O nacionalizmu

Često čujem mišljenja kako nije važno šta će biti sa KiM ako i svi zajedno uđemo u EU. Vidiš, ukidaju se granice, nema veze kome će pripasti, ako budemo u onom plavom krugu sa zvezdicama....Naravno, to je recidiv one podvale koju nam je prodao Ante Marković: „Nacionalizam je odlika siromašnih sredina, sa standardom nacionalizam nestaje...“

Da li je baš tako?

Međutim, kakav nam ovo suprotan primer daje zemlja – prestonica famozne Evrope? Primer koji ovu našu zabludu ne samo da ogoljava u svoj njenoj netačnosti, nego je čini živom groteskom.

Elem, Belgija, čija je prestonica Brisel i prestonica te Jevrope, jedva sastavila vladu, posle 9 meseci natezanja, spram kojih je ono naše lanjsko natezanje dečja igra.

Ne mogu da se slože Flamanci i Valonci. Koji se, na priliku, vole kao Srbi i Hrvati. A zamisli, nemaju verske razlike kao mi. I, sve češće i sve žešće se priča da će se ta ista Belgija pocepati. Naravno, po nacionalnom šavu... Ej, molim te! Prestona zemlja Jevrope!!!

A ako nije važno kome pripada neka teritorija, ako je sve u Jevropi, plaho me čudi šta se Španci više gnjave sa tim Baskima i Kataloncima. Jesmo li u Jevropi – jesmo. Uzmite svako svoje, nema veze...

Škoti su odavno u Jevropi. Pa još u Kraljevstvu uživaju činjenicu da imaju svoj parlament. I oni i Velšani i Irci. Samo ga nemaju Englezi. I, zamislite, nije im dovoljno što su unutar Jevrope. Nije im važno unutar čega su. Važno im je da su van. Ne van Jevrope, nego Britanije.

Je li Šon Koneri svetska faca? Jeste. Je li proneo slavu Njenog veličanstva, za čiji se račun namlatio negativaca i naljubio belosvetskih i crnosvetskih snaša? Jeste. Pa ipak, taj isti Šon nije zaveštao svoje ogromno bogatstvo nekom evropskom pokretu u Škotskoj, niti kakvoj tamošnjoj asocijaciji za pridruživanje i stabilizovanje. Nego sve zaveštao za proces osamostaljenja Škotske.

A ser Aleks Ferguson, proneo slavu Mančestera. Dobio titulu sir. Kraljica ga lično proizvela, sa onim naslanjanjem mačeva na ramena. E, taj isti Leka Ferguson ima mobilni, koji zvoni ne na melodiju „Bože spasi kraljicu“, nego na melodiju škotske himne.

U EU su Italija i Austrija, pa ne vidim da su tenzije oko Tirola splasnule…

Ima li bogatije, sređenije i prosperitetnije zemlje od Švajcarske? Nema. Pa, kad su nemački kantoni predložili ulazak u EU, francuski i talijanski kantoni lepo rekli da nema ništa od toga. „Ne ulazimo u Uniju kojom dominira Nemačka, i tačka!“. Usput, ne samo da nisu u EU, nego su u UN ušli pre neku godinu. Vidim, to dugogodišnje nečlanstvo ih baš unazadilo...

Kad je, 1992-e, Partizan bio šampion Jevrope u košarci, nije mogao da igra u Beogradu, pošto smo bili pod delimičnim sankcijama. Sećate se, nije odabrao da bude domaćin ni u Solunu, ni Temišvaru. Odabrao je da, kao domaćin, igra u predgrađu Madrida! 

Zašto?

Ala smo kratkog pamćenja! Te godine je predstavnik Espanje bio Huventud iz Badalone, grada iz Katalonije. Bili su u istoj grupi, u liga-delu takmičenja, pa se posle našli i u finalu. Daklem, kad u Madridu igra šampion JU i španski šampion Katalonac, svi Madriđani navijaju za Partizan!!! Kao kada bi naš predstavnik bio recimo Vlaznimi, pa u Beogradu svi navijali za nekog drugog...

A 1994-e, dali Kanadi da organizuje svetski šampionat. I, igra Kanada protiv Grčke. Cela sala navija za Grke! Sve došli Kanađani grčkog porekla, i navijaju za zemlju predaka. I onda jedan kanadski novinar rezignirano piše: „Razumeo bih da su to stari Grci, nekakve Zorbe, ponikli na nekom ostrvu, pa ih muči nostalgija. Međutim, to su mladi ljudi, ponikli u ovoj zemlji, odgajani na svetlim idealima današnje civilizacije, ali ipak navijaju za neku zemlju, u koju možda ni kročili nisu. Nismo uspeli da nametnemo naše ideale…“

U „Lovcu na jelene“ svi oni momci idu da ginu za „svetle“ američke ideale, novi poredak, i tako to. Znači, oni su Amerikanci do daske. Međutim, na početku filma, na ispraćaju, ne igraju kaubojsku polku. Ne repuju. Ne furaju ni bluz. Nego igraju kazačok, jer su Rusi poreklom…

Daklem, svi hoće da su u Jevropi, ali svi hoće da ostanu i ono što su. Samo je Srbima Jevropa važnija od njih samih… Ako uđemo u Jevropu, nije važno što će tih preostalih, kosovsko-metohijskih hramova, biti porušeno od strane nekih fundamentalista. Ko te pita?! Važna je Jevropa.

Zato nije ni čudo šta nam Predsednik reče: Ako bude morao da bira između jevrointegracija i Kosova, izabraće ovo prvo, mada za sada mu niko taj izbor ne nameće. Pazite, „za sada“. Znači, on očekuje da će taj izbor biti nametnut. I, čovek se opredelio na vreme. Jasno i glasno. Da ne kažem – pošteno.

Uopšte ne smatram potrebnim da udaram u talambase što sam Srbin. Ali mi svako negiranje moje nacije budu neku želju za otporom. Zašto sad moramo da kažemo „narodna“ kobasica, umesto srpska „podriguša“, zašto neki kažu „šopska salata bez sira“, umesto „srpska salata“...

Nama ovdašnji jevropejci zameraju „povratak u prošlost“. A narod koji bezmerno cenim, pamti da im je Jerusalim razoren, ne pre nekoliko godina, nego pre nekoliko hiljada godina, i ide na Zid Plača.

A Ameri nam zameraju što smo „opterećeni mitom“. A šta su filmovi o Rokiju, Rambu?

Ne računajući partizanske, za sve svoje godine, imao sam priliku da gledam samo tri filma na temu svoje istorije. Ali sam zato gledao sedam filmova o obračunu dve grupe hohštaplera. Samo što se jedna grupa zvala lošim momcima, a drugu je predvodio švercer srebra, koji je prikačio neku značku i prozvao se maršalom.

Ne, nije reč o Brozu. Nego o Vajatu Erpu.

Toliko o mitu.