnici i egzekutori kapitalizma, i njegovog militarizma i imperijalizma. Tako smo Fišerov „zeleni“ pacifistički stav imali prilike da vidimo za vreme NATO agresije na SRJ, kada su nemački i drugi bombarederi divljački ubijali naš narod i razarali našu zemlju. Jedna druga osoba je takođe bila levičarski nastrojena tokom 70-tih godina, i čak učestvovala u demonstracijama protiv NATO-a - Havijer Solana. Isti taj Solana je kasnije postao generalni sekretar NATO-a. I Fišer i Solana su bili među najznačajnijim stranim zvanicama nakon atentata na Đinđića. Kod treće visoke zvanice, Robina Kuka, imamo razvoj u suprotnom pravcu - od jastreba za vreme NATO bombardovanja SRJ do napuštanja britanske vlade zbog njenog učestvovanja u napadu na Irak. Dakle, svu četvoricu povezuju, gledano u dužem periodu, krajnje nestabilna politička uverenja i strahovita ambicija da se uspe po svaku cenu, bez obzira na političku (ne)doslednost i (ne)principijelnost. Ove nesumnjive mene i mane u đinđićevskoj mitologiji izokrenute su i pretvorene u „vrline“ realizma i pragmatizma.

Navedena Đinđićeva bliskost sa individuama poput Fišera, Solane ili Kuka dovodi nas do sledećeg mita, mita o Đinđiću kao „demokrati“. Jer, na prvom mestu, kako demokrata može biti neko ko se, po slovu i duhu svojih izjava, zalaže za bombardovanje sopstvene zemlje i naroda (demosa)?! Poslušajmo šta je Đinđić govorio u vreme NATO bombardovanja. U intervjuu izraelskom listu „Ha'aretz“, od 3. maja 1999., on kaže sledeće: „Nije logično da se sprovede kopnena kampanja i formalno osvajanje Srbije. To bi dovelo do sukoba između NATO-a, i Rusije i Kine, i međunarodne krize. Najlogičija stvar za NATO je da nastavi vazdušni rat, koji je vrlo efikasan. Oni uništavaju infrastrukturu u Srbiji, i za 10 do 14 dana, ovde će veoma teško biti živeti bez gasa, struje, mostova, komunikacija. Milošević neće moći da vodi rat duže od 10 dana, ili dve ili tri nedelje“[2]. A u zajedničkoj izjavi Zorana Đinđića i Mila Đukanovića za „New York Times“, od 8. maja 1999., stoji: „Uprkos sadašnjem sukobu, ostajemo posvećeni integraciji Jugoslavije u Evropu, i konačno Evropsku Uniju. Put u Evropu je jedini pravac koji će pomoći našoj zemlji da reši svoje ogromne probleme, i izgradi trajan mir i stabilnost u regionu...(Ali) ako se ovaj rat završi potpisom na mirovnom sporazumu i isto političko vođstvo zadrži vlast, sa Slobodanom Miloševićem na kormilu, tragedija i nasilje će se nastaviti“[3]. Dakle, Đinđić je zagovarao ubijanje na hiljade Srba samo zato da bi njegova i opsesija njegovih tutora bila zadovoljena, a to je da Milošević bude svrgnut sa vlasti. Bombardovanje ne sme da prestane dok Milošević ne ode, to je, vidimo, smisao njegovih izjava iz tog perioda. A šta reći za Đinđićevo (i Đukanovićevo) servilno iskazivanje lojalnosti „evropskim integracijama“, u isto vreme kada im „Evropa“ bombarduje i dezintegriše vlastitu zemlju (ako im je uopšte vlastita?) Kakve li perverzne, mazohističke ljubavi i idolatrije „Evrope“ kao „jedinog pravca“, puta koji „nema alternativu“ (pa makar Srbija nestala)?!

Đinđićeva „demokratičnost“ došla je do izražaja i nakon bombardovanja. Čim su prestale da padaju bombe na Srbiju i Jugoslaviju, onda kada je trebalo graditi i obnoviti porušenu zemlju, počinje da huška građane na nasilno obaranje legalne i legitimne vlasti. Njegova tadašnja strategija je bila baš „demokratska“: prvo rušenje Miloševića (putem ulice), pa tek onda izbori. Međutim, njegov „Savez za promene“ nije imao uspeha u tom poduhvatu; ostali su šačica zanesenjaka koja se svako veče okupljala kod Konja, bezuspešno pokušavajući da animiraju Beograđane u pravcu masovnijih i ozbiljnijih demonstracija. Onda je odlučio da svoju, i tuđinsku ambiciju, obaranje Miloševića i njihov dolazak na vlast, ostvari krijući se iza neke manje kompromitovane ličnosti. Takvu je našao u Vojislavu Koštunici. I napokon je uspeo, preko petooktobarskog paljenja, rušenja i pljačke, a bez neophodne većinske podrške na izborima. Baš demokratski! Na republičkim izborima u decembru 2000., u „demokratskoj“ atmosferi kriznih štabova, linča opozicije, i medijskog mraka, kakvi nisu zabeleženi u „najcrnjim“ periodima Miloševićeve „diktature“, osvojio je devedeset posto vlasti sa petnaestak posto podrške u biračkom telu (kako se ispostavilo prilikom glasanja za njegovog kandidata na docnijim predsedničkim izborima, Miroljuba Labusa). Oficijelna biografija kaže da je „izabran za prvog demokratskog premijera Srbije“[4]. Pitamo se zašto prvi? Zato što je iz stranke koja sebe naziva „demokratskom“, pa se samim tim izjednačava sa demokratijom uopšte, zato što je odgovarao EU-NATO definiciji „demokratije“ („ko radi za nas, taj je demokrata, ko radi protiv nas, taj je nedemokrata“), ili možda zbog jednog i drugog? Zašto demokratski nisu premijeri Srbije iz 1990., 1992. ili 1993., ako je na tim izborima učestvovala Demokratska stranka i saglasila se sa njihovim rezultatima?

O Đinđićevom „demokratskom“ odnosu prema političkim protivnicima suvišno je govoriti. Proganjao je Miloševića sve dok ga na kraju nije nasilno izručio Hagu, čime je postao saučesnik u njegovom ubistvu. Pri tom „demokratski“ gazeći Ustav iznad i protiv koga je postavio samovolju svoje političke frakcije. I pljunući na ideale nebeske Srbije (nacionalnu slobodu i dostojanstvo) zarad „interesa zemaljske Srbije“ (mizerne šake dolara na tzv. donatorskoj konferenciji u Briselu održanoj dan nakon Miloševićevog izručenja). A za Šešelja je del Ponteovoj rekao: „Vodite ga i ne vraćajte ga više!“ Đinđić znači nije imao ništa protiv da Šešelj u Hagu npr. bude ubijen, umre ili bar osuđen na doživotnu kaznu. Najvažnije je da se u Srbiju više ne vrati. Baš „demokratska“ poruka, nema šta! Svoju posvećenost „demokratiji“ pokazao je i unutar vlastite, „demokratske“ stranke. Vrlo brzo je sa čela stranke, ne birajući sredstva, uspeo da ukloni Dragoljuba Mićunovića, iako ga je do tada smatrao političkim „ocem“. Uvidevši njegovu beskrupuloznu ambicioznost, iz DS-a su počeli da beže istaknuti predstavnici ove stranke - Koštunica, Vuksanović, Labus i drugi. Kada su održavani izbori za predsednika DS-a na kojima su se suočili Đinđić i Vuksanović, svedoci kažu da su članovi bili izloženi strašnoj presiji od strane Đinđićeve grupacije. Mnogi su zbog toga napustili DS ili se u njemu sasvim pasivizirali.

Da završimo ovaj odseljak s demosom od koga smo i počeli. Đinđić je demos prezirao i prema njemu osećao animozitet, utoliko više što je narod s pravom gajio netrpeljivost prema njegovim ciljevima i metodama. Mogao je da bude spontan samo u krugovima uže gradske populacije, a izvan toga se primećivala nesigurnost i nelagodnost, što je bilo vidljivo pri njegovim neposrednim kontaktima sa tzv. običnim svetom, tj. gubitnicima tranzicije. Zato je Đinđić morao da svoju, na nacionalnom i socijalnom planu, jasnu nedemokratsku politiku, maskira borbom protiv „populizma“. Žarko je želeo da bude popularan, kao svaki lider koji teži nadmoći u odnosu na konkurente, ali mu to logično nije uspevalo s obzirom na politiku koju je vodio. Otuda racionalizacija kao mehanizam odbrane, odnosno isticanje nepopularnosti kao zapravo pozitivne i neminovne pojave na putu uvođenja „reda“ i „napretka“: „Nisam došao na ovo mesto da budem popularan. Došao sam da obavim istorijski posao - uvođenja reda u Srbiji, a taj prvi koji uvodi red je uvek nepopularan“[5]. Ono što je Đinđić prevideo je da su i nacisti i ostali okupatori takođe svojevremeno ovde dolazili da uvedu „red“ (setimo se Bate Stojkovića iz „Ko to tamo peva“). I naravno da su takav okupatorski „red“ i „napredak“ bili nepopularni.

Mit o Đinđiću „vizionaru“

Treba spomenuti i mit o Đinđiću kao „vizionaru“. On je tobože imao „viziju“ neke bitno drugačije stvarnosti od postojeće, što je naročito mlade trebalo da nadahne izvesnim „idealizmom“. Takav kult se oko Đinđića gradio još za života, a pogotovo posle smrti. Ali, realizam i pragmatizam, s jedne, i vizionarstvo i idealizam, s druge strane, ne mogu da idu zajedno. Stoga je Đinđićeva „vizija“ bila nasilno menjanje Srbije u pravcu strogog pokoravanja evroatlantskoj realnosti i njenom poretku moći. Pravi vizionari, naprotiv, bore se protiv takve realnosti i moći, za još uvek nepostojeći, slobodniji i pravedniji svet (Milošević je utoliko bio mnogo istinskiji vizionar od Đinđića). Ovo zloupotrebljavanje i izokretanje „vizije“, podmetanje njenog falsifikata za original, vidi se u sledećim Đinđićevim izjavama, koje se inače citiraju i rabe kao „legendarne“, i njihovim pratećim komentarima.

„Moja politička linija je ista već trideset godina: zalažem se za urbano, civilizovano i evropsko društvo a protiv diktature. Ono što me čini drugačijim od ostalih, to je da u Srbiji intelektualci posmatraju i analiziraju pušeći i gunđajući. Ja želim da menjam svet.“[6] Nisi se, Đinđiću, borio protiv dikature onog najjačeg, diktature imperijalističke klike iz Brisela, Bona ili Vašingtona. Nisi menjao, niti si želeo da menjaš svet u kome ona ima hegemoniju, već da ogoljenom silom podrediš Srbiju toj hegemoniji. Zato je tvoja revolucionarnost, tvoje koketiranje sa Marksovom 11. tezom koje se oseća u ovoj izjavi, sasvim lažno i podlo. Bio si jedan običan neoliberalni desničar i kontrarevolucionar.

„Sve što sam u životu postigao, postigao sam plivajući uz vodu. Nikad nisam birao lakši put. Zato i mislim da na njega nemam pravo.“[7] Netačno, uvek si birao lakši put, i plivao nizvodno, od odlaska u inostranstvo, preko disidenstva u vreme kada je socijalizam već bio na zalasku, do služenja gospodarima Novog svetskog poretka.

„Međunarodna zajednica je kao klima - ne možete da je priznate ili ne, već da se adaptirate“[8]. Eto „vizionara“ koji zagovara prilagođavanje postojećem?! Koji društveni svet, stvoren čovekovom voljom, i tom voljom i izmenljiv, predstavlja kao nekakav nepromenljiv poredak prirode. Đinđiću, samo se životinje i druga ne-ljudska bića adaptiraju svojoj prirodnoj sredini, a ljudi je i menjaju. „Međunarodna zajednica“, ako nije regulisana nekim ljudskim vrednostima i zakonima koji važe za sve, povratak je u životinjsko carstvo u kojem krupnija i jača zverka proždire manju i slabiju.

„Moj prioritet je da uklonim sve prepreke koje vode ka ubrzanom vraćanju zemlje u Evropu, ne razmišljajući da li su te prepreke na opravdan ili neopravdan način postavljene“[9]; „Naš cilj je, i mi našu zemlju vidimo da 2004. godine bude zvanični kandidat za Evropsku uniju, da 2010. godine bude ravnopravni član Evropske unije. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, bilo da se zovu zakoni. Ne postoji ni jedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu. Kao čoveka koga drže pod vodom 50 godina, u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako i Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa, to je porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja.“[10] Eto „filozofa“ koji ne želi da razmišlja o (ne)opravdanosti date pojave?! Pa da, briga tebe Đinđiću za Istinu i Pravdu, važno je ukloniti prepreke koje stoje na putu lažljivoj, nepravednoj i porobljivačkoj „Evropi“. Kakvo slepo obožavanje i služenje goloj Sili! Kakva fanatična posvećenost jednoj fašističkoj viziji Moći! „Evropa“ über alles! Iznad ustava, zakona, humanosti i morala! Takvo stezanje „evropske“ omče oko vrata milione ljudi ne dovodi ni do kakvog kiseonika, već samo do sve jačeg nacionalnog i socijalnog gušenja!

Mit o Đinđiću „reformisti“

Završićemo sa ovim mitom. Za Đinđića se kaže da je „pokrenuo proces korenitih ekonomskih i društvenih promena“[11]. Istinske promene (reforme) podrazumevaju popravljanje postojećeg, stvaranje nečeg boljeg, naprednijeg, prosperitetnijeg. Međutim, Đinđićeve „reforme“ bile su deformisanje i destrukcija ekonomskog i socijalnog sistema. Bez sankcija, izolacije, ratova i drugih otežavajućih faktora, nova vlast nije uspela da postigne nimalo zadovaljavajuće rezultate. Naprotiv, sa Đinđićevim agresivnim, ratobornim pristupom na tom planu, došlo je do iskorenjivanja našeg ekonomskog suvereniteta, likvidacijom domaćeg sektora i predajom gotovo čitave ekonomije u ruke stranog kapitala, izbacivanjem hiljade radnika na ulicu u tranzicionoj šok-terapiji itd. Od kako je zgrabio funkciju premijera, započeo je da ostvaruje neoliberalnu i tehno-menadžersku koncepciju politike kao ekonomije, u kojoj se vlastita stranka, vlada, i na kraju čitava država pretvaraju u (kapitalističko) preduzeće, kojim upravlja sam Đinđić kao top-menadžer (i gaulajter), a čiji su stvarni vlasnici njegove inostrane gazde.

Pogledajmo kako Đinđić zamišlja „reforme“ i „blagostanje“ koje će sa njima uslediti. „Kako da stvorimo dovoljno zdravih radnih mesta za sve koji žele posao...? Odgovor je jednostavan, mada ga nije jednostavno sprovesti u delo. Uklanjati sve što je nefunkcionalno i neefikasno. Najpre društvenu svojinu, koja počiva na kolektivnoj neodgovornosti. Što više imamo privatne privrede, to je više inicijative, preduzetničke energije, investicija, sigurnih radnih mesta...Utoliko su tri ključna prioriteta za sledeću godinu: prvo, nastavak i ubrzanje privatizacije postojeće društvene privrede i podsticanje postojećeg privatnog preduzetništva zarad podizanja konkurentnosti naših preduzeća i otvaranja zdravih radnih mesta za naše građana...Želimo da budemo društvo slobodno od straha i slobodno od siromaštva. Sa građanima koji nemaju razlog da strahuju za svoj život i imovinu...Takođe, sa građanima koji znaju da žive u solidarnom društvu koje se koje se brine za svoje socijalno ugrožene članove“[12].

Ovo je stvarno briljantna „mudrost“ i „vizija“! Neoliberalni model kojim je Đinđić bio opsednut, model radikalne i rapidne privatizacije čitave ekonomije, koji se rukovodi „svetim“ načelima privatne svojine, profita i konkurencije, proizvodi sve samo ne povećanje radnih mesta, sigurna i zdrava radna mesta, slobodu od straha i siromaštva, sigurnost života i imovine, solidarno društvo koje brine za svoje socijalno ugrožene članove. Naprotiv, on je temeljno skopčan sa smanjenjem radnih mesta, nesigurnošću i nezdravošću radnih mesta, zarobljavanjem strahom i siromaštvom, nesigurnošću života i imovine, nesolidarnim društvom koje se uopšte ne brine za socijalno ugrožene. Sve to smo imali prilike da vidimo u vreme Đinđićevog zavođenja neoliberalnog fašizma u Srbiji, a danas taj proces, na žalost, teče mirno i stabilno, kada su mu institucionalni temelji već postavljeni (pre svega preko Zakona o radu, zapošljavanju i sličnim zakonima iz Đinđićevog perioda).

Setimo se koliko je Đinđić bio bahat i ciničan u zavođenju kapitalističke diktature u Srbiji. U svojoj kampanji „Srbija na dobrom putu„, Đinđić je poručio radnicima Bora i Majdanpeka da dignu ruke od rudarstva, jer od tog posla vajde nema. Kad su ga pitali pa čime da se bave, odgovorio im je - sadite kikiriki?! Evo šta o tome kaže jedan komentator na Internetu: „Još pamtim njegovu kampanju 'Srbija na dobrom putu' gde je ismejavao građane Bora i Majdanpeka, i rekao da uzmu lepo i poseku šume oko grada i da krenu da sade kikiriki!!??! ko se seća ispraćen je jajima odande“[13]. Zaista, ništa drugo nije ni zaslužio. Da bismo shvatili svo slepilo i nakaradnost ovakve Đinđićeve „vizije“ šta ima perspektivu u proizvodnji, a šta ne, navedimo vest iz 2011. godine: „Rudarsko-topioničarski basen (RTB) Bor proizveo je u prva četiri meseca 9.450 katoda bakra, što je za oko 30 odsto više nego u istom periodu prošle godine“[14]. Dakle, to su bili Đinđićeva „mudrost“, „optimizam“ i „vizija“?! Obesmišljavanje i ismevanje vlastite proizvodnje, podrivanje sopstvenog nacionalnog ekonomskog interesa, brutalnost prema radnicima i svima koji nisu mogli da podnesu teret neoliberalnih „reformi“. U to vreme postojala je čak inicijativa da se promeni ime „Studentskom trgu“. Potpuno razumljivo. Studenti su stvarno nepopravljivi, stalno se nešto bune. Ovog puta ne za tuđe interese, kao 90-ih, već za svoje vlastite, autentične. S pravom su se bunili što su im školarine porasle (minimum) dvadesetak puta, što im je hrana gora bila gora nego u vreme „Slobe“, što neće dogmu „Znanje je roba“ i „šok-terapiju” na tržištu rada itd. A zaista su bezbožnici kad ne veruju u uskrsenje! Jer, kako mogu da sumnjaju u Đinđićeve, Đelićeve i Dinkićeve natprirodne sposobnosti i moći da prvo ubiju čoveka „ekonomskim šokovima”, a onda ga nakon tri dana „terapije“ ožive, i smeste u raj srpskih „reformi“...

Sledeći Đinđićevi citati i njihovi komentari dodatno razobličavaju i raskrinkavaju mitologiju Đinđićevih „reformi“. „Lako je postavljati populističke zahteve i navoditi ljude da vas u tome podržavaju. Hrabrost je tome da se radnicima kaže istina.“[15] A „istina“ je, po Đinđiću, da radnici „moraju“ da ostanu bez posla i da „ne mogu“ više očekivati sigurno radno mesto. Ali, to je jedna ideološka „istina“, „istina“ koja odgovara eksploatatorskim interesima kapitalističke klase. Kao što je, uzgred, „Istina!“ na bilbordovima LDP-a zvučala kao EU-SAD-NATO toljaga. „Istina“ je da Srbija „mora“ da ostane bez Kosmeta i „ne može“ se očekivati da će ga ikad vratiti. Ako se narod suprotstavlja prvom ili drugom, to nije populizam, već demokratija. Đinđić i njegovi čedistički sledbenici imali su i imaju, kao što smo već primetili, problem sa narodom i demokratijom, socijalnom i nacionalnom. A onda tu svoju konstitucionalnu devijaciju pretvaraju u iluzornu nadmoć, u prezrenje i mržnju prema tobožnjem populizmu, u proglašavanje naroda maloumnim i zaostalim, jer ovaj ne može da shvati da je ostanak bez posla ili Kosmeta zapravo dobit?!

„Kada nemaju platu, radnici onda ne traže svoje poslodavstvo, nego traže Vladu. Kad imaju pare, onda ne dođu da ih dele s Vladom - dele među sobom.“[16] Stvarno, kakvog li nepoštenja od strane radnika! Ne žele da dele platu sa siromašnim ministrima Vlade! A znaju od nje da traže pomoć (a od koga bi ako već ne mogu da računaju na svoje poslodavce koji su dužni da im obezbede plate). Đinđiću, samo napred, udri još po radnicima!

„Nema spavanja. Ne možete vi da budete svetski prvaci a da spavate. Spavajte pet, šest sati šta vam više treba da spavate. Spavaćete kad budete u penziji. Penzioneri mogu da spavaju. Ako niste u penziji nemojte da spavate. I to je dobro za liniju. Nema subota, nedelja, praznici. Ako hoćete da postignete neki veliki cilj, nema praznovanja. Nema ono - ima 170 slava u Srbiji godišnje. Slavićemo kada pobedimo. Ne možemo mi da pobedimo a da u vreme treninga slavimo.“[17] Ali, Đinđiću, i mi radnici smo ljudi, želimo i moramo da se odmorimo, praznujemo i slavimo, i ne spremamo se za svetsko prvenstvo!

„Reforme izazivaju strah, bole i nema te šećerne vodice koja će da ublaži bol.“[18] Nije problem izdržati strah i bol ako se zna da sve ili bar većinu nas očekuje bolja i svetlija budućnost. Ali, upravo to se ne zna i ne može da se zna jer neoliberalno zamišljene „reforme“ za najveći broj ljudi nikada ne dovode do takve budućnosti. Dobitnici „tranzicije“ uvek su samo izrazita manjina. To je vidljivo u svetu, to je vidljivo kod nas. Đinđić je stoga zapravo nudio mučenje i samo mučenje, besmisleno i besciljno, sve do smrti čoveka-radnika u najgorim tranzicionim bolovima i mukama.

„Reforme su uvek plivanje uz vodu. Reforme su uvek u sukobu sa mentalitetom, nasleđem, interesima, entropijom i inercijom.“[19] Ne, tvoje „reforme“ Đinđiću su plivanje niz vodu mentaliteta, nasleđa, interesa, entropije i inercije neoliberalno i globalno vladajuće ekonomske, političke i vojne elite. Toj imperijalističkoj eliti si služio, ostrvljeno napadajući u našoj zemlji snage nacionalnog i socijalnog bunta i otpora.

„Prevarenim se može smatrati samo onaj deo naroda koji je verovao da će sa dolaskom političke demokratije automatski doći ekonomskog blagostanje.“[20] Da, kako su toliki ljudi mogli da pomisle da će sa pobedom DOS-a ovom zemljom poteći med i mleko?! Ko im je to ikad govorio i obećavao?! Zaista neverovatno kako glupe i naivne ljude mi imamo!

Zaokružimo ovaj odeljak citatom koji je sasvim u duhu socijalnog darvinizma koji je neoliberalni (prvo)sveštenik Đinđić propovedao. Sa opstankom „najsposobnijih“ u nemilosrdnoj borbi za preživljavanje, kao vodećim principom, koji se dobija kada zakone životinjskog carstva počnemo da uvodimo u ljudsku zajednicu. „Život je surov, a u njemu uspevaju samo uporni i istrajni. Oni koji iz bilo kog razloga ne iskoriste svoju šansu kao zemlja i kao pojedinci, možda će imati dobre razloge, ili izgovore za to, ali će ostati van igre.“[21]

*

Da rezimiramo. Đinđićevu ideologiju i politiku najbolje je objasnila Latinka Perović: „Đinđić je bio opsednut idejom kako da se modernizuje Srbija“[22]. Od takve, baš lepo rečeno, opsednutosti nečim što je sasvim pogrešno smatrao „modernizacijom“ (ubrzana privatizacija bez milosti, uterivanje Srbije u „Evropu“, ekstremističko negiranje bazičnog mentaliteta ovog naroda i njegove herojske prošlosti koja se koncentriše oko ideala „nebeske Srbije“ itd.), neminovno su stradali država i narod, u nacionalnom, socijalnom, kulturnom smislu.

Đinđić je često govorio o brzini. Ali, zaboravio je: fast life, fast death. Bio je obrazovan; međutim, nije se setio stare latinske izreke „Žuri polako“. Sagoreo je u nezasitoj ambiciji da što brže iskoreni važna uporišta jedne zdrave i prosperitetne društvene zajednice - nacionalnu tradiciju, socijalno dostojanstvo i pravni poredak. Za Đinđićeve fanove, njegova politička prevrtljivost postala je „fleksibilnost“, izjašnjavanje o onome što se na brzinu učilo (ekonomija) „stručnost“, a deklamovanje onoga što su naredili inostrani mentori „vizija“. To je bio Zoran Đinđić. „Mudrac“ koji propovedao nacionalni i socijalni napredak u kapitalističkoj koloniji, „optimista“ koji nije verovao u Srbiju kao nezavisnu državu, „vizionar“ koji je prezirao metafiziku (u poznatom duelu sa Šešeljem, na uporno Šešeljevo pitanje „da li je Bil Klinton ratni zločinac?“, Đinđić je odgovorio da je to „jeftina demagogija“ i „metafizika“ )

Na ovakvoj apsurdnoj pojavi izgrađen je mit o Đinđiću kao Mesiji, logično jednako apsurdan kao i sam Đinđićev lik. Jer, njegovi fanatični obožavaoci i sledbenici mrze „mitove“, ali volšebno vole mit o Đinđiću. Kad o njemu govore, kao da ga je samo Nebo i njegovo Proviđenje međ' nas poslalo, i kao da je stradao kao Isus Hristos. Oni veruju u mitski 6. oktobar, kao nekakav Strašni sud, kada će Đinđić valjda vaskrsnuti i „gvozdenom metlom“, zajedno sa svojim „apostolima“, manjinom Izabranih i Posvećenih, očistiti našu zemlju od svega „mračnog“, „zaostalog“ i „nazadnog“. Tada ćemo i mi ući u „Carstvo Božje na zemlji“ koje, kako je Sveti Zoran govorio, čini „Evropa, a to je porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja“.

Na sreću, još uvek imamo zdrav razum i višegodišnje „prijatno“ iskustvo s „Evropom“, pa u ovaj i ostale (pro)đinđićevske mitove ne verujemo.