NDNV i regenerisano autonomaštvo

U prethodnom članku bilo je reči o načinu na koji Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, sarađuje sa stranim novinarima1. Tu je opisano kako objektivni Gruhonjić širi istinu o Srbiji, rečenicama poput: "Teško je verovati da može da postoji takva koncentracija zla na tako malom prostoru". U ovom članku će biti reči o drugom medijsko-političkom poduhvatu Gruhonjića i NDNV. To je sajt www.autonomija.info, čiji je podnaslov "Vojvođanski identitet".

Sajt je pokrenut 7. aprila 2008. godine, sa željom da se, kako je rečeno, doprinese raspravi o "ustavnopravnom i političkom položaju Vojvodine". To je bilo usred kampanje za parlamentarne i pokrajinske izbore (održane 11. maja), kada se pitanje "ustavnopravnog položaja Vojvodine" praktično nije ni postavljalo. Inače, NDNV, ima svoj zvaničan sajt www.ndnv.org, zbog čega smisao pokretanja novog sajta nije odmah bio baš najjasniji. Međutim, ubrzo je postalo nesumnjivo da je reč o čisto političkom sajtu, preko koga se NDNV legitimisala kao oficijelni informativni servis regenerisanog "autonomaštva", odnosno vojvođanske varijante secesionizma.

Novac za pokretanje i održavanje ovog sajta dala je američka fondacija Nacionalna zadužbina za demokratiju (National Endowment for Democracy). Reč je o fondaciji koja se uglavnom finansira iz budžeta SAD (oko 70 miliona dolara godišnje)2, a koja već druže vreme pomaže različite stranke i NVO u Srbiji3. U isto vreme (i verovatno sa istim finansijerom) pokrenuto je i izlaženje "Internet magazina Vojvodina – časopisa evropske Vojvodine" (urednici Nedim Sejdinović i neizbežni Dinko Gruhonjić). O karakteru tog magazina najbolje svedoče naslovi: "Evropska Vojvodina u poluevropskoj Srbiji", "Kada će jogurtu isteći rok trajanja?", "Sistematska pljačka otete autonomije", "Vojvodina, propadanje jednog regiona", "Nenad Čanak: `Autonomističku opciju tek treba stvarati!`”, "Bojan Pajtić: `Centralisti su pokušali da unište Vojvodinu`“, itd.4 Ovaj magazin se ipak ugasio posle samo tri izašla broja, ali su sve njegove ideje nastavile da i dalje žive na sajtu autonomija.info.

Ovaj sajt najviše pažnje daje najekstremnijim autonomašima. Tako se, trenutno, posebno reklamiraju referati sa "Treće vojvođanske konvencije", održane 21. decembra 2008. Reč je o skupu desetak različitih autonomaško-secesionističkih stranaka i sedam isto tako orijentisanih NVO. Od stranaka, u organizciji konvencije su učestvovali: Savez vojvođanskih Mađara, Demokratski savez Hrvata Vojvodine, Alijansa vojvođanskih Rumuna, Socijaldemokratska partija Vojvodine, Vojvođanska partija, Evropska snaga Vojvodine, Banatska stranka, Pančevačka partija i Novosadska partija. U organizaciji skupa bile su i nevladine organizacije: Helsinški odbor za ljudska prava, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Vojvođanski klub, Regionalni centar za izbegla i prognana lica, "Argus", "Forum V-21" i Centar za liberalne studije.

Uvodni referat podneo je Živan Berisavljević, stari autonomaški kadar5. Berisavljević je pozvao "republičku političku vrhušku(...) da osigura da Skupština Republike da saglasnost na predloženi Statut AP Vojvodine". Ali, naravno da je Statut samo prvi, početni korak. Sledeći korak je, po Berisavljeviću, "novi istorijski dogovor o stvaranju zajedničke države" (odn. "složene države Srbije"), koji će postići "dva konstitutivna elementa nekadašnje Jugoslavije", tj. Vojvodina i Srbija. "Vojvodini se u tom procesu dogovaranja mora ponovo politički priznati porečeno, a nepotrošivo istorijsko pravo da u svim novim istorijskim situacijama sama odlučuje s kim će i u kakvom državnom obliku nastaviti da se razvija, mora joj se vratiti poreknuti politički subjektivitet i priznati osvedočeni regionalni identitet, kao što ona to odavno prizanje Srbiji", rekao je Berisavljaević.

Ako uža Srbija neće da prizna Vojvodinu, kao što je Vojvodina spremna da prizna ostatak Srbije, nužna je pomoć SAD i EU. "Nama je podrška međunarodne zajednice i evropskih institucija u onoj meri dobrodošla, u kojoj su meri samo unutrašnjim snagama teško savladivi siloviti i tvrdokorni otpori svakom isticanju potrebe da se vojvođansko pitanje na trajnim osnovama i na demokratski način reši". Samo, dakle, ako "otpori centralističkih snaga budu preveliki", vojvođanski autonomaši će morati pozvati NATO ili EUFOR u pomoć. Ali, ako pak proces stvaranja "složene države Srbije" bude tekao bez ozbiljnog otpora (kao do sada) vojvođansko pitanje će ostati "unutrašnje pitanje" Srbije. Baš velikodušno.

Na sajtu autonomije.info nalazi se i izlaganje Slobodana Budakova, takođe starog autonomaškog kadra (nekadašnjeg direktora TV NS), sa iste konvencije6. I on je pozvao na "nov istorijski dogovor ravnopravnih istorijskih i konstitutivnih entiteta Srbije i Vojvodine o njihovom samokonsituisanju i udruživanju u Republiku Srbiju". Srbija i Vojvodina treba da budu ravnopravne federalne jedinice, jer je to vojvođansko istorijsko pravo. "Vojvodina je istorijska pokrajina koja je svojom voljom ušla u Srbiju 1918. i potvrdila tu odluku 1945. kada je već imala svoju teritoriju, svoje organe vlasti i svoje oružane snage". Vojvodina-država iz 1945. je bila samo konačan izraz "istorijski nastalih razlika u uslovima otomanske carevine s jedne i evropske Austrougarske sa druge strane". Stoga evropska Vojvodina danas, po Budakovu, mora odlučno da kaže: "Sa Srbijom – da, pod Srbijom – ne!". "Govoriće: vi hoćete otcepljenje", upozorava Budaljkov i odmah odgovara: "Pa šta!? Čak i da hoćemo, a nećemo – imamo pravo. Kao što smo svojom voljom ušli mogli bismo svojom voljom i da izađemo". "Govoriće", kaže dalje Budakov", da "to što Vojvodina hoće to je federalizacija. Pa šta!? Nije federalizam nikakva politička prokletinja, nego legalan i legitiman oblik organizovanja države i društva. Govoriće: vi mnogo tražite. Pa šta!? Ustvari, ne tražimo mi ništa od Srbije, nego joj nudimo". Ako Srbija hoće ravnopravnost – hoće, ako neće – svako na svoju stranu. "Kinezi imaju uzrečicu: ako pas laje, znači da nije dovoljno kuvan. Zato ćemo morati da one koji na ovu našu platformu nastave i dalje da nasrću i, da prostite, laju, vojvođanski strpljivo razuveravamo i `kuvamo` dok ne omekšaju. A ako to ne pomogne – treba ih izbaciti  iz  lonca, tj. iz političkog života (na izborima, naravno)", kaže Budakov.

Na sajtu atonomija.info nalazi se i referat Radivoja Stepanova7. I on se slaže da je "Vojvodina srozana na ulogu ratnog plena Srbije", mada "Srbija nikad Vojvodinu nije oslobađala". I on misli da se "o političko-pravnom statusu Vojvodine ne može (više i dalje) misliti iz obrasca autonomije koji je potrošen, preživeo i nefunkcionalan". Naime, kod autonomije "nikad niste sigurni jeste li dovoljno tražili, a još manje koliko ćete dobiti. Jer, Srbija uzima sa dve ruke, a deli sa tri prsta". Zato je nužna "Vojvodina država". "Priča o vojvođanskoj autonomiji mora da uzađe iz svoje, što bi rekao Kant, `samookrivljujuće maloletnosti`. To neće biti priča o više ili manje autonomije, o suštinskoj ili nadsuštinskoj, o punoj ili praznoj autonomiji, o autonomiji iz vremena Ustava SFRJ 1974. ili Ustava RS 2006, već priča o konstitucionalnoj i stvarnoj državnosti Vojvodine". "Koncept Vojvodina-država nužno otvara najteže pitanje za Srbiju: to je pitanje prekomponovanja teritorijalne ili vertikalne organizacije vlasti Srbije. To je put stvaranja moderne Srbije. A na taj put Srbija može da pođe samo ako je Vojvodina-država povede".

Na sajtu atonomija.info nalazi se i izlaganje Đorđa Subotića, predsednika Vojvođanskog kluba8. "Mi živimo u državi u kojoj vlast više vodi računa o etničkim srbima van Srbije, u Republici Srpskoj, Hrvatskoj, Kosovu… nego o sopstvenim državljanima", žali se Subotić (pravopis je njegov). "Kako zaštiti Vojvodinu", pita se on, "od nerazumnih izjava ministra spoljnih poslova, koji nas poput nedoraslog derišta, a ne šefa diplomatije, svađa sa susedima, pre svega sa Hrvatskom, a u Vojvodini između ostalih živi veliki broj hrvatske nacionalne zajednice kao značajan stub vojvođanske multikulturalnosti". "Kako osposobiti Radioteleviziju Vojvodine da postane istinski servis građanki i građana Vojvodine kada kadrovsku i uređivačku politiku na radiju i televiziji, vode pretežno oni kojima je regionalni, vojvođanski mentalitet stran"?, pita se Subotić (zato su, valjda, ovih dana, iz TV NS uklonjeni voditelji koji "ne govore dovoljno jasnim vojvođanskim akcentom"). "Kako sačuvati, osposobljavati i razvijati najvišu naučnu ustanovu Vojvodine, Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti, od nasrtaja srbonacionalista i nelustriranih memorandista, akademika SANU i ustavopisaca iz devedesetih?", pita se zabrnuti Subotić. Samo jedan jedini odgovor postoji: "Vojvodini su potrebna državnost, ponavljam, državnost i Ustav(...). To je jedini spas za Vojvodinu, ukoliko ne želimo da se svede na geografski pojam, i severnu srpsku provinciju. Dakle, Vojvodina treba da bude federalna jedinica u federativnoj Srbiji. (...)Sa dvodomim parlamentom sa većem građana i većem federalnih jedinica(...). Vojvodina treba da bude zastupljena u oba doma, građanima u Domu građana i delegacijim u Domu federalnih jedinica". "Podsećam, Vojvodina je u bivšoj SFRJ bila jedan od osam konstituenata jugoslovenskog federalizma. Sedam tih konstituenata su sada nezavisne države. Postavlja se pitanje gde se izgubio osmi konstituent. Vojvodina?(...) Ako je (Vojvodina) učestvovala u udruživanju, valjda treba da učestvuje i u razdruživanju".

Tako čitalac, preko sajta autonomija.info, još jednom shvata nekoliko stvari. Prvo, potpuno je naivno misliti da će se vojvođanski secesionizam "nahraniti" nekakvom autonomijom, čak ni u najširem smislu te reči. Zapravo, čak ni donošenje protivustavnog, kripto-federalističkog Statuta, kojim Vojvodina postaje poludržava, neće zasititi autonomaše. Kao što se iz zahteva "Treće vojvođanske konvencije" vidi, njih može zadovoljiti jedino prava država. Protofederalna autonomaška Vojvodina, kakva nastaje Statutom, samo je početni stepenik za pretvaranje Vojvodine u konfederalnu jedinicu "Savezne Republike Srbije", koja je i sama prelazni stupanj koji vodi do konačnog cilja – "Nezavisne države Vojvodine". Zato, vođstvo Demokratske stranke pravi kobnu istorijsku grešku gurajući ovakav nakaradni model Statuta kroz Skupštinu Srbije. Njegovim usvajanjem autonomaški secesionisti dobiće institucionalni, finansijski i medijski placdarm za dalji razvoj svog secesionističkog projekta. Dobiće novac, institucije i medije preko kojih će ubrzati proizvodnju političke nestabilnosti, nudeći, kao sledeće rešenje koje će "umiriti krizu" – konfederalizaciju Srbije. Naravno, i konfederalizacija će im poslužiti samo kao sredstvo za osvajanje novih resursa, koji će biti iskorišćeni da bi se došlo do "konačnog rešenja" – do još jednog cepanja Srbije. Ko to ne vidi, ili je nepopravljivo politički naivan, ili je i sam deo nečasnih centrifugalnih projekata.

Drugo, sajt autonomija.info jasno svedoči do koje mere je došlo do politizacije nekih NVO i udruženja – pre svega do politizacije Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Ova organizacija, koja je trebalo da bude čisto strukovna, svojim učešćem u "Trećoj vojvođanskoj konvenciji" i svojim sajtom autonomija.info, legitimisala se kao još jedan politizovani i ostrašćeni nosilac autonomaštva. Time se cela novinarska profesija u Vojvodini, preko NDNV, gura u nekakav kriptosecesionistički front. Preko zloupotrebe struke hoće se izvršiti društvena normalizacija autonomaške varijante secesionizma. Pošto i novinari Vojvodine, preko NDNV, hoće "novi istorijski dogovor Vojvodine i Srbije", stvaranje "Savezne republike Srbije" više nije zahtev bizarnih političkih ekstremista, poput Žike Berisavljevića ili Budakova. Zahvaljujući Dinku Gruhonjiću i NDNV, stvaranje "Savezne republike Srbije" postaje sada sasvim normalna stvar.

I treće, ceo ovaj projekat "socijalizacije" i "normalizacije" autonomaškog ekstremizma finansijski potpomažu fondacije koje su pod direktnim uticajem Kongresa i administracije SAD. Da li američki poreski obveznici uopšte znaju na šta se sve troši njihov novac? Kakve zaboga veze imaju Živan Berisavljević, Slobodan Budakov i Dinko Gruhonjić sa "širenjem demokratije"? Kakav interes ima NDI da novčano potpomaže autonomašku propagandu i osnivanje i održavanje bizarnih secesionističkih sajtova? Šta bi američko javno mnenje reklo kada bi se utvrdilo da kongres i administracija, recimo, Kine ili Rusije finansijski pomažu sajt pokreta za nezavisnost Teksasa9, aktiviste Vermont-republike10, ili ideologe tz. Kaskadije11? I to nakon što je već proglašeno oficijelno otcepljenje Kalifornije, a Kina ili Rusija bile prve zemlje koje su diplomatski priznale tu novu "državu"?

Hajde da se uozbiljimo. Svi mi: i javnost i stranke, i političari i birači. Opasna se igra zavrtela oko Vojvodine. Nemojmo se graditi nevešti, nemojmo da se pravimo da ne razumemo šta se dešava. Dinko Gruhonjić, HOS, NDI, "Treća vojvođanska konvencija" i ostali samo rade svoj posao. Kada ćemo konačno i mi, srpska javnost i stranke, srpski političari i birači, početi da radimo svoj? Kada ćemo smoći snage da otvorimo oči, uključimo pamet i konačno uradimo nešto dobro i razumno za sebe i za ovu zemlju?